Pređi na sadržaj

Artemij Vedel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Artemij Vedel
Spomen-ploča postavljena u čast Vedela, Nacionalni univerzitet Kijevo-mogiljanska akademija
Datum rođenja1767
Mesto rođenjaKijev
Datum smrti14. jul 1808
Mesto smrtiKijev

Artemij Lukjanovič Vedel (rus. Артемий Лукьянович Ведель; ukr. Артем Лук'янович Ведель; 13. april 1767 – 26. jul 1808), rođen kao Artemij Lukjanovič Vedelski, bio je ukrajinski i ruski[1][2][3][4][5] kompozitor vojne i liturgijske muzike. On je dao važan doprinos u muzičkoj istoriji Ukrajine. Zajedno sa Maksimom Berezovskim i Dmitrijem Bortnjanskim, Vedel je priznat kao jedan od „zlatne trojke“ kompozitora ukrajinske klasične muzike 18. veka i jedan od najvećih ruskih horskih kompozitora.

Vedel je rođen u Kijevu, Rusko carstvo, kao sin bogatog rezbara. Studirao je na Kijevsko-mogiljanskoj akademiji do 1787. godine, nakon čega je postavljen za dirigenta akademskog hora i orkestra. Godine 1788. poslat je u Moskvu da služi kao pomoćnik horovođe oblasnog gubernatora, ali se vratio kući (1791) i nastavio karijeru na akademiji. General carske ruske armije Andrej Levanidov angažovao ga je da vodi gradsku pukovsku kapelu i hor — pod Levanidovljevim pokroviteljstvom, Vedel je dostigao vrhunac svog stvaralaštva kao kompozitor. Sa Levanidovom se preselio u Harkovsku guberniju (danas Harkov, Ukrajina), gde je pomogao da se organizuje novi hor i orkestar, i predavao kao kapelnik na Harkovskom kolegijumu.

Godine 1799. Vedel je pozvan u Sankt Peterburg zbog sumnje da je učestvovao u zaveri protiv cara Pavla I; nakon toga su Vedelovi radovi u crkvama zabranjeni. Ostavši bez pokrovitelja, vratio se kući u Kijev. Godine 1799. zamonašio se i živio u Kijevsko-pečerskoj lavrai. Manastirske vlasti su otkrile rukom pisane pretnje o ruskoj carskoj porodici i optužile Vedela da ih je napisao. Bio je doživotno zatvoren kao mentalni bolesnik i zabranjeno mu je da komponuje. Posle skoro decenije u kijevskoj ludnici, vlasti su mu dozvolile da se vrati u kuću svog oca da umre.

Vedelova muzika je bila cenzurisana od strane vlasti u carskoj Rusiji (a kasnije i od strane Sovjetskog Saveza). Poznato je više od 80 njegovih dela, uključujući 31 horski koncert, ali mnoge od njegovih kompozicija su izgubljene. Sačuvan je samo jedan njegov rukopis. Stil Vedekivug kompozicija odražava promene koje su se dešavale u klasičnoj muzici tokom njegovog života; bio je pod uticajem ukrajinske barokne tradicije, ali je bio i pod uticajem novih zapadnoevropskih (posebno italijanskih ) operskih i instrumentalnih stilova.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Partitura sa dvostrukim barjakom, iz 17. veka, Državni istorijski muzej, Moskva

Horska muzika ima poseban značaj za ukrajinsku kulturu; prema muzikologu Juriju Čekanu, „horska muzika oličava ukrajinski nacionalni mentalitet i dušu naroda“.[6]

Karakter ruskog i ukrajinskog bogosluženja potiče od izvođenjai znamenog pojanja. Ova tradicija je dostigla svoj vrhunac tokom 16. i 17. veka, poprimivši svoj karakter u Ruskom carstvu oko tri veka ranije.[7]

Horska muzika Ukrajine menjala se tokom baroka; uvedena je strast i emocija, kontrastna dinamika, tembar i muzička tekstura, a monodija je zamenjena polifonijom. Nova polihoralna kultura postala je poznata kao stil „pevanje u delovima“.[6] Tokom 19. veka, Znamenski napevi su postepeno zamenjivani novijim, poput kijevskog, koji su zauzvrat bili zamenjeni muzikom koja je bila bliža recitativu. Većina Znamenih melodija se tada postepeno gubi ili zaboravlja.[7]

