Касни средњи век

С Википедије, слободне енциклопедије
Касни средњи век
Европа и Средоземље
Европа и Средоземље, ц. 1328 12
Западна/Централна Европа
  Свето римско царство
  Француска
  Гаскоња
  Бохемија
Источна Европа
  Тевтонски ред
  Златна Хорда
  Савезници Златне Хорде
  Феодосија
  Пољска
  Мазовија
  Влашка
  Угарска
  Литванија
Апенинско полуострво
  Сицилија
  Напуљ
  Папске државе
  Сардинија
  Венеција
  Ђенова
Пиринејско полуострво
  Арагон
  Мајорка
  Португалија
  Кастиља
  Навара
  Гранада
Скандинавија
  Данска
  Исланд
  Норвешка
  Шведска
Британска острва
  Енглеска и Велс
  Ирска
  Шкотска
Балкан/Блиски Исток
  Ахаја
  Атинско војводство
  Византијско царство
  Мамелучки султанат
  Србија
  Турске државе
  Венецијанска Крета
  Хоспиталци
  Бугарска
  Кипар
  Илканат
  Грузија
  Трапезунт
Северна Африка
  Тунис
  Мариниди
  Абдалвадити
  Хафсиди

Касни средњи век или касни средњевековни период је период европске историје који обично обухвата 14. и 15. век (ц. 1301–1500). Касни средњи век уследио је након развијеног средњег века и претходио је раном модерном добу (и, у већем делу Европе, ренесанси).

Око 1300. године, векови благостања и раста у Европи приведени су свом крају. Низ глади и пошасти, укључујући велику глад 1315—1317 и црну смрт, смањиле су популацију на око половину оне пре тих несрећа.[1] Заједно са падом у бројности популације дошли су и друштвени немири и ендемско ратовање. Француска и Енглеска прошле су кроз озбиљне сељачке буне, као што су жакерија и сељачки устанак у Енглеској, као и преко века наизменичних сукоба у склопу Стогодишњег рата. Надовезујући се на многе проблеме тог периода, Католичка Црква је била сломљена Западним расколом. Ти се догађаји сви заједно некада називају кризом касног средњег века.[2]

Упркос тим кризама 14. век је такође био време великог напретка у уметности и науци. Након обновљеног интересовања за грчке и римске текстове које се укоренило у развијеном средњем веку, започела је италијанска ренесанса. Задубљеност у латинске текстове почела је пре ренесансе 12. века кроз контакт са Арапима током крсташких ратова, али је доступност важних грчких текстова повећана са заузимањем Цариграда од стране Османлија, када су многи византијски учењаци морали да пребегну на Запад, пре свега у Италију.[3]

Заједно са тим приливом класичних идеја дошао је изум штампарства, који је подупро ширење штампане речи и демократизираног учења. Те две ствари касније су довеле до протестантске реформације. При крају тог периода наступило је доба открића. Успон Османског царства, који је кулминирао падом Цариграда 1453. године, разорио је последње остатке Византијског царства и омогућио трговину са истоком. Европљани су били присиљени да траже нове трговинске руте, што је довело до експедиције Колумба до Америка 1492. године и Да Гаминог опловљавања Индије и Африке 1498. године. Њихова открића ојачала су економију и моћ европских нација.

Промене које су произишле из тих догађаја навеле су многе научнике да посматрају тај период као крај средњег века и почетак новог века и Европе раног модерног доба. Међутим, та подела је донекле вештачка, будући да изучавање античких извора никада није било сасвим одсутно у европском друштву. Због тога је постојао развојни континуитет између старог века (преко класичне антике) и новог века. Неки историчари, нарочито у Италији, радије уопште не говоре о касном средњем веку, већ га радије виде као прелаз са развијеног периода средњег века на ренесансу и модерно доба.

Историографија и периодизација[уреди | уреди извор]

Назив „касни средњи век” односи се на један од три периода средњег века, заједно са раним и развијеним средњим веком. Леонардо Бруни је био први историчар који је користио троделну периодизацију у свом делу Историја народа Фиренце (1442).[4] Флавио Биондо је користио сличан оквир у делу Деценије историје од опадања Римског царства (1439–1453). Троделна периодизација постала је стандардна након што је немачки историчар Кристоф Келер објавио Универзалну историју подељену на стари, средњевековни и нови период (1683).

За историчаре 18. века који су истраживали 14. и 15. век, централна тема је била ренесанса, са својим поновним открићем старог учења и појавом индувидуалног духа.[5] Срце те обнове лежи у Италији, где је, према речима Јакоба Буркхардта: „Човек постао духовна јединка и препознао се као такав”.[6] Тај предлог касније је изазван и тврдило се да је 12. век био период већег културног достигнућа.[7]

Након што су се економске и демографске методе почеле примењивати на истраживање историје, растао је тренд посматрања касног средњег века као периода рецесије и кризе. Белгијски историчар Анри Пирен наставио је поделу раног, развијеног и касног средњег века у годинама око Првог светског рата.[8] Ипак, његов је холандски колега, Јохан Хуизинга, био је превасходно одговорн за популаризовање песимистичног погледа на касни средњи век, са својом књигом Јесен средњег века (1919).[9] За њега, чије истраживање има фокус на Француској и Холандији уместо Италије, очајање и пад су биле главне теме, а не препород.[10][11]

Модерна историографија тог периода постигла је консензус између та два екстрема иновације и кризе.[10] Сада се (обично) признаје да су услови били знатно другачији северно и јужно од Алпа, а у италијанској историографији „касни средњи век” се често сасвим избегава.[12] Назив „ренесанса” се још увек сматра корисним за описивање одређених интелектуалних, културних или уметничких развоја, али не као одређујућа особина једне читаве европске историјске епохе.[13] Период од раног 14. века до 16. века (а понекад га и укључујући) карактеришу други трендови: демографски и економски пад праћен обновом, крај западног религијског јединства и накнадна појава националне државе и ширење европског утицаја у остатку света.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Аустин Алцхон, Сузанне (2003). А пест ин тхе ланд: неw wорлд епидемицс ин а глобал перспецтиве. Университy оф Неw Меxицо Пресс. ISBN 978-0-8263-2871-7. стр. 21.
  2. ^ Cantor, стр. 480
  3. ^ Cantor, стр. 594
  4. ^ Leonardo Bruni, James Hankins, History of the Florentine people, Svezak 1, Knjige 1–4, (2001), str. xvii.
  5. ^ Brady et al., str. xiv; Cantor, pp. 529.
  6. ^ Burckhardt, Jacob (1860). The Civilization of the Renaissance in Italy. стр. 121. ISBN 978-0-06-090460-9. 
  7. ^ Haskins, Charles Homer (1927). The Renaissance of the Twelfth Century. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-19-821934-7. 
  8. ^ "Les periodes de l'historie du capitalism", Academie Royale de Belgique. Bulletin de la Classe des Lettres, 1914.
  9. ^ Huizinga, Johan (1924). The Waning of the Middle Ages: A Study of the Forms of Life, Thought and Art in France and the Netherlands in the XIVth and XVth Centuries. London: E. Arnold. ISBN 978-0-312-85540-6. 
  10. ^ а б Allmand, стр. 299
  11. ^ Cantor, стр. 530
  12. ^ Le Goff, pp. 154. Vidjeti npr. Najemy, John M. (2004). Italy in the Age of the Renaissance: 1300–1550. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-870040-1. 
  13. ^ а б Brady et al., str. xvii.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]