Најамник

С Википедије, слободне енциклопедије
Il Condottiere, Леонардо да Винчи. Током касног средњег века и ренесансе реч condottiero је означавала вођу плаћеника.

Најамник или плаћеник је израз који се користи за сваку особу која учествује у оружаном сукобу или уз оружани сукоб везаним активностима, а којој је главни мотив за такву делатност стицање материјалног богатства.[1][2] Најамници се морају разликовати од професионалних војника који су припадници редовне стајаће војске неке државе, односно од добровољаца који у рату учествују из идеалистичких побуда.

Историја[уреди | уреди извор]

Најамници се појављују у самим почецима писане историје, с обзиром да су и најраније цивилизације, односно њихови владари, препознали одређене предности кориштења странаца у оружаним снагама. Оне су се првенствено односиле на чињеницу да су страни професионални војници у правилу боље обучени за рат од домаћих сељака/грађана, односно - за разлику од домаћих феудалаца, племића или припадника војничких касти - мање склони да преузимају власт од својих послодаваца.

Врло често су се најамници користили и као трупе специјализиване за тачно одређену улогу, коју редовне снаге одређене државе нису хтеле или могле користити. То се у античко доба првенствено односило на тзв. лаку пешадију - чаркаше, односно праћкаше и стрелце - односно коњицу.

Антика[уреди | уреди извор]

У античко доба велику славу су стекли грчки најамници који се од времена пелопонеског рата почињу развијати у приватне војске са специфичном организацијом, тактиком и начином борбе који је створио нову форму пешадије под називом пелтасти. Те и друге најамнике су радо користиле трговачке републике - које су имале велике количине новца, али мале количине људства, те су њихове оружане снаге готово у потпуности чинили страни најамници. Најпознатији такав пример је Картагина, која је створила империју упркос тога што готово и није имала властите војнике.

Пораз Картагине у пунским ратовима је међутим показао да најамништво само по себи не може да донесе победу, односно да је инфериорно редовној стајаћој војсци попут оне какву је имала Римска република, а касније и Римско царство. Замена те редовне војске германским и другим најамницима се, често тумачи као један од разлога за пропаст Римског царства.

Средњи век[уреди | уреди извор]

Најамници се повремено јављају у Европи током средњег века, али на важности добијају тек када се развија новчана привреда, односно њихови послодавци добијају могућност да верност у рату награђују новцем, а не уделом у пљачки или феудалним повластицама. Тако се јављају прве сталне најамничке организације, од којих је можда најпознатија Каталонска компанија. Крајем 15. века на бојним пољима Европе доминацију феудалне коњице мења најамничка пјешадија, чији су најпознатији представници Швајцарци наоружани хелебардама и врхунски извежбани за кориштење компликованих борбених поредака. Њих ће у 16. веку замијенити немачки ландскнехти, а појављују се и аркебузири - професионалци чија је специјалност кориштење ватреног оружја.

Ново оружје и нова тактика чини војске далеко скупљима, те их могу приуштити само најмоћнији владари и државе, што доводи до стварања апсолутних монархија, као и до спознаје да је најамнике превише скупо и компликовано окупљати само у случају рата, односно распуштати у миру - као што је то досада био случај. Тако најамничке формације с временом постају сталне те постају основ професионалних стајаћих војски, од које неке и дан-данас постоје, односно вуку традицију.

Нови век[уреди | уреди извор]

Најамништво је у доба француске револуције добило зао глас, јер су га идеалистички револуционари сматрали оличењем не само старог режима, него и инфериорним новим великим националним војскама састављеним од регрута. Мале професионалне полу-најамничке војске које су подлегле француској револуционарној војсци на почетку француских револуционарних ратова су им дале за право. Негативни став према најамницима је преузео и марксизам.

С друге стране, одређене државе су из различитих разлога задржале одређене форме најамништва у својим оружаним снагама, за шта је најпознатији пример француска Легија странаца. Такве формације су с временом створиле одређену романтичну ауреолу у популарној култури, те тако компензирале негативне идеолошке конотације.

Након Другог светског рата најамништво се поновно јавља услд специфичних околности везаних уз деколонизацију и хладни рат. Многе државе у Африци које су стекле независност нису имале обучене професионалне официре, нити војску, па су у ту сврху биле присиљене да користе услуге плаћеника из западних земаља. Многе западне владе су, међутим, користиле најамнике и њихове паравојне формације како би прикриле властито мешање у унутрашње ствари бивших колонија. Најамници су посебно на зао глас дошли за време конгоанске кризе, нигеријског грађанског рата и грађанског рата у Анголи.

У најновије доба најамништво је добило нови облик кроз тзв. приватне војне компаније које најчешће оперишу као паравојна формација, односно заштитарска служба за велике корпорације у кризним подручјима света. На себе су скренули пажњу својим учешћем у Ираку након америчке инвазије и збацивања Садама Хусеина.

Француска Легија странаца[уреди | уреди извор]

Француска Легија странаца је јединствена војна формација чији су припадници странци који се боре за Француску, али нису плаћеници (иако их медији погрешно описују као такве) будући да су у саставу француских оружаних снага. Према речима Ендија Робертшава, кустоса Краљевског музеја логистичког корпуса: „Плаћеници ако су спремни да раде за најбољег понуђача могли би вас издати, морали сте бити веома опрезни с њима. Легија је национална јединица која служи нацији и не могу само тако радити за онога ко највише нуди”.[3]

Примери плаћеника[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Протоцол Аддитионал то тхе Генева Цонвентионс оф 12 Аугуст 1949, анд релатинг то тхе Протецтион оф Вицтимс оф Интернатионал Армед Цонфлицтс (Протоцол 1), Артицле 47”. Интернатионал Цоммиттее оф тхе Ред Цросс. Приступљено 20. 04. 2018. 
  2. ^ „Мерценарy”. Мерриам Wебстер. Приступљено 20. 04. 2018. „"оне тхат сервес мерелy фор wагес; еспециаллy а солдиер хиред инто фореигн сервице." 
  3. ^ Француска Легија странаца (цијели документарац)
  4. ^ Рицхард Давис, "Хардинг Реал Солдиерс оф Фортуне", 1906.]
  5. ^ Цхарлес Драге, "Генерал оф Фортуне", 1954.
  6. ^ Раy Wагнер, "Прелуде то Пеарл Харбор: Тхе Аир Wар ин Цхина, 1937–1941", Сан Диего Аероспаце Мусеум, 1991, 28. стр.
  7. ^ „Биафра: Тхе Мерценариес”. Архивирано из оригинала 28. 05. 2013. г. Приступљено 20. 12. 2018. 
  8. ^ Цивил Wар ин Нигериа (Биафра), 1967–1970
  9. ^ Руссиан мерценариес флyинг фор Етхиопиа
  10. ^ Сентинел Сецуритy Ассессмент - Нортх Африца, Аир форце (Еритреа), Аир форце, Јане'с Информатион Гроуп, 26. листопада 2011.
  11. ^ Мерценариес: Солдиерс Wхо Фигхт Фор Монеy
  12. ^ „Гаддафи'с Флееинг Мерценариес Десцрибе тхе Цоллапсе оф тхе Региме”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2011. г. Приступљено 20. 12. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Статус ин међународном праву
Приватне војне компаније
Друго

Спољашње везе[уреди | уреди извор]