Аутомобилски мотори

Из Википедије, слободне енциклопедије

Аутомобилским моторима данас се сматрају пре свега СУС мотори, мада и електромотори све више добијају своју улогу. Ниједна од наведених врста мотора не користи се само на аутомобилима, тако да је сам назив аутомобилски мотори - услован.

Обојени аутомобилски мотор

Мотори СУС[уреди]

"Класични" мотори СУС[уреди]

Међу СУС моторима апсолутну доминацију у примени на аутомобилима (а и генерално) имају транслаторни (линијски) клипни мотори са унутрашњим сагоревањем (СУС), тј. "класични" клипни СУС мотори. Ту спадају ото мотори (Отто Николаус) - називани још и бензински мотори и дизел мотори (Рудолф Диесел). Они се међусобно разликују по термодинамичком циклусу по којем раде, из чега произилази и принципијелна разлика у врстама горива које користе: ото мотори користе моторне бензине, али и алтернативна горива као што су ТНГ, КПГ и ТПГ, алкохолна горива, евентуално и биогас, док дизел мотори користе дизел гориво и биодизел, евентуално делимично и КПГ и ТПГ.

Од СУС мотора, на аутомобилима се могу користити још и:

Ванкелов мотор[уреди]

Ротациони клипни СУС мотори (Ванкелов мотор - Фелиx Ванкел), практично се данас не користе, мада стално има покушаја њихове употребе, понекад и на неким серијским моделима, али и поред очигледних теоријских предности, у пракси мане и даље спречавају њихову примену.

Клип има ексцентрично осовинско кретање. Клип троуглог облика и има три коморе, у средини клипа се налази зупчаник који је насађен на погонску осовину. У односу на запремину развијају велику снагу, али је и потрошња већа. Први пробни мотор је експлодирао после 998 сати рада под пуним гасом.

Гасна турбина[уреди]

Мотори који припадају у групу струјних мотора са унутрашњим сагоревањем (гасна турбина) на аутомобилима се користе само у изузетно, на тешким возилима. Гасна турбина никада није ушла у ширу употребу због своје велике потрошње. Иначе, много је једноставнија за одржавање и ретко се квари, и у односу на тежину пружа доста снаге.

Електромотори[уреди]

Осим СУС мотора, за покретање аутомобила могу се користити и електромотори. Они осим еколошких (очигледни: нулта емисија издувних гасова, мање очити: нижи ниво буке) имају и неке техничке предности (већа учинковитост, крива снаге коју даје електромотор истог је карактера као крива снаге потребна за погон аутомобила, тј. практично нема потребе за мењачем), али је нерешив проблем (био) проблем складиштења електричне енергије. Управо је то поље на коме се сада интензивно ради. Јављају се два решења:

Хибридни погон[уреди]

Последњих година покушаји иду ка хибридним системима погона аутомобила: електромотор ради заједно са класичним аутомобилским мотором, интегрисан с њима и уз њихову подршку - као извор електричне енергије за допуну акумулатора, а по потреби и као извор додатне механичке снаге за вршна оперећења. Сматра се да је ово прелаз ка чисто електричним аутомобилима, који би могли заживети након решавања техничких проблема, али и постепеном преоријентацијом аутомобилске индустрије.

Гориве ћелије[уреди]

Већ годинама се ради на преласку на друге изворе електричне енергије, као што су гориве ћелије, али за сада овакви системи који би користили водоник као гориво нису у серијској употреби.

Соларне ћелије[уреди]

Ради се и на соларним ћелијама као извору за овакве аутомобиле, који су још у експерименталној фази.

Види још[уреди]