Пређи на садржај

Ненасилни отпор на Косову

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Ненасилни отпор на Косову - покрива низ удружења, организација и покрета на територији Косова у распону од преко деценије, чему претходе штрајкови и протести из 1981. године, унутар Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ), закључано са отвореним ратним сукобима  који започињу 1998. године, која је тада под именом Савезне републике Југославије (СРЈ).

Ненасилни отпор на Косову представља „мноштва скупина за људска права, продемократских и антиратних удружења и политичких странака које су крајем1980-их и почетком 1990-их постале познате под називом косовска алтернатива“,[1] чија је унутрашња разноликост била уједињена пре свега усвајањем ненасилне политичке стратегије. Покрет је једнако садржавао идеје за демократизацију СФРЈ као што је био израз и националне еманципације косовских Албанаца, односно, неразрешног националног питања у СФРЈ, као и израз економске и политичке кризе СФРЈ.

Косовска алтернатива, са ратовима у бившој Југославији, почиње да се организује као република, равноправна са осталим републикама у СФРЈ уз подршку делагата Скупштине Аутономне социјалистичке покрајине Косова,[2] (подршку пружају покрајински  функционери, као и смењени функционери попут Азема Власија и Каћуше Јашари). Овај потез косовских власти Србија није признала. Читавј процес, и захтеви упућени ка Србији, усклађују се са убрзаним збивањима у целој СФРЈ; почетком рата у Хрватској и проглашењем незавиности Словеније и Хрватске.

Политичка разноликост „косовске алтернативе“, унутар које делују интелектулаци попут Ветона Суроиа, Адема Демаћија, Шкељзена Малићија, већ од 1992. године потпада под доминантан утицај Демократског савеза Косова, на челу са Ибрахимом Руговом. Од тада се организује „паралелна држава“ и независне косовске институциије[1] ( образовање и здравство пре свега). Паралелно организовање било је реакција на реперсију државе Србије над албанским становништвом која је ескалирала са доласком Слободана Милошевића на власт.

Током деведестих година XX века, истовремено са ратовима у бившој Југославији, на Косову се изнова развио и снажан студентски покрет, као рекација на избацивање албанских студенткиња и студената са приштинског Универзитета. Независна унија студената приштинског универзитета, покреће масовне, ненасилне студентске протесте у октобру 1997. године, а на челу руководства Уније и протеста су, између осталих, Михане Салиху (Баља) и Албин Курти.

Такође, од 1996. године развија се и неформална  женска мрежа, која ће прерасти у Женску мрежу Косова, чему је значајан допринос дала активисткиња Игбале Рогова.

Ненасилни покрет „косовска алтернатива“ имао је подршку про-југослосвенски орјентисаних интелектуалаца и организација (попут Удружења за југословенску демократску иницијативу - УЈДИ), али и државних структура - пре свега у Хрватској и Словенији, током последњих година постојања СФРЈ. Са распадом Југославије, та подршка се наставља кроз организације за људска права, поједине опозиционе партије (пре свих Партија рада и њеног оснивача Влада Дапчевића), а безрезервну подршку студентским протестима, и организовању жена на Косову дају Жене у црном из Београда.

Косовска алтернатива[уреди | уреди извор]

Сложени медјунационални односи унутар СФРЈ, терет модерних држава чији је легитимитет утемељен преко политичког појма нације/народа током XIX века у Европи,[3] рефлектовао се и на територији Аутономне социјалистичке покрајине Косова. Националистичка идеологија српских и албанских интелектуланих елита и владајуће класе с краја XIX века и кроз XX век,[4] њихове територијалне претензије које су пратиле распад Отоманског царства, кроз балканске и оба светска рата, на територији Косова однеле су много жртава.[5]

Унутар социјалистичке Југославије, чија је званична политика покушала и да призна и да надиђе националне идентите у федерацији, однос на релацији Срби – Албанци је био највидљивији на питању степена аутомоније Косова. Претежно настањено албанским живљем, Косово се кретало од захетва за високом аутономијом ( као и социјалистичка покрајина Војводина), до могућности да постане република унутар југословенске федерације.[6]

Уставом СФРЈ из 1974. године, и Косово и Војводина добијају висок степен аутономије, и постају конститутивни елементи федерације[7], што ће повратно утицати на јачање национализма у круговима интелектуланих републичких елита, како то напомиње и Раиф Диздаревић, председник колективног председништва Југославије.[8] На другој страни, оснивање приштинског Универзитета и увођење албанског језика као службеног, омогућава и развој интелектулане и културне елите склоне албанском национализму, који своје упориште има у својеврсној репресији и социјалистичке државе над албанским становништвом, због недовољно исказаног ентузијазма за изградњу социјализма.[6]

