Džeklin Kenedi Onazis

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džeklin Kenedi
Džeklin Kenedi
Lični podaci
Puno imeDžeklin Kenedi Onazis
Datum rođenja(1929-07-28)28. jul 1929.
Mesto rođenjaNjujork, SAD
Datum smrti19. maj 1994.(1994-05-19) (64 god.)
Mesto smrtiNjujork, SAD
UniverzitetVassar College, Univerzitet Sorbona, Univerzitet Džordž Vašington, Smith College
Politička karijera
Politička
stranka		Demokratska stranka
20. januar 1961 — 22. novembar 1963.
PrethodnikMejmi Ajzenhauer
NaslednikLejdi Berd Džonson
Potpis

Džeklin „Džeki“ Li Buvije Kenedi Onazis (engl. Jacqueline „Jackie“ Lee Bouvier Kennedy Onassis; Njujork, 28. jul 1929 — Njujork, 19. maj 1994)[1] je bila supruga Džona Kenedija, koji je bio 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Rođena je u bogatoj aristokratskoj porodici francuskog porekla. U mladosti je bila novinarka lista Washington Times Heralda. Za Džona Kenedija se udala 12. septembra 1953. godine[2] i sve do atentata u Dalasu 1963 je bila prva dama SAD. Godine 1968. se udaje za grčkog brodovlasnika Aristotela Onazisa sa kojim ostaje u braku do njegove smrti 1975. godine.[3] Iste godine pornografski časopis Hasler objavljuje paparaco slike nage Džeki Onazis, što izaziva negodovanje javnosti širom SAD.[4] Bila je smatrana ikonom modnog stila šezdesetih godina dvadesetog veka i na nju su se kasnije mnoge žene ugledale. Preminula je u Njujorku 19. maja 1994. godine.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Porodica i mladost[uredi | uredi izvor]

Džeklin Li Buvije je rođena 28. jula 1929. godine u bolnici Stoni Bruk Sauthempton u Sauthemptonu, Njujork. Otac joj je bio trgovac na Vol Stritu, Džon Vernou, a majka socijalistkinja Dženet Li Buvije.[5] Džeklinina majka bila je irskog porekla,[6] a otac je imao francusko, škotsko i englesko poreklo.[7] Odgajana je u rimokatoličkoj veri.[8] Njena sestra Li rođena je četiri godine posle Džeklin, 1933. godine.[9] Buvije je provodila svoje rane godine na Menhetnu i Lasati, seoskom imanju Buvijeovih na Long Ajlendu.[10] Idealizovala je svog oca, koji je takođe mnogo voleo svoju stariju ćerku, nazivajući je "najlepšom ćerkom koju je čovek ikada imao".[11] Biografkinja Tina Flaherti ukazala je na Džeklininu ranu samopouzdanost.Buvije je od malih nogu bila strasni ljubitelj konja.[12][13] Uspešno se takmičila u jahanju, a ljubav prema ovom sportu trajaće do kraja njenog života. Pohađala je balet, a volela je i književnost. Bila je dobra u učenju stranih jezika. Govorila je engleski, španski, italijanski i francuski jezik. [14]

Godine 1935. Buvije je upisala Manpintanovu školu Čapin, u kojoj je pohađala sedam razreda.[15][16][17] Bila je dobra učenica, ali je imala loše vladanje.[18] Brak Buvijeovih bio je opterećen alkoholizmom njenog oca i varanjima. Porodica se takođe borila sa finansijskim teškoćama nakon pada Vol Strita 1929. godine.[19][20] Rastali su se 1936. godine, a četiri godine kasnije i konačno razveli. Štampa je objavila intimne detalje razvoda.[21][22] Prema njenom rođaku, Džonu Dejvisu, Buvije je bila teško pogođena razvodom svojih roditelja.[23] Imala je tri braće i sestara iz prethodna dva braka svog oca: Iga, Tomasa i Ninu. Najbliža je bila sa Igom.[23] Majka joj je kasnije rodila polusestru i polubrata: Dženet i Džejmsa.

Nakon ponovnog sklapanja braka, porodično imanje u Virdžiniji ponovo je postalo prebivalište sestara Buvije, iako su takođe provodili vreme i na drugom imanju: Hamersmit Farm u Njuportu, Rod Ajlend, i u domu njihovog oca u Njujorku.[10][24] Iako je ostala u dobrim odnosima sa ocem, Buvije je takođe smatrala i očuha bliskom očinskom figurom.[10] On joj je obezbedio egzistenciju.[25] Nakon sedam godina provedenih u Čapinu, Buvije je pohađala školu Holton-Arms u severozapadnom Vašingtonu od 1942. do 1944. godine i školu Mis Porter u Farmingtonu, Konektikat (1944-1947).[6][26] Žaklina je kasnije angažovala svoju prijateljicu iz ovih dana, Nensi Tukerman, za sekretaricu u Beloj kući.[27] Diplomirala je među najboljim učenicima razreda i dobila nagradu Marija Makinli za književni rad.[28]

Koledž i rana karijera[uredi | uredi izvor]

Buvije je na jesen 1947. godine upisala koledž Vasar u Njujorku, koji je u to vreme bila škola za žene.[29] Želela je da pohađa koledž Sara Lorens, bliže Njujorku, ali su njeni roditelji insistirali da odabere geografski izolovaniji koledž Vasar.[30][31] Buvije je bila izvrsna učenica, koja je učestvovala u umetničkim i dramskim sekcijama i pisala za školske novine.[32] Zbog vezanosti za rodno mesto, vikendom je putovala na Menhetn, te nije aktivno učestvovala u društvenom životu svoje škole.[33][34] U ovom periodu Džeklin počinje da upoznaje elitu. Svoju prvu godinu (1949-1950), Buvije je provela u Francuskoj, na Univerzitetu u Grenoblu i na Sorboni u Parizu, na programu studiranja u inostranstvu preko Smit koledža.[35] Po povratku kući, prebacila se na Univerzitet Džordž Vašington u Vašingtonu, diplomirajući 1951. godine sa diplomom za francusku književnost. Tokom prvih godina svog braka sa Kenedijem, Buvije je predavala američku istoriju na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu.[36]

Dok je pohađala Univerzitet Džordž Vašington, Buvije je osvojila nagradu časopisa Vogue, izabrana među nekoliko stotina drugih žena.[37] Dobila je posao u redakciji časopisa, koji je podrazumevao šestomesečni rad u kancelariji u Njujorku, posle čega bi šest meseci radila u Parizu. Pre nego što je započela da radi, Buvije je putovala sa svojom sestrom Li u Evropu tokom leta iste godine. Putovanje je bilo tema njene jedine autobiografije, čiji je koautor bila sestra Li.[37] To je ujedno i jedino delo koje sadrži Džeklinine crteže.[38] Prvog dana rada u Vogue, urednik ju je savetovao da napusti posao i da se vrati u Vašington. Prema biografkinji Barbari Leming, urednica je bila zabrinuta zbog Buvijeinog bračnog stanja - imala je 22 godine, što je u to vreme bilo neuobičajeno za neudatu devojku.[37] Buvije je poslušala savet i nakon samo jednog dana rada se vratila u Vašington.

