Alarih I

Alarih I
Alarih I, fotografija reprodukcije iz 1894. jedne slike Ludviga Tirša
Lični podaci
Datum rođenja	370.
Mesto rođenja	Peuka,
Datum smrti	410.
Mesto smrti	Kozenca,
Porodica
Potomstvo	Teodorik I, Pélagie
Roditelji	Atanarih
Dinastija	Balti dinastija
Period	395—410.
Prethodnik	Atanarih
Naslednik	Ataulf

Alarih I ili Alarik I (got. Alareiks) je bio vizigotski kralj između 395. i 410. godine. Bio je prvi germanski vođa koji je osvojio Rim. Odigrao je značajnu ulogu u propasti Zapadnog rimskog carstva. Pripadao je dinastiji Baltinga i bio je sin vizigotskog vođe Ročestesa. Rodio se oko 375. godine na Peuki, ostrvu koje se nalazi na delti Dunava. U doba kad se on rodio, Vizigoti su živeli na teritoriji današnje Bugarske, pošto su pobegli pred Hunima na južnu obalu Dunava pod vođstvom Fritigerna, a po dozvoli rimskog cara Valensa.

U službi Rima

Tokom 4. veka bilo je uobičajeno da rimski carevi unajmljuju saveznike koji su se zvali „federati“ - germanske paravojne snage pod rimskom komandom koje su bile organizovane prema plemenskoj strukturi. Sporazumom sklopljenim 381. između Teodosija i Atanarika Vizigoti su postali „federati“ - rimski saveznici koji su služili u redovima rimskih legija, a zauzvrat im je dozvoljeno da se nasele na teritoriji Rima uz veliki nivo autonomije.

Teodosije je umro 395. godine a nasledili su ga sinovi Arkadije i Honorije. Arkadije je nasledio Istočno rimsko carstvo, a Honorije Zapadno rimsko carstvo. Arkadije se nije pokazao mnogo zainteresovanim za vladanje a Honorije je bio još uvek maloletan, tako da je u njegovo ime vladao "magister militum" Stilihon. Prema Edvardu Gibonu, Alarih se nadao tituli vrhovnog vojskovođe (lat. Magister Militum) i bio odbijen. Među Vizigotima je vladalo nezadovoljstvo jer su pretrpeli velike gubitke zato što su ih Rimljani izlagali nepotrebnim opasnostima što je bio način da se gotska plemena oslabe, a nakon bitaka, nagrade za vernu službu su izostajale, te su oni prema starom gotskom običaju popeli Alariha na štit i proglasili ga kraljem.

Pohod na Grčku

Alarih je prvo udario na Istočno carstvo. Prvo je krenuo na Konstantinopolj, međutim, shvativši da nije u stanju da preduzme opsadu, vratio se na zapad a potom krenuo na jug kroz Tesaliju kroz Termopilski tesnac u Grčku. Pošto je vojska Istočnog carstva tada bila zauzeta odbranom od hunskih napada, Rufin, pretorijanski prefekt kome je Arkadije prepustio svu vlast, pokušao je da pregovara sa Alarihom, međutim, jedino što je postigao bilo je da počnu da sumnjaju u njega u Konstantinopolju da je sklopio tajni savez sa Vizigotima. U međuvremenu, Stilihon je krenuo na Alariha, i prema Klaudijanu, mogao je da uništi Alariha kad mu je Arkadije naredio da se vrati. Rufinina su potom ubili njegovi sopstveni vojnici.

To je dalo odrešene ruke Alarihu. Opljačkao je celu Atiku, ali je poštedeo Atinu koja se sama predala. Godine 396. uništio je poslednje tragove Eleuzinskih misterija, a potom je prešao na Peloponez i osvojio Korint, Arg i Spartu, a mnoge stanovnike ovih gradova prodao u roblje.

Međutim, 397. godine Stilihon je morem došao u Grčku i uspeo je da zaustavi Vizigote na granici izmešu Elide i Arkadije. Alarih je jedva pobegao odatle, a Stilihon je oped dobio naređenje da se vrati. Alarih je tada prešao Korintski zaliv i nastavio da pustoši Grčku severno od Epira sve dok ga istočna vlada nije proglasila za vrhovnog vojskovođu Ilirika.

Prvi pohod na Italiju

Alarih je krenuo prvi put na Italiju oko 400. godin. Nakon pustošenja severne Italije i terorisanja građana Rima, Alariha je zaustavio Stilihon kod Polentije (današnji Pijemont) u bici koja se odigrala 6. aprila 402. godine.

