Junkers Ju 88

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Junkers Ju 88
Junkers Ju 88
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1939
Dužina14,36
Razmah krila20,08
Visina5,07
Površina krila54,7
Normalna poletna8550
Maks. masa pri uzletanju14000 kg
Klipno-elisni motor2 x Junkers Jumo 211J
Snaga1044 kW
Maks. brzina na Hopt470 km/h
Maks. brzina na H=0510 km/h
Taktički radijus kretanja2430 km
Plafon leta9000 m
Brzina penjanja330 m/min

Junkers Ju 88 (nem. Junkers Ju 88) je bio nemački dvomotorni višenamenski avion korišćen tokom Drugog svetskog rata. Konstruisan je sredinom tridesetih godina 20. veka u kompaniji Hugo Junkers, a uz pomoć dva američka avio-inženjera. Tokom završnog perioda razvoja i početnog perioda operativne upotrebe je patio od mnogih tehničkih problema, ali je vremenom postao jedan od najsvestranijih borbenih aviona u Drugom svetskom ratu. Poznat pod nadimkom „devojka za sve“, Ju 88 se pokazao izvanrednim u skoro svakoj ulozi. Kao i brojni drugi bombarderi Luftvafe, bio je uspešan kao visinski bombarder, obrušavajući bombarder, noćni lovac, torpedni bombarder, izviđač, teški lovac, a pred kraj rata upotrebljen je i kao leteća bomba - Mistel.[1]

Uprkos dugotrajnom razvoju, Ju 88 je postao jedan od najznačajnijih aviona u naoružanju Luftvafe. Proizvodnja je trajala bez prekida od 1936. do 1945. godine i proizvedeno je više od 16.000 primeraka, u više različitih varijanti,[2] što je više od bilo kod nemačkog dvomotornog aviona iz tog perioda. Tokom proizvodnje, osnovna konstrukcija aviona je ostala nepromenjena što je dokaz izuzetnog kvaliteta originalnog dizajna.[3]

Junkers Ju 88A

Nastanak i razvoj[uredi | uredi izvor]

U avgustu 1935. nemačko ministarstvo avijacije objavilo je konkurs za izradu projekta nenaoružanog, trosedog, brzinskog bombardera sa nosivošću od 800-1000 kg.[4] Junkers je 1936. prezentovao svoj projekat i dobio je zeleno svetlo da izradi dva prototipa (nem. Werknummer 4941 and 4942).[4] Prva dva aviona je trebalo da imaju dolet od 2.000 km i da budu pogonjena sa dva motora Dajmler-Benc DB 600. Sledeća tri aviona (Werknummer 4943, 4944 i 4945), je trebalo da budu pogonjena sa motorima Junkers Jumo 211.[4] Prva dva prototipa, Ju 88 V1 i V2 su se razlikovala od V3, V4 i V5 u tome što su poslednja tri modela bila opremljena trima odbrambenim mitraljezima u zadnjem delu pilotske kabine i po tome što su mogla da nose dve bombe od po 1.000 kg, na nosačima ispod unutrašnje sekcije krila.

Prvih pet prototipova su imali konvencionalne dvostruke noge stajnog trapa koje su se uvlačile unazad u gondole motora, ali je na prototipu V6 uveden novi tip jednostruke noge stajnog trapa, koji je prilikom uvlačenja rotirao točak za 90°, baš kao kod američkog lovca iz tog perioda Kertis P-40. Ovo rešenje omogućilo je da točak po uvlačenju bude smešten iznad donjeg dela noge stajnog trapa i usvojeno je kao standardno rešenje, korišćeno tokom čitave proizvodnje, a uz manje modifikacije i na modelima Ju 188 i Ju 388.

Od 1938 značajne modifikacije prvih prototipova dovele su do nastanka teškog bombardera za obrušavanje. Krila su ojačana, ugrađene su vazdušne kočnice, trup je produžen, a broj članova posade je povećan na četiri. Zahvaljujući ovim unapređenjima Ju 88 će u rat ući kao srednji bombarder.