Najznačajnije ime u ruskoj muzici tokom ranog dela 19. veka – perioda koji je označio nizak pad u bogatstvu tradicionalne ruske muzike – bio je Dmitrij Bortnjanski, koji je studirao u Veneciji pre nego što je na kraju radio na dvoru u Sankt Peterburgu. Komponujući u eri kada se pokušavalo suzbiti kulturnu baštinu Ruskog carstva, horski koncerti Bortnjanskog, postavljeni na ruske tekstove, napravljeni su po uzoru na kontrapunkt, končerto groso i italijansku instrumentalnu muziku. Vedel je pratio Bortnjanskog u kombinovanju italijanskog baroknog stila sa drevnom ruskom himnodijom.[7] u vreme kada su se u ukrajinsku horsku muziku uvodili klasični uticaji, kao što su četvoroglasna polifonija, pevanje solista i hora u različitim alternativnim vremenima, i angažovanje tri ili četiri sekcije u kompozicji.[6]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Originalni biografski izvori za Vedela su biografija o njegovom učeniku kompozitoru Pjotru Tručaninovu, i članak o Vedelu istoričara Viktora Askočenskog koji je svoje podatke zasnovao na verbalnim izveštajima Vedelovih savremenika i biografiji koju je napisao Vedelov učenik Vasil Zubovski. Vedelova biografija kompozitora Vasilija Petruševskog objavljena 1901, koristila je slične izvore.[8]

Dokumente u vezi sa Vedelom slučajno je 1967. godine otkrio ukrajinski nacionalista Vasilj Kuk kada je istraživao moskovske vojne arhive o operacijama NKVD -a protiv Ukrajinske ustaničke armije. Danas Vedelovi zagovornici kao što su Nikola Hobdih, direktor Kijevskog kamernog hora i muzikolog Tetjana Husarčuk, nastavljaju da istražuju i popularišu njegovu muziku.[9] Zadatak proučavanja Vedela otežan je istoričarima i muzikolozima zbog fragmentarnosti i površnosti izvora – nedostaju podaci o njegovim metodama, a njegova dela se ne mogu uvek datirati sa preciznošću.[10]

Život[uredi | uredi izvor]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Podilski okrug u Kijevu, sa zaokruženom lokacijom porodične kuće Vedelskih (prikazani su i raspored ulica pre 1811. i sadašnji raspored)

Artemij Lukjanovič Vedel je rođen u Kijevu u Ruskom carstvu, verovatno 13. aprila 1767.[11] Rođen je kao sin jedinac Lukjana Vlasoviča Vedelskoine Elene ili Olene Grihorivne Vede.[12][13] Porodica je živela u Podilu, starom trgovačkom i zanatskom centru Kijeva, u parohiji crkve Svetog Borisa i Svetog Gleb . Njihova kuća je stajala na današnjem uglu između Bratska Street [uk] i Andriivska ulica; Artemi je tamo živeo sve vreme svog detinjstva.[12] Skoro polovina stanovništva Kijeva živela je u Podilu.[14] koje je bilo jedno od tri zidana naselja koja su činila grad, zajedno sa Starim Kijevom i Pečerskm .[15][17]

Porodica Vedelski se strogo držala pravoslavne vere.[8] Lukjan Vlasovič Vedelski je bio bogat rezbar ikonostasa, koji je posedovao sopstvenu radionicu. Ime Vedel, verovatno skraćeni oblik od Vedelski, je način na koji je kompozitor potpisivao svoja pisma i nazivao sebe u vojnim dokumentima. Njegov otac se potpisao kao „Kijevljanin Lukjan Vedelski“.[12][18]

Rane godine u Kijevu[uredi | uredi izvor]

Vedel je kao dečak bio član hora u Eparhijskom (arhijerejskom) horu u Kijevu.[19] Studirao je na Kijevo-mogiljanskoj akademiji, gde je među njegovim nastavnicima bio italijanski operski kompozitor Đuzepe Sarti,[20] koji je 18 godina proveo kao kompozitor u Ruskom carstvu.[21] Do kraja 18. veka većina studenata koji su pohađali Kijevsko-mogiljansku akademiju pripremala se za sveštenstvo. Akademija je u to vreme bila najstarija i najuticajnija visokoškolska ustanova u Ruskom carstvu; većina vodećih akademika u zemlji su prvobitno diplomirali na akademiji.[22]

