Дреница (предео)
Дреница (алб. Drenica) је пространи планински предео на Косову и Метохији који брдовитим појасом одваја Косово од Метохије. Ову област чине територије општина Србице, Глоговац и село Крлигате које је у саставу општине Зубин Поток.[1][2]
Географски подаци[уреди | уреди извор]
Дреницу чине две жупе. На западној страни је већа и налази се у јако разгранатом поречју реке Клине око којег се налазе насеља Горња Клина, Србице и Клине. Река Клина даље иде ка Метохији где се улива у Бели Дрим. Просечна надморска висина ове области је 500 m. Мања је жупа на истоку се простире око Седларске Реке, левог изворног крака реке Дренице, и даље око реке Дренице до села Доброшевца (апсолутна висина 560 m). Одатле се ова жупа између Чичавице на северу и Голеша на југу пробија у Косово поље где протиче Ситница.
Оба дела, области везују се нижим током река Клине и Дренице у планини Девич, где се налази и манастир Девич. Око ове области се налазе планински венци. На северу је област затворена Мокром гором, на североистоку Чичавицом. Превојем између ових двију планина област је везана с доњим Косовом код Митровице. На југозападу је Дреница спојена с Метохијом, а на југоистоку са жупом Лапушником. У јужном делу се граничи са средњим и најширим делом Косовоске низије око Приштине.
Историја[уреди | уреди извор]
Дреница се први пут помиње 1413, када је Ђорђе Бранковић, с мајком Маром и браћом Ђурђем и Лазаром, поклонио село Доброшевце манастиру Св. Павла на Светој гори. Деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456) је на реци Власи, која је притока Клине, подигао манастир Девич. Поред Девича у овој области је био велики број манастира који су у каснијим добима уништени. Зато се често могло чути да је Дреница "друга српска Света гора", о чему је написана и књига.[3][4]
У Дреници је после Првог светског рата владала анархија, због многих арнаутских качака, али је она, после погибије качачког вође Азема Бејте у Галици 1924., и његове пратиље Шоте Галице, пресечена. Слична ситуација је била и у доба комунизма, када су Срби ретко залазили у албанска села, и углавном се ограничавали у већим насељима. Крајем 20. века овде је било велико упориште терориста и ту су почели битке албанске ОВК са српским снагама.[5]
У међуратном периоду је исечено много шуме, насељавани су људи из других крајева, нпр. Босанске крајине.[6]
Становништво[уреди | уреди извор]
Већину становништва чине познати дренички Албанци, који су знатним делом српског порекла.[7] Многи Албанци имају српска презимена и знали су за своје крсно име. У сваком дреничком селу има развалина српских цркава, а Албанци су чували гробља својих предака из, времена, кад су били православни Срби и знали су за записе у дубовима од ранијих крстоноша. Топографска номенклатура и многи етнографски називи су доскора остали српски. Поред већине Арнаута у Дреници има Арбанаса досељених из Малесије. Малисори су се доселили као католици, па су се тек овде потурчили. У Лауши има досељеника од Васојевића, из Црне Горе, који су овде примили ислам, и затим се албанизовали. Из Дренице је знатан број православних Срба избегао у Метохију, неки почетком 20. века, а неки почетком 18. века и још раније. Бежали су под притиском албанског насиља и да не би били потурчени.
∗ Етнографско истраживање од 1934. до 1937. године
Племенска припадност становништва Дренице по насељима 1934-1937.
Етнички састав и порекло становништва Дренице по насељима 1934-1937.
Етнички састав Дренице по насељима 1934-1937.
∗ Пописи становништва 1961. и 1971. године
Етнички састав Дренице по насељима 1961. године
Етнички састав Дренице по насељима 1961. године
Етнички састав Дренице по насељима 1971. године
Етнички састав Дренице по насељима 1981. године
∗ Пописи становништва 1981. и 1991. године
Етнички састав Дренице по насељима 1981. и 1991. године
Етнички састав Дренице по насељима 1981. године
Етнички састав Дренице по насељима 1991. године
Етнички састав Дренице по насељима 1991. године (пописано становништво)
Етнички састав Дренице по насељима 1991. године (пописано становништво)
После бомбардовања 1999. године ова регија је доживела тотално етничко чишћење. У појединим насељима готово да није остала нити једна српска кућа, па је у њима популација у готово потпуности албанска.[8] Једина два села у којима има српског живља су Бање и Суво Грло, са око 350 Срба.[9][10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Љ. Павловић, Радослав (1959). Из наше народне прошлости: опажања и осврти. Београд: Пишчево издање. стр. 61.
- ^ Љ. Павловић, Радослав (1957). Сеоба Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877-1878. године. Београд: Графичко предузеће Академија. стр. 85. COBISS.SR 135931911
- ^ http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/108453_Drenica+-+druga+srpska+Sveta+Gora_[мртва веза].
- ^ „BEO-BOOKS - Vukanovic, Tatomir: Drenica. Druga srpska Sveta Gora[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г. Приступљено 08. 10. 2013. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ Srpsko Nasledje
- ^ "Политика", 20. мај 1940
- ^ Temperley, Harold William Vazeille (1969). History of Serbia. H. Fertig.
- ^ [„Овде су нам и колевке и гробови, јави се Београде |Сви Срби Света[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 09. 10. 2013. Сукоб URL—викивеза (помоћ) Овде су нам и колевке и гробови, јави се Београде |Сви Срби Света]
- ^ „Selo Banje-srpska oaza u Drenici, na KiM”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 9. 10. 2013. Текст „MEĐUNARODNI RADIO SRBIJA ” игнорисан (помоћ)
- ^ PEČAT U DRENICI U rodnom kraju Hašima Tačija - Печат - Лист слободне Србије
Литература[уреди | уреди извор]
- Temperley, Harold William Vazeille (1969). History of Serbia. H. Fertig.
- „Дреница (предео)”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927.
