Пређи на садржај

Виктор Лазић

С Википедије, слободне енциклопедије
Виктор Лазић
Виктор Лазић у Музеју књиге и путовања, 2011. године
Датум рођења(1985-01-24)24. јануар 1985. (39 год.)
Место рођењаБеоград, СР Србија
 СФР Југославија
ОбразовањеПравни факултет Универзитета у Београду
Занимањекњижевник, адвокат, путописац
ОрганизацијаУдружење „Адлигат”
Награде„Ђурин шешир”,
„Темишварска повеља”,
„Родољуб Нићифоровић”

Виктор Лазић (Београд, 24. јануар 1985) српски је књижевник, адвокат, филателиста и нумизматичар. Оснивач је и председник Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, као и Музеја српске књижевности, Музеја књиге и путовања и Библиотеке Лазић које послују у оквиру Удружења.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 24. јануара 1985. године у Београду, од оца Бранислава, машинског инжењера, и мајке Горице, адвоката. Похађао је основну школу „Бора Станковић“ на Бањици, а потом Правно-биротехничку школу „9. мај“ у којој је био ђак генерације. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 2008. године.

Виктор је одрастао у породици са дугом традицијом сакупљања и чувања књига, чији корени досежу до почетка 18. века.[1] Још у раном детињству показивао је интересовање према писаној речи и књигама. Од баке, Данице Лазић, наследио је породичну Библиотеку Лазић када му је било девет година и тиме, као девета генерација, наставио двовековну традицију.[1]

Убрзо је почео да се интересује за библиотекарство, о чему је учио и од српског библиографа Миодрага Живанова.[2]

Током средњошколских дана почео је да путује Европом, а са осамнаест година објављује и своју прву књигу Гете – поезија и истина (2003).

Члан је организација и удружења: Удружење књижевника Србије, Удружење новинара Србије, Фондација Ршум (члан Управног одбора), Библиотека „Милутин Бојиц” (члан Управног одбора), Удружење туристичких водича Републике Србије (почасни члан), Удружење научних и стручних преводилаца Републике Србије, Удружење српско-индонежанског пријатељства „Нусантара”, Удружење српско-кубанског пријатељства, Гетеово друштво, Удружење за развој и унапређење туризма Србије, Српско библиофилско друштво (амбасадор) и Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ (некадашњи спољни сарадник).

Путовања и путописи

[уреди | уреди извор]

На својим путовањима Виктор је провео укупно дванаест година.[3] Обишао је више од 100 земаља на шест континената, Европом, Азијом, Аустралијом, Африком, Јужном Америком и Северном Америком. Са путовања је доносио разне предмете, књиге и културна добра са идејом да у Београду створи музејску ризницу која сведочи о различитим светским културама, али и српској култури у свету.

На једно од најдужих путовања на којима је био, пошао је 2009. године својом Лада Нивом. Током 421 дана, кренувши са Косова и Метохије из манастира Дечани, на путу до Владивостока обишао је већи део Европе, успут и најсевернију тачку Нордкап (Северни рт), потом више хиљада градова, места и села широм Русије. Након Владивостока кренуо је путем Југоисточне Азије, преко Филипина и острва Индонезије, све до Аустралије. У повратку пролази кроз Јужну и Југозападну Азију, где ипрелази и читаву пустињу Гоби својим џипом. Током овог путовања, које је описао у књизи Велика авантура (2010), штампаној у 20.000 примерака у издању Press-а, обишао је укупно 32 државе.

Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”

[уреди | уреди извор]
Виктор Лазић приликом доделе почасне титуле Заслужног грађанина Вождовца 2019. године.

Виктор Лазић основао је Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат" 2012. године, када су као културне институције регистроване и Библиотека Лазић, Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања.[4] Удружење је, неке од данас многобројних легата, примило и пре званичне регистрације, посебно од 2009. године када је Виктор поново отворио Библиотеку Лазић за јавност. Данас броји око два милиона предмета и преко милион књига, од чега више хиљада раритета, како из Србије тако и из бројних страних земаља.[5]

Лазић је у периоду од десет година сачувао 40 легата, у оквиру којих и архивску грађу и предмете од прворазредног значаја за културу и историју српског народа.[6]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Због активног рада на очувању српске културе, као и бројних пословних, културних и друштвених активности, Виктор је добитник неколико награда и признања, међу којима су „Ђурин шешир”, „Темишварска повеља" и награде „Родољуб Нићифоровић”.[7][8]

  • 2019. — Почасна титула Заслужног грађанина Вождовца.
  • 2021. — Награда „Доброчинитељ” Министарство рада, запошљавања, борачких и социјалних питања Владе Републике Србије, за хумане подвиге које су обележили претходну 2020. годину.[9][10]
  • 2024. — Златна медаље Александра Дубчека, за заслуге на пољу културе, унапређења међународне сарадње и хуманитарних активности.[11]

Дела

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Историјат” (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-07. 
  2. ^ „Књижни детектив - Миодраг Живанов”. Србија међу књигама. Годишњак: 149—159. 2017. ИССН 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  3. ^ Латиновић, Милијана (2019-11-16). „Виктор Лазић за “Глас Српске”: Друг са пиратима, побратим са Ескимима”. Глас Српске (на језику: српски). Приступљено 2020-08-07. 
  4. ^ „Управа и оснивачи” (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-07. 
  5. ^ „О Адлигату” (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-07. 
  6. ^ Из документа о кандидатури (списак кандидата) за Награду Града Београда, Градска управа Града Београда, 18.02.2020 — преко Удружења за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат”.
  7. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Награда "Ђурин шешир" Ивану Лаловићу и Виктору Лазићу”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2020-08-07. 
  8. ^ вести, Кућа добрих. „Темишварска повеља Адлигату - Кућа Добрих Вести”. добревести.рс (на језику: пољски). Приступљено 2020-08-07. 
  9. ^ „Уручене награде „Доброчинитељ“ за 2020. годину”. Данас. Приступљено 7. 2. 2021. 
  10. ^ Спасао милионе књига и – успомена („Политика”, 14. мај 2021)
  11. ^ Тањуг (2024-08-30). „Златна медаља Александра Дубчека Виктору Лазићу и Небојши Кузмановић”. Еуронеwс.рс (на језику: српски). Приступљено 2024-08-31. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Viktor_Lazić&oldid=28526185”