Vedel je pohađao akademiju do 1787. godine. Nakon toga je studirao filozofiju i muziku, a počeo je da komponuje kao student Potemkinove muzičke akademije. Dok je studirao napredni smer filozofije, postavljen je za dirigenta hora akademije — akademija je pružala opsežne programe za obuku horskih pevača[23] — i dirigovao je studentskim orkestrom. Nastupao je i kao solo violinista.[12][21] Proučavao je teorijske knjige o muzici i upoznao se sa religioznim delima (uključujući kantate) koje su komponovali studenti akademije, kao i sa duhovnim koncertima Maksima Berezovskog i drugih kolega.[19]

Moskva[uredi | uredi izvor]

Godine 1788. Vedela je, zajedno sa drugim horistima, poslao mitropolit kijevsko-halički i rektor Kijevsko-mohiljanske akademije, u Moskvu.[12] Tamo je služio kao pomoćnik horovođe i violinista za gubernator Moskve[20] i potom posle 1790. godine je radio za narednog gubernatora. Hor je tada bio umetnički važan deo ruskog carskog dvora.[12]

Vedelov talenat prepoznali su i drugi muzičari u Moskvi. Verovatno je nastavio studije muzike na univerzitetu.[21] Tokom ovog perioda imao je priliku da se bolje upozna sa muzičkim kulturama Rusije i Zapadne Evrope.[12] Međutim, nije se dugo zadržao u Moskvi i dajući ostavku na funkciju vratio se kući u Kijev.[21]

Uspon[uredi | uredi izvor]

U Kijevu se Vedel vratio vođenju hora Kijevsko-Mohiljanske akademije. Među poznatim horovima u gradu u to vreme bio je i jedan koji je pripadao generalu Andreju Levanidovu u kijevskom štabu ukrajinskog pešadijskog puka. Od početka 1794. Levanidov dobija Vedelove usluge da vodi pukovsku kapelu i dečiji hor. Levanidov, koji je cenio i poštovao Vedela kao kompozitora i muzičara, bio je u stanju da deluje kao uticajni pokrovitelj — godine od 1794. do 1798. bilr su vrhunac Vedelovog muzičkog stvaralaštva.[12][21] Od 1793. do 1794. rukovodio je horovima i Kijevsko-Mohiljanske akademije i svog pokrovitelja.[24] Brzo je napredovao u vojsci; 1. marta 1794. postavljen je za štabnog činovnika, a 27. aprila 1795. postao je mlađi ađutant.[12]

Harkovski kolegijum, kako je izgledao tokom prve polovine 19. veka

U martu 1796. Levanidov je postavljen za generalnog gubernatora Harkovske gubernije. Kompozitor se preselio u Harkov, zajedno sa svojim najboljim muzičarima. U gradu je organizovao novi hor i orkestar gubernije i predavao pevanje i muziku na Harkovskom kolegijumu[11] koji je po svom nastavnom planu i programu bio drugi posle akademije u Kijevu.[23] Čas muzike na Harkovskom kolegijumu prvi put je zabeležen 1798. godine, kada su u januaru te godine izvedena dva kanona i Vedelov horski koncert.[25]

Vedel je dosta komponovao tokom ovog perioda.[11] Dela su obuhvatala koncerte „Vaskrsni Bože“ i „Čuj Gospode glas moj“ (6. oktobar 1796. godine) i dvohorski koncert „Gospod mi izmiče“. U ovom periodu je postao veoma cenjen u Harkovu; njegovi koncerti su proučavani i izvođeni u Harkovskom kolegijumu, a pevali su se u crkvama. Bortnjanski, koji je vodio Državnu akademsku kapelu u Sankt Peterburgu, pohvalio je kvalitet Vedelovog predavačkog rada. U septembru 1796, Vedel je unapređen u višeg ađutanta, sa činom kapetana.[12][24]

Gubitak bogatstva[uredi | uredi izvor]

