Труман Капоте

Труман Капоте
Труман Капоте 1959. године
Датум рођења:	30. септембар 1924.
Место рођења:	Њу Орлеанс (САД)
Датум смрти:	25. август 1984.
Место смрти:	Лос Анђелес (САД)

Труман Капоте (30. септембра 1924—25. августа 1984.) био је амерички писац рођен у Луизијани, у граду Њу Орлеансу, а умро у 59. години у Лос Анђелесу. Најпознатији је по романима Други гласови, друге собе, Доручак код Тифанија, Хладнокрво убиство и Услишене молитве који су постали саставни део америчког књижевног канона двадесетог века. Поред књижевне каријере Капоте је остао упамћен и по богатом и интригатном животу који је привлачио таблоиде који су од њега направили звезду седамдесетих. 2006. снимљен је филм према догађајима који су довели до писања романа Хладнокрвно убиство под једноставним насловом „Капоте“. Овај филм донео је Филипу Симору Хофману награду Оскар за најбољу главну мушку улогу.

Детињство и младост

Капоте је рођен као Труман Стрекфас Парсонс у Њу Орлеансу, као прво дете седамнаестогодишње Лили Меј и морнара Архулунса Персонса. Након што су се његови родитељи развели када је имао четири године, Труман је морао да живи у Монровилу (градић у америчкој држави Алабама) код рођака са мајчине стране, које ће касније описати у својој причи Божићна успомена. Научио је да чита и пише пре поласка у школу, а прве приче написао је у својој једанаестој години. Отприлике у то време даје себи надимак Булдог, по Булдогу Драмонду, детективу из популарног циклуса филмова снимљених тридесетих година.

У овом периоду упознаје и постаје пријатељ са Харпер Ли, будућом ауторком романа Убити птицу ругалицу, са којом ће остати близак до своје смрти. Капотеју ће управо Харпер Ли послужити као модел за стварање лика Идабел у роману Други гласови, друге собе. Са друге стране Харпер је Дила, лика из романа Убити птицу ругалицу, базирала управо да Труману. Коментаришући ово пријатељство Труман је изјавио:„Господин и госпођа Ли живели су јако близу, а Харпер Ли ми је била најбољи пријатељ. Да ли сте читали њен роман Убити птицу ругалицу? Ја сам један од ликова у тој књизи чија се радња одвија у истом градићу у Албами где смо обоје одрасли. Њен отац је био адвокат, те смо она и ја стално одлазили на суђења када смо били деца. Ишли смо на суђења уместо у биоскоп“.

Године 1933. сели се у Њујорк након што му се мајка преудала за пословног човека кубанског порекла, Џозефа Капотеја. Џо Капоте је непосредно након венчања банкротирао, те се Труманова породица опет морала носити са финансијским проблемима. Упркос томе Џозеф усваја Трумана, даје му своје презиме и уписује га у најскупље елитне школе на Менхетну. Упркос добрим школама ни у једној се није задржао дуго. Његове оцене су биле толико лоше да се чак постављало питање дечакове интелигенције. Међутим Труман је на тестовима код психолога показао коефицијент интелигенције 215, који га смешта у категорију генија.

Са 17 година напушта школовање и добија посао у часопису Њујоркер. Труман је годинама касније овим речима говорио о свом првом запослењу:„то и није био баш сјајан посао. Он је заправо укључивао слагање карикатура и новинских исечака. Али ипак, био сам срећан јер сам га имао, посебно из разлога што сам донео одлуку да никада више не станем ногом у школску учионицу. Сматрао сам да или јеси или ниси писац, и да никаква комбинација професора не може од тебе направити писца ако ниси за то предодређен. И даље мислим да сам био у праву, макар у мом случају“. Труман је у овом периоду почео да пише са озбиљношћу и великим самопоуздањем. Његово самопоуздање је било толико да је 1944. јавно извређао познатог песника Роберта Фроста.

