Овај чланак је добар

Орден народног хероја

Из Википедије, слободне енциклопедије
ОРДЕН НАРОДНОГ ХЕРОЈА
Order of the National Hero.png
Орден народног хероја
додељује Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ и Flag of FR Yugoslavia.svg СРЈ
Тип почасни назив
Орден народног хероја
Додељује се југословенским и страним држављанима
Додељује се за херојске и самопожртвоване учеснике рата
Ратни период Народноослободилачка борба
НАТО бомбардовање СРЈ
Статус не додељује се више
Статистика
Установљен децембар 1941. (као почасно звање)
15. августа 1943. (као орден)
Прва награда фебруара 1942.
Задња награда 1999 (укинут 2006.)
Укупно 1.403
Важносни ред одликовања
Виша награда
Орден слободе
Орден слободе
Нижа награда
Орден јунака социјалистичког рада
Орден јунака социјалистичког рада

Орден народног хероја (мк. Орден на народен херој; сл. Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, друго највише војно одликовање у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији[1][2][3]. Установљен је 15. маја 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање. У току рата, као и после њега овим орденом одликовано је 1.322 особа - учесника Народноослободилачког рата, као и припадника Савезничких армија. После распада СФРЈ, 1992. године, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије (СРЈ), односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Ово одликовање последњи пут је додељивано 1999. године, после завршетка рата на Косову. Одликовани је са добијањем Ордена народног хероја стицао и почасни назив народни херој Југославије.

Историја[уреди]

Пре установљења Ордена народног хероја постојало је звање Народног хероја, које је установио Врховни штаб НОП и ДВ Југославије, крајем 1941. године. У „Билтену Врховног штаба“ број 12-13 (за децембар 1941. и јануар 1942) објављено је успостављање звања Народног хероја - „као највеће признање за борце, командире, команданте и политичке комесаре, који се својим јунаштвом и пожртвованошћу у Народноослободилачкој борби против окупатора и домаћих издајника нарочито истакну“. Прва особа која је проглашена за народног хероја, био је Петар Лековић, каменорезачки радник из Ужичке Пожеге и борац Друге пролетерске бригаде, проглашен још за живота, марта 1942. године.[1][2][3]

Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ о одликовањима у НОВЈ, од 15. августа 1943. године, успостављена су прва одликовања. Заједно са Орденом партизанске звезде, Орденом народног ослобођења, Орденом братства и јединства, Орденом за храброст и Медаљом за храброст, успостављен је и Орден народног хероја. Истим указом решено је да сви дотадашњи носиоци звања народног хероја (укупно 22 лица), добију Орден народног хероја.[1][2][3] У Билтену Врховног штаба број 29-31 (за јун, јул и август 1943) о установљену Ордена народног хероја пише - добија се за осведочена херојска дела на бојном пољу и херојско држање пред непријатељем. Орден повлачи новчане бенефиције и специјалне повластице, како за носиоца тако и за његову породицу.

Одлуке о проглашењу народних хероја доносио је најпре Врховни штаб НОВ и ПОЈ, а од Другог заседања АВНОЈ-а, 29. новембра 1943. године, Председништво АВНОЈ-а. Образовањем Народне скупштине ФНРЈ, 1945. године, одлуке је доносио Президијум народне скупштине, а од 1953. године председник ФНРЈ. После смрти Јосипа Броза Тита, јединог председника ФНРЈ/СФРЈ, 1980. године одлуке је доносило Председништво СФРЈ.[1][2][3]

Орден се додељивао појединцима, војним јединицама, политичким и другим организацијама за изузетна или херојска дела у време рата и мира. Највећи број Ордена додељен је припадницима Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије за акције током Народноослободилачке борбе. Укупно је одликовано 1.322 југословенских држављана (1.231 мушкарац и 91 жена), од којих је свега 420 лица било живо у време доделе Ордена, а 903 је одликовано посмртно. Орденом су одликована и 22 страна држављана - 16 држављана Совјетског Савеза, тројици Албанца (којима су одликовања касније одузета) и по један Чехословак, Пољак и Италијан. Једини вишеструки носилац Ордена био је Јосип Броз Тито, који је одликован три пута - 1944, 1972. и 1977. године.[1][2][3]

