Пређи на садржај

Једнопартијска држава

С Википедије, слободне енциклопедије
  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Једнопартијска држава или једнопартијски систем је ауторитативни и тоталитарни облик државног уређења са једном политичком партијом, која поставља све државне функционере из својих редова и врши утицај на све делове друштва.[1] У највећем броју случајева, друге партије бивају стављене ван закона. Идеологија политичке партије у једнопартијској држави је готово увек екстремна, било да се односи на левицу, тј. комунизам или десницу, тј. нацизам, фашизам, националистичке војне диктатуре, те апсолутистичке монархије.

Понекад, у држави формално влада вишепартијски систем (страначки плурализам), али и даље постоји владајућа партија која има доминантан утицај у влади и парламенту.

Владавина Комитета уније и напретка (CUP) у Османском царству након османског државног удара 1913. сматра се првом једнопартијском државом.[2]

Једнопартијске државе се објашњавају разним методама. Заговорници једнопартијске државе најчешће тврде да је постојање одвојених партија у супротности са националним јединством. Други тврде да је једна странка авангарда народа, те да се стога њено право да влада не може легитимно довести у питање. Совјетска влада је тврдила да више партија представља класну борбу и због тога је Совјетски Савез правно овластио и признао једну партију која је водила пролетаријат, односно Комунистичку партију Совјетског Савеза.

Неке једнопартијске државе забрањују само опозиционе партије, док дозвољавају савезничким странкама да постоје као део сталне коалиције као што је народни фронт. Међутим, ове странке су у великој мери или потпуно потчињене владајућој странци и морају прихватити монопол владајуће партије као услов свог постојања. Примери за то су Народна Република Кина под Уједињеним фронтом, Национални фронт у бившој Источној Немачкој и Демократски фронт за поновно уједињење Кореје у Северној Кореји. Друге могу да ставе ван закона све друге странке, али да допусте нестраначким члановима да се кандидују за законодавна места као независни, као што је био случај са тајванским покретом Тангвај 1970-их и 1980-их, као и на изборима у бившем Совјетском Савезу. Други могу и да ставе ван закона све друге странке и да укључе чланство у партији као предуслов за обављање јавних функција, као што је у Туркменистану под владавином Сапармурата Нијазова или Заиру под Мобутуом Сесе Секоом.

У својим земљама, доминантне странке које владају једнопартијским државама често се називају једноставно Партија. На пример, у контекстру Совјетског Савеза, Партија је означавала Комунистичку партију Совјетског Савеза; у се у Републици Замбији пре 1991. године, односила се на Уједињену националну партију независности.

Већином једнопартијских држава влада једно од следећег:

  1. Партија која подржава идеологију марксизма–лењинизма и авангардизма (понекад се описују као „комунистичке државе“, као што је Совјетски Савез)
  2. Партија која подржава националистичку или фашистичку идеологију (као што је Краљевина Италија под Националном фашистичком партијом или Немачка под Нацистичком партијом)
  3. Странка која је дошла на власт након независности од колонијалне владавине. Једнопартијски системи често произлазе из деколонизације, јер једна партија добија доминантну улогу у ослобађању или борби за независност.

Једнопартијске државе се обично сматрају ауторитарним, у мери у којој су повремено тоталитарне. С друге стране, не функционишу све ауторитарне или тоталитарне државе према једнопартијском систему. Неке, посебно међу апсолутним монархијама и војним диктатурама, немају потребу за владајућом странком, па стога све политичке партије чине нелегалним.