Buvije se vratila u Merivud. Porodični prijatelj uputio ju je na Vašington Tajms-Herald, gde ju je urednik Frank Valdrop angažovao kao honorarnog novinara.[39] Nedelju dana kasnije zatražila je izazovniji pisao, a Valdrop ju je poslao glavnom uredniku Sidneju Epstajnu. On ju je, i pored neiskustva, unajmio za istraživačkog novinara sa kamerom. Plata joj je bila 25 dolara nedeljno.[40] Radni zadatak Buvije podrazumevao je da postavlja duhovita pitanja nasumično izabranim pojedincima sa ulice, snima ih i objavljuje u novinama, sa odabranim citatima iz njihovih govora.[41] Vinjeta se zvala "čovek na ulici". Buvije je obavljala intervjue i sa poznatim ličnostima, poput šestogodišnje Tricije Nikson. Sa njom je obavila intervju nekoliko dana nakon što je njen otac, Ričard Nikson, izabran za podpredsednika na izborima 1952. godine.[42][43] U to vreme, Buvije je bila nakratko verena za Džona Husteda. Nekoliko meseci nakon veridbe, Buvije je raskinula zaruku, jer je Husted bio "nezreo i dosadan", kada ga je bolje upoznala. [44][45]

Brak sa Džonom F. Kenedijem[uredi | uredi izvor]

Džon i Džeklin za Božić 1962. godine

Buvije i američki predstavnik Džon F. Kenedi pripadali su istom društvenom krugu. Upoznao ih je zajednički prijatelj, novinar Čarls Bartlet, na večeri maja 1952. godine.[41] Buvije je privlačio Kenedijev fizički izgled, šarm, duhovitost i bogatstvo.[46] Par je takođe delio slična religijska raspoloženja, strast ka pisanju, čitanju, a takođe su oboje ranije živeli u inostranstvu. Kenedi je bio zauzet kandidaturom za predsednika američkog Senata u Masačusetsu; veza je postala ozbiljna i on ju je zaprosio nakon izbora u novembru iste godine. Buvije je trebalo malo vremena da prihvati, jer joj je dodeljeno da izveštava o krunisanju kraljice Elizabete u Londonu, za Vašington-Herald. Nakon mesec dana provedenih u Evropi, vratila se u Sjedinjene Države i prihvatila Kenedijev predlog za brak. Zatim je podnela ostavku na mesto novinara.[47] Njihova veridba obavljena je 25. juna 1953. godine. [48][49]

Buvije i Kenedi venčali su se 12. septembra 1953. godine u Crkvi Svete Marije u Njuportu na Rod Ajlendu. Misu je vodio bostonski nadbiskup Ričard Kušing.[50] Svadba se smatrala društvenim događajem sezone sa 700 gostiju na ceremoniji i 1200 na prijemu koji je usledio na Hamersmit Farm.[51] Venčanicu, koja se sada nalazi u Biblioteci Kenedi u Bostonu, Masačusets, dizajnirala je dizajnerka Ana Lov iz Njujorka. [52]

Medeni mesec proveli su u Akapulku u Meksiku, pre nego što su se smestili u svoj novi dom, Hikori Hil u Maklejnu, Virdžinija (predgrađe Vašingtona).[53] Džeklin je imala dobre odnose sa tastom i taštom, Džozefom i Rozom Kenedi.[54][55][56] U ranim godinama braka, par se suočio sa nekoliko problema. Džon je patio od Adisonove bolesti i od hroničnog bola u leđima, koji je pogoršan ratnom povredom. Krajem 1954. godine Kenedi je podvrgnut skoro fatalnoj operaciji kične.[57] Pored toga, Džeklin je doživela pobačaj 1955. godine, a avgusta sledeće godine rodila je mrtvorođenu ćerku Arabelu.[58][59] Kasnije su prodali imanje na Hikori Hilu Džonovom bratu Robertu, koji je tamo prešao da živi sa porodicom. Kenedi je kupio kuću u Džordžtaunu.[6] Džeklin je sa suprugom takođe boravila i u stanu u ulici Bovdoin 122 u Bostonu, tokom karijere Kenedija kao kongresmena.[60] [61]

Džeklin je rodila ćerku Karolinu 27. novembra 1957. godine.[58] U to vreme Kenedi je bio u kampanji za ponovni izbor u Senat. Pozirao je zajedno sa ženom i ćerkom za naslovnicu časopisa "Život" 21. aprila 1958. godine.[62] Kenedi je brzo počeo da primećuje vrednost koju mu je supruga donosila u kampanji. Kenet o Donel se prisećala da je veličina gomile koja je pratila Kenedija bila dvostruko veća kada je on bio u pratnji supruge. Roza Kenedi je primetila da Džeklin ne prija velika medijska pažnja, zbog njene stidljivosti.[63] Novembra 1958. godine Kenedi je izabran za drugi mandat. Zasluge za to pripisivao je svojoj ženi.[64] [65]

Jula 1959. godine istoričar Artur Šlesinger obavio je prvi razgovor sa Džeklin.[66] Te godine Kenedi je putovao u 14 država, a Džeklin je ostala kući, kako bi se brinula o njihovoj ćerki Karolini. Takođe je savetovala supruga oko izbora garderobe u predstojećoj predsedničkoj kampanji.[67] Otputovala je u Lujzijanu da poseti Edmunda Regija i da pomogne svom suprugu da stekne podršku za predstojeću predsedničku kandidaturu. [68]

Prva dama SAD[uredi | uredi izvor]

Kampanja[uredi | uredi izvor]

