Овај чланак је добар. Кликни овдје за више информација.

Орден народног хероја

Из Википедије, слободне енциклопедије
ОРДЕН НАРОДНОГ ХЕРОЈА
Orden narodnog heroja (Vojni muzej).jpg
Орден народног хероја Пеке Дапчевића изложен у Војном музеју у Београду.
додељује  СФРЈ и  СРЈ
Тип почасни назив
Орден народног хероја
Додељује се југословенским и страним држављанима
Додељује се за херојске и самопожртвоване учеснике рата
Ратни период Народноослободилачка борба
НАТО бомбардовање СРЈ
Статус не додељује се више
Статистика
Установљен децембар 1941. (као почасно звање)
15. августа 1943. (као орден)
Прва награда фебруара 1942.
Задња награда 1999. (укинут 2006.)
Укупно 1.402
Важносни ред одликовања
Виша награда
Орден слободе
Орден слободе
Нижа награда
Орден јунака социјалистичког рада
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног хероја, генерала Коче Поповића на изложби у Историјском архиву града Београда

Орден народног хероја (мкд. Орден на народен херој; словен. Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, треће одликовање у важносном редоследу одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), а друго највише одликовање за храброст.[1]

Установљен је 15. маја 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање. У току рата, као и после њега овим орденом одликованa је 1.323 особа – учесник Народноослободилачког рата, као и 21 припадник Савезничких армија.[2] Након распада СФРЈ, 1998. године, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије (СРЈ), односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Последњи пут одликовање је додељивано 1999. године, после завршетка рата на Косову.[3] Одликована лица су са добијањем Ордена народног хероја стицала и почасни назив — народни херој Југославије.[2]

Историја[уреди]

Пре установљења Ордена народног хероја постојало је звање Народног хероја, које је установио Врховни штаб НОП и ДВ Југославије, крајем 1941. године. У „Билтену Врховног штаба“ број 12-13 (за децембар 1941. и јануар 1942) објављено је успостављање звања Народног хероја – као највеће признање за борце, командире, команданте и политичке комесаре, који се својим јунаштвом и пожртвованошћу у Народноослободилачкој борби против окупатора и домаћих издајника нарочито истакну.[4] Прва особа која је проглашена за народног хероја, био је Петар Лековић, каменорезачки радник из Ужичке Пожеге и борац Друге пролетерске бригаде, проглашен још за живота, марта 1942. године.[5][6]

Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ о одликовањима у Народноослободилачкој борби, од 15. августа 1943. године, успостављена су прва одликовања. Заједно са Орденом партизанске звезде, Орденом народног ослобођења, Орденом братства и јединства, Орденом за храброст и Медаљом за храброст, успостављен је и Орден народног хероја, као највише одликовање. Истим указом решено је да сви дотадашњи носиоци звања народног хероја (укупно 22 лица), добију Орден народног хероја.[1] У Билтену Врховног штаба број 29-31 (за јун, јул и август 1943) о установљену Ордена народног хероја пише – добија се за осведочена херојска дела на бојном пољу и херојско држање пред непријатељем. Орден повлачи новчане бенефиције и специјалне повластице, како за носиоца тако и за његову породицу.[7]

Октобра 1944. године Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) издао је упутства по којима се — за Орден народног хероја предлажу најистакнутији јунаци наше војске, најистакнутији пионири и организатори народног устанка и Народноослободилачке војске, који су плаи на бојном пољу, у затворима и логорима, или који су још живи, чија дела и имена морају бити овековечена као пример данашњим и будућим покољењима.

Одлуке о проглашењу народних хероја доносио је најпре Централни комитет Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ), а од установљења Ордена, августа 1943. године Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Након Другог заседања АВНОЈ-а, одржаног 29. новембра 1943. године, одлуке о додели Ордена је доносило Председништво АВНОЈ-а. Образовањем Народне скупштине ФНРЈ, новембра 1945. године, одлуке је доносио Президијум Народне скупштине, а од почетка 1953. године председник Републике. После смрти Јосипа Броза Тита, јединог председника ФНРЈ/СФРЈ, 1980. године одлуке је доносило Председништво СФРЈ.[8][9]

