Етил група

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Etil grupa (istaknuta plavo) kao deo molekula, kao etil radikal i u jedinjenjima etanol, bromoetan, etil-acetat i etil metil etar.

Etil grupa je alkilni supstituent koji nastaje od etana (C2H6). Формула је –C H2CH3, уз врло честу скраћеницу ет. Ознака етил у ИУПАЦ номенклатури органске хемије се узима за засићене двоугљеничне функционалне групе у молекулу, док префикс ет означава присуство два угљеникова атома у молекулу.[1][2][3]

Етилација[уреди | уреди извор]

Етилација је формирање једињења увођењем етил групе. Најшире практиковани пример ове реакције је етилација бензена. Етлирајући агенс је етилен.

ЕтЦ6Х5роуте.пнг

Процењује се да га је у 1999. произведено преиближно 24,7 милиона тона.[4] Етилбензен је један од прекурзора стирена, који је затим прекурзор полистирена.

Многа једињења која садрже етил групу настају електрофилном етилацијом, тј. третманом нуклеофила изворима Et+. Такав агенс је триетилоксониум-тетрафлуороборат [Et3O]BF4. Код доброг нуклеофила, укључено је мање електрофилнних реагенаса, као што су етил-халиди.

Стереохемија[уреди | уреди извор]

У несиметричним метилним једињењима, метиленски протони у етил супституенту су диастеротопни. Хирални реагенси су познати по стереоселективном модификовању таквих супституената.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Назив групе је изведен из имена Етар, прворођенца грчког елементарног Бога ваздуха (у то време општи појам за било врло испарљиво једињење) и hile, позивајући се на „ствари”. Име „етилни” је у 1835. сковао шведски хемичар Јонс Јаков Берцелијус. Године 1834, немачки хемичар Јустус фон Либиг је тврдио је да група C2H5 представља „радикал” (групу атома која се не подвргава променама током хемијске реакције). У приказу Либигових налаза, а у односу и на остале сродне, Берцелијус је сковао имена „метил” и „етил”, за „радикале” CH3 и C2H5.[5][6][7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Воет, D.; Воет Ј. (1995). Биоцхемистрy (2нд изд.). Wилеy. [мртва веза]
  2. ^ Аткинс П.; де Паула Ј. (2006). Пхyсицал цхемистрy, 8тх Ед. Сан Францисцо: W. Х. Фрееман. ИСБН 978-0-7167-8759-4. 
  3. ^ Wхиттен К.W.; Гаилеy, D. К..; Давис, Е. Р.. (1992). Генерал цхемистрy, 4тх Ед. Пхиладелпхиа: Саундерс Цоллеге Публисхинг. ИСБН 978-0-03-072373-5. 
  4. ^ Винцент А. Wелцх, Кевин Ј. Фаллон, Хеинз-Петер Гелбке "Етхyлбензене" Уллманн’с Енцyцлопедиа оф Индустриал Цхемистрy, Wилеy-ВЦХ, Wеинхеим, 2005. doi:10.1002/14356007.a10_035.pub2
  5. ^ Jacob Berzelius, Årsberättelsen om framsteg i fysik och kemi [Annual report on progress in physics and chemistry] (Stockholm, Sweden: P.A. Norstedt & Söner, 1835)
  6. ^ Jöns Jacob Berzelius. Årsberättelse om framstegen i fysik och kemi. стр. 376. 
  7. ^ Jöns-Jakob Freiherr von Berzelius. Jahres-Bericht über die Fortschritte der physischen Wissenschaften. 15. стр. 381. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]