Kenedi je 3. januara 1960. godine najavio kandidaturu za predsednika SAD i pokrenuo svoju kampanju širom zemlje. U prvim mesecima izborne godine, Džeklin je pratila svog supruga na putovanjima i prijemima.[69] Ubrzo nakon što je započela kampanja, Džeklin je zatrudnela. Zbog svojih visoko rizičnih trudnoća, odlučila je ostati kod kuće u Džordžtaunu.[70][71] Džeklin je nakon toga učestvovala u kampanji pišući nedeljne kolumne, odgovarajući na prepiske i dajući intervjue medijima.[72] Uprkos tome što nije učestvovala aktivno u kampanji, Džeklin je privukla pažnju, pre svega zbog svojih odabira garderobe.[73] Često je stavljana na naslovnice modnih časopisa i proglašena je jednom od 12 najbolje obučenih žena sveta.[74] Sklonost francuskim dizajnima garderobe i velikoj potrošnji donela joj je negativne kritike.[74] Kako bi prikrila svoje bogatstvo, Džeklin je naglašavala količinu posla koji obavlja za kampanju i odbila je javno raspravljati o svom izboru odeće.[74]

Demokrate su 13. jula 1960. godine u Los Anđelesu nominovale Kenedija za predsednika SAD. Zbog trudnoće, Džeklin nije prisustvovala nominaciji, koja je najavljena deset dana ranije.[75] Nalazila se u gradu Hijanis Port, dok je gledala raspravu 26. septembra 1960. godine - prvu predsedničku debatu između njenog supruga i republikanskog kandidata Ričarda Niksona, koji je bio aktuelni podpredsednik. Marijana Kanon, supruga Artura Šlezingera, posmatrala je raspravu sa njom. Danima nakon rasprave, Džeklin je kontaktirala Šlezingera i obavestila ga da Džon želi njegovu pomoć u pripremi za treću raspravu 13. oktobra.[76] Poželela je da oni daju suprugu nove ideje i govore. Kenedijevi su se 29. septembra 1960. godine pojavili na zajedničkom intervjuu "Čovek na čoveka", koji je vodio Čarls Kolingvud.[75]

Kao Prva dama[uredi | uredi izvor]

Džon Kenedi je 8. novembra 1960. godine pobedio republikanskog predstavnika Ričarda Niksona.[72] Nešto više od dve nedelje kasnije, 25. novembra, Džeklin je rodila prvog sina, Džona F. Kenedija Juniora. Provela je dve nedelje oporavljajući se u bolnici, tokom kojih su mediji izveštavali o najsitnijim detaljima njenog života i života tek rođene bebe. Kenedi je položio zakletvu 20. januara 1961. godine.[72] Bračni par Kenedijevih se razlikovao od bračnog para Ajzenhauerovih, u odnosima sa medijima i podrškom među mladima.[77] Istoričar Džil Troj napomenuo je da su se Kenedijevi dobro uklopili u TV orijentisanu kulturu ranih 1960-tih godina.[78] Rasprava o Džeklininim modnim izborima nastavila se i dok je živela u Beloj kući. Angažovala je dizajnera Olega Kasinija.[79] Bila je prva Prva dama koja je zaposlila sekretaricu za štampu, Pamelu Turnur, i pažljivo održavala kontakt sa medijima, izbegavajući da daje javne izjave i strogo kontrolišući fotografisanje svoje dece.[80][81] Mediji su predstavili Džeklin kao idealnu ženu. Džeklin je privlačila i pažnju svetske javnosti i privlačila saveznike za politiku Bele kuće u vreme Hladnog rata.[82]

Iako je izjavila da joj je prioritet kao Prve dame briga o predsedniku i njihovoj deci, Džeklin je svoje vreme posvećivala i promociji američke umetnosti i istorije.[83][84] Obnova Bele kuće bio je njen glavni doprinos, ali je ona takođe organizovala i društvene događaje, koji su okupljali elitu iz politike i umetnosti. Jedan od njenih neostvarenih ciljeva bio je osnivanje Odeljenja za umetnost, ali je doprinela osnivanju Nacionalne zadužbine za umetnost i Nacionalne zadužbine za humanističke nauke, osnovane u vreme Kenedijevog mandata. [83][84]

Sanacija Bele kuće[uredi | uredi izvor]

Džeklin ispred Tadž Mahala

Džeklin je posetila Belu kuću u dva navrata, pre nego što je postala Prva dama; prvi put na školskoj ekskurziji 1941. godine i ponovo kao gost odlazeće Prve dame Mejmi Ajzenhauer, neposredno pre inauguracije svog supruga.[83] Bila je veoma razočarana kada je otkrila da su sobe za goste opremljene neuglednim komadima nameštaja, koji su imali malu istorijsku pozadinu.[83] Prvi veliki projekat Džeklin kao Prve dame bio je da Beloj kući vrati istorijski karakter. Prvog dana boravka započela je svoj projekat uz pomoć "Sestara Pariš". Odlučila je da Belu kuću učini pogodnom za porodični život, dodajući kuhinju na porodičnom spratu i nove sobe za svoju decu. Suma od 50.000 dolara koja je određena za ovo renoviranje gotovo je odmah potrošena. Osnovala je Komitet za likovnu umetnost koji bi nadgledao i finansirao nastavak radova i tražila je savete američkog stručnjaka za nameštaj, Henrija Du Ponta.[83] Da bi se rešio problem finansija, objavljen je vodič Bele kuće, od čije prodaje je finansirana restauracija.[83] Džeklin je nadgledala redizajn i presađivanje bašte. Nakon ubistva njenog supruga, bašta je preimenovana u "Baštu Džeklin Kenedi". Džeklin je sprečila rušenje istorijskih domova na trgu Lavajet u Vašingtonu, uviđajući njihovu istorijsku vrednost.[83]

Pre Kenedijevih, predsednici i njihove porodice odnosili su odeću i druge predmete iz Bele kuće prilikom odlaska. To je dovelo do nedostatka originalnih istorijskih predmeta u kući.[85] Džeklin se pobrinula da se ovaj nameštaj vrati. Lično je pisala donatorima, kako bi pronašla ovaj nestali nameštaj. Kenedi je pokrenuo predlog zakona da nameštaj Bele kuće postane vlasništvo Smitsonijan institucije, a ne da bude na raspolaganju odlazećim bivšim predsednicima. Džeklin je osnovala i Istorijsko udruženje Bele kuće, Komitet za očuvanje Bele kuće, mesto stalnog kustosa Bele kuće, Čuvara Bele kuće.[86] Bila je prva američka predsednica koja je uposlila kustosa Bele kuće. [80]