За последњег народног хероја проглашен је 19. новембра 1991. године, указом Председништва СФРЈ, мајор ЈНА Милан Тепић (1957—1991), који је погинуо, 29. септембра 1991, дигавши у ваздух војно складиште, приликом повлачења јединица ЈНА из околине Бјеловара.

У време распада СФРЈ, априла 1992. Закон о одликовањима СФРЈ је стављен ван снаге, а децембра 1998. године доношењем новог Закона о одликовањима СРЈ, Орден народног хероја је поново уврштен у одликовања Савезне Републике Југославије. Последњи пут је коришћен после завршетка НАТО бомбардовања и рата на Косову, 7. јула 1999. године, када је тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић одликовао јединице Војске Југославије и МУП-а Србије. За подвиге својих бораца и старешина, тада су одликоване - 124. полицијска интервентна бригада, 250. ракетна бригада ПВО ВЈ и 126. бригада ваздушног осматрања, јављања и навођења ВЈ. У овом периоду било је, предлога да се Орденом народног хероја одликује и председник СРЈ Слободан Милошевић, али то никада није учињено.

Сходно одредбама Статута Ордена народног хероја, који је донет 27. јула 1946. године (касније је допуњаван 1955, 1956, 1961. и 1964), Орден, звање и привилегије, су се могле одузети одликованом лицу (у Статуту донесеном 1998. ова одредба је укинута). Орден народног хероја је би одлузет двојици југословенских држављана - Сави Станојевићу, 1952. године, због прихватања Резолуције Информбироа и Миловану Ђиласу, 1957. године, за време боравка у затвору. Орден је такође, у току борбе с Информбиром, 1948. године, одузет и тројици албанских држављана (двојица су одликована постхумно, а трећи је био председник НР Албаније Енвер Хоџа).

Изглед[уреди]

Орден народног хероја чини овална златна значка која приказује борца са пушком и барјаком постављеног на звезду окружену ловоровим венцем. Значка је окачена на црвену траку са уским белим штрафтама уз оба краја. Скицу Ордена, као и осталих југословенских одликовања и грбова, израдио је 1943. године Ђорђе Андрејевић Кун, академски сликар из Београда. Модел за први тип Ордена (израђиван у Совјетском Савезу) израдио је Антун Аугустинчић, вајар из Загреба, а модел за други тип Ордена (израђивао „Иком“ из Загреба) урадио је Франо Динчић, вајар из Београда,[3] рођен у Котору.

Прва југословенска одликовања, израђивана су у Совјетском Савезу, у московској ковници новца (рус. Московски монетни двор). Прва пошиљка одликовања направљених у Совјетског Савеза, послата је на острво Вис, 1944. године у два наврата. Прва испорука садржала је 218, а друга 258 Ордена народног хероја.[3]

Ордени народног хероја израђени у Совјетском Савезу, разликују се од послератних модела, које је израђивала фабрика „Иком“ из Загреба. Примерци ковани у Совјетском Савезу израђени су од 18-о каратног злата, тежине 32 грама и на њима нема сигнатуре произвођача и сигнатуре за племените метале. Примерци израђивани у Југославији су били од злата, али и од позлаћене бронзе и месинга. Димензије Ордена су 43 х 54 mm, модел израђен у Совјетском Савезу и 43,7 х 59,3 mm, модел израђен у Југославији.[3]

Одлуком из 1946. године, Ордени погинулих народних хероја чувају се у Војном музеју у Београду.