Студентско организовање и протести[уреди | уреди извор]

У марту 1981. године, као последица раста стопе образовања и формирања универзитета у Приштини, што је условило стварање новог слоја образоване елите на Косову, почињу мирни студентски протести на Приштинском универзитету. Протест је отпочео првенствено због матреијалних услова; лоше исхране и смештаја у студентским домовима,[1] но, у свега неколико дана добио је политичку ноту и прерастао у масовне протесте широм покрајине. Реакција и покрајинских, републичких и савезних  власти је била оштра, сматрајући протесте контрареволуционарним деловањем.[6][9] У покрајини је проглашено ванредно стање и наређена борбена готовост Југословенске народне армије (ЈНА). Како су немири трајали следећих седам година, према званичним подацима, око 7000 косовских Албанаца је било осуђено на краће казне затвора, док је 1750 било осуђено на казне до 15 година, под оптужбама за националистичку делатност.[10]

Удружења и партије[уреди | уреди извор]

Фебруарска превирања 1989. године на Косову и у СФРЈ  обележава низ догађаја - смена покрајинских функционера Каћуше Јашари[11] и Азема Власија, штрајка рудара Трепче који се нису слагали са овом сменом, генералног штрајка на целој територији Косова, хапшење Азема Власија[12] под оптужбом за непријатељско организовање против система[13], противуставно одузимање јурисдикције покрајинима од стране републичких власти у Србији, поновно проглашење ванреденог стања и слање савезне милиције на Косово.

Према Гезиму Краснићију, унутар „ косовске алтернативе“ ненасилног покрета на Косову, деловале су супротстављење политичке организације – оне тврде националистичке и илегалне за време СФРЈ, и оне које оличене у лику Азема Власија, траже равноправност унутар федералне Југославије[14]. Истовремено, Краснићи наводи три темељна разлога због којих су различите полтичке опције усвојиле јединствен, ненасилни начин отпора:[15]

  1. Већина група је настала као отпор југословенском једнопартијском систему, и репресији заведеној на Косову након 1981. године, те је ненасилно деловање била логична реакција, речима Адема Демаћија: „побједа демокрације (ће) ослободити и албанску и српску браћу од полицијске репресије“,
  2. Превирања у Источном блоку, социо-економски разлози изазвани падом Совјетског савеза, што изазива талас демократских промена у целој Источној Европи,
  3. Еманципацијски карактер „косовске алтернативе“ - да развеје предрасуде у домаћој и међународној јавности о албанском становништву као „насилничком“ и „нецивилизованом“, а које су расле након збивања 1981. године.

Са превирањима током 1989. године, ове различите струје се организују кроз удружења и партије, којима је претходило деловање Удружења писаца, Међународном одбору за равноправност, правду и пријатељство ( Кесхилли пер Барази, Дрејтеси дхе Миqеси Ндернационале), а убрзо се формирају:

Кампања опроста крви[уреди | уреди извор]

Једна од важнијих активности „косовске алтернативе“ која је омогућила широко прихватање ненасилног отпора државној репресији јесте кампања Опроста крви, односно Акција за помирење и елиминацију крвне освете, вођења у периоду од 1990. до 1992. године, а покренута је од студенткиња и студената бивших затвореника попут Хаве Шаља[18] и академика, професора приштинског Универзитета Антона Чете[19][20]

Овај двогодишњи рад на терену, мирење завађених породица које су се позивале на обичајно право, омогућио је ставрање националног јединства Албанаца на Косову, као и прихватање ненасиља као политичког метода.[21][22]

Паралелна држава и институције на Косову 1992-1997[уреди | уреди извор]

Неуставно укидање покрајинских надлежности Косову и Војводни под Милошевићем, раст репресије, почетак ратова у бившој Југославији, доводи до параленог формирања државе и друштвених институција у тој покрајини. Паралени избори на Косову одржавају се у мају 1992. године, а Косово је практично – полицијска држава под паском Милошевића. Истовремено, режим затвара школе на албанском језику, не уплаћује плате предавачима[10], и нужност параленог организовања је све очитија, пре свега школства и здравства.[11]

У том периоду, Демократски савез Косова са Ибрахимом Руговом на челу, преузима примат на политичкој сцени Косова[23], и упркос критикама из других партија и организација, води Косово као паралелну државу, ненасилним методама, уз подршку и међународне јавности, све до тренутка када Ослободилачка војска Косова (ОВК) почиње герилски рат.