Početkom 1797. godine, po naređenju cara Pavla I, Harkovska gubernija je ukinuta (i zamenjena novostvorenom Slobodanskom ukrajinskom gubernijom), a Levanidov je napustio Harkov. Nakon što je Pavle I dekretom naredio da se sve pukovske kapele ukinu, Vedel je podneo ostavku u vojssci oktobra 1797. Radio je kao muzičar za guvernera nove pokrajine, koji se prema njemu ophodio pozitivno koliko je bio u mogućnosti.[12]

Carski dekreti su doveli do opadanja kulturnog i umetničkog života Harkova. Gradsko pozorište je zatvoreno, a njegovi horovi i orkestri raspušteni. Izvođenje Vedelovih dela u crkvama je sada bilo zabranjeno,[12] pošto je car zabranio pevanje u crkvama bilo koje vrste muzike osim tokom Svete Liturgije. Nakon 1798, kada je Levanidov smenjen sa funkcije, Vedel je ostao bez pokrovitelja. Gubitak pokroviteljstva, koji se poklopio sa dekretom cara od 10. maja 1797. o izvođenju muzike u crkvama, doveo je do duboke depresije kompozitora.[26]

Uprkos podršci koju je dobio od Teplova, Vedel je podelio svoje stvari (uključujući sve svoje rukopise),[19] napustio Harkov krajem leta 1798. i vratio se da živi u kući svojih roditelja u Kijevu. Tamo je napisao dva horska koncerta. Koncerti su izvedeni u Sabornom Hramu Bogojavljanja u Kijevu i Sabornom Hramu Svete Sofije u gradu.[12]

Novi početak[uredi | uredi izvor]

Kijevopečerska lavra

Početkom 1799. godine, frustriran nedostatkom mogućnosti da komponuje i podučava i verovatno pateći od nekog oblika mentalne bolesti, Vedel je psotao monah iskušenik u Kijevopečerskoj lavri.[12][26] Bio je aktivan član monaške zajednice i monasi su ga poštovali zbog podvižništva.[26]

Prema Turčaninovovoj biografiji, kijevski mitropolit je Vedelu naručio da napiše kantik u čast kraljevske posete Kijevu, ali je Vedel umesto toga napisao pismo caru, verovatno političke prirode. Vedel je uhapšen u Oktirki, proglašen je ludim i vraćen u Kijev.[26]

Nekoliko meseci kasnije, ne našavši mir, Vedel je napustio manastir i vratio se kući, gde je, prema memoarima njegovog oca, čitao, svirao violinu i komponovao nova dela. Možda se vratio da predaje na Kijevskoj akademiji.[27] Napuštanjem manastira pre Vedel je možda naljutio mitropolitskog episkopa Jeroteja Atinskog; kada su manastirske vlasti otkrile knjigu u kojoj se nalaze rukom pisane uvrede carskoj porodici, mitropolit je optužio Vedela da je on autor. Otpustio je Vedelove sluge, a njega lično pritvorio. 25. maja 1799. Jerotej je izjavio da je Vedel duševno bolestan.[12]

Zatvor i smrt[uredi | uredi izvor]

Manastir Svetog Ćirila, Kijev, prikazan na akvarelu iz 1843.

Zvanična dokumentacija koja se odnosi na Vedelov slučaj pokazuje da on nikada nije formalno uhapšen ili optužen, kao i da nikada nije saslušan od strane vlasti niti mu je data mogućnost da se brani sa slobode. Vedelov slučaj je prosleđen od gubernatora Kijeva gubernatoru Ukrajine, generalnom tužiocu Rusije i caru. Dok se slučaj rešavao u Sankt Peterburgu, Vedel, tada teško bolestan, stavljen je pod starateljstvo svog oca u Kijevu.[12][19] Proglašen je krivim i na neodređeno vreme je bio zatvoren u azilu Kirilovog manastira u Kijevu.[24] U azilu mu je bilo zabranjeno da piše i komponuje.[26] Kada je azil zatvoren 1803. godine, pacijenti su premešteni u novu bolnicu u Kijevu.[28]