Kružni hladnjak na oborenom Ju 88

Izbor kružnog hladnjaka na Ju 88, koji su smešteni neposredno ispred motora, a neposredno iza elise, omogućili su da cevi sa rashladnom tečnoću i motornim uljem (hladnjak za ulje je bio integrisan sa hladnjakom za motor) budu što je kraće moguće. Ovaj koncept je najverovatnije uticao na mnoge kasnije projekte vojnih aviona koji su upotrebili isto rešenje, kao što su Arado Ar 240, Hajnkel He 177, Hajnkel He 219, Foke Vulf Fv 190D i dvomotorni Foke Vulf Ta 154.

Proizvodnja Ju 88, 1941

Dana 21. decembra 1936 prvi put je poleteo protitip Ju 88 V1 sa civilnom oznakom D-AQEN. Prilikom prvog leta postigao je maksimalnu brzinu od 580 km/h zbog čega je komandant Luftvafe, Herman Gering bio oduševljen. Konačno je dobio avion koji je mogao da ispuni ulogu brzog bombardera nem. Schnellbomber. Aerodinamični trup Ju 88 je bio konstruisan po ugledu na njegovog savremenika Dornije Do 17, ali sa smanjenim odbrambenim naoružanjem zato što se još uvek verovalo da mu je brzina dovoljna zaštita od tada sporijih lovačkih aviona. Peti prototip je, u martu 1939 postavio novi brzinski rekord na zatvorenoj stazi od 620 km/h, a uz opterećenje od 2.000 kg isti prototip je postigao maksimalnu brzinu od 517 km/h.[5] Međutim, kada su na zahtev Luftvafe proširene namene Ju 88 i kada su mu dodate vazdušne kočnice, maksimalna brzina je opala na oko 450 km/h. Ju 88 V7 je bio opremljen sekačem kablova za zaštitu od britanskih baražnih balona i uspešno je testiran u ovoj ulozi. V7 je takođe bio opremljen staklenim nosom tzv. „bubinim okom“, zajedno sa Bola mitraljeskim gnezdom ispod kabine i bio je ispitan u bombardovanju iz obrušavanja u testovima u kojima su prvo korišćene bombe od 250 i 500 kg, da bi početkom 1940 bile upotrebljene i bombe od 1.000 kg. Ju 88 V8 (Stammkennzeichen of DG+BF, Wrk Nr 4948) poleteo je 3. oktobra 1938. A-0 serija je razvijena kroz V9 i V10 prototipe. Prototipovi A-1 serije su bili Wrk Nrs 0003, 0004 and.0005. Serija A-1 je bila opremljena motorima Jumo 211B-1 ili G.[6]

Dr. Hajnrih Kopenberg (izvršni direktor kompanije Jumo) je u jesen 1938 uverio Geringa da je mesečno moguće proizvesti 300 bombardera Ju 88.

Gering je smatrao da u serijsku proizvodnju treba da uđe varijanta A-1.

Međutim, razvojni problemi su značajno usporili proces proizvodnje. Iako je bilo planirano da Ju 88 uđe u operativnu upotrebu tokom 1938, prvih 12 aviona ovog tipa upotrebljeni su prvi put tek za vreme nemačke invazije na Poljsku 1939. Zbog brojnih teškoća, proizvodnja je bila užasno spora pa je za izradu jednog Ju 88 bilo potrebno nedelju dana. Kompanija je razvila i verziju teškog lovca Ju 88C, ali u tajnosti zato što je Gering želeo samo bombardere.

Operativni razvoj[uredi | uredi izvor]

Bombarder za obrušavanje[uredi | uredi izvor]

