Манџурци

С Википедије, слободне енциклопедије
Један од манџурских телохранитеља цара Qианлога (1760) с препознатљивом капом

Манџурци (манџ. [Мању]; упр. кин. 滿族; трад. кин. 满族; пин. Мǎнзú) су тунгуски народ пореклом из дела североисточне Азије званог Манџурија. За време манџурског освајања у 17. веку, освојили су Кину, тада под династијом Минг, коју су заменили властитом династијом Qинг. Та династија је владала Кином до тзв. Xинхаи револуције године 1912, након које је утемељена Република Кина.

Манџурци су се углавном асимилирали у Хан Кинезе, а током тог процеса је дошло до значајних културних и других промена у обе етничке групе. Данас је манџурски језик готово изумро, а њиме говори само мањих број старијих људи у сеоским срединама североисточне Кине, као и неколико научника; око 10.000 људи говори Сибеом (Xибоом), модерним манџурским дијалектом који се говори у регији Или у Синкјангу. Посљедњих неколико година, међутим, поновно се јавио интерес за манџурску културу и међу Манџурцима и међу Хан Кинезима. Данас постоји велики број Кинеза који имају барем неколико Манџураца међу прецима, али се они углавном изјашњавају као Кинези. Усвајање преференцијалне политике према етничким мањима (предност при упису на универзитете и запошљавању у државним службама) је такође подстакло кинеске грађане мешаног кинеско-манџурског поријекла да се изјашњавају као Манџурци.

Порекло[уреди | уреди извор]

Манџурци су потомци Џурчена, који су у 12. вијеку били освојили велику област сјевероисточне Азије и установили династију Јин (Златну династију),[1][2][3] која је владала Манџуријом и северном половином Кине све до освајања и уништења од стране Монгола под Џингис Каном. Име Манџурци је формално усвојио Нурхачи, поглавица Јианзхоу Џурчена године 1635, иако неки држе да је у употреби било још 1605. Нурхачи се родио у данашњој Северној Кореји близу планина Паекту/Цхангбаи. Нурхачијев син Хонг Таији је одлучио да ће се Јурчени убудуће звати Манџурцима и забранио је коришћење израза Џурчен.

Манџурски језик припада тунгуској језичној групи, која сама припада спорној алтајској језичној макро-породици (те је на основу те хипотезе сродан корејском, монголским и туркијским језицима).

Порекло и рано значење израза Манџурци није довољно истражено, иако се чини да је представљало стари израз за Јианзхоу Џурчене. Једна теорија тврди да је назив дошао од Бодхисаттве Маñјуśрīја (Бодхисаттве Мудрости), за коју је Нурхачи тврдио да је инкарнација. Друга теорија тврди да су Манџурци, као и други тунгуски народи, име преузели од заједничке тунгуске ријечи *мангу(н), 'велика река'. Прије 17. вијека, преци Манџураца су углавном били сточари, ловци, риболовци уз повремено бављење земљорадњом и свињогојством.

Древна религија Манџураца је облик шаманизма који има неке сличности с` монголским шаманизмом, што је највидљивије у обожавању небеске богиње којој је саграђен познати „Храм неба” или „Тиан Тан” у Пекингу, данас више туристичка атракција него место за верске обреде. Упркос чињеници да је оскврнављен (с манџурског духовног гледишта), Тиан Тан је и даље задржао историјску, културну и духовну важност за национално свесне Манџурце.

Осим Небеске Богиње, манџурски пантеон је такође садржавао богове земље и сунца и богињу месеца - којима су саграђени храмови у Пекингу налик на Храм Неба. Од сва четири главна божанства, Богиња Месеца је била најважнија. Та четири примарна божанства су представљена с` четири одговарајуће боје које су постале четири оригиналне боје у манџурском систему застава. Црвена је била боја сунца. Жута је била боја земље. Плава је била боја небеске богиње, док бела припада богињи месеца.