Nakon smrti Pavla I 1801. godine, novi car Aleksandar I proglasio je amnestiju za nepravedno zatvorene osuđenike i mnogi ljudi su oslobođeni.[27] Aleksandar je naredio da se Vedelov slučaj ponovo ispita, ali je Vedel ponovo proglašen ludim i ostao je zatvorenik.[13] Car je o Vedelu pisao 15. maja 1802: „...ostaviti u sadašnjem zatočeništvu“.[19] Posle 9 godina zatvora Vedelu je dozvoljeno da se vrati kući u kuću svog oca u Kijevu. Bio je smrtno bolestan po izlasku iz zatvora. Nedugo pre svoje smrti 14. jula 1808. navodi se da je stajao i molio se u bašti.[13]

Nije zasigurno utvrđen tačan datum Vedelove smrti, sve dok njegova potvrda o smrti nije pronađena 1910.[29] Vlasti nikada nisu otkrile uzrok Vedelove smrti.[19] Njegov prijatelj Levanda, protojerej kijevske katedrale i poznati propovednik, dobio je dozvolu da obavi propisnu sahranu, iako je Vedel bio zatvoren u mentalnoj bolnici. Vedelovoj sahrani prisustvovao je veliki broj ožalošćenih, među kojima i studenti Akademije.[13][19] Sahranjen je na groblju u Ščekavici. Kada je područje nanovo izgrađeno tokom 1930-ih, groblje je uništeno.[13][24] Lokacija Vedelovog groba je sada izgubljena.[12]

Izgled i karakter[uredi | uredi izvor]

Nije sačuvan nijedan Vedelov portret, ali su ga prijatelji opisali kao nežnog, smirenog, druželjubivog i sa „lepim blistavim očima, koji gori posebnom vatrom velike duhovne plemenitosti i nadahnuća“.[19] Njegova pisma Turčaninovu otkrivaju brigu za potlačene ljude – što se ogleda u njegovom izboru tema za svoje koncerte – i njegovo protivljenje kmetstvu, koje je u Ukrajini uspostavila Katarina Velika.[29]

Muzika[uredi | uredi izvor]

Kompozicije[uredi | uredi izvor]

Prva stranica Vedelovog rukopisa horskog koncerta br. 12 („U nevolji zavapih Gospodu“)

Vedel je skoro u potpunosti bio liturgijski kompozitor a kapela horske muzike koja se pevala u pravoslavnim crkvama.[11][23]}} Identifikovano je više od 80 njegovih kompozicija, uključujući 31 horski koncert i šest trija, dve liturgije, irmos,[11][12] i tri ciklusa irmosa.[30] Izdanje Vedelovih dela objavili su Nikola Hodbič i Tetjana Husarčuk 2007. godine.[11]

Mnoga Vedelova dela su izgubljena.[19] U Nacionalnoj biblioteci Ukrajine V. I. Vernadskog čuva se jedini preostali dokument sačuvane originalne muzike kompozitora, „Partitura Božanske liturgije Svetog Jovana Zlatoustog i drugih kompozicija“. Partitura se sastoji od 12 horskih koncerata (nastalih između 1794. i 1798. godine),[19] i Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog. Mastilo varira u boji, što sugeriše da je Vedel radio na kompozicijama u različitim vremenskim periodima.[31] Nabavio ga je Askočenski i potom zaveštao Kijevskoj akademiji.[19][32]

Muzički stil[uredi | uredi izvor]

Muzikolozi ga smatraju arhetipskim kompozitorom ukrajinske muzike iz doba baroka. Kao izvanredan tenor pevač, Vedel je bio jedan od najboljih horskih dirigenta svog vremena. Pomogao je da se standard ukrajinskog horskog pevanja podigne na nove nivoe.[6]

Vedel se smatrao tradicionalnim i konzervativnim kompozitorom, za razliku od njegovih starijih savremenika Berezovskog i Dmitrija Bortnjanskog. Za razliku od Vedela, oni su komponovali svetovna, neduhovna dela; iako je bio poznati violinista, nije dokumentovana nikakva Vedelova muzika za violinu. Njegova dela, možda čak i više od onih Berezovskog ili Bortnjanskog, predstavljala su razvoj ukrajinske muzičke kulture.[9] Prema Košecu, Vedelova muzika je bila zasnovana na ukrajinskim narodnim melodijama.[30]