До завршетка Народноослободилачког рата, маја 1945. године Орден је био додељен укупно 106 пута — одликовано је 97 бораца и руководилаца НОВ и ПОЈ (од чега 73 постхумно) и 9 страних држављана.[2] Председништво АВНОЈ-а је 9. јуна 1945. године донело први Закон о орденима и медаљама ДФЈ, којим је број одликовања повећан на седамнаест, a Орден народног хероја је и даље остао највише одликовање. Први Статут ордена донет је 27. јануара 1946. године и њиме је прецизирано да се орденом могу одликовати — борци и руководиоци Југословенске армије, који су се истакли беспримерним хероизмом у борби против народних непријатеља и као такви представљају оличење јунаштва, понос и славу наше армије, и који су својим карактерним осбинама чисти, светли и омиљени у армији и у народу, као и првоборци за слободу наших народа који су положили своје животе у борби против непријатеља, у затворима, логорима и др. Већ у октобру 1946. године извршене сu измене Закона о орденима и медаљама ФНРЈ којим је регулисано право доделе одликовања. Према овим изменама орден је додељивао Президијум Народне скупштине ФНРЈ, а на предлог Врховног команданта оружаних снага ФНРЈ.[1]

У периоду од маја 1945. до 1950. године Орден је додељиван свега 115 пута, а масовна додела Ордена извршена је током обележавања десетогодишњице јубилеја из Народноослободилачког рата, од 1951. до 1953. године, када је одликована 1.091 особа, углавном постхумно.[6] Свечано уручење Ордена, живим народним херојима одликованим у периоду од 1951. до 1953. године извршена је априла 1955. године, у сусрет десетогодишњици завршетка рата. Председник Републике Јосип Броз Тито је тада свечано уручио Ордене живим народним херојима — 18. априла народним херојима из Србије и Македоније, 19. априла народним херојима из Хрватске и Словеније и 20. априла народним херојима из Босне и Херцеговине и Црне Горе.[10][11][12]

Новим Законом о орденима и медаљама ФНРЈ, донетим 1955. године уведена су нова одликовања, па је Орден народног хероја померен на треће место у важносном редоследу одликовања, после Ордена југословенске звезде и Ордена слободе. Године 1956. извршена је измена Статута ордена којом се орден — може под истим условима изузетно додељивати и друштвеним организацијама.[1] Иако је ова одредба уведена тек 1956. године, орден је у међувремену био додељен двема друштвено-политичким организацијама — Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), 14. октобра 1948. и Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР), 3. јула 1956. године. Касније су одликоване још две организације — Окружни комитет СКОЈ-а за Дрвар, 1969. и Удружење шпанских бораца, 1971. године.[6]

Измена Статута ордена, којом се орден могао додељивати и војним јединицама, извршена је тек 1961. године, иако је у међувремену поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, 3. јула 1958. године одликовано 16 бригада НОВ и ПО Југославије, као и Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Касније је орденом одликовано још 13 јединица и установа НОВ и ПОЈ. Од 1953. године, орден се ретко користио, а поновно масовније коришћење Ордена народног хероја десило се током 1970-их година. Током 1973. и 1974. године одликовано је још 10 народних хероја, међу којима и двојица припадника Југословенске војске страдала у току Априлског ратаМилан Спасић и Сергеј Машера. Од 1970. године започела је пракса одликовања градова у Југославији Орденом народног хероја и њiхово проглашавање за градове-хероје. Најпре је 1970. године била одликована Љубљана, потом 1974. Дрвар и Београд, а маја 1975. године — Загреб, Нови Сад, Приштина, Титов Велес и Цетиње. Такође, током 1970-их година, председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још два пута одликован Орденом народног хероја и тиме постао двоструки, односно троструки народни херој. Други пут је одликован 1972. године поводом 80-ог рођендана, а трећи пут 1977. године поводом 85-ог рођендана и 40-е годишњице његовог доласка на чело КПЈ.[6]

Три Ордена народног хероја којима је одликован Јосип Броз Тито изложена у Кући цвећа у Београду

Измене Статута ордена вршене су поново 1964. и 1985. године, а према њима орден се могао доделити — припадницима оружаних снага Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и другим појединцима који су се истакли изванредним јуначким подвизима у борби против непријатеља и који служе као нарочит пример јунаштва. Орден народног хероја може се, под истим условима, изузетно додељивати војним јединицама, односно војним установама и друштвено-политичким организацијама и удружењима.[1] Према Стауту, лица одликована Орденом народног хероја, су поред почасног звања народног хероја, добијала и одређене повластице и новчане бенфиције. Ову тематику регулисао је посебан Закон о основним правима лица одликованих Орденом народног хероја. Народни хероји остваривали су право на здравствену заштиту и новчане надокнаде у вези са остваривањем здравствене заштите, право на бањско и климатско лечење, право на додатак уз пензију, право на бесплатну и повлашћену вожњу. Део ових права остваривали су и чланови породице умрлог народног хероја — брачни друг и родитељи, па су могли користити здравствену заштиту и додатак уз пензију. Народни хероји су имали право на сахрану уз војне почасти, као и на рефундацију трошкова сахране.[13]