Струја унутар паралелног организовања албанског становништва на Косову која је процењивала да ненасилне методе не дају резултата, попут Адема Демаћија који стаје на чело политичког крила ОВК, подржале су оружану борбу Албанаца на Косову.

Женска неформална мрежа[уреди | уреди извор]

Саставни део ненасилног отпора на Косову  чине и женске органозације, израсле из студентских протеста 1981. године и разноликог полтичког ангажмана унутар отпора државној репресији током осамдесетих година XX века.

Организовање жена кроз женске организације које су покренуле сестре Игабле и Сафете Рогова, значило је и повезивање са женским мировним активизмом у Србији, посебно са групом Жене у црном, али и широм бивше Југославије.

Већ 1992. године, активсткиње Косова и Србије се срећу у на мировном скупу у Венецији, да би се сусрети наставили и у Београду и Приштини. Мировна и лезбејска активтскиња Лепа Млађеновић је током 1996. године написала извештај о сусрету са активисткињама у Приштини[24] сведочећи подељеност и репресију на Косову. Исте године, на Петом међународном мировном скупу Жена у црном, десетак активисткиња са Косова сведочило је о репресији над косовским становништвом[25], а на Седмом скупу исте мреже велики део конференције је био посвећен управо збивањима на Косову.[26] Ова повезаност наставила се и након рушења Милошевића, и проглашења независности Косова,[27][28][29] кроз формирање Женске мировне коалиције, а потом и заједничког рада са мировним активисткињама и организацијама на територоји некадашње Југославије, на организовању првог Женског суда на територији Европе, као суда који је обухватио све ратне злочине, као и репресије током и након ратова у бившој Југославији.

Женски активизам унутар Косова интензивно учествује у ортпору режиму Слободана Милошевића и организовању солидраних мрежа међу становништвом које живи под полицијском репресијом.[30]

Током марта 1998. године, Женска неформална мрежа организовала је осам од осамнаест мирних протеста одржаних у том месецу. Протести су били одговор на насиље Милошевићевог режима почињено у Дреници и Доњем Преказу на Косову[10], током јанура и марта 1998. године, које су починиле што полицијске, што паравојне и снаге Војске Југославије, а које по својој бруталности спадају под ратне злочине и злочине против човечности. Активисткиње су кроз протесте позвале међународну заједницу да интервенише и заустави злочине над цивилним становништвом.[31]

Неформална женска мрежа се од 1996, године на Косову све више структуира, и прераста и у формалну организацију – Женска мрежа Косова.[32]

Студентски протести 1997.[уреди | уреди извор]

Студентски протести из 1981. године који су покренули различите политичке струје на Косову, са заједничким именитељем о ненасилном отпору, 1997. године симболички означавају и крај ненасилног  отпора косовског албанског становништва.

Мирни протести започети 1. октобра 1997. године, под вођством Независне уније студената Приштинског универзитета, изазива још једну оштру реакцију режима Слободана Милошевића.

Од затварања школа на албанском језику, образовање албанске омладине се, како сведочи Михане Саљиху ( Баља), једина студенткиња у руководству Независне уније студената, одвијало у тешким условима - по приватним кућама на периферије Приштине и у страху од србијанске полиције.[33] Захтеви  Независне уније су били да се дозволи враћање у школе и на Универзитет, поштовање људских права, као и мирно решење ситуације на Косову.[33]