Грађење књижевне каријере

Ране кратке приче

На почетку каријере Труман Капоте се првенствено фокусирао на писање кратких прича. Између 1943. и 1946. написао је неколико кратких прозних дела која се данас налазе у многим антологијама кратких прича друге половине 20. века. Из овог периода посебно треба издвојити приче Проповедникова легенда, Мирјам, Сопствена ласица, Затворена последња врата(за коју је добио О. Хенри награду са 24. године). Ове приче али и многе друге објављиване су по књижевним часописима али и у популарним магазинима тог времена као што су Њујоркер, Воуг, Мадмоазел, Харпер базар...

Рандом хаус, издавач његовог првог романа Други гласови, друге собе, искоришћавајући успех романа, већину ових раних прича објављује под називом Дрво ноћи и друге приче(A Tree of Night and Other Stories). Након изласка ове збирке Труман пада у депресију која је проузрокована стваралачком блокадом. Тада одлази на путовање по Европи, а искуства и утиске стечене на том путовању преноси у збирку путописних есеја Локалне боје ( Local color, 1950.).

Први роман, Други гласови друге собе

Четрдесетих година Труман ради на свом првом роману чија се радња одвија у Њујорку. Аутор је касније тврдио да је рукопис овог романа уништен, да би се 2004. испоставило да га је из канте за ђубре педесетих година спасио његов кућепазитељ. Роман је објављен постхумно 2006. под радним насловом Летње крстарење.

Други гласови друге собе (Other Voices, Other Rooms) је његов први објављени роман. Прилику да напише ову књигу омогућава му чињеница да је његову приповетку Миријам запазио издавач Рандом хауса, Бенет Серф, који му је понудио уговор. Са чеком од 1 500 долара, Труман се враћа у Монровил где започиње рад на књизи. Друге гласове друге собе писаће у неколико градова пуне три године. Светлост дана роман је угледао 1948. године. Многи биографи су ово дело посматрали као полу-аутобиографско дело. Такво мишљење је имао и сам аутор који је у свом есеју овако прокоментарисао стварање свог првенца: „Друге собе, други гласови је био покушај да истерам демоне, несвесни, посве интуитиван покушај. Нисам био свестан да је, осим пар догађаја и описа, великим делом аутобиографија. Читајући га сад, осећам неопростиву самообману“. У истом том есеју говори како је посета куће у Монровилу омогућила да седне и да га напише.

Фабула у роману се базира на догађајима у животу Џоела Кнокса који након смрти своје мајке одлази да живи код оца у Њу Орлеансу. Осим што је у роману приказано болно одрастање једног дечака који покушава да обнови односе са својим оцем, роман је подигао велику прашину чињеницом да се дечак заљубљује у трансвестита Рандолфа.

Продано је више од 26.000 примерака књиге а на листи бестселера Њујорк тајмса налазио се пуних девет недеља. Контроверзе око овог романа, преко ноћи, су направиле од Капотеја литералну фигуру. Осим контроверзне фабуле, доста прашине се подигло и око фотографије Трумана Капотеа на полеђини корица првог издања. На тој фотографији, коју је начинио Харолд Хлум, Труман лежи и сензуално гледа право у објектив. Иако се бранио да је ова поза настала сасвим случајно, биографи се слажу око тога да је таква сензуална фотографија била његова идеја. Труманов биограф, Кларк Џералд, истиче да је већи део публицитета који је тада окруживао младог књижевника био продукт различитих интерпретација саме слике. Већина је фотографију доживљавала као сексуалну провокацију и као Капотеово гнушање према конвенционалном моралу. Ускоро фотографија је била копирана, имитирана па чак и пародирана широм државе а сама слика постаће нека врста симбола читавог Капотеовог живота. Фотографија је оставила снажан утисак и на двадесетогодишњег Ендија Ворхола, који је одмах написао писмо дивљења Капотеу. Капотеов велики утицај на Ворхола види се и у томе што је своју прву самосталну изложбу назвао 50 цртежа заснованих на писању Трумана Капотеа.

