Хришћанство у Јапану

Хришћанство у Јапану данас је религија малог броја грађана. Хришћанство је стигло у Јапан током такозваног Хришћанског столећа (1549-1639) у периоду Сенгоку (1467-1600), када је број јапанских хришћана захваљујући раду католичких мисионара износио од 150 хиљада до пола милиона. Након уједињења Јапана у периоду Едо, хришћанство је забрањено 1614, а затим и активно искорењено након побуне хришћана у Шимабари (1637-1638) и протеривања европских трговаца (1639). Мали број јапанских хришћана успео је да сачува своју веру у тајности (скривени хришћани) све до легализације хришћанства у  току Мејџи реформи крајем 19. века.

Долазак хришћанства у Јапан

Јапан је први пут био представљен западу заједно са доласком Марка Пола. Марко Поло је био венецијански путник који је провео седамнаест година у Кини. У својим „Путовањима“ описује многа далека места које није ни видео, али се међу тим местима налазио Јапан, који се у то време називао Зипанг. Јапан је јако заинтригирао Европљане због количине злата које је Марко Поло описивао.

Рад римокатоличких мисионара у Јапану је почео 1549. године доласком језуитског свештеника Франсиса Ксавијера са два пријатеља.

Ксавиер је остао у земљи мање од три године пре него што се вратио у Индију а потом безуспешно покушавао да уђе у Кину. Временом је у Јапан стигло и појачање, углавном шпански и португалски језуити, те је постигнут значајан успех у напорима да се прошири хришћанска вера, која је до тада у Јапану била забрањена. Главно поље активности био је Кјушу, а временом је Нагасаки, где је годишњи португалски брод често био усидрен од 1571. године, постао прави хрисцански град.

Тада у Јапану није било ефикасне власти те је Јапан био подељен на десетине феуда којима су владали даимјо. Мисионари су успели да преобрате неке од господара, који су вршили притисак на своје поданике да и они следе њихов пример и преобрате се у хришћанство.

До 1582. године, тридесет и три године након доласка Ксавијера, прегршт мисионара (никада их није било више од педесет језуитских свештеника истовремено у земљи) успоставило велику хришћанску заједницу за коју се сматрало да броји око сто педесет хиљада верника.

Алесандро Валињано

Алесандро Валињано је ушао у католички монашки ред Друштво Исуса у Риму 1566. године, а његови претпостављени су веома брзо уочили његове изузетне административне таленте, те је са свега 34 године био постављен за Визитора (инспектора) језуитске мисије у Азији. Он је стигао у Јапан 1579. године, започевши своју прву од три посете тој земљи. Валињано је инсистирао на студирању јапанског језика који су сви мисионари морали да похађају.

Валињано је основао два велика интерната посвећена дечацима, један се налазио близу Кјотоа, и други у Кјушу. Ученици ових интерната су учили традиционалне предмете попут јапанског писма и литературе, а учили су језике попут португалског и латинског. Најталентованији ученици су учили европску музику, сликарство и гравуру. Радиле су се вежбе хришћанске побожности у нади да ће ученици касније постати свештеници.

Финансије

Један од већих проблема које је црква у Јапну имала су биле финансије за одржање мисионарскиг рада. Пошто је Јапан био даљи од Европе, сав новац који је био намењен мисионарском раду, често је каснио или није ни стизао. Финансијска помоћ која је долазила из Европе и других места није била довољна, и тако су настали проблеми и оштетили опстанак мисије.

Став Јапанаца према хришћанству

Уз недостатак финансија језуити су се суочавали са проблемом и односа са Јапанцима. Европски посматрачи су указивали на високо поштовање које су Јапанци осећали према својој нацији и култури. Валињано је желео да Европа постане познатија Јапану, али и да Јапан постане познатији Европи. Исто је сматрао да моћ ренесансне Европе постане коначно призната у Јапану.