Масовна подршка албанског становништва вишемесечним мирним студентским протестима и захтевима, изазвала је још један талас репресије над албанским становништвом, те Косово у 1998. годину улази отворени рат између регуларних и парадржавних војних формација Србије, и са друге стране ОВК, уз велика страдања и албанског и српског становништва.[34][35]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 76. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  2. ^ Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 83. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  3. ^ Геарy, Патрицк Ј. (2007). Мит о нацијама средњовековно порекло Европе. Нови Сад. стр. 27. ИСБН 978-86-86559-01-2. ОЦЛЦ 198148575. 
  4. ^ Геарy, Патрицк Ј. (2007). Мит о нацијама средњовековно порекло Европе. Нови Сад. стр. 17—18. ИСБН 978-86-86559-01-2. ОЦЛЦ 198148575. 
  5. ^ Јовановић, Владан (2014-11-07). „Преглед историје односа Србије/Југославије и Албаније”. Пешчаник (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-27. 
  6. ^ а б в „YУ Хисторија... ::: Добро досли ... Друга Југославија”. yухисторија.цом. Приступљено 2022-11-27. 
  7. ^ „Архив Југославије - Устав СФРЈ, 21. фебруар 1974.”. www.архивyу.гов.рс. Архивирано из оригинала 13. 02. 2021. г. Приступљено 2022-12-20. 
  8. ^ „Раиф Диздаревић: Велика превара”. Радио Слободна Европа (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-12-19. 
  9. ^ Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 77. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  10. ^ а б в „Водич за унутрашњи дијалог - Косовска хронологија 1974-2017” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  11. ^ а б „Орал Хисторy Косово - Интревју са Каћушом Јашари” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  12. ^ Грухоњиц, Динко (2010-04-06). „АЗЕМ ВЛАСИ: Моја улога у историји”. Аутономија (на језику: српски). Приступљено 2022-11-27. 
  13. ^ „Орал Хисторуy Косово - Интревју са Аземом Власијем” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  14. ^ Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 80. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  15. ^ Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 84—85. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  16. ^ / „30 година од оснивана Удружења “Сестре Qириази””. Косово Wомен'с Нетwорк (на језику: српски). 2020-07-20. Приступљено 2022-11-27. 
  17. ^ „Орал Хисторy Косово - Интервју са Сафете Рогова” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  18. ^ „Орал Хисторy Косово - Интревју са Хаве Шаљом” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  19. ^ „Премијер Хоти: Антон Цета је створио модерну историју Косова”. Зyра е Крyеминистрит (на језику: албански). 2020-11-26. Приступљено 2022-11-27. 
  20. ^ „Орал Хисторy Косово - У ВЕЗИ БАЈРАМА КЕЉМЕНДИЈА: ДЕСЕТА ПРИЧА”. Приступљено 18. 12. 2022. 
  21. ^ Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 86. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  22. ^ „Орал Хисторy Косово - Кампања опроста крви”. 
  23. ^ Опирање злу : (пост)југославенски антиратни ангажман. Бојан Билић, Весна Јанковић (Проширено и допуњено издање према изворнику изд.). Загреб. 2015. стр. 86—88. ИСБН 978-953-222-712-3. ОЦЛЦ 919576798. 
  24. ^ „Ц:\ ТYПЕСЕТ\ ФСВЕСКЕ7\ ПРИСТИНА.QXД”. www.wоменнго.орг.рс. Приступљено 2022-11-27. 
  25. ^ „КОСОВО: преглед активности Жена у црном од 1991. до данас - Жене у црном”. зенеуцрном.орг. Приступљено 2022-11-27. 
  26. ^ Н. Божиновић, С. Зајовић, Р. Жарковић (1998). Жене за мир 1998. Београд: Жене у црном. стр. 111—155. ИСБН ИД=66533644 Проверите вредност параметра |исбн=: инвалид цхарацтер (помоћ). 
  27. ^ „Женски мировни преговори - Косово - Жене у црном”. зенеуцрном.орг. Приступљено 2022-11-27. 
  28. ^ Жене за мир. Сташа Зајовић, Марија Перковић, Милош Урошевић. Београд. 2007. стр. 190—192. ИСБН 978-86-85451-17-1. ОЦЛЦ 809796309. 
  29. ^ Жене за мир. Сташа Зајовић. Београд. 2009. стр. 21,243. ИСБН 978-86-85451-28-7. ОЦЛЦ 1141022130. 
  30. ^ „Орал Хисторy Косово - Женски активизам”. Приступљено 18. 12. 2022. 
  31. ^ „Орал Хисторy Косово - Протести жена”. 
  32. ^ „О нама”. Косово Wомен'с Нетwорк (на језику: српски). Приступљено 2022-11-27. 
  33. ^ а б „Орал Хисторy Косово - Интревју са Михане Салиху Баљом” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  34. ^ „Просецутион Цасе - Косово | Интернатионал Цриминал Трибунал фор тхе формер Yугославиа”. www.ицтy.орг. Приступљено 2022-12-20. 
  35. ^ Хуман Ригхтс Wатцх. „По наређењу: Ратни злочини на Косову” (ПДФ). Приступљено 20. 12. 2022. 


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nenasilni_otpor_na_Kosovu&oldid=27689345”