Други гласови, друге собе се нашао на 26. месту листе 100 најбољих романа са геј и лезбејском тематиком који је направио The Publishing Triangle 1999. године

Доручак код Тифанија

Публикација Доручак код Тифанија: кратак роман и три приповетке појавила се 1958. Осим новеле Доручак код Тифанија у њој су се нашле и три краће приповетке: Божићна успомена, Кућа цвећа и Дијамантска гитара. Новела је недељама била на врху листе бестселера. Књижевник и критичар, Норман Мејлер, коментаришући стил у овој новели Трумана назвао „најсавршенијим писцем своје генерације“ додајући да у самој новели „не би променио ни две речи “.

Главна јунакиња овог романа, Холи Голајти, постала је засигурно најпознатији и највољенији лик Капотеовог опуса. Новела говори о Холи, младој Њујорчанки, која зна само за забаву и о њеном пријатељству са неименованим наратором. Роман је отворио праву малу хистерију у Њујоршком монденском кругу, где су многе даме тврдиле да су управо оне биле инспирација за лик Холи. Са друге стране сам аутор је тврдио да није само једна особа била модел за креирање овог лика, већ више њих. Популарност књиге посебно је допринело снимање истоименог филма са Одри Хепберн у главној улози. Сам аутор је био јако незадовољан екранизацијом сматрајући да су саму нит приче упростили и лишили дубине. Данас филм има култни статус.

Рад у позоришту и на филму

Раних педесетих Труман Капоте ради као сценариста на филму и у позоришту. Године 1952. прерадио је свој роман Трава харфе (The Grass Harp) у позоришни комад, а затим је радио на бродвејском мјузиклу Кућа цвећа (House of Flowers), из којег се посебно издвојила песма Успавана пчела. У филмском свету Труман је остао запамћен по сценарију за филм Удри ђавола и адаптацији новеле Окретај завртња Хенрија Џејмса у филм Невиност. Путујући са поставком за оперу Порги и Бес по Совјетском Савезу, у низу чланака који пише за Њујоркер настаје збирка Музе су саслушане (The Muses Are Heard).

Хладнокрвно убиство

Књига Хладнокрвно убиство (In Cold Blood), је настала директно инспирисана масакром породице Клатер у сеоском месту Холкомб, Канзас. Труман се упознао са овим стравичним догађајем читајући чланак од 300 речи у Њујорк тајмсу. Убиство богатог фармера, његове жене и њихове двоје деце дубоко је потресло америчко друштво. Капоте одлучује да напише роман на основу догађаја који су се десили, и да би скупио грађу, одлази са Харпер Ли у Канзас где је интервјуисао становнике тог малог града, у који ће се повремено враћати због прикупљања нових података. Када су убице биле ухваћене, Труман је успео да направи и серију интервјуа са једним од њих.

Труман је ово своје дело дефинисао као нефикционални роман, при чему је покушао да што верније реконструише околности, догађаје, дијалоге и сам чин убиства, при чему је инсистирао да је свака реч у роману истинита. Роман је постао бестселер, и добио је позитивне критике од књижевних критичара. Са друге стране неки критичари су указивали да иако се Труман трудио да опише стварне догађаје засноване искључиво на чињеницама, неки одломци романа су евидетно чиста фикција. Посебно је истицано да је крај романа потпуно фикционалан јер је сам Капоте желео да учини крај романа ефективнијим. Филип К. Томпкинс је написао: „Тврдећи да је свака реч у роману истинита, Труман је постао рањив у односу на све оне читаоце који желе да испитају овакву сумњиву тврдњу“.

Дело је два пута било екранизовано, први пут 1967. а други пут у виду мини серије 1996. Исто тако, приказ Трумановог живота док је писао овај роман је представљен у два филма Капоте (2005.) и Озлоглашен (2006.)

Монденски живот

Труман Капоте је био отворени хомосексуалац . Прва озбиљнија веза му је била са Њутоном Арвином , професором књижевности, који је касније добио и Букерову награду за биографију Хермана Мелвила. 1948. године упознаје Џека Данфија који је такође био писац са киме започиње заједнички живот. Данфи је по много чему био сушта супротност Капотеу али и његов највећи ослонац. 1950. смештају се у Таормину на Сицилији, у кући у којој је једно време живео и Д. Х. Лоренс, али се убрзо враћају у Њујорк. Њихова веза, уз повремене прекиде трајаће до Капотеове смрти.

