Никола Кузански

Никола Кузански
Никола Кузански
Лични подаци
Пуно име	Nicholas of Cusa
Датум рођења	1401
Место рођења	Куес, Свето римско царство
Датум смрти	11. Август 1464.
Место смрти	Тоди, Умбрија, Папска држава
Филозофски рад
Епоха	Средњевековна филозофија ренесансна филозофија
Регија	Западна филозофија

Никола Кузански (латински: Nicolaus Cusanus, немачки: Nikolaus von Kues ; 1401-1464), немачки кардинал и филозоф.

Никола Кузански био је немачки кардинал и филозоф из доба ренесансе. Он се повезује с учењем о слагању супротности, нападом на Аристотелов закон непротивречности који је био од историјског утицаја. Он је био један од најранијих мислилаца који је порекао геоцентричну концепцију свемира, и потврдио неограничену природу простора. Његово главно дело је „О ученом незнању” (De Docta Ignorantiae написано 1440. године).

Никола Кузански је остао утицајна фигура. Године 2001, шестстогодишњица његовог рођења је прослављана на четири континента и комеморисана публикацијама о његовом животу и раду.

Никола Кузански „De docta ignorantia”

У времену које је тражило промене целокупног начина размишљања и живота, родио се и живио Никола Кузански (1401—1464). Напредујући у црквеној хијерархији, именован је бискупом 1450. године. Важност његове филозофске и теолошке мисли је неоспорна, посебно за време у којем је живео. Значајан је допринос оставио својим концептом бесконачности, а којим је посебно утицао на Ђордана Бруна (1548—1600) и Баруха Спинозу (1632—1677). Његово најзначајније филозофско дело је „De docta ignorantia”, које је довршио 1440. године у Куесу.

Тумачење појма „docta ignorantia”

Синтагма „ученог незнања” представља кључ којим се улази у предворје мисли Кузанког. Колоквијално говорећи, ради се о камену темељцу његове филозофске мисли. Осим ученог незнања, друга главна тема његовог филозофског промишљања јест подударање опречног.

Истичући темељ филозофске мисли, Кузански остаје на врелу античке филозофске мисли. Чуђење тумачи као полазиште филозофије уопште, при чему остаје на врелу античке традиције. Кузански сматра „исправним да чуђење, због којег бива филозофирање, претходи жељи за знањем, да би се ум, којем „разумевати” јесте „бити”, усавршио у бављењу истином”. Одмах је на почетку решена свака нејасноћа везана за властиту егзистенцију. Ум је инструмент који потврђује сигурност властите егзистенције путем властите способности поимања, суђења и закључивања. Иако је човјек у сталном односу према бићима и битку, Кузански претпоставља методолошки парадокс, који налазимо код Сократа (470—399). Управо, под тим видиком, Кузански наводи да „ништа савршеније у науковању неће се ни најученијем човеку догодити него то да открије да је врло учен у незнању, које му је навластито, и толико ће нетко бити ученији колико више буде себе знао оним који не зна”. На темељу еленктичког поступка Сократ покушава да разабере привидно знање својих суговорника, које строгим испитивањем по уму није одрживо. Његова је метода утемељена на поверењу у Логос чија законитост доводи до правог увида.

Кузанчев став „знати је не знати” има методолошку функцију. Ум у својој разумној делатности сусреће се с питањима на које нема одговор. Сваки је човек суочен с граничним питањима своје егзистенције. Својом методом о ученом незнању Кузански указује на човека као детерминирано биће, али истовремено биће које је у упућено према ономе што је неограничено и бесконачно. Управо то бесконачно имплицитно укључује говор о Богу. Стога Кузански не употребљава само израз учено незнање, него и свето незнање. У том смислу Кузански каже: „свето ме незнање, дакле, поучава да је оно што уму изгледа као ништа оно несхватљиво највеће”.

Целокупно његово дело „De docta ignorantia” јесте плод визије коју је доживео враћајући се из Грчке 1437. године. О свом виђењу пише у писму кардиналу Јулијану Цезаринију (1398—1444). У њему Никола Кузански истиче своју веру да је уз „помоћ дара одозго, од оца светала, од којег је дано све најбоље – био доведен до тога да спозна оно несхватљиво на несхватљив начин у ученом незнању надилажењем непролазних истина, људима спознатљивих”. Управо понизност отвара пут ка вечној истини, односно Богу. Стога синтагма учено или свето незнање представља отвореност човековог ума према вечној истини, која је утеловљена у Богу. Својом вером и отвореним срцем, Кузански потврђује схватање по којем је вера незаслужени дар Божји, доступан онима који понизно просе. Стога се може посматрати кроз речи св. Августина (354—430) веруј да би разумео, разуми да би боље веровао. Наведене речи бискупа из Хипона, представљају максиму за схватање Николе Кузанског као човека, филозофа и теолога.