Садашње једнопартијске државе

[уреди | уреди извор]

Према подацима из 2022 the following countries are legally constituted as one-party states:

Земља Шеф странке Назив лидера Партија Идеологија Датум успостваљања Трајање Напомене
Кина
Си Ђинпинг
Генерални секретар Комунистичка партија Кине Социјализам са кинеским карактеристикама 1. октобар 1949 75 година, 1 дан Предводи Уједињени фронт
Куба
Мигел Дијаз Канел
Први секретар Комунистичка партија Кубе Марксизам-лењинизам, фиделизам, чегеваризм, левичарски национализам 16. април 1961 63 године, 169 дана
Еритреја
Исајас Афеверки
Председавајући Народни фронт за демократију и правду еритрејски национализам, етатизам 24. мај 1993 31 година, 131 дан
Лаос
Тонглоун Сисоулит
Генерални секретар Народна револуционарна партија Лаоса Кајсон фомвиханска мисао 2. децембар 1975 48 година, 305 дана
Северна Кореја
Ким Џонг Ун
Генерални секретар Радничка партија Кореје Џуче идеја, сонгун 10. октобар 1945 78 година, 358 дана Предводи Демократски фронт за поновно уједињење отаџбине
Сахарска Арапска Демократска Република
Брагим Гали
Генерални секретар Полисарио Сахарски национализам, социјалдемократија 27. фебруар 1976 48 година, 218 дана
Вијетнам
Нгујен Фу Чонг
Генерални секретар Комунистичка партија Вијетнама Хо Ши Минова мисао, социјалистички оријентисана тржишна економија 2. септембар 1945 79 година, 30 дана

Бивше једнопартијске државе

[уреди | уреди извор]
Земља Партија Идеологија Датум успостављања Датум расформирања Континент
 Османско царство Партија уније и прогреса[3] Итихадизам 11. јун 1913. 1918 Азија/Европа
Тинокиста Костарика Пеликвистка партија Национализам 1917 1919 Северна Америка
 Турска (једнопартијски период) Републиканска народна партија Кемализам 1923 1945 Азија/Европа
 Камбоџа (сангкумска ера) Сангкум Кмерски национализам, национални конзервативизам, ројализам, етатизам, будистички социјализам, економски национализам 1955 1970 Азија
 Камерун Камерунски народни демократски покрет Велики шатор, национализам, франкофилија 1975 1990 Африка
 Тунис Нео Дестур Туниски национализам, бургибизам 1963 1964 АФрика
 Тунис Социјалистичка дестуријска партија Туниски национализам, секуларизам, бургибизам 1964 1981 Африка
 Туркменистан Социјалистичка дестуријска партија Туркменски национализам, секуларизам, друштвени конзервативизам, свеобухватна партија 1992 2008 Азија
 Република Кина[Note 1]/Тајван Куоминтанг Тридемизам 1. јул 1925. 15. јул 1987. Азија
Сиријска Република Арапски ослободилачки покрет Панарабизам, модернизам, прозападњаштво 1953 1954 Азија
Република Афганистан Национална револуционарна партија Паштунски национализам, паштунизација, антикомунизам, републиканизам, секуларизам 14. фебруар 1977.[4][5] 28. април 1978. Азија
 Алжир Фронт националног ослобођења Арапски социјализам, алжирски национализам, панарабизам, антиимперијализам 1962 1989 Африка
 Бангладеш Бангладешкa Кришак Срамик Авами лига Бенгалски национализам, социјализам 1975 1975 Азија
Мјанмар Бурма Бурманска партија социјалистичког програма Бурмански пут ка социјализму 1962 1988 Азија
 Зеленортска Острва Афричка партија за независност Гвинеје и Зеленортских Острва Комунизам, марксизам-лењинизам 1975 1980 Африка
 Зеленортска Острва Афричка партија за независност Зеленортских Острва Комунизам, марксизам-лењинизам 1980 1990 Африка
 Централноафричка Република Покрет за друштвену еволуцију црне Африке Афрички национализам, антиимперијализам, прогресивизам, антиимперијализам 1962 1980 Африка
 Џибути Народни рели за напредак Интереси Исе 1977 1992 Африка
 Екваторијална Гвинеја Уједињена национална радничка партија Афрички национализам, персонализам, антиимперијализам, антиколонијализам, антирасизам, панафриканизам, анти-интелектуализам 1970 1979 Африка
 Египат Арапска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, панарабизам, насеризам 1962 1976 Африка
 Еритреја Еритрејски народноослободилачки фронт Левичарски национализам 1991 (Привремена влада)