Фрањевачки калуђери

Ту је био и трећи проблем са којим се Валињано суочавао, питање које се није односило само на Јапанце. То питање било је изузетно контраверзно, и изазвало је велику горчину која ће трајати годинама. Хришћанску мисију у Јапану започео је Франсис Ксавијер 1549. године, мада са њим су радила два пратиоца која су били Шпанци, ова мисија је сматрана португалским пројектом. Још од самог почетка, ова мисија је била у рукама језуита и они сами су признавали да је број мисионара који су радили на овој мисији у Јапану био недовољан да би се изашло у сусрет захтевима цркве у развоју, те су појачања била крајне неопходна. Позитивне вести о ширњу хришћанства у Јапану, прочуле су се до фрањеваца, па су они хтели да се придруже мисији ширења хришћанства у Јапан. Разни религијски редови су радили раме уз раме у другим земљама, те се чинило да нема потребе да Јапан буде изузетак.

Недостатак људи у мисионарском раду био је познат и чинио се разумним, али се Валињано противио увођењу других религијских редова. Валињано се плашио да са ће долазак припадника нижих редова, неискусних у јапанском начину живота и обичајима, само одвести корак назад у њиховој политици прилагођавања локалној култури. Највеће контроверзе су се темељиле на ривалству између просјачких редова и веома успешних редова језуита. Ово непријатељство је трајало годинама, али се погоршало 1580. Године када је Филип II од Шпаније (1527—1598) ступио на Португалски престо као Филип I од Португала, започињући период који Португалци називају „својим годинама заточеништва“. Фрањевачки калуђери с Филипина нису се слагали са Валињановим ставом и његову политику сматрали су увредљивом и неразумном. Овакво неслагање између језуита и фрањевачких калуђера израшће у свадје међу људима добре воље који су били послати да шире веру која проповеда љубав и мир између људи, али су своје време и енергију трошили на свађе и препирање.

Припремање посланства

Амбасада представља владу једне земље у односима са другом. Валињано, није имао дозволу да створи тако нешто, мада у Јапану у то време није постојала централна власт која би је заступала. Валињано се уместо тога задовољио мање амбициозним пројектом и повео би мање посланство у име 3 хришћанска даимјоа из Кјушуа. Ова група је имала за задатак да оде у Европу и достави писма од три даимјоа Папи, која изражавају дубоко поштовање, и посетили би неке од познатих градова католичке Европе.

Једна мања група јапанских хришћана под вођством језуита на путовању кроз Португалију, Шпанију и Италију би несумњиво привукла позитивну пажњу и помогла у решавању неких ако не и свих проблема мисије. По повратку посланства њени чланови би онда могли дати својим земљацима извештаје из прве руке о очаравајућим готским катедралама, кастелима и палатама ренесансне Европе. То је био јако маштовит и храбар план, и сасвим се уклапао у Валињанов снажан карактер.

Ужурбаност да се Валињано из Јапана врати у Индију 1582. године ограничила је избор делегата, јер су исти морали живети близу Нагасакија и бити лако доступни за тако брз полазак. Овај ужурбани полазак је касније стварао проблеме у састављању дарова који би се касније давали јапанским домаћинима. Три хришћанска даимјоа чији су представници ишли у Европу су били Отомо Сорин (крштено име Фрања 1578), Арима Харунобу (Протазије 1579), Омура Сумитада (Вартоломеј, 1563). Од њих тројице Отомо Сорин је убедљиво био најмоћнији. Његово место у посланству припало је Манцу родјеном 1569. године, унуку Ита Јошисукеа, господару Хјуга, који је био родјак Фрање из Бунга. Његово властито јапанско име је било Сукемасу.

Мартин Хара и Јулиан Накаура су одлучили да се придруже групи као пратиоци изасланицима. Први је рођен 1568. године и био је у сродству са породицом Омура. Јулиан је рођен у хришћанској породици 1568. године у Накаури, област Омура , а његов отац је био командант. Они су сви били ученици језуитске школе у Кјушу-у. Вазно је напоменути да, у својим обимним списима, Валињано стално наводи изасланике и њихове пратиоце као ос менинос, моцос, лос нинос (“дечаке”) или јовенес нобрес (‘племените младиће’) сто указује на њихову младост.