Nakon još jednog poraza kod Verone, Alarih je napustio Italiju, verovatno oko 403. godine. Iako je morao da se povuče, njegova invazija na Italiju je imala važne posledice. Sedište prestonice je premešteno iz Milana u Ravenu, zbog njegovog napada morala je biti povučena Legija XX Valerija Viktriks iz Britanije, a verovatno je i da je ovaj pohod olakšao invaziju Vandala, Sveva i Alana na Galiju, koja se završila tako što je Rimsko carstvo izgubilo provincije Galiju i Hispaniju.

Drugi pohod na Italiju

Alarih je postao prijatelj sa svojim dotadašnjim protivnikom, Stilihonom. Odnosi između Zapadnog i Istočnog carstva su se toliko zategli da je malo nedostajalo da izbije građanski rat. Stilihon je hteo da upotrebio Alarihove snage protiv Honorija koji je pretendovao na prefekturu Ilirik. Arkadije je međutim, umro 408. godine, što je doprinelo stišavanju situacije, međutim, Alarih je zahtevao da mu se plati zato što na kraju ipak neće ići u vojni pohod, na šta je Senat pristao pod velikim Stilihonovim pritiskom.

Ali nekoliko meseci kasnije, Stilihon je bio ubijen po Honorijevom naređenju, a porodice mnogih njegovih pristalica i prijatelja, kao i germanskih ratnika bile su pobijene. U znak osvete, ti ljudi su tražili od Alariha da ih povede u rat protiv Rimljana, te je u septembru 408. godine Alarih prešao Julijske Alpe i bio pred vratima Rima i započeo opsadu.

Prva Alarihova opsada Rima se završila bez prolivanja krvi. Pošto je grad morila glad, senat je odlučio da pregovara sa Alarihom, te mu je na kraju platio pozamašan otkup u zlatu, svili i začinima kako bi digao opsadu.

Alarih je onda započeo pregovore kojima je hteo da dobije komad zemlje na kome bi se njegov narod za stalno nastanio. Međutim, kako Honorije nikako nije pristajao na Alarihove zahteve (300 sa 220 km teritorije između Dunava i Venecijanskog zaliva), Alarih je, pošto je drugi put opseo Rim 409. godine, postigao dogovor sa senatom, uz čiju je saglasnost postavio Priska Atala za cara u Raveni. Međutim, Atal je bio nesposoban i izgubio je Afriku koja je bila žitnica Rima, što je ugrozilo Alarihov položaj u opsadi. Osim toga, Teodosije II, Honorijev sinovac, posao je Rimu u pomoć šest legija iz Konstantinopolja.

Alarihova sahrana u koritu reke Busento. Litografija iz 1895. godine

Alarih se onda oslobodio svog cara-marionete nakon 11 meseci loše vladavine, i još jednom pokušao da pregovara sa Honorijem. Međutim, ni ovi pregovori nisu uspeli, te je Alarih krenuo u treću, u istoriji čuvenu opsadu Rima. Dana 24. avgusta 410. godine, Vizigoti su prodrli u Rim kroz Porta Salarija na severoistoku grada i podvrgli grad trodnevnoj pljački.

Nakon što je zauzeo Rim, Alarih se uputio ka Kalabriji. Hteo je da osvoji Afriku jer kao žitnica Rima, bila je ključni faktor za vladavanje celom Italijom, međutim njegovi brodovi su bili uništeni u oluji a veliki broj vojnika je poginuo. Sam Alarih je umro 410. godine, po nekim istoričarima od groznice, i bio je sahranjen u koritu reke Busento. Tok je privremeno skrenut kako bi se iskopao grob u kom su sahranjeni vizigotski vođa sa svojim dragocenostima. Kada je sahrana bila gotova, tok reke je vraćen, a zarobljenici koji su kopali grob bili su ubijeni kako bi se sačuvala tajna o mestu Alarihovog groba. Po verovanju Gota, reka je trebalo da raznese Alarihovu slavu po celom svetu.

Alariha je nasledio njegov šurak, Ataulf koji će se tri godine kasnije oženiti Honorijevom sestrom Galom Placidijom.