Tri Ju 88 u letu iznad Astipalaje, Grčka 1943

U oktobru 1937 Generalluftzeugmeister Ernst Udet je naredio razvoj Ju 88 kao bombardera za obrušavanje. Na njegovu odluku je uticao uspeh Ju 87 Štuke u ovoj ulozi. U Junkersovom razvojnom centru u Desau ubrzano se radilo na osmišljavanju sistema za izvlačenje iz obrušavanja i vazdušnih kočnica.[7] Prvi prototip koji je testiran kao bombarder za obrušavanje bio je Ju 88 В4, a zatim su usledili В5 i В6. Ovi modeli su postali planski prototipovi serije A-1. В5 je prvi let izveo 13. aprila 1938, a В6 28. juna 1938. Oba prototipa su bila opremljena četvorokrakim elisama, dodatnim prostorom za bombe i centralnim „kontrolnim sistemom“.[7] Kao bombarder za obrušavanje, Ju 88 je bio sposoban da isporuči veliki tovar bombi sa tačkastom preciznošću; ipak, uprkos svim modifikacijama, bombardovanje iz obrušavanja je dovodilo do velikog naprezanja konstrukcije zbog čega je 1943. taktika promenjena pa se obrušavanje vršilo pod uglom koji nije bio veći od 45°. U skladu sa tim, avion i bombarderski nišan su bili modifikovani, a vazdušne kočnice su uklonjene. Sa uvođenjem u upotrebu savremenog nišana za bombardovanje iz obrušavanja tipa Stuvi, zadržana je prvobitna preciznost prilikom bombardovanja. Maksimalna nosivost bombi kod verzije A-4 iznosila je 2.500 kg, ali u praksi standardni teret bombi nije prelazio 1.500-2.000 kg. [8] Junkers je kasnije upotrebio zmaj verzije A-4 za izradu torpednog bombardera A-17. Međutim, na ovoj varijanti je uklonjen podtrupni mitraljeski položaj.[7]

Ju 88 se priprema za poletanje, Tunis 1942-43

Lovac-bombarder[uredi | uredi izvor]

Standardna lovačko-bombarderska verzija bila je Ju 88 C-6 koja je bila opremljena motorima Jumo 211J. C-6 je najčešće korišćen kao lovac-bombarder i bio je raspoređen u bombarderskim eskadrilama. Kao reakcija na povećan broj napada na nemačko brodovlje, a naročito na nemačke podmornice u Biskajskom zalivu, od jula 1942 Ju 88 C-6 iz baza u Francuskoj angažovani su na patroliranju ovim područjem.[9] U tu svrhu je formiran V/.Kampfgeschwader 40 koji je bio opremljen avionima Ju 88 C-6.

Avioni iz V./KG 40 (koja je 1943 preimenovama u Zerstörergeschwader 1[10]) predstavljali su značajnu pretnju savezničkim protiv-podmorničkim avionima, a takođe su pružali i lovačku zaštitu sporijim i ranjivijim nemačkim bombarderima Foke-Vulf Fv 200 Kondor. Između jula 1942 i jula 1944, Ju 88 iz KG 40 i ZG 1 postigli su ukupno 109 potvrđenih vazdušnih pobeda,[11] uz gubitak od 117 aviona.[12] U završnom periodu rata bili su angažovani protiv savezničkin invazionih snaga tokom iskrcavanja u Normandiji u junu 1944, ali su nakon što su pretrpeli velike gubitke rasformirani 5. avgusta 1944.[13]

Jurišni bombarder[uredi | uredi izvor]

Ju 88 P je bila varijanta koja je ušla u upotrebu početkom 1942 i bila je prilagođena za napade na zemaljske ciljeve i kao bombarder razarač.[14] Proizvedena je u malom broju i bila je naoružana sa automatskim topovima velikog kalibra Bordkanone. Prototip koji je razvijen iz standardnog Ju 88 A-4 bio je naoružan topom kalibra 75 mm razvijenim iz protivtenkovskog topa 7.5 cm PaK 40, koji je bio instaliran u velikoju topovskoj gondoli koja se nalazila ispod trupa. Za njim je usledila mala serija Ju 88 P-1 koja je standardno imala metalni nos C verzije i bila je naoružana novim poluautomatskim topom kalibra 75 mm (PaK 40L), poznatim i pod nazivom Bordkanone (BK 7,5).[15] kojim je takođe trebalo da bude naoružan novi dvomotorni lovac na tenkove Henšel Hs 129 B-3, koji je bio u fazi razvoja. Proizvedeno je ukupno oko 40 aviona Ju 88 P-1, ali je teško i glomazno naoružanje za posledicu imalo manju brzinu i lošije manevarske sposobnosti zbog čega je avion bio veoma ranjiv, pa je uskoro zamenjen novom varijantom Ju 88 P-2 koja je bila naoružana sa dva Bordkanone kalibra 37 mm (BK 3,7) koji su imali veću početnu brzinu granate i koji su se pokazali veoma efikasnim protiv ruskih tenkova na Istočnom frontu. Ovim tipom aviona bila je opremljena Erprobungskommando 25. Ju 88 P-3 je imao pilotsku kabinu zaštićenu dodatnom oklopom i njime su bile naoružane grupe noćnih lovaca Nachtschlachtgruppe br. 1, 2, 4, 8 i 9 na Istočnom frontu, kao i (NSGr 8) u severnoj Norveškoj i (NSGr 9) u Italiji.[14] Konačna verzija Ju 88 P-4 bila je opremljena manjom topovskom gondolom ispod trupa u kojoj se nalazio automatski top kalibra 50 mm Bordkanone (BK 5), a u nekim slučajevima i rakete na čvrsto gorivo.[14]