Последње коришћење Ордена народног хероја било је у време распада СФРЈ 1991. године. Указом тзв „крњег”[а] Председништва СФРЈ 19. новембра 1991. године Орденом народног хероја је посмртно одликован мајор ЈНА Милан Тепић (1957–1991), који је погинуо 29. септембра 1991. дигавши у ваздух војно складиште, приликом повлачења јединица ЈНА из околине Бјеловара.[14]

Након проглашења Савезне Републике Југославије (СРЈ), априла 1992. године Закон о одликовањима СФРЈ је стављен ван снаге, чиме је Орден народног хероја престао да постоји. Децембра 1998. године донет је нови Закон о одликовањима СРЈ, којим су у одликовања нове увршетна и нека од одликовања СФРЈ, међу њима и Орден народног хероја. Према овом закон, орден је био треће одликовање у важносном редоследу и додељивао се — припадницима Војске Југославије и Министарстава унутрашњих послова и другим појединцима који су се истакли херојским подвизима у одбрани и безбедности Савезне Републике Југославије.[15]

Јосип Броз Тито приликом пријема трећег Ордена народног хероја, 16. маја 1977. године

Последње коришћење Ордена народног хероја било је након завршетка НАТО бомбардовања и рата на Косову 1999. године, када је тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић за подвиге бораца и старешина одликовао шест бригада Војске Југославије и једну бригаду МУП-а Србије.[16] Тада је било и више предлога да се орденом одликује и председник Републике Слободан Милошевић, али то није учињено.[17] Формирањем Државне заједнице Србије и Црне Горе, 2003. године, задржана су сва одликовања СРЈ, а међу њима и Орден народног хероја, али он више није додељиван. Након распада Србије и Црне Горе, 2006. године, Закон о одликовањима СРЈ је стављен ван снаге, а Орден народног хероја није уврштен у одликовања новонасталих држава.[18][19]

У периоду од 1943. до 2006. године Орден је додељен укупно 1.402 пута, од чега 1.348 лицима, а 54 колективним титуларима. Највише одликованих, њих 1.323 је припадника НОВ и ПОЈ, за своје заслуге током Народноослободилачког рата. Они су углавном одликовани постхумно, а свега њих 420 је одликовано за живота. Поред југословенских држављана, Орден народног хероја додељиван је и страним држављанима и то за њихове заслуге у Другом светском рату. Од 22 одликованих странаца — 16 је држављана Совјетског Савеза, тројица Албанца и по један Чехословак, Пољак и Италијан.[6]

Према првобитном Статуту Ордена народног хероја, који је донет 1946. године, а касније допуњаван, Орден, звање и привилегије, су се могле одузети одликованом лицу. Двојици југословенских држављана орден је био одузет — Сави Станојевићу, 1952. године, због прихватања Резолуције Информбироа и Миловану Ђиласу, 1957. године, за време боравка у затвору. Такође, у току борбе Југославије с Информбиром, током 1948—1956. године, била је поништена одлука о одликовању Орденом народног хероја тројице албанских држављана — двојица су одликована постхумно, а трећи је био председник НР Албаније Енвер Хоџа. У Статуту Ордена народног хероја, донетом 1998. године, одредба о одузимању ордена је укинута.

Као инспирацију за установљење почасног звања народног хероја, а касније и Ордена народног хероја, послужило је почасно звање Хероја Совјетског Савеза, које се додељивало истакнутим и заслужним појединцима у Совјетском Савезу, а посебно након почетка почетка Великог отаџбинског рата, 1941. године за заслуге у борби против окупатора. Такође, Орден народног хероја Југославије, био је инспирација да се јула 1945. године установи Орден народног хероја Албаније, који је након захлађивања односа између Југославије и Албаније, 1954. године, био преименован у Орден хероја народа.