Улога математике у филозофској мисли Николе Кузанског

Никола Кузански је студирао право, филозофију, физику, математику, медицину и теологију. Своје студије започиње у Хајделбергу, наставља га у Падови где стиче докторат из права, те наставља студије филозофије и теологије у Келну.

Током целог свога живота, Кузански се бавио математичким проблемима, а његов је значај на ренесансну мисао неупитан. Његово размишљање утемељено је дубоко у питагорејској мисли, као што је случај и код великих мислиоца новог доба (Коперник, Кеплер, Галилеј, Њутн). У том смислу Кузански поставља реторичко питање: „није ли Питагора, називом и делом први филозоф, свако истраживање истине повезао с бројевима?”.

Веројатно полазећи од открића да се интервали тонске лествице могу свести на рационалне бројевне односе титрајућих жица, Питагора (580-500 пне.) и следбеници његове школе, питагорејци, развили су мисао да се бит целокупне стварности састоји у бројевима. Наиме, Питагора је тврдио да се истинска стварност природе налази у принципу форме и мере, пропорције и броја. Разговор о броју и природи нужно имплицира питање о примењивости математике, а у антици је математика схватана као наоука о чистим формама и идејама. Питагора редукује геометрију на аритметику, а темељ тога је да су сваке две дужине мерљиве, што значи „да увек постоји њихова заједничка мера која има улогу јединице мерења при успостављању њиховог бројевног односа”. Поједностављено може се претпоставити да дужина а има 12 мерних јединца (а=12 јединица ), а b 5 (b=5 јединица). Дужина a и b су мјерљиве. Сами питагорејци су доказали како се код квадрата наилази на проблем. Наиме, страница и дијагонала квадрата немају заједничке мере. Настаје проблем несумерљивости, који је дуго доводио у питање исправност тезе питагорејаца.

Проблем је решен у 19. веку утемељењем реалног броја, чиме је потврђено Питагорино стајалиште да је број темељ математике. Решењу проблема допринео је немачки математичар Ј. W. Р. Дедекинд (1831—1916) са својом теоријом реалних бројева (1872). По њему, реални бројеви су „рез у подручју рационалних бројева, који се састоји од бесконачне класе рационалних бројева мањих од тог ирационалног броја и бесконачне класе рационалних бројева већих од њега”. Истоветно учење развили су истовремено Кантор (1845—1918) и Вајерштрас (1815—1897).

О, односу бића међу собом, те стварности, не може се рећи ништа без броја, сматра Кузански. Управо, такво мишљење има Питагора и његови ученици. Стварност је проткана бројевима и бројевним односима. За Питагору је број 10 свети број, који се добио збрајањем бројева 1, 2, 3 и 4. Сваки од наведених бројева представља одређену димензију стварности. Говорећи о броју десет као о светом броју, треба имати на уму да је питагорејска школа под утицајем религиозно-мистичних карактеристика (нпр. теорија о сељењу душа).

У случају да броја нема, нестаје ред, однос и склад међу стварима, наводи Кузански. Према њему, код бројева треба одредити најмањи, а од јединице нема мањег. У том најмањем долази до подударања с највећим. На темељу тога закључује да је „апсолутна једност, којој се ништа не супротставља, дакле, сама апсолутна највећост, која је благословљени Бог”. На трагу Аристотеловог (384—322) доказа о првом непокренутом покретачу из своје Метафизике, Кузански напушта regresum in infinitum, те закључује како је „нужно да оно стварно највеће буде почетак и свршетак свих коначних ствари. [...] Мора стога постојати оно највеће напросто, без чега ништа не може бити”. Питагора тумачи једност тројно. Ово схваћање Кузански пресликава на Тројство, у којем Оца назива једност, Сина једнакошћу, а Духа Светог свезом.