Džeklin je 14. februara 1962. godine, u pratnji Čarlsa Kolinvuda iz "CBS News" organizovala televizijsku emisiju obilazak Bele kuće. Film je gledalo 56 miliona gledalaca u Sjedinjenim Državama, a kasnije je emisija distribuirana u 106 zemalja. Džeklin je osvojila nagradu Akademije za televizijsku umetnost i nagradu Emi 1962. godine, koju je u njeno ime prihvatila ledi Bird Džonson. Bila je jedina Prva dama koja je osvojila Emija. [86][80]

Putovanja[uredi | uredi izvor]

Tokom predsednikovanja svog supruga, Džeklin je više od bilo koje prethodne Prve dame putovala u službene posete lično ili sa suprugom.[87] Pokazala se popularnom među stranim državnicima, uprkos početnoj bojazni da neće imati "političku privlačnost".[78] Prva službena poseta Kenedijevih Francuskoj iz 1961. godine prenošena je na televiziji. Snimljen je specijal na francuskom jeziku, sa Prvom damom na travnjaku Bele kuće. Nakon dolaska u Francusku, Džeklin je impresionirala javnost svojim poznavanjem francuskog jezika i francuske istorije.[88] Na kraju posete, magazin Tajm je bio oduševljen Prvom damom. Kenedi se našalio: "Ja sam čovek koji je pratio Džeklin Kenedi u Parizu - i uživao sam u tome". [89][90]

Iz Francuske, Kenedijevi su otputovali u Beč u Austriju. Od sovjetskog premijera Nikite Hruščova Džeklin je kasnije dobila štene. Životinja je bila potomak Strelke, psa koga su Sovjeti poslali u svemir.[91][92] Kenedi je posetila Indiju i Pakistan, sa sestrom Li Radzvil. Obilazak je bio dovoljno dokumentovan u foto-novinarstvu kao i u časopisima Džona Keneta Galbrajta. Predsednik Pakistana Ajub Kan poklonio je Džeklin konja po imenu Sardar. Tokom svoje posete Beloj kući primetio je da sa Prvom damom deli strast prema konjima.[93] Dopisnica An Čamberlin primetila je da se Džeklin "sjajno ponašala", mada je njena poseta privukla manje pažnje nego posete Dvajta Ajzenhauera i kraljice Elizabete.[94] Džeklin je tokom tri godine mandata putovala u razne druge zemlje, poput Avganistana, Austrije, Kanade,[95] Kolumbije, Ujedinjenog Kraljevstva, Grčke, Italije, Meksika,[96] Maroka, Turske, Venecuele.[87] Za razliku od svog supruga, Džeklin je tečno govorila španski jezik, koji je koristila za obraćanje latinoameričkoj publici. [97]

Smrt odojčadi[uredi | uredi izvor]

Početkom 1963. godine Džeklin je ponovo ostala trudna, zbog čega je morala da smanji dužnosti. Većinu leta provela je u kući koju je iznajmila na ostrvu Skuav, u blizini Kejp Koda, Masačusets. Pet nedelja pre zakazanog roka, Džeklin se porodila (7. avgust). Rodila je dečaka Patrika Buvijea Kenedija, carskim rezom. Detetova pluća nisu se potpuno razvila, pa je prebačen u dečju bolnicu u Bostonu, gde je umro dva dana nakon rođenja.[98][99] Džeklin je ostala u vazduhoplovnoj bazi Otis gde se oporavljala nakon carskog reza. Njen muž je otišao u Boston da bude sa njihovim malim sinom. Bio je prisutan kada mu je sin umro. Dana 14. avgusta predsednik se vratio u Otis kako bi održao improvizovani govor zahvalnosti medicinskom i vojnom osoblju koji su mu porodili ženu. U znak zahvalnosti, osoblje bolnice utisnuto je na litografiju u Beloj kući.[100]

Prva dama bila je duboko pogođena Patrikovom smrću.[101] Ušla je u stanje depresije.[102] Međutim, smrt deteta imala je pozitivan uticaj na odnose u braku. Par je zbližen zajedničkom tugom. Artur Šlezinger napisao je da je brak bio nikad čvršći nego u kasnim mesecima 1963. godine.[101][103] Džeklinin prijatelj Aristotel Onazis bio je svestan njene depresije i pozvao ju je na svoju jahtu da se oporavi. Kenedi je u početku pokazivao rezerve, ali je kasnije pristao, jer je verovao da je to bilo "dobro za nju". Prva dama vratila se u SAD 17. oktobra 1963. godine. Kasnije će reći da je žalila što je otišla daleko, ali da je morala zbog depresije izazvane smrću deteta.[102]

Ubistvo i sahrana Džona F. Kenedija[uredi | uredi izvor]

Džon Kenedi neposredno pred atentat

Bračni par krenuo je 21. novembra 1963. godine na političko putovanje u Teksas. Ciljeva je bilo nekoliko. Ovo je bio prvi put da se Džeklin pridružila svome suprugu na takvom putovanju u SAD.[104] Nakon doručka, 22. novembra, putovali su kratko avionom iz vazduhoplovne baze Fort Vort do Dalasovog polja ljubavi, u pratnji guvernera Teksasa Džona Konalija i njegove supruge Neli.[105] Prva dama nosila je jarko roze Šanel odelo i šešir koga je odabrao lično njen suprug.[106][107] U pratnji motornih vozila trebali su preći do Trejd Marta 15,3 km, gde je predsednik trebao razgovarati sa guvernerom na ručku. Prva dama sedela je levo od svog supruga, u trećem redu sedišta u predsedničkoj limuzini, a guverner i njegova supruga sedeli su ispred. Potpredsednik Lindon Džonson i njegova supruga sedeli su u drugom automobilu u pratnji.