Изглед[уреди]

Орден народног хероја изложен у Кући цвећа у Београду

Орден народног хероја је овалног облика, а руб Ордена чине две пластично израђене ловорове гранчице завезане на дну врпцом. Средина Ордена израђена је у облику радијалних зрака неједнаке дужине, тако да само неки од њих додирују ивицу ловорових грана, а између њих и ивице је празан простор. Лице и наличје ордена садрже исти приказ — пластично израђену фигуру борца у шињелу и опанцима. Борац гледа улево и у левој руци држи развијени барјак, на коме се налази петокрака звезда, а у десној руци држи пушку. Пушка је кундаком ослоњена на дно, а њена цев усмерена је у вис. Застава се вијори супротно од погледа и наговештеног покрета борца. Орден се носи на ленти испод врата. Врпца је ширине 36 mm и израђена је од моариране свиле, црвене је боје с једним паром белих пруга са стране. Ширина белих пруга износи 2 mm. [1][20]

Скицу Ордена, као и осталих југословенских одликовања и републичких и федералног грба, израдио је 1943. године Ђорђе Андрејевић Кун (1904—1964), академски сликар из Београда. Према неким подацима, Кунова првобитна замисао је била да Орден народног хероја има три степена, од којих је први степен требао да се носи на огрлици, а друга два степена на машни. Нека од његових првих решења за овај орден била је црвена петокрака звезда са десним профилом лика Јосипа Броза Тита, али ово није било прихваћено.[18]

Први Ордени народног хероја, заједно са осталим првим одликовањима Нове Југославије, израђивани су у Совјетском Савезу, у Московској ковници новца (рус. Московский монетный двор). Образци за одликовања били су готови јуна 1944. године, када је и отпочела њихова производња. Прва пошиљка готових одликовања, која је садржала 218 Ордена народног хероја, била је септембра 1944. године послата авионом на острво Вис. Октобра исте године било је у Москви израђено још 258 комада Ордена народног хероја. Израдом првих југословенских одликовања у Совјетском Савезу руководио је Антун Аугустинчић (1900—1979), вајар из Загреба, који је по Куновим скицама израдио пластично решење за сва одликовања.

Неке од разлике између Ордена народног херој изливеног у Московској ковници новца (десно) и примерка изливеног у загребачком ИКОМ-у (лево).

Након завршетка рата, производња одликовања у Југославији је била поверена „Индустриској ковници Орешковић Марко” (ИКОМ) из Загреба. Пластично решење за модел Ордена народног хероја израђиван у „Икому” израдио је Франо Менегело Динчић, вајар из Београда, рођен у Котору. Ордени народног хероја израђени у Совјетском Савезу и они израђени у Загребу, разликују се визуелно у неколико ситних детаља, од којих су највидљивији они на ловоровом венцу који окружује Орден. Битнија разлика имеђу ова два модела Ордена огледа се у квалитету израде — московски модел израђиван је од 22-о каратног злата, тежине 42 грама и на њима нема сигнатуре произвођача и сигнатуре за племените метале, док је загребачки модел израђиван од 18-о каратног патинираног злата, тежине око 33 грама. Такође, разлика се огледала у димензијама Ордена па је модел израђиван у Москви био димензија 43×54 mm, а модел израђиван у Загребу 43,7×59 mm.[21]

Минијатура Ордена народног хероја

Након поновног увођења Ордена народног хероја, 1998. године извршена је једна мала измена на Ордену — са барјака који се вијори иза борца с пушком, уклоњена је петокрака звезда. Ови Ордени били су израђивани у Заводу за израду новчаница и кованог новца у Београду, а према димензијама и квалитету израде су били индентични оним израђиваним у загребачком „Икому”.

Године 1986. извршена је измена Закона о одликовањима СФРЈ, којим је уведена новост — израда и ношење минијатура одликовања.[б] Минијатура Ордена народног хероја се према Статуту ордена носи самостално уместо Ордена. Израђена је од легуре бакра и цинка. По композицији, рељефу о облику, предња страна одговара оригиналном Ордену, док је друга страна равна и без садржаја. Висина минијатуре износи 23 mm. Минијатура виси на металном носачу облика правоугаоника 21×10 mm, на коме се налази трака ордена — црвене боје са по једном белом пругом са обе стране ширине 1 mm. На носачу се налази игла са узицом за качење и причвршћивање Ордена за одело или униформу.