Vedelova muzika je nastala u vreme kada je zapadna muzika izlazila iz doba renesanse i baroka. Na stil njegovih kompozicija, koji odražavaju promene koje su se dešavale u zapadnoj muzici tokom ovog perioda, uticale su barokne tradicije ukrajinske hetmanske kulture (vidi: ukrajinski barok), ali je takođe bio pod uticajem zapadnoevropskih operskih i instrumentalnih stilova vreme.[33]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Cenzura i preporod[uredi | uredi izvor]

Izvođenje Vedelove muzike bilo je cenzurisano, a objavljivanje njegovih partitura bilo je zabranjeno tokom većeg dela 19. veka. Distribuirane u tajnosti u obliku rukopisa, bile su poznate i izvođene, uprkos zabrani.[12] Pojavile su se rukom pisane varijacije Vedelove muzike,[10] pošto su dirigenti menjali partiture kako bi ih učinili pogodnijim za neovlašćeno izvođenje. Tempo, nivo složenosti muzike i formalna struktura su menjani.[34] Ručno kopiranje Vedelove muzike dovelo je do stvaranja verzija koje su se značajno razlikovale od originalnih partitura.[27]

Vedelove kompozicije je ponovo otkrio početkom 20. veka dirigent i kompozitor Aleksandar Košec, u to vreme vođa studentskog hora Kijevsko-Mohiljanske akademije, a i sam tada student.[19] Prvi put su objavljeni 1902.[35] Košec, jedan od prvih ukrajinskih dirigenta koji je pokušao da ponovo izvodi i aktuelizuje Vedelova dela koristeći partiture autograma, primetio je „velike tehničke poteškoće solo delova... i potreba za velikim horovima“ otežavao je njegovo javno izvođenje [34] Košec je bio na turneji po Evropi i Americi, dirigujući Ukrajinskom republikanskom kapelom izvođenja Vedelove muzike.[9]

Sovjeti su zabranili Košecovo oživljavanje Vedelove muzike nakon što je Ukrajina pripojena Sovjetskom Savezu.[19] Za razliku od većine svetih dela zapadnih kompozitora, pravoslavna sveta muzika se peva na narodnom jeziku, a njena religiozna priroda je vidljiva i dodirljiva za pravoslavne hrišćane. Zbog toga je sovjetsko antireligijsko zakonodavstvo zabranjivalo javno izvođenje ruske i ukrajinske crkvene muzike od 1928. do duboko u 1950-te.[36]

Praznina od skoro dva veka tokom kojih je Vedelova muzika zaboravljena negativno je uticala na razvoj crkvene muzike u Ukrajini. Nedostatak rukopisa i primarnih izvora o Vedelu doveo je do nedostatka svesti o njegovom značaju u razvoju muzike krajem 18. veka.[30] Rani pokušaji da se proizvede narativ o Vedelovom životu i radu na osnovu sećanja njegovih savremenika započeli su tek nakon što su i oni sami umrli, što je dovelo do kontradiktornih prikaza njegovog života. Najvažnije studije o Vedelu nastale u 19. i početkom 20. veka pripadale su muzikolozima kao što su Askočenski, Vasilij Metalov, Vladimir Stasov i Pjotr Turčaninov. Neki od ovih autora, poput Askočenskog, pripadali su predstavnicima ruskog nacionalnog pokreta. Prema tvrdnji Igora Tilika i Oksane Dondik, istorijske studije ovih autora bile su iskrivljene kako bi odgovarale njihovim pogledima na politiku i muziku Ukrajine.[10]

Priznanje[uredi | uredi izvor]

Vedel prikazan na ukrajinskoj komemorativnoj marki iz 2017.

Vedela, Berezovskog i Bortnjanskog savremeni naučnici prepoznaju kao „zlatnu trojicu“ kompozitora ukrajinske klasične muzike s kraja 18. veka,[37] i izuzetne kompozitore u vreme kada je crkvena muzika dostizala svoj vrhunac u istočnoj Evropi.[8] Komponovali su neke od najvećih ruskih dela horske muzike.[23]

