Joco Miljković

joco miljković
joco miljković
	Joco Miljković
Lični podaci
Datum rođenja	15. maj 1920.
Mesto rođenja	Tržić, kod Slunja, Kraljevstvo SHS
Datum smrti	21. jun 1984. (64 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija
Profesija	vojno lice
Delovanje
Član KPJ od	12. maja 1942.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije ; Jugoslovenska narodna armija; 1941 – 1970.
Čin	general-major
Heroj
Narodni heroj od	27. novembra 1953.
Odlikovanja

Joco Miljković (Tržić, kod Slunja, 15. maj 1920 — Ljubljana, 21. jun 1984), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-major JNA i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 15. maja 1920. u selu Tržić, kod Slunja, u siromašnoj seoskoj porodici. Njegov otac je umro mlad. S 14 godina bio je najstarije dete od svoje desetoro braće i sestara.

Do odsluženja vojnog roka, bavio se zemljoradnjom i išao na razne sezonske radove; na seču drva, kosidbu, na rad u kamenolomu, da bi nešto zaradio za sebe i svoje. S 18 godina otišao je u vojsku, koju je služio u 17. graničnoj četi, između Dojranskog jezera i Bjelasice. Tu ga je zatekla i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije 1941. godine.

Zarobljen je u Kavadarcima i otpremljen u Vranje, otkuda je uspeo da pobegne. Išao je šest dana pešice do Ćuprije, a zatim u seljačkom odelu vozom do Beograda, i dalje do Plaškog, odakle je, izbegavajući „Mačekovu zaštitu“ i ustaške patrole, pešice došao kući. Ustaše su, već do tada, iz njegovog kraja pohapsili sve viđenije Srbe. Samo je jednu noć prespavao kod svoje kuće, a zatim pobegao u obližnju šumu. Povezao se s komunistima svog kraja, i pomagao im u pripremanju ustanka. Tako se i našao u prvim partizanskim akcijama, avgusta 1941, kao borac u partizanskom odredu „Tobolić“. U akciji na ustaše i žandarme, 27. oktobra 1941, kod Kamenice, teško je ranjen, i bio prvi ranjenik-partizan na području sreza Slunj. Iako rane nisu još zarasle, Joco se, već u januaru 1942, našao u svojoj jedinici. Ubrzo je postao vodnik voda, zatim je zamenik komandira 3. čete 3. udarnog bataljona, komandir čete, zamenik komandanta 4. bataljona, komandant Omladinskog bataljona „Joža Vlahović“ u 1. kordunaškoj brigadi, načelnk štaba 1. kordunaške brigade, i komandant brigade, do marta 1945, kada je otišao u Sovjetski Savez, u Oficirsku školu. Dana 12. maja 1942. godine postao je član KPJ.

Septembra 1942, kao zamenik komandira čete, s 14 istaknutih boraca vodio je borbu kod Vinice, s Italijanima, gde u jurišu ubija 89 i zarobljava 22 italijanska vojnika. S 1. kordunaškom brigadom učestvovao je u borbama na Žumberku i Sloveniji. U borbi za Jastrebarsko, zapalio je železničku stanicu, magazine, pronalazi zatočenu decu s Kozare, Korduna i Banije u ustaškom logoru, i učestvuje u njihovom oslobađanju. U oktobru 1942, kao bombaš uništio je ustaški bunker u Batnogi kod Cetingrada, i tako omogućio svojoj jedinici da uništi celokupnu ustaško-domobransku posadu. Ponovo je bio ranjen u napadu na neprijateljsku posadu u Lasinji, i ponovo se istakao u borbi za Krašić. U januaru 1943. iako komandir čete, Miljković je s teškim mitraljezom, i na čelu mitraljeskog voda jurišao na putu Draganić — Jastrebarsko, zajedno s komandantom bataljona, narodnim herojem Milošem Kljajićem, na ustaško-domobranske snage, i tako sprečio da dođu u pomoć opkoljenoj ustaškoj posadi u Krašiću. Istakao se i u napadu na neprijateljsku posadu Draganići i selo Šipak, i u borbi s ustaško-italijanskim tenkovima na putu između Draganića i Jastrebarskog, gde je 11 neprijateljskih tenkova bilo prisiljeno na povlačenje. U napadu na snažnu italijansko-četničku posadu, 2. aprila 1943. na Brlogu, na čelu svoje jedinice, Joco je u jurišu svladao žičanu ogradu i uništio posadu u bunkeru. Tako je neprijateljsko uporište, posle dvodnevnih žestokih borbi, bilo uništeno.

Tokom rata je završio Oficirsku partizansku školu u Švici, u Lici, i postao komandant omladinskog bataljona „Joža Vlahović“. U borbama s ustašama i domobranima, početkom novembra 1943. Bio je teško ranjen u blizini Karlovca. Posle lečenja, ponovo se našao na čelu 1. brigade 8. kordunaške divizije. Nadalje se istakao u borbama na Trojvrhu, i u Kneji kod Plaškog, u napadu na Oštarije, Ogulin, Vaganac, Ličko Petrovo Selo i niz drugih mesta. U toku rata pet puta je teško i lako ranjen. Pet puta je pohvaljen od viših vojnih štabova za izuzetne podvige u borbama, i jednom na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija".

Posle oslobođenja, Miljković je bio komandant brigade, zamenik upravnika Vojno-političke škole i šef Vojne katedre u Beogradu, inspektor u inspekciji Generalštaba u JNA za pešadiju i komandant proleterske brigade. Posle završetka Više vojne akademije JNA, bio je komandant je 2. proleterske brigade i komandant 436. granične brigade do 1970, kada je penzioniran, u činu general-majora JNA. Nakon odlaska u penziju, živeo je u Veljunu. Umro je 21. juna 1984. u Ljubljani, a sahranjen je u rodnom mestu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana - Beograd - Titograd: Partizanska knjiga - Narodna knjiga - Pobjeda. 1982.