Literatura

• Heather, P. J. (1998). The Goths. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-20932-4. 
• Bauer, Susan Wise (2010). The History of the Medieval World: From the Conversion of Constantine to the First Crusade. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-39305-975-5. 
• Bayless, William N. (1976). „The Visigothic Invasion of Italy in 401”. The Classical Journal. 72 (1): 65—67. JSTOR 3296883. 
• Bradley, Henry (1888). The Goths: from the Earliest Times to the End of the Gothic Dominion in Spain. New York: G.P. Putnam's Sons. 
• Boin, Douglas (2020). Alaric the Goth: An Outsider's History of the Fall of Rome. New York: W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-39363-569-0. 
• Brown, Peter (2000). Augustine of Hippo: A Biography. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-22835-9. 
• Bunson, Matthew (1995). A Dictionary of the Roman Empire. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19510-233-8. 
• Burns, Thomas (1994). Barbarians within the Gates of Rome: A Study of Roman Military Policy and the Barbarians, CA. 375–425 A.D. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. ISBN 978-0-25331-288-4. 
• Burns, Thomas (2003). Rome and the Barbarians, 100 B.C.–A.D. 400. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-80187-306-5. 
• Claudian (1922). Claudian II. Translated by Maurice Platnauer. London: W. Heinemann. ISBN 978-0-67499-151-4. 
• Collins, Roger (1999). Early Medieval Europe, 300–1000. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-31221-885-0. 
• Durschmied, Erik (2002). From Armageddon to the Fall of Rome. London: Coronet Books. ISBN 978-0-34082-177-0. 
• Geary, Patrick J. (1988). Before France and Germany: The Creation & Transformation of the Merovingian World. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19504-458-4. 
• Gibbon, Edward (1890). The Decline and Fall of the Roman Empire. 2. London: W.W. Gibbings. OCLC 254408669. 
• Goffart, Walter (2006). Barbarian Tides: The Migration Age and the Later Roman Empire. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-81222-105-3. 
• Halsall, Guy (2007). Barbarian Migrations and the Roman West, 376–568. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52143-543-7. 
• Harder, Kelsie B. (1986). Names and Their Varieties: A Collection of Essays in Onomastics. Lanham, MD: University Press of America. ISBN 978-0-81915-233-6. 
• Heather, Peter (1991). Goths and Romans, 332–489. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19820-234-9. 
• Heather, Peter (2005). The Fall of the Roman Empire: A New History of Rome and the Barbarians. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19515-954-7. 
• Heather, Peter (2013). The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19936-851-8. 
• James, Edward (2014). Europe's Barbarians, AD 200–600. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-58277-296-0. 
• Jordanes (1915). The Gothic History of Jordanes. Translated by Charles C. Mierow. London: Oxford University Press. OCLC 463056290. 
• Kelly, Christopher (2009). The End of Empire: Attila the Hun and the Fall of Rome. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-39333-849-2. 
• Kulikowski, Michael (2002). „Nation versus Army: A Necessary Contrast?”. Ur.: Andrew Gillett. On Barbarian Identity: Critical Approaches to Ethnicity in the Early Middle Ages. Turnhout: Brepols Publishers. ISBN 2-503-51168-6. 
• Kulikowski, Michael (2006). Rome's Gothic Wars: From the Third Century to Alaric. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84633-2. 
• Kulikowski, Michael (2019). The Tragedy of Empire: From Constantine to the Destruction of Roman Italy. Cambridge, MA: The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-67466-013-7. 
• Lançon, Bertrand (2001). Rome in Late Antiquity: AD 312–609. New York: Routledge. ISBN 978-0-41592-975-2. 
• Lee, A. D. (2013). From Rome to Byzantium AD 363 to 565: The Transformation of Ancient Rome. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-74863-175-9. 
• McEvoy, Meaghan (2013). Child Emperor Rule in the Late Roman West, AD 367–455. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19164-210-4. 
• Macgeorge, Penny (2002). Late Roman Warlords. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-925244-0. 
• Mitchell, Stephen (2007). A History of the Later Roman Empire, AD 284–641. Oxford and Malden, MA: Wiley Blackwell. 
• Norwich, John Julius (1988). Byzantium: The Early Centuries. London: Viking. ISBN 978-0-67080-251-7. 
• Wallace-Hadrill, J. M. (2004). The Barbarian West, 400–1000. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-63120-292-9. 
• Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and its Germanic Peoples. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-08511-6. 

Spoljašnje veze

• Edward Gibbon, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Poglavlje 30 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2004) and Poglavlje 31 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2004).
• Legenda o Alarihovoj sahrani
• Alarih I
• Istorijska biblioteka: Alarih I
• Alaric's Gold by Robert Fortune Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016)