Nakon što je limuzina skrenula u ulicu Elm, Prva dama je čula ono što je smatrala paljenjem vozila i nije shvatila da je reč o pucnjavi, sve dok nije čula guvernera Konelija kako vrišti. U roku od 8,4 sekunde zapucala su još dva hica, od kojih je jedan pogodio njenog supruga u glavu. Skoro odmah je pokušala da se domogne stražnje strane limunzine. Kasnije je agent Tajne službe, Klint Hil, rekao Vorenovoj komisiji da misli da je Džeklin posegla preko sedišta po komadić lobanje svog muža, koju je metak razneo.[108] Hil je otrčao do automobila i skočio na njega, usmeravajući je natrag do svog sedišta. Dok je Hil stajao na zadnjem braniku, fotograf Asošijejted presa Ajk Altgens snimio je fotografiju koja je istaknuta na naslovnim stranama širom sveta. [109]

Predsednik je odveden u obližnju bolnicu Parkland 3,8 km daleko. Na zahtev Prve dame, dozvoljeno joj je da prisustvuje u operacionoj sali.[110] Nakon što je Džeklinin suprug proglašen mrtvim, odbila je da skine svoju odeću umrljanu krvlju i požalila se što je isprala krv sa lica i ruku, objašnjavajući gospođi Berd Džonson da je želela da "svi vide šta su uradili Džeku".[111] Nastavila je da nosi ružičasto umrljano odelo dok se ukrcavala na Eir Fors avion, a stajala je u njemu i pored Džonsona dok je polagao zakletvu. Džonson je želeo da Džeklin bude prisutna kako bi dokazala legitimitet njegovog dolaska na vlast.[112]

Džeklin je preduzela aktivnu ulogu u planiranju sahrane svog supruga.[113] Zahtevala je zatvoreni kovčeg, nadjačavajući proteste svog devera Roberta.[114] Pogrebna služba održana je u katedrali Svetog Mateje u Vašingtonu, a sahrana je obavljena na obližnjem nacionalnom groblju Arlington. Džeklin je predvodila povorku koja se kretala pešice i zapalila je večni plament, upaljen na njen zahtev. Sedmicu nakon ubistva, novi predsednik Lindon Džonson izdao je naredbu kojom je osnovana Vorenova komisija.[115] Predvodio ju je glavni sudija Erl Voren, a njen zadatak bio je da istraži atentat. Deset meseci kasnije Komisija je izdala svoj izveštaj sa kontroverznim zaključkom da je Li Harvi Osvald samostalno nastupio. Privatno se Džeklin malo brinula o istrazi, navodeći da čak i ako kazne optuženog, to neće vratiti njenog supruga.[116] Ipak, dala je izjavu Vorenovoj komisiji. Džeklin se nakon ubistva supruga povukla iz javnog života, osim kratkotrajnog pojavljivanja u Vašingtonu u čast agenta Tajne službe, Klinta Hila, koji se popeo na limuzinu u Dalasu kako bi pokušao da zaštiti nju i predsednika. [113]

Život posle atentata (1963–1975)[uredi | uredi izvor]

U intervjuu koji je dala nedelju dana nakon ubistva supruga, 29. novembra 1963. godine[117], Džeklin je uporedila godine Kenedijevih u Beloj kući sa mitskim Kamelotom kralja Artura, komentarišući da bi predsednik često svirao naslovnu pesmu Lernera i Loeva, pre nego što bi se povukao u krevet. Takođe je citirala kraljicu Gvenevere iz mjuzikla, pokušavajući da izrazi bol koju je osećala.[118] Era Kenedijeve administracije kasnije se često nazivala "Era Kamelota", mada su istoričari kasnije tvrdili da to poređenje nije primereno. Džeklin i njena deca su nakon ubistva ostali dve sedmice u Beloj kući.[119] Želeći da "uradi nešto lepo za Džeki", Lindon Džonson joj je ponudio mesto ambasadora u Francuskoj, svestan njene ljubavi prema kulturi te zemlje. Džeklin je odbila ponudu, kao i ponude ambasadora u Meksiku i Velikoj Britaniji. Na njen zahtev, Džonson je nedelju dana nakon ubistva predsednika preimenovao svemirski centar u centar "Džon F. Kenedi". Džeklin je kasnije javno pohvalila Džonsona zbog njegove ljubaznosti. [120]

Džeklin je 1964. godinu provela u žalosti i priredila je nekoliko javnih nastupa. Nagađa se da je patila od nedijagnostikovanog posttraumatskog poremećaja, odnosno stresa koji je bio posledica flešbekova.[121] [122][123][124] Zimu nakon ubistva Džeklin je sa decom provela u kući Averel Hariman u Džordžtaunu. Ona se 14. januara 1964. godine pojavila na televiziji u kancelariji generalnog tužioca, zahvalivši se javnosti na "stotinama hiljada poruka" koje je dobila nakon ubistva, a u kojima su građani Amerike izražavali svoje saučešće.[124] Kupila je kuću za sebe i svoju decu u Džordžtaunu, ali ju je prodala kasnije 1964. godine i kulila stan na Petoj aveniji, na 15. spratu od 250.000 dolara. [125][126][127]

Sledećih godina Džeklin je prisustvovala spomen-memorijalima svom pokojnom suprugu. Takođe je nadgledala osnivanje predsedničke biblioteke i muzeja Džona F. Kenedija.[128] Dizajniran od strane arhitekte I. M. Peija, bio je smešten pored kampusa Univerziteta Masačusets u Bostonu. Smrt predsednika Kenedija bila je predmet medijske pažnje 1966−1967. godine, kada su Džeklin i Robert Kenedi pokušali da to zaustave.[129][130][131] Tužili su izdavače Harpera i Rova decembra 1966. godine. Presuda je doneta u njenu korist i članci koji su detaljno opisivali privatni život bračnog para morali su biti uklonjeni.

Tokom Vijetnamskog rata, novembra 1967. godine, magazin Lajf je nazvao Džeklin "američkim lutajućim ambasadorom", kada su ona i Dejvid Ormsbi Gor, bivši britanski ambasador u SAD tokom Kenedijeve administracije, putovali u Kambodžu i posetili verski kompleks Angkor Vat sa šefom države Norodom Sihanoukom.[132][133] Prema istoričaru Miltonu Osbornu, Džeklinina poseta označila je početak otopljavanja odnosa Kambodže i SAD. [134]Odnosi su do tada bili veoma loši. Džeklin je prisustvovala pogrebu Martina Lutera Kinga Mlađeg u Atlanti, Džordžija, aprila 1968. godine, uprkos početnom oklevanju zbog sećanja koja je imala na svog supruga.[135]

Brak sa Aristotelom Onazisom[uredi | uredi izvor]