Популаризација[уреди]

Ордени народног хероја изложени у Војном музеју у Београду
Реплика траке о којој се носи Орден народног хероја, продукована као промо материјал за војну параду поводом 70. годишњице од Ослобођења Београда у Другом светском рату, а додељивана посматрачима параде

Носиоци Ордена народног хероја, уживали су одређене привилегије, као што су бесплатна вожња у јавном саобраћају и пензије за чланове породица преминулих народних хероја. Иако су привилегије од тада умањене, државе настале распадом Југославије још увек пружају извесне бенефиције народним херојима.

Народни хероји, су током постојања СФРЈ, представљали главне иконе антифашистичке борбе и „заједничке југословенске историје“ и због тога су многе школе, фабрике, касарне, улице и тргови у Југославији добијали имена по народним херојима, а многа имена су се задржала и у новоствореним државама. Неретко су по народним херојима називе добијала и читава места, углавном у Војводини, а многа и данас носе та имена.


Статистике одликованих[уреди]

За више информација видети Списак народних хероја, Списак жена народних хероја и Списак народних хероја одликованих у току НОР-а.

Орденом народног хероја одликовано је:

До 1957. године додељено 1.307 ордена у Југославији, од чега 1.220 мушкарцима, а 87 женама.[1][3]

Према републици рођења (не националности):

Према занимању:

  • 506 радника
  • 207 земљорадника
  • 404 интелектуалца
  • 78 бивших припадника југословенске краљевске војске
  • 73 чиновника
  • 39 других занимања
  • 5 непознато[1]

Скоро сви носиоци овог одликовања били су чланови Комунистичке партије Југославије (неки су примани и постхумно), а 658 одликованих били су чланови КПЈ и пре Другог светског рата. Већина, њих 1.261, се придружила партизанима 1941; из 1942. је био 41 херој и пет из 1943. године.[1]

Од народних хероја који су погинули у рату:

  • 624 је погинуло у борби
  • 104 се самоубило
  • 55 је извршило други вид самоубиства
  • 30 је умрло од смртних рана
  • 20 је убијено у заробљеништву
  • 13 је обешено
  • 12 је масакрирано
  • 4 је умрло од болести
  • 3 је живо закопано
  • 3 је задављено
  • 2 је убијено на свиреп начин[4]
  • 5 је погинуло у несрећним случајевима[1]

Занимљиво[уреди]

Међу носиоцима Ордена народног хероја налази се чак десет брачних парова:

  1. Раде и Драгица Кончар,
  2. Александар и Анђа Ранковић,
  3. Антон и Вида Томшич,
  4. Раде Булат и Милка Куфрин,
  5. Владимир Долничар и Зорка Реганцин,
  6. Филип Кљајић и Ђука Динић,
  7. Јован Милосављевић и Радмила Трифуновић,
  8. Митар Минић и Равијојла Јанковић Рава,
  9. Љубиша Миодраговић и Ђина Врбица,
  10. Саво Дрљевић и Мара Нацева

Међу носиоцима Ордена народног хероја налазе се и браћа и сестре:

  1. Јосип, Ивица и Драго Мажар
  2. Василије, Војо и Мирко Ковачевић
  3. Трајко и Драги Стаменковић
  4. Стеван и Станко Опсеница
  5. Илија и Томица Поповић
  6. Албин и Фрањо Херљевић
  7. Мирче и Вера Ацева
  8. Благота и Вукосава Мићуновић
  9. Иса Јовановић и Анђа Ранковић
  10. Милован и Алекса Ђилас
  11. Марко и Славко Мркоци

Као и отац и син, Драгојло и Милош Дудић.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 Зборник народних хероја Југославије. Омладина, Београд 1957. година
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Војна енциклопедија (књига шест). Београд 1973. година
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Народни хероји Југославије. Младост, Београд 1975. година
  4. 1 је набијен на колац, а 1 је испечен на ражњу

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Добар чланак Чланак Орден народног хероја је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.