Пошто су многи покушавали да дискредитују посланство, многи критичари су тврили да је та група састављена од сиромашних људи најнижег друштвеног ранга.

Калудјер Мартин де ла Асенсион жустро напада ово послансто, називајући изасланике „сиромашним младићима, синовима обичних људи, који ни пиринча не би имали јести да се нису прихватили верског живота… и лутали би наоколо просећи милостињу”. Валињано је био свестан ових гласина али је негирао оптужбе да је посланство у Европи под покровитељством језуита у ствари била превара.

Још један критичар који је био шпански језуита који је радио у Јапану је био Педро Рамон и стигао је у Јапан 1577. године и био је повезан са Отомом Сорином. Он тврди да писма која су била презентована Папи на свечаном пријему у марту 1585. године су била лажна. Он не само да умањује њихов социјални статус, већ у писму које је послато Риму 15. октобра 1587.године наводи да даимјо од Бунга није био свестан посланства у Европи.

Валињано је био одлучан да пошаље младе изасланике у Европу, он објашњава да су они сви одабрани због својих младих година, и да им то дозвољава да поднесу тешкоће дугих путовања и да ће им бити лакше да се прилагоде Европској храни и животу. А када се врате у Јапан да испричају своје доживљаје и искуства из прве руке.

Валињано се надао да ће младићи бити инпресионирани готским катедралама, палатама и замковима, али је инсистирао на томе да младићи не смеју да виде ништа негативно што може да им промени мишљење, и што може да остави другачији утисак на њих. Да би употпунио посланство Валињано бира језуита Диога де Мескиту, да младићима буде водич, ментор, учитељ, преводилац, и пре свега чувар. Мексита је пратио младиће кроз њихова путовања у Португалију, Шпанију и Италију и имао је задатак преводиоца на пријему код Папе и краља. Он се затим вратио у Јапан заједно са њима, тако поставши први од неколико језуитских мисионара који се вратио у Европу а онда отпутовао назад за Јапан.

Да би били докази о путовању, младићи су били упућени да пишу о најупечатљивијим местима и догађајима на овом путовању. Како језуита Едуардо де Санде наводи: „Стога наси Оци никада не заборавише да је један од главних циљева овог посланства да ови младићи племенита рода треба да се врате у домовину и да шире медју својим сународницима детаљне информације о насим крајевима, те их они често подсећају да морају посматрати, забележити и сачувати у писаној форми све оно сто су доживели током свог дугог ходочашћа. Они су били тако дивног карактера и у послушности, да одмах записиваше у своје дневнике све што им се беше учинило значајним и вриједним памћења…“

Ових бележака данас више нема, па се не зна до које мере су оне преправљане. Неке од ових бележака су састављене на португалском јер Фроис у овим белешкама наводи дугачке и детаљне описе Вила Вицосе, Толедо катедрале и Ескоријала.

Јапанци су били смештени у језуитском колеџу који се састојао од 25 људи, где су наставили своје студије латинског и португалског језика, а локална црква их је подучавала западној музици. Ова група је безуспешно покушавала да отпутује за Гоу, јер су временски услови оба пута били неповољни. Касније Валињано шаље свог изасланика копненим путем у Гоу да обавести о доласку групе у Косин, а вицекраљ Индије Франциско де Маскаренас, је послао брод да пожели добродошлицу путницима. Јапанци су коначно ситгли у Гоу 28. Новембра. Наредне године младићи упознају Папу по којем је Грегоријански календар добио име.

Од Индије до Европе

У Гои малдићи су били смештени по жељама Валињана, у језуитском колеџу Свети Павле. Ксавијер је био у овом граду пре него што је кренуо средином априла 1552. године на своје неуспешно путовање у Кину, где је умро крајем исте године у 46-тој години. Осим званичних посета високим званичницима, јапански посетиоци су имали много што шта видети у Гои. Франсоа де Пирард је стигао у Гоу 1608. године, и помиње вицекраљеву палату, катедралу и архибискупову палату, фрањевачку цркву (“најзгоднију и најбогатију на свету”), језуитску цркву (саграђену 1560.године ) и колеџ и огромну доминиканску цркву (завршену 1564.године). Пирард описује грађевине у којима се руковало великим трговачким бродовима, али највише похвала придодаје Краљевској болници у којој је два пута боравио као пацијент. Такође, Пирард опсује градски затвор, али не са толико похвала. Још један аспект живота у Гои фацинира Јапанце који су долазили из монолингвалне земље, а то је била невероватна мешавина националности који су живели у том граду. Ту је било Индијанца, Португалаца, Јерменина, Гујурата и других.