Ордени народног хероја у Војном музеју[уреди]

Статутом Ордена народног хероја из 1946. године предвиђено је да се ордени посмртно одликованих народних хероја чувају у Војном музеју. Крајем 1951. године Војном музеју су предата 183 ордена посмртно одликованих народних хероја. У периоду од 1955. до 1960. године Војном музеју је предато још 896 ордена постхумно одликованих. Ови тзв „музејски тип” Ордена народног хероја мало се разликовао од оригиналног јер је био израђен од позлаћеног патинираног томбака[в] и био је мало грубље израде.[21]

Године 1961. у новоотвореном Војном музеју ЈНА, у бившој згради Војногеографског завода на Калемегдану, отворена је стална поставка. У оквиру дела поставке посвећене „Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941—1945”, у сали 48, изложени су ордени погинулих и умрлих народних хероја. На тзв „Зиду хероја” налазе се две витрине са Орденима народних хероја, а између њих се на плочи, од ецованог месинга, налазе имена свих одликованих. У витринама са орденима, изложено је укупно 884 Ордена народног хероја, по 442 ордена у свакој витрини.[22] Такође, у оквиру сталне поставке Војног музеја изложена су још три Ордена народног хероја — орден којим је одликована Прва пролетерска ударна бригада, орден генерала Пеке Дапчевића и један орден као део поставке о првим одликовањима НОВ и ПОЈ.[23]

Поред Војног музеја, Ордени народног хероја су део поставке и других музеја, а неки се чувају и у институцијама које су одликоване. У поставци Музеја историје Југославије налазе се три Ордена којима је одликован Јосип Броз Тито. У Историјском архиву Београда, у оквиру Легата Коче Поповића и Лепе Перовић чува се Орден народног хероја генерала Коче Поповића. У спомен-комплексу на Кадињачи изложен је Орден народног хероја којим је одликован Раднички батаљон. Орден народног хероја којим је одликован Нови Сад чува се у Музеју Војводине, док је орден којим је одликован Београд изложен у згради Скупштине града. На Војномедицнској академији у Београду, чува се орден којим је одликована Централна болница НОВЈ.

Популаризација[уреди]

Омот албума са песмама посвећеним народним херојима, издат од стране ПГП-РТБ 1967. године.
Реплика траке о којој се носи Орден народног хероја, продукована као промо материјал за војну параду поводом 70. годишњице од Ослобођења Београда у Другом светском рату, а додељивана посматрачима параде

Носиоци Ордена народног хероја, уживали су одређене привилегије, као што су бесплатна вожња у јавном саобраћају и пензије за чланове породица преминулих народних хероја. Иако су привилегије од тада умањене, државе настале распадом Југославије још увек пружају извесне бенефиције народним херојима.

Народни хероји, су током постојања СФРЈ, представљали главне иконе антифашистичке борбе и „заједничке југословенске историје“ и због тога су многе школе, фабрике, касарне, улице и тргови у Југославији добијали имена по народним херојима, а многа имена су се задржала и у новоствореним државама. Неретко су по народним херојима називе добијала и читава места, углавном у Војводини, а многа и данас носе та имена.


Статистике одликованих[уреди]

СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ О НАРОДНИМ ХЕРОЈИМА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Број додељених Ордена:
1.323
бораца и руководилаца НОВ и ПОЈ
19
страних држављана
33
јединица и установа НОВ и ПОЈ
8
градова у Југославији
4
друштвено-политичке организације
8
одликовани у периоду 1991—1999.[г]
5
одузета одликовања[д]
Орден народног хероја додељен је укупно 1.402 пута.
У периоду од 1943. до 1990. додељен је 1.394,[ђ] а у периоду од 1991. до 1999. године још 8 пута.
Народни хероји према полу:
1.252
мушкарци
91
жене
Народни хероји према републици и покрајини рођења:[е]
287
СР Босна и Херцеговина
66
СР Македонија
153
СР Словенија
291
СР Хрватска
247
СР Црна Гора
258
СР Србија
138
ужа Србија
47
САП Војводина
13
САП Косово
21
рођени у иностранству
Народни хероји према години одликовања:[ж]
Одликовани у току рата
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.[з]
0
16
19
28
34
Одликовани после рата
1945.[и]
1946—1948.
1949—1950.
1951.
1952.
1953.
1955.
1962—1971.
1973.
1974.
52
11
52
358
100
633
2
3
9
1
Подаци о смрти народних хероја:[ј]
У тренутку одликовања
903
мртви — одликовани постхумно
420
живи — одликовани за живота
Погинули и преживели народни хероји
881
погинули у току рата
442
преживели рат
25
умрли или страдали у периоду 1945—1955
Године страдања народних хероја, погинулих у рату
117
страдали 1941. године
262
страдали 1942. године
278
страдали 1943. године
194
страдали 1944. године
30
страдали 1945. године
Начин страдања народних хероја, погинулих у рату
погинули у борби са непријатељем
убијени (стрељани, обешени, страдали у логорима и затворима)
умрли од последица рањавања или болести
страдали несрећним случајевима
Начин страдања народних хероја, умрлих у периоду 1945—1955.
5
погинули у борби са непријатељем или убијени
16
умрли од последица рањавања или болести
4
страдали несрећним случајевима
Народни хероји према занимању:[к]
Занимања народних хероја на почетку рата
452
рудари, индустријски радници и њима сродни радници
236
пољопривредници и њима сродни радници
33
радници у трговини и услугама
82
официри и подофицири Југословенске војске и жандарми
78
административни и њима сродни радници
64
правници
52
професори и учитељи
27
инжењери и лекари
29
остали стручњаци, уметници и новинари
184
студенти
66
ђаци
14
домаћице
6
непознато
Политичка припадност народних хероја:[л]
Скоро сви народни хероји су били чланови КП Југославије, а неки су примани и постхумно
1.285
чланови КПЈ
659
чланови КПЈ од пре рата
626
чланови КПЈ постали у току рата
18
чланови СКОЈ-а
20
нису били чланови КПЈ
Број живих народних хероја:[љ]
1957.
1975.
1981.
1985.
1991.
1995.
2001.
2005.
2011.
2015.
410
367
343
280
213
158
94
49
18
8