Тумачено у духу аристотелко-сколастичке традиције, Кузански остаје на трагу њених инструментарија (бîт, битак, биће), што га уводи на праг теолошких догми (о једном и троједном Богу). Говорећи о битку, односно о Богу, многи су настојали да избегну или укину супротност и протусловље у њему. Еклатантни пример се налази у супротстављеним мишљењима Парменида (540—470) и Хераклита (550—480). Никола Кузански се не оптерећује тиме, већ претпоставља управо супротно. Стога каже да се највећа истина очитује у томе да „највеће јесте или није; или јесте и није; или нити јесте нити није”. Овај став се може тумачити и посматрати у односу на спознаје три пута Псеудо-Дионисије Ареопагите (живео око 500). Сврха његових спознајних путева јесте да се укаже на неприкладност људског говора, али и схватања Бога. Закључујући о разлозима кориштења математике у говору о божанским стварима, Кузански каже да се „можемо прикладније служити математичким знаковима због њихове непролазне извесности, јер нам је приступ божанским стварима отворен једино путем симбола”. То не значи да математиком долази до истините спознаје битка.

Претпостављена је разлика између коначног и бесконачног. Људи и друга бића, односно оно што јесте, припада свету коначног и детерминираног. С друге стране, налази се свет бесконачног и апсолутног, односно онога што у потпуности надилази коначно. У сфери коначног, математика је константан начин спознавања, стога је она за Кузанског једини могући начин за спознавање бесконачног.

Претпостављају се три начина, односно ступња како за побољшавање нашег предочавања највишег. Пре свега, нужно је уочити коначне математичке ликове с њиховим својствима. Након тога потребно је наведена битна својства на одговарајући начин пренети на бесконачне ликове, а напослетку је потребно досадашња битна својства бесконачних ствари применити на једноставно бесконачно. Ова дијалектика Кузанског води до расправе о бесконачној црти, коју је св. Анселмо (око 1033-1109) упоредио с највећом истином.

Полазишна тачка расправе јесте врло једноставан суд како је „коначна црта дељива, а бесконачна није, јер нема делова и у њему се највеће подудара с најмањим”. Кузански наводи да коначна црта у појму црте недељива, јер коначна црта није дељива у нецрту, јер у величини се не долази до најмањег. Закључује, како је бесконачна црта сама бîт коначне црте. Полазећи од аналогије коначне и бесконачне црте, Никола Кузански означава Бога као вечну и непромењиву бîт свих ствари.

Христологија

Трећи део (књига) о ученом незнању излаже схватање Кузанског о Исусу Христу. Овај део текста предмет је расправа мислиоца који су се бавили проучавањем концепта ученог незнања.

На почетку наведеног дела текста, Кузански поновно утврђује однос створеног и нествореног, коначног и бесконачног. Стога, наводи: „све јесте оно што јесте на најбољи могући начин, између највећег и најмањег, а Бог је почетак, средина и свршетак свеукупности и оног појединачног, тако да све приступа Богу, било да се успиње било да се спушта било да тежи средини”. Пресвето Тројство чине Отац, Син и Дух Свети, а може се посматрати као „трансцендентални услов могућности историјског-спасењског Божјег самосаопштавања у Исусу Христу по Духу Светом”.

Кузанчева христологија ослања се на хршћанску теолошку мисао. У том смислу, Христ има улогу посредника између нас људи и божанске стварности. „Није стога наше оправдање од нас, већ од Христа. Будући, да је он сва пунина, у њему постижемо све ако га имамо”. Кузанчев текст прати ток живота Исуса Христа, од зачећа да завршетка. Према Кузанском, својим рођењем Исус из Назарета започиње остварење божанског плана спасења. Божанска економија спасења усмерена је према сваком човеку. Људи су позвани да живе с вером у Исуса Криста, сином Божјијем. Он је зарад људи дошао на свет и откупио је људске грехе. Исус Христ је људски спаситељ и откупитељ.

Други ватикански сабор (1962—1965) има особит значај за католичку теологију. С обзиром на Исуса Христа и његову спаситељску улогу, стављен је нагласак на јединственост спасењског догађаја у Исусу Христу. Не умањује се важност крста, те се у пасхални догађај укључује ускрснуће, узашашће и дар Духа Светог. Кузански тематизира мистерију смрти и ускрснућа, а у том контексту каже: „Заслепљени су, онда, сви они који верују у ускрснуће, а не признају да је Христ посредник, могућности тог истог, јер вера у ускрснуће јесте и потврда божанскости и човештва Христова и потврда саме чињенице смрти и ускрснућа”. Ускрснуће се представља као највећи исказ Христовог божанства. Из тога произлази да узашашће нема такву спознајну моћ. Његово се очитовање јавља о Духовима. Тада Исус Христ, узашавши на небо, своју присутност приказује знаковима.