Труман са својим веома пискавим гласом, феминизираним понашањем и јако духовитим опаскама привлачио је много пажње јавности што га је довело у монденске кругове који ће га касније стајати главе. Кретао се у круговима славних књижевника, утицајних критичара, богаташа, тајкуна, филантропа, холивудских звезда и осталих припадника високог друштва. Део његовог јавног живота чинило је и стално ривалство са писцем Гор Видалом.

Био је познат и по јако необичној гардероби, али и сјајним забавама о којима се причало годинама. Често је тврдио да познаје особе које у ствари никада није упознао као што је Грета Гарбо. Приватно се дружио са Мерилин Монро, Талулом Банкхед, Мик Џегером, Енди Ворхолом, Џеки Кенеди...

Познатији него икада, Труман је после хладнокрвног убиства, писао само краће текстове за часописе, напредујући све више на друштвеној лествици у Њујорку. Писац Гор Видал, његов ривал и особа која је потицала из веома богате породице, па самим тиме рођењем припадао кругу богатих Њујорчана, прокоментарисао је: „Труман Капоте је покушао, са одређеним успехом, да уђе у свет из којег сам ја, са одређеним успехом, желео да побегнем“

28. новенбра 1966. у част издавача Вашингтон поста Кетрин Грам, Капоте је приредио и био домаћин легендарног маскенбала, под називом Црно бели бал који је одржан у великој сали Плаза хотела. Овај догађај се није само сматрао догађајем сезоне, већ је познат и као забава деценије. Њујорк Тајмс и други часописи су овој забави дали доста медијског простора, а Дебора Дејвис је написала читаву књигу о овом догађају, под називом Забава века.

Иако је био на врхунцу славе, Капоте је у овом периоду имао низ емотивних али и пословних неуспеха и стваралачку блокаду. Тонуо је све више у алкохолизам а почео је да конзумира и дроге. Низ неуспеха наставио се и тиме што је његова адаптација романа Велики Гетсби у сценарио била одбијена од стране холивудског студија. Године 1972. Капоти путује са групом Ролингстонси по Америци где треба да прави серију интервјуа са Мик Џегером и да пише о њиховој турнеји за часопис Ролинг стоун. Ову турнеју Капоте више користи као могућност да посећује своје пријатеље по земљи него да озбиљно прати рад групе. Жестоке свађе са Мик Џегером кулминирају у Капотеово одбијање да уопште напише икакав чланак о групи.

Услишене молитве

Водећи богат социјални живот Капоте је скупљао грађу са свој нови роман, под радним називом Услишене молитве. Роман је требао да представља амерички еквивалент Прустовом У потрази за изгубљеним временом и требао је да представља врхунац његовог примењивања такозваног nonfiction жанра. Иако је Капоте намеравао да роман објави још 1968. све више и више је одлагао датум. Због овакве врсте одлагања био је присиљен да врати новац који је добио од Холивуда за екранизацију.

Због кружења приче да овај роман није ни започет, Труман је био присиљен да у магазину „Есквајер“, у периоду између 1975. и 1976. године, објави 4 поглавља свог романа. Прво поглавље под називом "Mojave" је одлично примљено од стране критичара, али већ наредно "La Côte Basque 1965." изазвао је многе контроверзе. Наиме ово поглавље базирано је на дисфункционалним приватним животима телевизијског магната Вилијам С. Пели и његове супруге Бејб Пели који су били Капотеови одлични пријатељи. Капотеове богате пријатељице и моћни савезници доживели су ово поглавље као велику издају, јер је у јавност изнео тајне своја два пријатеља и са разлогом су се плашили да се то не деси и са њиховим тајнама које је Капоте јако добро знао. Друга два поглавља „Неразмажено чудовиште“ и „Кејт Меклауд“ су великим делом потврдила њихове страхове. У њима су се нашли многи трачеви о његовим пријатељима а неким није променио чак ни име када их је претворио у ликове свог романа. „Неразмажено чудовиште“ донело је у једном делу отворену сатиру америчког драматурга Тенеси Вилијамса, што је потпуно разорило њихово пријатељство. Већина познатих и славних пријатеља прекинуло је дружење са Труманом. Услишене молитве остале су незавршене а сам рукопис објављен је постхумно.

