Једнопартијска држава
Једнопартијска држава или једнопартијски систем је ауторитативни и тоталитарни облик државног уређења са једном политичком партијом, која поставља све државне функционере из својих редова и врши утицај на све делове друштва.[1] У највећем броју случајева, друге партије бивају стављене ван закона. Идеологија политичке партије у једнопартијској држави је готово увек екстремна, било да се односи на левицу, тј. комунизам или десницу, тј. нацизам, фашизам, националистичке војне диктатуре, те апсолутистичке монархије.
Понекад, у држави формално влада вишепартијски систем (страначки плурализам), али и даље постоји владајућа партија која има доминантан утицај у влади и парламенту.
Владавина Комитета уније и напретка (CUP) у Османском царству након османског државног удара 1913. сматра се првом једнопартијском државом.[2]
Концепт
[уреди | уреди извор]Једнопартијске државе се објашњавају разним методама. Заговорници једнопартијске државе најчешће тврде да је постојање одвојених партија у супротности са националним јединством. Други тврде да је једна странка авангарда народа, те да се стога њено право да влада не може легитимно довести у питање. Совјетска влада је тврдила да више партија представља класну борбу и због тога је Совјетски Савез правно овластио и признао једну партију која је водила пролетаријат, односно Комунистичку партију Совјетског Савеза.
Неке једнопартијске државе забрањују само опозиционе партије, док дозвољавају савезничким странкама да постоје као део сталне коалиције као што је народни фронт. Међутим, ове странке су у великој мери или потпуно потчињене владајућој странци и морају прихватити монопол владајуће партије као услов свог постојања. Примери за то су Народна Република Кина под Уједињеним фронтом, Национални фронт у бившој Источној Немачкој и Демократски фронт за поновно уједињење Кореје у Северној Кореји. Друге могу да ставе ван закона све друге странке, али да допусте нестраначким члановима да се кандидују за законодавна места као независни, као што је био случај са тајванским покретом Тангвај 1970-их и 1980-их, као и на изборима у бившем Совјетском Савезу. Други могу и да ставе ван закона све друге странке и да укључе чланство у партији као предуслов за обављање јавних функција, као што је у Туркменистану под владавином Сапармурата Нијазова или Заиру под Мобутуом Сесе Секоом.
У својим земљама, доминантне странке које владају једнопартијским државама често се називају једноставно Партија. На пример, у контекстру Совјетског Савеза, Партија је означавала Комунистичку партију Совјетског Савеза; у се у Републици Замбији пре 1991. године, односила се на Уједињену националну партију независности.
Већином једнопартијских држава влада једно од следећег:
- Партија која подржава идеологију марксизма–лењинизма и авангардизма (понекад се описују као „комунистичке државе“, као што је Совјетски Савез)
- Партија која подржава националистичку или фашистичку идеологију (као што је Краљевина Италија под Националном фашистичком партијом или Немачка под Нацистичком партијом)
- Странка која је дошла на власт након независности од колонијалне владавине. Једнопартијски системи често произлазе из деколонизације, јер једна партија добија доминантну улогу у ослобађању или борби за независност.
Једнопартијске државе се обично сматрају ауторитарним, у мери у којој су повремено тоталитарне. С друге стране, не функционишу све ауторитарне или тоталитарне државе према једнопартијском систему. Неке, посебно међу апсолутним монархијама и војним диктатурама, немају потребу за владајућом странком, па стога све политичке партије чине нелегалним.
Садашње једнопартијске државе
[уреди | уреди извор]Према подацима из 2022 the following countries are legally constituted as one-party states:
Бивше једнопартијске државе
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ The Република Кина controlled the mainland from 1912 to 1949 and the island of Taiwan since 1945, in which the ROC currently administers the Free area. This government served China in the United Nations from 1945 to 1971. See Political status of Taiwan and the One-China policy for various viewpoints.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Clark, William Roberts; Golder, Matt; Golder, Sona Nadenichek (23. 3. 2012). Principles of Comparative Politics (на језику: енглески). SAGE. ISBN 9781608716791.
- ^ Bozarslan, Hamit (2019). „Afterword: Talaat’s Empire: A Backward Country, but a State Well Ahead of Its Time”. End of the Ottomans - The Genocide of 1915 and the Politics of Turkish Nationalism (на језику: енглески). I. B. Tauris. стр. 330. ISBN 978-1-7867-3604-8.
- ^ Bozarslan, Hamit (2019). „Afterword: Talaat’s Empire: A Backward Country, but a State Well Ahead of Its Time”. End of the Ottomans - The Genocide of 1915 and the Politics of Turkish Nationalism (на језику: енглески). I. B. Tauris. стр. 330. ISBN 978-1-7867-3604-8.
- ^ Afghanistan: A Country Study
- ^ „Afghanistan 1977”. Princeton University. Архивирано из оригинала 6. 4. 2012. г.
- ^ „Presidential Decree on Syria's New Constitution”. Syrian Arab News Agency. 28. 2. 2012. Архивирано из оригинала 29. 02. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2012.
- ^ Chulov, Martin (27. 2. 2012). „Syrian regime rockets bombard Homs”. The Guardian. Guardian News and Media. Приступљено 14. 3. 2012.