Grob Džeklin Onazis

Nakon smrti Roberta Kenedija 1968. godine, Džeklin je, kako se izveštava, pretrpela depresiju jednako snažnu kao pet godina ranije.[136] Uplašila se za svoj i život svoje dvoje dece, rekavši: "Ako ubiju Kenedija, onda su moja deca meta... Želim da odem iz ove zemlje".[137] Dana 20. oktobra 1968. godine Džeklin se udala za svog dugogodišnjeg prijatelja Aristotela Onazisa, bogatog grčkog brodarskog magnata, koji je bio u stanju da njoj i njenoj deci obezbedi privatnost i sigurnost.[137] Venčanje je obavljeno na Skorpiosu, Onazisovom privatnom grčkom ostrvu u Jonskom moru.[138] Nakon što se udala za Onazisa, uzela je njegovo prezime. Time je izgubila pravo na zaštitu Tajne službe, koje su uživale udovice američkih predsednika. Drugi brak stvorio je negativnu sliku u javnosti. Činjenica da je Aristotel bio razveden, a njegova bivša supruga Atina Livanos još uvek živa, dovela je do spekulacija da bi rimokatolička crkva mogla da ekskomunicira bivšu američku predsednicu, mada je takve vesti bostonski nadbiskup, kardinal Ričard Kušing, odbacio kao "glupost".[139] Džeklin je postala meta paparaca koji su je svuda pratili.[140] Pratio ju je i novi nadimak: "Džeki O". [141]

Za vreme svog braka, par je nastanjivao šest različitih lokacija: Džeklinin stan na 15. spratu u zgradi na Petoj aveniji na Menhetnu, farmu konja u Nju Džerziju, stan Avenija Foks u Parizu, privatno Aristotelovo ostrvo Skorpios, kuća u Atini i jahta Kristina O. Džeklin je osigurala svojoj deci da nastave kontakt sa porodicom Kenedi. Ted Kenedi ih je često posećivao.[142] Razvila je blisku vezu sa Tedom, koji je od tada bio umešan u njene javne nastupe.[143] Zdravlje Aristotela Onazisa naglo se pogoršalo nakon smrti njegovog sina Aleksandra u avionskoj nesreći 1973. godine.[144] Umro je od prekida disanja u 69. godini života u Parizu, 15. marta 1975. godine. Njegova finansijska zaostavština bila je strogo ograničena grčkim zakonom, koji je diktirao koliko negrčki preživeli supružnik može naslediti novca. Nakon dve godine pravnog spora, Džeklin je na kraju prihvatila nagodbu u iznosu od 26 miliona dolara od Kristine Onazis.[145]