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Назив „крње Председништво СФРЈ” користио се за Председништво у периоду након октобра 1991. године, када су га напустили представници свих република изузев Србије и Црне Горе.
  2. Минијатуре југословенских одликовања првобитно су била израђена само за потребе Јосипа Броза Тита.
  3. Томбак је врста месинга са високим садржајем бакра и изгледом је веома сличан злату, па се често користи у изради накита.
  4. Орденом народног хероја 1991. године је одликован Милан Тепић, мајор ЈНА; а 1999. године Орденом народног хероја је одликовано шест јединица Војске Југославије и МУП-а Србије.
  5. Орден народног хероја одузет је — Миловану Ђиласу, 1957; Сави Станојевићу, 1952. и тројици албанских држављана
  6. 1.392 + још 2 Ордена додељена Јосипу Брозу Титу
  7. Ова подела се односи само на одликоване припаднике НОВ и ПОЈ
  8. Ова подела се односи само на одликоване припаднике НОВ и ПОЈ
  9. Одликовани до 15. маја 1945. године
  10. Одликовани од 15. маја 1945. године
  11. Ова подела се односи само на одликоване припаднике НОВ и ПОЈ
  12. Ова подела се односи само на одликоване припаднике НОВ и ПОЈ
  13. Ова подела се односи само на одликоване припаднике НОВ и ПОЈ
  14. Ова подела се односи само на одликоване припаднике НОВ и ПОЈ

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Војна енциклопедија (том шести) (1973). стр. 272—273.
  2. 2,0 2,1 2,2 Народни хероји Југославије (том други) (1982). стр. 463—767.
  3. Vreme:Kako se postaje narodni heroj?
  4. Зборник НОР (том други, књига прва) (1949). стр. 114.
  5. Зборник НОР (том други, књига прва) (1949). стр. 139.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Народни хероји Југославије (том други) (1982). стр. 453.
  7. Зборник НОР (том други, књига прва) (1949). стр. 299.
  8. Народни хероји Југославије (том први) (1982). стр. 7.
  9. Војна енциклопедија (том шести) (1973). стр. 440.
  10. Архив Музеја историје Југославије, 18. април 1955.
  11. Архив Музеја историје Југославије, 19. април 1955.
  12. Архив Музеја историје Југославије, 20. април 1955.
  13. Закон и основним правима лица одликованих Орденом народног хероја из 1998. године
  14. Novosti:Zavet junaka - majora Tepića
  15. Закон о одликовањима Савезне републике Југославије
  16. Vreme:Čovek koji je vratio orden
  17. Глас Јавности:Милошевићу Орден народног хероја
  18. 18,0 18,1 „Политика:Држава без одликовања”. Политика. 
  19. Vreme:Srpski orden na srpske grudi
  20. Службени лист СРЈ, број 42
  21. 21,0 21,1 „eu-militaria: Orden narodnog heroja III tip”. 
  22. Водич Војни музеј Београд (1982). стр. 141.
  23. Водич Војни музеј Београд (1982). стр. 98.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]