На крају Кузански наглашава Кристову улогу судије живих и мртвих. Истакнута је мисао о немогућности нас смртника да у потпуности разумемо Божји суд. Мисао о неразумевању Кузански тумачи у складу с човековом жељом да Бога прикаже нама познатим особинама. Овде је поновно видљив утицај Дионизија Ареопагите на Кузанског, као и целом делу.

Оставштина

„Учено незнање” јесте метода која служи Кузанском за схваћање трансцендентног. Његов животопис говори како је на путу из Цариграда доживео виђење. Управо је тај тренутак кључан за структурирање концепта ученог незнања. У складу с тиме, код њега је видљива кохезија филозофије и теологије. У тумачењу Тројства полази од питагорејског схваћања броја. На темељу броја, Кузански чини разлику између коначног и бесконачног. Бројеви су претпоставка за спознају и разликовање коначних бића. Човек је коначно биће, стога не може у потпуности спознати апсолутно и бесконачно. У позадини тога схватања, код Кузанског је видљиво учење Дионизија Ареопагите о трима путовима спознаје Бога. С обзиром да су математичке спознаје најизвесније у коначном свету, човек путем њих покушава да спозна апсолутну истину. Кузански изричито наводи да се путем математичке извесности не може спознати бесконачно, односно Бог. Ту је очит став Николе Кузанског, као верника.

На темељу Питагориног става да је једно тројно, Кузански утемељује Тројство. Оца назива једност, Сина једнакошћу, а Духа Светога свезом. Строго разликујући коначно и бесконачно, Кузански наводи посредничку улогу Исуса Христа између човека и Бога. Христ је за људе поднео муку и смрт на крсту, ускрснуо и узашао на небо. На крају, Кузански истиче Христа као судију живих и мртвих.

Дело, О ученом незнању заузима значајно место у филозофији ренесансе, а тиме и у целокупној историји филозофије. У том смислу, Џаспер Хопкинс закључује: „Као и свако значајно филозофско дело, „De docta ignorantia” не може се разумети само тако да буде прочитано; оно се мора проучавати”.

Радови

Никола Кузански је написао велики број радова, међу којима су:

• Де ауцторитате праесиденди ин цонцилио генерали (1434), а пропосал фор ресолвинг тхе qуестион оф пресиденцy овер тхе делибератионс оф тхе Цоунцил оф Басил.
• Де цонцордантиа цатхолица (Тхе Цатхолиц Цонцорданце) (1434), а сyнтхесис оф идеас он цхурцх анд емпире баланцинг хиерарцхy wитх цонсент.
• Репаратио календарии (1434/5), а план фор реформинг тхе цхурцх'с цалендар.
• Де Доцта игнорантиа (Он Леарнед Игноранце) (1440).
• Де цониецтурис (Он Цоњецтурес) (1441—2)
• Диалогус цонцлуденс Амедистарум еррорем (1441), ан еццлесиологицал еxпланатион оф хис папал адвоцацy.
• Де Део абсцондито (Он тхе Хидден Год) (1444/5)
• Де qуаерендо Деум (Он Сеекинг Год) (1445)
• Де дате патрис луминум (Он тхе Гифт оф тхе Фатхер оф Лигхтс (1445/6)
• Де трансмутатионибус геометрицис
• Де аритхметрицис цомплементис (1445)
• Де филиатионе Деи (Он Дивине Сонсхип)
• Де генеси (Он Генесис)
• Апологиа доцтае игнорантиае (Тхе Дефенсе оф Леарнед Игноранце) (1449), а респонсе то цхаргес оф хересy анд пантхеисм бy тхе Хеиделберг сцхоластиц тхеологиан Јохн Wенцк ин а wорк ентитлед Де игнота литтература (Он Ункноwн Леарнинг).
• Идиота де менте (Тхе Лаyман он Минд) (1450). Тхис ис формед оф фоур диалогуес: Де Сапиентиа I-II, Де Менте III, анд Де статицис еxпериментис IV.
• Де висионе Деи (Он тхе Висион оф Год) (1453), цомплетед ат тхе реqуест оф тхе монкс оф тхе Бенедицтине аббеy ат Тегернсее.
• Де паце фидеи (1453), wриттен ин респонсе то тхе неwс оф тхе фалл оф Цонстантинопле то тхе Туркс.
• Де тхеологицис цомплементис, ин wхицх хе пурсуед хис цонтинуинг фасцинатион wитх тхеологицал апплицатионс оф матхематицал моделс.
• Де матхематицис цомплементис (1453)
• Цаесареа цирцули qуадратура (1457)
• Де берyлло (Он тхе Берyл) (1458), а бриеф епистемологицал треатисе усинг а берyл ор транспарент стоне ас тхе цруциал аналогy.
• Де аеqуалитате (1459)
• Де принципио (1459)
• Реформатио генералис, (1459) а треатисе он тхе генерал реформ оф тхе цхурцх, wриттен ат тхе реqуест оф Попе Пиус II, бут генераллy игноред бy тхе Попе анд цардиналс.
• Де поссест (1460)
• Црибратио Алкорани, а Цхристоцентриц евалуатион оф тхе Коран wриттен ат тхе реqуест оф Попе Пиус II, басед он тхе тwелфтх-центурy транслатион оф Роберт оф Кеттон.
• Де нон алиуд (Он тхе Нот-Отхер) (1462)
• Де венатионе сапиентиае (1462)
• Де лудо глоби (1463)
• Цонпендиум (1463)
• Де апице тхеориае (Он тхе Суммит оф Цонтемплатион) (1464), хис ласт wорк.