Bolest, smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Džeklin je poslednji put napustila bolnicu u Njujorku 18. maja 1994. godine.[146][147] Sledeće noći u 22:15, umrla je u snu u svom stanu na Menhetnu u životnoj dobi od 64 godine.[147] Sledećeg jutra, Džon Kenedi Mlađi javio je novinarima o smrti svoje majke, navodeći da je bila okružena "prijateljima, porodicom i knjigama, ljudima i stvarima koje je volela".[148] Pogrebna misa održana je 23. maja 1994. godine nekoliko ulica dalje od njenog stana, u crkvi Svetog Ignacija Lojole, katoličke župe u kojoj je krštena 1929. godine.[149][150] Prebačena je na Nacionalno groblje Arlington, gde je sahranjena pored prvog supruga, sina Patrika i mrtvorođene ćerke Arabele.[146] Predsednik Bil Klinton održao je govor na sahrani. Sahrani su prisustvovali dva preživela deteta i tri unuka, sestra Li, zet Edvin Šlosberg i polubrat Džejms. Ostavila je iza sebe čija je vrednost procenjena na 43,7 miliona dolara.[151]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „First Lady Biography: Jackie Kennedy”. First Ladies' Biographical Information. Arhivirano iz originala 23. 05. 2017. g. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  2. ^ „John and Jackie Kennedy's Wedding”. Life. Arhivirano iz originala 27. 05. 2009. g. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  3. ^ Seely, Katherine (19. 7. 1999). „John F. Kennedy Jr., Heir to a Formidable Dynasty”. The New York Times. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  4. ^ Tracy 2010, str. 211.
  5. ^ Pottker 2002, str. 64
  6. ^ a b v Pottker 2002, str. 7
  7. ^ Flaherty, ch. 1, subsection "Early years"
  8. ^ Spoto 2000, str. 22, 61 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  9. ^ Rathe, Adam (February 16, 2019). "Lee Radziwill Has Died". Yahoo!. Retrieved February 16, 2019.
  10. ^ a b v McFadden, Robert D. (May 20, 1994). "Death of a First Lady; Jacqueline Kennedy Onassis Dies of Cancer at 64". New York Times.
  11. ^ Leaming, Barbara (2014). Jacqueline Bouvier Kennedy Onassis: The Untold Story. New York: Thomas Dunne Books. pp. 6–8.
  12. ^ Tracy, str. 9–10
  13. ^ Glueckstein, Fred. "Jacqueline Kennedy Onassis: Equestrienne" (PDF). Archived from the original (PDF) on April 27, 2012. Retrieved September 8, 2012.
  14. ^ “Jackie Kennedy's Prowess as a Polygot.” America the Bilingual, 6 Sept. 2019, www.americathebilingual.com/jackie-kennedys-prowess-as-a-polygot/.
  15. ^ Glueckstein, Fred. "Jacqueline Kennedy Onassis: Equestrienne" (PDF). Archived from the original (PDF) on April 27, 2012. Retrieved September 8, 2012
  16. ^ Pottker 2002, str. 74
  17. ^ Spoto 2000, str. 28 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  18. ^ "Life of Jacqueline B. Kennedy". The John F. Kennedy Library. Retrieved April 6, 2015.
  19. ^ McFadden, Robert D. (May 20, 1994). "Death of a First Lady; Jacqueline Kennedy Onassis Dies of Cancer at 64". New York Times.
  20. ^ Flaherty, Ch. 1, "School Days"; Pottker, p. 99; Leaming, p. 7
  21. ^ Leaming 2001, str. 5
  22. ^ Flaherty, Ch. 1, "School Days"
  23. ^ a b Tracy, str. 17
  24. ^ Pottker 2002, str. 114
  25. ^ Pottker 2002, str. 8
  26. ^ Spoto 2000, str. 57 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  27. ^ Mead, Rebecca (April 11, 2011). "Jackie's Juvenilia". The New Yorker.
  28. ^ Spoto 2000, str. 63 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  29. ^ Pottker 2002, str. 113–114
  30. ^ Pottker 2002, str. 113–114
  31. ^ Leaming, str. 10–11
  32. ^ Spoto 2000, str. 67–68 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  33. ^ Pottker 2002, str. 116
  34. ^ Leaming, str. 14–15
  35. ^ Leaming, str. 17
  36. ^ "First Lady Biography: Jackie Kennedy". First Ladies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. maj 2017)' Biographical Information. Retrieved February 21, 2012.
  37. ^ a b v Leaming 2014, str. 19–21 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLeaming2014 (help)
  38. ^ Onassis, Jacqueline Kennedy; Radziwill, Lee Bouvier (1974). One Special Summer. New York City: Delacorte Press. ISBN 978-0-440-06037-6. 
  39. ^ Spoto 2000, str. 88–89 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  40. ^ Tracy 2008, str. 72–73
  41. ^ a b McFadden, Robert D. (May 20, 1994). "Death of a First Lady; Jacqueline Kennedy Onassis Dies of Cancer at 64". New York Times.
  42. ^ Beasley, str. 79
  43. ^ Adler 2009, str. 20–21
  44. ^ Spoto 2000, str. 89–91 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  45. ^ Tracy 2008, str. 70
  46. ^ O'Brien, pp. 265–266
  47. ^ Harris, str. 548–549
  48. ^ "Senator Kennedy to marry in fall". The New York Times. June 25. . 1953. str. 31.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Retrieved November 29, 2015.
  49. ^ Alam, str. 8
  50. ^ "Wedding of Jacqueline Bouvier and John F. Kennedy". jfklibrary.org. John F. Kennedy Presidential Library and Museum. Retrieved February 6, 2016.
  51. ^ jfklibrary.org Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. februar 2009), Special Exhibit Celebrates 50th Anniversary of the Wedding of Jacqueline Bouvier and John F. Kennedy.
  52. ^ Reed Miller, Rosemary E. (2007). Threads of Time: The Fabric of History : Profiles of African American Dressmakers and Designers, 1850-2002. T & S Press. ISBN 978-0-9709713-0-2. 
  53. ^ Smith 2004
  54. ^ O'Brien, pp. 295–296
  55. ^ Leaming 2001, str. 31–32
  56. ^ Gullen, Kevin (May 13, 2007). "Finding her way in the clan Diaries, letters reveal a more complex Kennedy matriarch". The Boston Globe.
  57. ^ Dallek, Robert. An Unfinished Life: John F. Kennedy, 1917–1963. Back Bay Books, pp. 99–106, 113, 195–197 (2004)
  58. ^ a b "Big Year for the Clan". Time. April 26, 1963.
  59. ^ "Mrs. Kennedy Loses Her Baby". The New York Times. August 24, 1956.
  60. ^ Thompson, Jonathan (29. 5. 2017). „A tour of the city that JFK called home”. The Telegraph. 
  61. ^ „On His Birthday, Mapping John F. Kennedy's Many Homes”. 29. 5. 2013. 
  62. ^ Leaming 2014, str. 90 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLeaming2014 (help)
  63. ^ Spoto 2000, str. 142–144 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  64. ^ "Jackie Kennedy's Campaign Ad Appearance, before the 1960 Presidential Election Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. avgust 2020)". iagreetosee.com.
  65. ^ Hunt and Batcher, p. 167
  66. ^ Schlesinger, str. 17
  67. ^ Spoto 2000, str. 146 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  68. ^ "JFK owes credit to Louisiana for winning 1960 presidential election". nola.com. November 18, 2013.
  69. ^ Spoto 2000, str. 152 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  70. ^ Beasley, str. 72
  71. ^ Wertheime, Molly Meijer (2004). Inventing a Voice: The Rhetoric of American First Ladies of the Twentieth Century.
  72. ^ a b v "Life of Jacqueline B. Kennedy". The John F. Kennedy Library. Retrieved April 6, 2015.
  73. ^ Mulvagh, Jane (May 20, 1994). "Obituary: Jacqueline Kennedy Onassis". The Independent.
  74. ^ a b v Beasley, str. 72–76
  75. ^ a b Spoto 2000, str. 155–157 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  76. ^ Schlesinger, str. 69
  77. ^ Spoto 2000, str. 164 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  78. ^ a b Beasley, str. 76
  79. ^ Beasley, str. 73–74
  80. ^ a b v "Little-known facts about our First Ladies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. jul 2015)". Firstladies.org. Retrieved July 7, 2015.
  81. ^ Beasley, str. 78–83
  82. ^ Schwalbe, str. 111–127