Младићи су добили били тако лепо гостопримство у Гои. Валињанова жеља је била да он лично испрати младиће у Европу, али му је то било онемогућено јер је Рим Валињана поставио за врховног језуитског свештеника у Индији, то га је обавезивало да мора да остане у Индији. Лисабон је био прва лука у којој су младићи допутовали у Европу, и нудила им је неки увод у европску културу. Лисабон се тада могао похвалити дивним палатама, катедралама, манастирима и црквама, од којих се многе упркос земљотресу 1755. године још увек могу посетити. Раскош и величина ових грађевина су импресионирали младиће и још добра и топла добродошлица су их чинили још задовољнијим. Вест о њиховом доласку је пренесена кардиналу Алберту (1559—1621) надвојводи Аустрије, сину цара Максимилијана, брату цара Рудолфа II, нећаку Карла V, нећаку Филипа II и краљевом представнику у Португалији.

Николај Касаткин

Свети Никола Касаткин је донео православље у Јапан у 19. веку. 1861. године Руска православна црква га је послала у град Хакодате, да буде свештеник у руском конзулату. Иако је шогунска власт у Јапану бранила прелазак у хришћанство, 1864. године се неколико редовних посетилаца храма покрстило. Николај је остао у Јапану и за време Руско-Јапанског рата, ширио хришћанство и постао први епископ Јапанске православне цркве.

Јапанска литургија се врши на јапанском језику, и црквено-словенском.

Просветитељ Јапана Николај Касаткин (1863—1912), је проглашен за светитеља 1970. године и њему је посвећен храм у Нагасаки. Превео је на јапански Свето писмо и богослужбене књиге. Његова најпознатија дела су: Писма из Јапана, Јапан и Русија. Средиште његове мисије био је Токио. 1890. године у Токиу је подигнут први православни храм. Јапанска црква је стекла аутономију 1970 и први архиепископ био је Владимир, а од 1972. јапанац Теодосије. Православних хришћана у Јапану данас има око 40.000.

Литература

• Баллхатцхет, Хелен (2007). „Цхристианитy анд Гендер Релатионсхипс ин Јапан: Цасе Студиес оф Марриаге анд Диворце ин Еарлy Меији Протестант Цирцлес”. Јапанесе Јоурнал оф Религиоус Студиес. 34 (1): 177—201. ЈСТОР 30234180. 
• Германy, Цхарлес Х., ед. Тхе Респонсе оф тхе Цхурцх то Цхангинг Јапан. Неw Yорк: Фриендсхип Пресс, 1967.
• Самуел, Лее. Тхе Јапанесе & Цхристианитy: Wхy ис Цхристианитy Нот Wиделy Белиевед ин Јапан (Амстердам: Фоундатион Университy Пресс, 2014).

Спољашње везе

• Хришћанство у Јапану Архивирано на сајту Wayback Machine (6. децембар 2013)
• Хисторy оф тхе Јапанесе Цатхолиц Цхурцх бy тхе Даугхтерс оф Ст. Паул цонвент; Токyо, Јапан
• Wхат wас Јапан’с Цхристиан Центурy (1550–1650)? бy ЈАРС: Јапанесе Ассоциатион фор Ренаиссанце Студиес
• Цхристианитy ис популар ин Јапан тодаy, Ортходоx Портал
• Јапанесе Ливинг Библе Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2010)
• Јапанесе Библе Социетy Архивирано на сајту Wayback Machine (26. април 2017)
• The Christian Century in Japan, by Charles Boxer