Француско-пруски рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Француско-пруски рат
Део
Битка код Марлетура
Битка код Марлетура
Време: 19. јул 187010. мај 1871.
Локација: Француска, Немачка
Узрок рата:
Резултат: Победа немачке коалиције
Промене у територији:
Сукобљене стране
Француска
Француска
Пруско краљевство
Пруска+немачки савезници (касније Немачко царство)
Заповедници
Наполеон III Ото фон Бизмарк
Јачина
500.000 550.000
Губици
138.871 погинулих[1], 143.000 рањених[1], 474.414 заробљених[1],
350.000 погинулих и рањених цивила
44.781 погинулих[1], 89.732 рањених[1],
200.000 погинулих и рањених цивила
{{{подаци}}}

Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат, је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и савеза немачких држава на челу с Пруском.

Позадина[уреди]

Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866, као и стварање Севернонемачког савеза који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада доминантне Француске.

Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. Емском телеграму ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Прусима.[2]

Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног штаба на челу са Молткеом – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.

Рат[уреди]

Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.[3]

Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике, која ће трајати све до немачке окупације Француске 1940. године. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. У току док су се водили преговори с Бизмарком, министар унутрашњих послова привремене француске владе, Леон Гамбета прелетео је балоном преко немачких линија, побегавши у унутрашњност, како би окупио добровољце. Успео је да формира армију на Лоари и с њом да освоји Орлеан, док је генерал Федерб зауставио Немце на северу. Но, Немци су се учврстили око Париза, не попуштајући блокаду и не срљајући у фронталне сукобе с Французима. Ускоро је у Паризу завладало ужасно стање, тако да су грађани Париза почели да једу пацове и животиње из золошког врта. На крају је Бизмарк наредио и бомбардовање исцрпљеног града, при чему је страдало мноштво цивила. Републикански министар спољних послова, Жил Фавр, отпочео је преговоре с Немцима 23. јануара 1871, жалећи се на нехумани поступак Пруса према француском народу.[4]

18. јануара 1871. године, у току преговора, проглашено је Немачко царство (Други Рајх) у „Сали огледала“ у Версајском дворцу, што је било велико понижење за Французе. Пред званичницима Бизмарк је нагласио да титула „немачког цара“ означава обнову Светог Римског царства, кога се 1806. одрекао Фрања II (Франц Други). Понижена Француска предала се 28. јануара 1871. године (потписано је примирје).[5]

Последице[уреди]

Док су трајали преговори, радикално расположени елементи Националне гарде, лево оријентисани политичари и градска сиротиња у Паризу одбили су да се помире с поразом, па су подигли побуну која ће постати позната као Париска комуна. Међутим, овај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза па је угушен уз помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.

Мировним уговором потписаним 10. маја 1871, Француска се обавезала да плати велику ратну одштету и да Немачкој преда покрајине Алзас и Лорен у којима је постојала немачка национална мањина.

Много важнији резултат је била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљу из нових покрајина нова држава је постала и велика индустријска сила која ће временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британске империје као једине глобалне суперсиле.

Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског рата.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Frédérick Nolte, L'Europe militaire et diplomatique au dix-neuvième siècle, 1815–1884, Tome II, E. Plon, Nourrit, Paris, 1884, pp. 527.
  2. ^ В. П. Потемкин, Историја дипломатије, Свеска прва, Државни издавачки завод Југославије, Београд, 1945, стр. 545-550.
  3. ^ Курт Керстен, Бизмарк и његово доба, Ново Дело, Београд, 1991, стр. 199-201.
  4. ^ Курт Керстен, Бизмарк и његово доба, Ново Дело, Београд, 1991, стр. 202.
  5. ^ Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку 1830—1880, Цлио, Београд, 2003, стр. 284.

Литература[уреди]

  • Frédérick Nolte, L'Europe militaire et diplomatique au dix-neuvième siècle, 1815–1884, Tome II, E. Plon, Nourrit, Paris, 1884.
  • В. П. Потемкин, Историја дипломатије, Свеска прва, Државни издавачкi завод Југославије, Београд, 1945.
  • Курт Керстен, Бизмарк и његово доба, Ново Дело, Београд, 1991.
  • Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку 1830—1880, Цлио, Београд, 2003.

Спољашње везе[уреди]