  83. ^ a b v g d đ e "Jacqueline Kennedy in the White House". The John F. Kennedy Presidential Library and Museum. Retrieved April 11, 2016.
  84. ^ a b "Jacqueline Kennedy — First Lady". Miller Center of Public Affairs. Archived from the original Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2017) on April 6, 2016. Retrieved April 11, 2016.
  85. ^ "Jacqueline Kennedy Onassis". Encyclopædia Britannica. Retrieved August 10, 2012.
  86. ^ a b Abbott, James Archer; Rice, Elaine M. (1997). Designing Camelot: The Kennedy White House Restoration. Van Nostrand Reinhold. ISBN 978-0-442-02532-8. 
  87. ^ a b "First Lady Biography: Jackie Kennedy Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. maj 2017)". First Ladies' Biographical Information. Retrieved February 21, 2012.
  88. ^ Goodman, Sidey and Baldrige, pp. 73–74
  89. ^ "Nation: La Presidente Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2013)". Time. June 9, 1961. Retrieved June 2, 2010.
  90. ^ Blair, W. Grainger (June 3, 1961). "Just an Escort, Kennedy Jokes As Wife's Charm Enchants Paris; First Lady Wins Bouquets From Press -- She Also Has Brief Chance to Visit Museum and Admire Manet". The New York Times. Retrieved November 16, 2015.
  91. ^ Perry, Barbara Ann (2004). Jacqueline Kennedy: First Lady of the New Frontier. University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-1343-4. 
  92. ^ Meagher and Gragg, p. 83
  93. ^ "Jackie Kennedy adopts Sardar, March 23, 1962". POLITICO. March 23, 2011.
  94. ^ Glass, Andrew (March 12, 2015). "Jacqueline Kennedy begins South Asia trip, March 12, 1962". Politico.
  95. ^ Long, Tania (May 1, 1961). "Ottawa Reacts to Mrs. Kennedy With 'Special Glow of Warmth'; Prime Minister Hails Her at Parliament -- Crowds Cheer Her at Horse Show and During Visit to Art Gallery". The New York Times. Retrieved November 16, 2015.
  96. ^ "Pioneering aide to Jacqueline Kennedy dies". Taipei Times. March 24, 2015.
  97. ^ Rabe, Stephen G. (1999). The Most Dangerous Area in the World: John F. Kennedy Confronts Communist Revolution in Latin America. Chapel Hill: University of North Carolina press. str. 1. ISBN 080784764X. 
  98. ^ Beschloss, Michael (2011). Historical Conversations on Life with John F. Kennedy. ISBN 978-1-4013-2425-4. 
  99. ^ Taraborrelli, J.; Randy. Jackie; Ethel, Joan (2000). Women of Camelot. Warner Books. ISBN 978-0-446-52426-1. 
  100. ^ Clarke, Thurston (July 1, 2013). "A Death in the First Family". Vanity Fair.
  101. ^ a b Levingston, Steven (October 24, 2013). "For John and Jackie Kennedy, the death of a son may have brought them closer". The Washington Post. Retrieved October 17, 2015.
  102. ^ a b Leaming 2014, str. 120–122 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLeaming2014 (help)
  103. ^ Schlesinger, p. xiv
  104. ^ Leaming 2014, str. 123 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLeaming2014 (help)
  105. ^ Bugliosi, str. 30, 34
  106. ^ Craughwell-Varda, Kathleen (October 14, 1999). Looking for Jackie: American Fashion Icons. Hearst Books. ISBN 978-0-688-16726-4. Retrieved May 1, 2011.
  107. ^ Ford, Elizabeth A.; Mitchell, Deborah C. (31. 12. 2003). The Makeover in Movies: Before and After in Hollywood Films, 1941-2002. McFarland. str. 149. ISBN 978-0-7864-1721-6. . Retrieved May 1, 2011.
  108. ^ "Testimony of Clinton J. Hill, Special Agent, Secret Service". Warren Commission Hearings. Assassination Archives and Research Center. pp. 132–144. Retrieved November 26, 2012.
  109. ^ Trask, str. 318
  110. ^ Manchester, William (1967). Death of a President. New York City: Harper & Row. ISBN 978-0-88365-956-4. 
  111. ^ "Selections from Lady Bird's Diary on the assassination: November 22, 1963". Lady Bird Johnson: Portrait of a First Lady. PBS. Retrieved March 1, 2008.
  112. ^ Caro, str. 329
  113. ^ a b Campbell, Lady Jeanne (November 25, 1963). "Magic Majesty of Mrs. Kennedy". The London Evening Standard. p. 1.
  114. ^ Hilty, str. 484
  115. ^ Peters, Gerhard; Woolley, John T. "Lyndon B. Johnson: "Executive Order 11130 - Appointing a Commission To Report Upon the Assassination of President John F. Kennedy," November 29, 1963". The American Presidency Project. University of California - Santa Barbara.
  116. ^ Leaming, Barbara (September 30, 2014). "The Winter of Her Despair". Vanity Fair.
  117. ^ Spoto 2000, str. 233–234 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  118. ^ White, Theodore H. (December 6, 1963). "For President Kennedy, an Epilogue". Life. 55 (23). ISSN 0024-3019.
  119. ^ Hunter, Marjorie (December 7, 1963). "Mrs. Kennedy is in new home; declines 3-acre Arlington plot" (PDF). The New York Times. pp. 1, 13. Retrieved April 13, 2015.
  120. ^ Andersen, str. 55–56
  121. ^ Tomlin, str. 295
  122. ^ https://www.usnews.com/opinion/articles/2015/01/22/jackie-kennedy-may-have-had-ptsd-after-jfks-death
  123. ^ Leaming, Barbara (28. 10. 2014). Jacqueline Bouvier Kennedy Onassis: The Untold Story. Macmillan. ISBN 978-1250017642. 
  124. ^ a b Adler, Bill (13. 4. 2004). The Eloquent Jacqueline Kennedy Onassis: A Portrait in Her Own Words (With a One-Hour DVD Insert from A&E Biography). HarperCollins. str. 1. ISBN 978-0-06-073282-0. 
  125. ^ „1040 Fifth Avenue: Where Jackie O. Lived”. 27. 8. 2008. 
  126. ^ Heymann, Clemens David (2007). American Legacy: The Story of John & Caroline Kennedy. Atria Books. ISBN 978-0-7434-9738-1. 
  127. ^ Andersen, Christopher (2003). Sweet Caroline: Last Child of Camelot. Harper Collins. ISBN 978-0-06-103225-7. 
  128. ^ Tracy, str. 180
  129. ^ Mills, str. 363
  130. ^ Schlesinger, Vol 2., p. 762
  131. ^ White, str. 98–99
  132. ^ Jacqueline Kennedy Visits Angkor Wat Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2010) Archived March 24, 2010, at the Wayback Machine November 1967
  133. ^ Alam, str. 32
  134. ^ Little, Harriet Fitch (March 21, 2015). "Jacqueline Kennedy's charm offensive". The Phnom Penh Post.
  135. ^ Leaming 2014, str. 237–238 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLeaming2014 (help)
  136. ^ Pottker 2002, str. 257
  137. ^ a b Seely, Katherine (July 19, 1999). "John F. Kennedy Jr., Heir to a Formidable Dynasty". The New York Times. Retrieved November 8, 2009.
  138. ^ Spoto 2000, str. 266 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  139. ^ In Talk on Jackie Kennedy. October 23, 1968.
  140. ^ "Roman Catholics: The Cardinal and Jackie". Time. November 1, 1968. Retrieved May 12, 2014.
  141. ^ Tracy, str. 211
  142. ^ Heymann, str. 90
  143. ^ Hersh, str. 512
  144. ^ Spoto 2000, str. 282 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  145. ^ Tracy, str. 232
  146. ^ a b Leaming 2014, str. 308–309 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLeaming2014 (help)
  147. ^ a b Altman, Lawrence K. (May 20, 1994). "Death of a first lady; No More Could Be Done, Mrs. Kennedy-Onassis Was Told". The New York Times. Retrieved June 24, 2011.
  148. ^ "JFK Jr. speaks to the press outside of ..." YouTube. Retrieved December 20, 2017.
  149. ^ Apple, Jr., R. W. (May 24, 1994). "Death of a First Lady: The Overview; Jacqueline Kennedy Onassis Is Buried". The New York Times. p. A1.
  150. ^ Spoto 2000, str. 22 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSpoto2000 (help)
  151. ^ Johnston, David Cay (December 21, 1996). "Mrs. Onassis's Estate Worth Less Than Estimated". The New York Times. Retrieved April 11, 2016.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Džeklin Kenedi Onazis na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џеклин_Кенеди_Оназис&oldid=27559273”