Модерна издања

• Опера омниа, ед. Е Хоффманн ет ал., (Хамбург: Фелиx Меинер, 1932-2006) [Тхе модерн цритицал едитион, бегун ундер тхе едиторсхип оф Ернст Хоффманн анд Раyмонд Клибанскy]
• Ацта Цусана, ед Ерицх Муетхен анд Херманн Халлауер, (1976-) [А сериес десигнед то публисх алл еxтант доцументс, леттерс, деедс анд отхер материалс ин wхицх Цусанус анд хис ацтивитиес аре ментионед]
• Он Леарнед Игноранце, тр. Ј Хопкинс, (Миннеаполис, МН: Баннинг, 1985)
• Јаспер Хопкинс, Ницхолас оф Цуса'с Диалецтицал Мyстицисм: Теxт, Транслатион, анд Интерпретиве Студy оф Де Висионе Деи , (Миннеаполис, МН: Баннинг, 1985)
• Диалецтицал Мyстицисм, тр. Ј Хопкинс, (Миннеаполис, МН: Баннинг, 1988)
• Де ауцторитате праесиденди ин цонцилио генерали, тр. ХЛ Бонд ет ал., Цхурцх Хисторy 59, (1990), 19-34
• Де цонцордантиа цатхолица (Тхе Цатхолиц Цонцорданце), тр. П Сигмунд, Цамбридге Теxтс ин тхе Хисторy оф Политицал Тхоугхт, (Цамбридге: ЦУП, 1991)
• А Мисцелланy он Ницхолас оф Цуса, тр. Ј Хопкинс, (Миннеаполис, МН: Баннинг, 1994)
• Он Wисдом анд Кноwледге, тр. Ј Хопкинс, (Миннеаполис, МН: Баннинг, 1996)
• Метапхyсицал Спецулатионс, тр. Ј Хопкинс, 2 волс, (Миннеаполис, МН: Баннинг, 1997-2000) [Цонтаинс транслатионс оф: Вол 1: Де апице тхеориа; Вол 2: Де Цониецтурис анд Де Лудо Глоби]
• Бонд, Х. Лаwренце (ед.), Ницхолас оф Цуса: Селецтед Спиритуал Wритингс, Цлассицс оф Wестерн Спиритуалитy, . . New York: Paulist Press. 1997. ISBN 978-0-8091-3698-8.  [Цонтаинс транслатионс оф Он Леарнед Игноранце, Диалогуе он тхе Хидден Год, Он Сеекинг Год, Он тхе Висион оф Год, анд Он тхе Суммит оф Цонтемплатион.]
• Хопкинс, Јаспер (ед.), Цомплете пхилосопхицал анд тхеологицал треатисес оф Ницхолас оф Цуса, 2 волс., (Миннеаполис: АЈ Баннинг Пресс, 2001)
• Избицки, Тхомас M., ед., Ницхолас оф Цуса, Wритингс он Цхурцх анд Реформ, (Цамбридге, МА: Харвард Университy Пресс, 2008).