1993 (Призната држава)

1994 Африка
 Гана Convention People's Party Нкрумајизам, афрички социјализам, афрички национализам, панафриканизам 1964 1966 Африка
 Гвинеја Демократска партија Гвинеје – Афрички демократски скуп Афрички национализам, афрички социјализам, панафриканизам 1958 1984 Африка
 Гвинеја Бисао Афричка партија за независност Гвинеје и Зеленортских Острва Комунизам, марксизам-лењинизам 1974 1991 Африка
 Индонезија Индонежанска национална партија Национализам, мархенизам 17. август 1945. 3. новембар 1945. Азија
Ирак Ирачка арапска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, панарабизам, насеризам 1964 1968 Азија
Ирак Арапска социјалистичка Баас партија (Национални напредни фронт) Бааски садамизам 1968 2003 Азија
Либија Либија Либијска арапска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, панарабизам, насеризам, национализам 1971 1977 Африка
Мадагаскар Демократска Република Мадагаскар Национални фронт за одбрану револуције Левичарски национализам, научни социјализам 1976 1989 Африка
 Мали Суданска унија – Афрички демократски скуп Афрички национализам, афрички социјализам, панафриканизам 1960 1968 Африка
 Мали Демократска унија народа Малија Афрички социјализам, демократски централизам 1976 1991 Африка
 Мауританија Мауританска народна партија Национализам, централизам, исламски социјализам 1961 1978 Африка
 Сао Томе и Принсипе Покрет за ослобођење Сао Томе и Принсипеа / Социјалдемократска партија Комунизам, марксизам-лењинизам 1975 1990 Африка
 Сенегал Социјалистичка партија Сенегала Афрички национализам, афрички социјализам 1966 1974 Африка
 Сејшели Народни напредни фронт Сејшела Комунизам, марксизам-лењинизам 1977 1991 Африка
 Сијера Леоне Свинародни конгрес Афрички национализам, демократски социјализам 1978 1991 Африка
Судан Демократска Република Судан Суданска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, антикомунизам 1971 1985 Африка
 Сирија Арапска социјалистичка Баас партија (Национални напредни фронт) Нео-Баас 1963 27. фебруар 2012.[6][7] Азија

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ The Република Кина controlled the mainland from 1912 to 1949 and the island of Taiwan since 1945, in which the ROC currently administers the Free area. This government served China in the United Nations from 1945 to 1971. See Political status of Taiwan and the One-China policy for various viewpoints.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Clark, William Roberts; Golder, Matt; Golder, Sona Nadenichek (23. 3. 2012). Principles of Comparative Politics (на језику: енглески). SAGE. ISBN 9781608716791. 
  2. ^ Bozarslan, Hamit (2019). „Afterword: Talaat’s Empire: A Backward Country, but a State Well Ahead of Its Time”. End of the Ottomans - The Genocide of 1915 and the Politics of Turkish Nationalism (на језику: енглески). I. B. Tauris. стр. 330. ISBN 978-1-7867-3604-8. 
  3. ^ Bozarslan, Hamit (2019). „Afterword: Talaat’s Empire: A Backward Country, but a State Well Ahead of Its Time”. End of the Ottomans - The Genocide of 1915 and the Politics of Turkish Nationalism (на језику: енглески). I. B. Tauris. стр. 330. ISBN 978-1-7867-3604-8. 
  4. ^ Afghanistan: A Country Study
  5. ^ „Afghanistan 1977”. Princeton University. Архивирано из оригинала 6. 4. 2012. г. 
  6. ^ „Presidential Decree on Syria's New Constitution”. Syrian Arab News Agency. 28. 2. 2012. Архивирано из оригинала 29. 02. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2012. 
  7. ^ Chulov, Martin (27. 2. 2012). „Syrian regime rockets bombard Homs”. The Guardian. Guardian News and Media. Приступљено 14. 3. 2012. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]