Teški lovac i noćni lovac[uredi | uredi izvor]

Ju 88 C[uredi | uredi izvor]

Teški lovac Ju 88 C u letu.

Ju 88 C je prvobitno bio konstruisan za lovačko-bombardersku upotrebu i kao teški lovac, zbog čega mu je u nos montirano naoružanje, ali je zadržao ulogu bombardera sa nosivošću bombi identičnom nosivosti aviona iz serije A. C serija je imala metalni nos i rep serije A ali je izostavljena podtrupna gondola Bola smeštena ispod pilotske kabine. Kasnije je korišćen kao noćni lovac i ovo je postala osnovna namena serije C.

Prva verzija noćnog lovca bio je model C-2, bazirana na modelu A-1 i naoružan sa jednim topom MG FF kalibra 20 mm i tri mitraljeza MG-17 kalibra 7,92 mm smeštenim u metalni nos. Ovaj model ušao je u naoružanje Zerstörerstaffel iz KG 30 a jedinica je 1. jula 1940 preimenovana u II./NJG 1.

Model C-6b je bila varijanta modela C-6 Zerstörer opremljena niskofrekventnim radarom FuG 202 Lihtenštajn koji je koristio 32-dipolnu Matratze antenu. Prvi C-6B lovci testirani su počektom 1942 u NJG 1 (Nachtjagdgeschwader 1). Ispitivanja su bila uspešna i doneta je odluka da se počne sa serijskom proizvodnjom. U oktobru 1943 mnogi C-6b su opremljeni novim radarskim sistemom. Prvo je montiran radar FuG 212 Lihtenštajn C-1, a tokom 1944 zamenjen je radarom FuG 220 Lihtenštajn SN-2.

Na malom broju lovačkih aviona C serije, metalni nos ofarban je tako da podseća na stakleni nos bombarderske verzije A u nameri da zavara savezničke pilote kako bi pomislili da se radi o bombarderskoj verziji; neobična kamuflaža imala je početnog uspeha što je rezultovalo povećanjem savezničkih gubitaka u vazduhu.

Ju 88 R[uredi | uredi izvor]

Serija Ju 88 R noćnog lovca je zapravio bila verzija Ju 88 C-6b koju su pokretali radijalni motori BMV 801. Verzija R-1 je imala motore PS BMV 801 L od 1.560 KS dok je verzija R-2 imala motore PS BMV 801 G-2 od 1.700 KS.

Jedan od prvih aviona iz serije R-1 koji je ušao u operativnu upotrebu (Werknummer 360043) bio je umešan u jedan od najznačajnijih slučajeva preleta u istoriji Luftvafe. 9. maja 1943, noćni lovac ovog tipa iz sastava 10./NJG 3 u Norveškoj, preleteo je do baze RAF u Dajsu (današnji Aberdinski aerodrom) sa celokupnom svojom posadom i kompletnom elektronskom opremom. Podatak da su ga britanski Spitfajeri ispratili tokom završne faze leta upućuje na to da se radilo o dogovorenom preletu. Avion je hitno prebačen na aerodrom Farnborou gde je detaljno ispitan i testiran. [16] Avion je sačuvan do danas i nalazi se izložen u muzeju RAF. Luftvafe je saznala za ovaj prelet tek sledećeg meseca kada su se članovi posade oberlojtnant Hajnrih Šmit i oberfeldvebeli Pol Rozenberg i Erik Kantvil obratili javnosti preko britanskog radija.[17]