Види још

• Филозофија
• Нововековна филозофија
• Ренесанса
• Универзитет Никола Кузански

Литература

• Беиерwалтес, Wернер, 'Цусанус анд Ериугена', Дионyсиус, 13 (1989), пп. 115–152.
• Беллитто, Цхристопхер, Тхома M Избицки анд Гералд Цхристиансон, едс, Интродуцинг Ницхолас оф Цуса: А Гуиде то а Ренаиссанце Ман, (Неw Yорк: Паулист Пресс, 2004).
• Цатà, Цесаре, 'Перспицере Деум. Ницхолас оф Цуса анд тхе Еуропеан Арт оф Фифтеентх Центурy', Виатор 39 но. 1 (Спринг 2008).
• МцГинн, Бернард, Тхе Харвест оф Мyстицисм, (2005), пп. 432–483.
• Меутхен, Ерицх, Ницхолас оф Цуса: А Скетцх фор а Биограпхy. (Wасхингтон, DC: Тхе Цатхолиц Университy оф Америца Пресс, 2010).
• Миллер, C. Лее, Реадинг Цусанус: Метапхор анд Диалецтиц ин а Цоњецтурал Универсе, (Wасхингтон, DC: Цатхолиц Университy оф Америца Пресс, 2003).
• Yамаки, Казухико, ед., Ницхолас оф Цуса: А Медиевал Тхинкер фор тхе Модерн Аге, (Роутледге, 2001).
• Цатà, Цесаре, 'Ла Цроце е л'Инцонцепибиле. Ил пенсиеро ди Ницола Цусано тра философиа е предицазионе', ЕУМ, Мацерата (2009).
• D'Амицо, Цлаудиа, анд Мацхетта, Ј., едс, 'Ел проблема дел цоноцимиенто ен Ницолáс де Цуса: генеалогíа y проyецциóн', Едиториал Библос, (2004).
• Фласцх, Курт, Николаус вон Куес: Гесцхицхте еинер Ентwицклунг, (Георг Олмс Верлаг: 1998).
• Хофф, Јоханнес, Контингенз, Берüхрунг, Üберсцхреитунг. Зур пхилосопхисцхен Пропäдеутик цхристлицхер Мyстик нацх Николаус вон Куес, (Албер: Фреибург/Бр. 2007) [Цонтингенцy, Тангенцy, Трансгрессион. А Пхилосопхицал Пропаедеутицс оф Цхристиан Мyстицисм субсеqуент то Ницхолас оф Цуса]
• Јасперс, Карл, Николаус Цусанус, (Мüнцхен, 1964).
• Керн, Ралф, Wиссенсцхафтлицхе Инструменте ин ихрер Зеит, 4 Бде. (Кöлн: Wалтхер Коениг, 2010).
• Кијеwска, Агниесзка, Роман Мајеран, Харалд Сцхwаетзер (едс), Ериугена Цусанус. (Лублин, 2011).

Спољашње везе

• Никола Кузански и његов утјецај на хрватске ренесансне филозофе
• Никола Кузански на сајту Интернет Арцхиве (језик: енглески)
• Никола Кузански на сајту ЛибриВоx (језик: енглески)
• Тхе Висион оф Год Фрее аудио ин Енглисх
• Цусанус Университy
• Бернкастел-Куес трибуте то Николаус вон Куес
• МацТутор биограпхy, фоцусинг он матхематицал ацхиевементс
• А биограпхy оф Ницхолас оф Цуса
• Цхронологицал лист оф тхе wоркс оф Ницхолас оф Цуса
• Хисторy оф Модерн Пхилосопхy: Фром Ницолас оф Цуса то тхе Пресент Тиме Рицхард Фалцкенберг 1893
• Цатхолиц Енцyцлопедиа артицле он Ницхолас оф Цуса
• Wебсите оф тхе Цусанусстифт
• Америцан Цусанус Социетy
• Цусанус-Портал
• Јаспер Хопкинс, Пх.D. Архивирано на сајту Wayback Machine (27. новембар 2012) хас продуцед Енглисх транслатионс wитх соме цомментарy оф муцх оф Ницхолас'с wорк. ПДФ версионс аре аваилабле ат тхис сите.
• Цуса'с Пеаце оф Фаитх
• Ролф Сцхöнбергер (ед.): Ницолаус Цусанус. Архивирано на сајту Wayback Machine (16. децембар 2021) Ин: Алцуин. Инфотхек дер Сцхоластик (Регенсбург)