Смрт

Умро је 25. августа 1984. у Лос Анђелесу у педесетдеветој години од рака јетре.

Портретисање Трумана Капотија на филму

Скандалозан и узбудљив живот Трумана Капотија инспирисао је стварање неколико филмова који су се бавили неким сегментом његовог живота.

Као епизодни јунак, лик Трумана Капотеа се појављује у неколико филмова, портретисан од стране различитих глумаца. Паул Вилијамс је глумио Капотеа у филму Дорси, у којем упознаје Џима Морисона са Ендијем Ворхолом. Луис Неџин је такође глумео Капотеа у филму 54, а Сем Стрит је врло успешно одглумио Трумана у филму Није ли велика, филму који се бавио животом Жаклин Сусан.

Године 2005. појављује се филм Капоте, који се бавио догађајима у Трумановом животу који су уследили пре, током и непосредно после писања и објављивања романа Хладнокрвно убиство. Филм је режирао Бенет Милер а самог Капотеа је глумио Филип Симор Хофман. Филм је добио велику пажњу критичара и многи су га уврастили у 10 најбољих филмова 2005. године. Филм је био номинован за оскара у 5 категорија за најбољи филм, најбољу главну мушку улогу, најбољу режију, најбољи адаптирани сценарио и најбољу женску споредну улогу. Управо перформанс Филипа Симора Хофмана као Трумана Капотеа донео је филму оскара за најбољу главну мушку улогу, али и многе друге престижне награде у истој категорији као што су Златни глобус и награду БАФТА.

Следеће године појавио се филм са сличном тематиком, Озлоглашен. У овом филму Капотеа је тумачио Тоби Џонс, а поред њега у филму глуми Сандра Булок. Озлоглашен је остао у сенци прошлогодишњег филма Капоте, јер су оба филма обрађивла исту тему у кратком временском размаку.

Дела

Година	Наслов	Врста
1945	Мирјам (Miriam)	Кратка прича објављена у часопису Мадмоазел
1948	Други гласови, друге собе (Other Voices, Other Rooms)	Роман
1949	Дрво ноћи и друге приче (A Tree of Night and Other Stories)	Колекција кратких прича
1951	Харфа од траве (The Grass Harp)	Роман
1952	Харфа од траве (The Grass Harp)	Драма
1953	Удри ђавола	Сценарио
1954	Кућа цвећа (House of Flowers)	Бродвејски мјузикл
1955	Brazilian jet-setter Carmen Mayrink Veiga	Кратка прича објављена у часопису Вог
1956	Божићна успомена (A Christmas Memory)	Кратка прича објављена у часопису Мадмоазел
1957	The Duke in His Domain	Портрет Марлон Бранда објављен у часопису Њујоркер
1958	Доручак код Тифанија (Breakfast at Tiffany's)	Новела
1960	Невиност	Сценарио базиран на роману Окретај Завртња Хенрија Џејмса
1963	Selected Writings of Truman Capote	Ретроспективна антологија Капотијевих прича
1965	Хладнокрвно убиство (In Cold Blood)	Нефикционални роман
1973	The Dogs Bark (антологија)	Колекција путописних чланака и скечева
1980	Музика за Камелеоне (Music for Chameleons)	Колекција кратких прича
1983	Један Божић (One Christmas)	Празнична прича објављена за Божић као посебна књига
1987	Услишене молитве: Незавршен роман (Answered Prayers: The Unfinished Novel)	Објављено постхумно

Спољашње везе

•  IMDb  Труман Капоте на IMDb ((en))
• Папири Трумана Капотија
• Труман Капоти Живот и дело
• Капоти чита Божићну успомену

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Труман Капоте