У политичком смислу Главна Жута застава је била од велике важности за владајући Аисин Гиоро (кинески Аиxињуелуо) који су имали Главну жуту заставу. Због важности које је у манџурском духовном животу имала Богиња Месеца, Бела застава је имала велику важност и припадност тој застави је значила повезаност са верским питањима. За жену рођену под Белом заставом се сматрало да је духовно обдарена. Шамани или кандидати за шамане су морали бити под белом заставом - или по рођењу или усвајањем након строгих тестова духовне способности. Једном када се заредио, манџурски шаман се сматрао светим вазалом велике мудрости.

Натпис на пекиншком Забрањеном граду, на кинеском (левом) и манџурском (десно)

Оснивање династије Ћинг[уреди | уреди извор]

Године 1616. манџурски вођа Нурхачи (1559—1626) је установио Касну династију Јин (後金 Хòу Јīн) / Амага Аисин Гурун, од стране поданика називану Манџурском Државом (мању гурун) и ујединио манџурска племена, установивши (или барем проширивши) манџурски Систем застава, војну структуру која је манџурске снаге учинила супериорним бројчано надмоћним кинеским снагама на бојном пољу. Године 1636. Нурхачијев син Хонг Таији је реорганизовао манџурске снаге, попунивши их Монголима, Корејцима и савезничким Кинезима и променио име државе у Ћинг, а формално је променио име народа у Манџурце.

Нурхачи је касније освојио област око Мукден (данашњег Шењанг) и од ње створио нову пријестолницу Царства Qинг године 1621. Када су године 1644. Пекинг освојили побуњени сељаци под Ли Зицхенгом , Царство Цх'инг је напало матичну Кину и преместило престолницу из Мукдена (утврђеног града из времена зараћених држава) у Пекинг.

Из политичких разлога рани манџурски цареви су се женили са потомцима великих монголских канова, тако да би њихови потомци (као цар Кангxи) могли бити виђени као легитимни наследници монголске династије Јуан. За вријеме династије Ћинг, манџурске власти су се трудиле сачувати манџурску културу и језик. Ти напори углавном нису успјели, јер су Манџурци поступно преузели обичаје и језик већинских Хан Кинеза, па се до 19. вијека, манџурски ретко говорио чак и на Царском двору. То је јединствен случај у свету да један народ дође и овлада другим, а онда се стопи са њим и одрекне се свог националног идентитета, језика и културе и прихвати све националне елементе оног народа којим влада. Манџурским се још увек писало како би се одржала комуникација између цара и службеника Застава све до краха династије. Династија Ћинг је такође одржавала систем двојних служби у којој је свака важнија служба морала уз кинеског имати и манџурског службеника. Због релативног малог броја Манџураца, то је осигурало да већина њих буду владини службеници.

Пред крај династије Ћинг, Манџурце су кинески националисти (као што је Сун Јат-Сен) приказивали као стране колонизаторе, иако су његову републиканску револуцију подржавали многи реформски оријентисани манџурски службеници и официри. Тај приказ је релативно брзо нестао након револуције 1911 и нова Република Кина је настојала Манџурце представити као интегрални дио кинеске нације.

Манџукуо[уреди | уреди извор]

Године 1931. Јапанци су у Манџурији створили марионетску државу звану Манџукуо под царем Пуyиом. Међутим, у то доба у Манџурији су већинско становништво сачињавали Хан Кинези, а чак и међу самим Манџурцима тај пројект није изазвао неко велико одушевљење. Држава је укинута након завршетка Другог свјетског рата, а територија је враћена Кини. Асимилација је настављена и даље, али не потпуна, јер данас у Кини има преко 10 милиона Манџураца који су се одрекли свог језика, али не и националног имена. Манџураца који говоре свој језик има само десетак хиљада.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ли & Гуан 2003, стр. 2
  2. ^ Тонг 2009, стр. 5
  3. ^ Хуанг, П.: "Неw Лигхт он тхе Оригинс оф тхе Манцху", Харвард Јоурнал оф Асиатиц Студиес, вол. 50, но.1 (1990): 239–82. Ретриевед фром ЈСТОР датабасе 18. 7. 2006.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Манџурци на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mandžurci&oldid=26760582”