Dimenzije[uredi | uredi izvor]

Junkers Ju 88 A-4
  • Dužina: 14.40 m
  • Raspon krila: 20.13 m
  • Površina krila: 54.50 m²

Masa[uredi | uredi izvor]

  • prazan: 8 000 kg
  • operativno spreman: 14 000 kg

Motori[uredi | uredi izvor]

  • Junkers Jumo 211J V 12 cilindara, zapremina oko 35.000 cm³, vodeno hlađenje, ubrizgavanje goriva, 2 ventila po cilindru
  • Snaga: 1.340 KS pri 2.800 obrtaja u minuti

Letne osobine[uredi | uredi izvor]

  • Maksimalna brzina: 470 km/č na visini od 3 840 m
  • Plafon leta: 9 900 m
  • Maksimalna brzina penjanja: oko 330 m/min
  • Radius: 1 790 km (bez dodatnih rezervoara)

Naoružanje[uredi | uredi izvor]

  • dva mitraljeza MG 131 kalibra 13,00 mm[18]
  • dva mitraljeza MG 81z kalibra 7,92mm
  • bombe: do 2.400 kg ili torpeda do 2.800 kg
Junker 88 A-4

Ovaj avion je bio izuzetno omiljen od strane svoje posade. Veoma je lepo leteo, bio je prilično brz (kasnije verzije Ju 88 noćnih lovaca letele su i 600 km/č) i pouzdan.

Iako je to u osnovi bio srednji bombarder (četiri člana posade) korišćen je i kao obušavajući bombarder, torpedni avion, noćni lovac, izviđački avion pa čak i kao bespilotni avion-bomba na kraju rata. Proizvedeno je oko 15.000 komada ovog aviona. Bio je u sastavu armija Nemačke, Finske, Francuske, Mađarske, Italije, Rumunije i Bugarske. Prošao je mnoga poboljšanja i izmene. Jači motori (do 1800 KS), jače naoružanje (topovi od 20 mm i 30 mm), plus i poznata “Schrage Music” u verziji noćnog lovca. U svakoj ulozi je avion bio uspešan.

Tokom svoga postojanja nemački inženjeri su ga usavršili i tokom rata napravili znatno poboljšanu verziju Junkers Ju 188. Taj avion je korišćen mahom kao noćni lovac.

Dobre osobine[uredi | uredi izvor]

  • Izuzetno je lepo leteo, prijatan za letenje
  • Pouzdan i žilav avion
  • Relativno brz
  • Veliki radius
  • Sposoban da ponese veliki teret
  • Dobra preglednost iz aviona

Loše osobine[uredi | uredi izvor]

  • Relativno slabo defanzivno naoružanje
  • Slabo zaštićena posada od neprijateljske vatre

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Taylor 1969, str. 178.
  2. ^ Angelucci & Matricardi 1978, str. 118.
  3. ^ Angelucci & Matricardi 1978, str. 118–119.
  4. ^ a b v Dressel & Griehl 1994, str. 71.
  5. ^ Winchester 2004, str. 146.
  6. ^ Dressel & Griehl 1994, str. 75.
  7. ^ a b v Dressel & Griehl 1994, str. 74.
  8. ^ Winchester 2004, str. 147.
  9. ^ Goss 2001, str. 10.
  10. ^ Goss 2001, str. 121.
  11. ^ Goss 2001, str. 222.
  12. ^ Goss 2001, str. 242.
  13. ^ Goss 2001, str. 174.
  14. ^ a b v War Machine, Aerospace Publishing, (1983). str. 2374 (from the Italian version, De Agostini, Novara, 1986).
  15. ^ BK 7,5 development
  16. ^ Verlag 1994, str. 93.
  17. ^ Scutts 1998, str. 47.
  18. ^ Nowarra, Heinz J. Die deutsche Luftruestung 1933-1945 Band 4 (na ((de))). . Koblenc: Bernard&Greafe Verlag. 1993. ISBN 978-3-7637-5464-9. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Junkers Ju 88 na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јункерс_Ju_88&oldid=27552481”