Vedel je dao značajan doprinos u muzičkoj istoriji Ukrajine[38][39] i muzikolozi ga smatraju arhetipskim kompozitorom baroknog stila u ukrajinskoj muzici.[11] Košec je naveo da Vedela treba posmatrati kao prvog i najvećeg glasnogovornika nacionalne supstance u ukrajinskoj crkvenoj muzici.[30] Prema etnomuzikologu Tarasu Filenku, Vedelova dela su bila deo temelja na kojima se nastavila razvijati ukrajinska liturgijska i sekularna muzička kultura 19. veka, a njegova sposobnost da komponuje horska dela, kombinovana sa inovacijama u prilagođavanju posebnosti ukrajinskih melodija, čine njegova dela jedinstvenim fenomenom u kontekstu svetske muzičke kulture.[40] Prema Čekanu, Vedelova tekstura je „ponekad monumentalna, a ponekad suptilno kontrastirana, upadljivo pokazujući mogućnosti zvuka a kapela“.[6]

Spomen ploču Vedelu izradio je vajar Igor Grečanik 2008. Ploča se nalazi na zidu akademije.[41] Vedelova škola u Lavovu, škola savremene muzike koju je 2017. osnovao muzičar Mihail Balog, dobila je ime u čast kompozitora.[42] U Kijevu i Harkovu postoje ulice nazvane po kompozitoru.[28][43]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bertil van Boer: Historical Dictionary of Music. Scarecrow, 2012. P. 577.
  2. ^ Dowley, Tim: Christian Music: A global history. Fortress Press 2018
  3. ^ Goncharuk A. Y. Socio-pedagogical foundations of the theory and history of musical art (Gončaruk A. Ю. Socialьno-pedagogičeskie osnovы teorii i istorii muzыkalьnogo iskusstva). Moscow 2015. P. 196.
  4. ^ Razumovsky D. V. Church singing in Russia (Razumovskiй D. V. Cerkovnoe penie v Rossii). Moscow 2013. P. 13.
  5. ^ Askochensky V. Russian composer Artemy Vedelev (Askočenskій V. Russkiй kompozitorъ A. L. Vedelevъ. — Gazeta «Kіevskie gubernskie vѣdomosti»). Kiev 1854, № 10.
  6. ^ a b v g d Chekan, Yurii (15. 10. 2012). „A Millennial Tradition: the Choral Art of Ukraine”. International Choral Bulletin. International Federation for Choral Music. Arhivirano iz originala 26. 02. 2022. g. Pristupljeno 3. 4. 2022. 
  7. ^ a b v Quantrill, Peter (2021). „Russian Orthodox Choral Music” (Compact disc notes). Brilliant Classics. 
  8. ^ a b v g Sonevytsky 1966, str. 161.
  9. ^ a b v „Television "through the eyes of culture" – No 28 Non-world Artem Knowledge”. Lviv Polytechnic National University. 14. 4. 2014. Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  10. ^ a b v Tylyk & Dondyk 2018, str. 58–59.
  11. ^ a b v g d đ e Sonevytsky, Ihor; Stech, Marko Robert. „Vedel, Artem”. Internet Encyclopaedia of Ukraine. Canadian Institute of Ukrainian Studies. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p „Vedelь Artem Luk'яnovič – kompozitor, dirigent, spіvak, skripalь” [Artem Lukyanovich in charge: composer, conductor, singer, violinist]. History of the Academy (na jeziku: ukrajinski). National University of Kyiv-Mohyla Academy. Arhivirano iz originala 16. 2. 2010. g. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  13. ^ a b v g d Grinevich, Victor (10. 7. 2008). „Artemій Vedelь pomer, molяčisь u batьkіvsьkomu sadu” [Artemiy Vedel died praying in his parents' garden]. Gazetta (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  14. ^ Hamm 1993, str. 10.
  15. ^ Hamm 1993, str. 19–21.
  16. ^ Hamm 1993, str. 19.
  17. ^ Most of Podil was destroyed by a fire in 1811, after which the area was redeveloped and a new street layout was built.[16]
  18. ^ The name Vedel is not itself of Slavic origin, but is common in western Europe, especially in northern Germany, Denmark and Norway.[8]
  19. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Yatsenko, Andriy. „Artemy Lukyanovich Vedel”. Ukrainian Radio Station of Classical Music. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  20. ^ a b van Boer 2012, str. 577.
  21. ^ a b v g d Sonevytsky 1966, str. 162.
  22. ^ Magocsi 2010, str. 301.
  23. ^ a b v g Magocsi 2010, str. 302.
  24. ^ a b v g Katchanovski et al. 2013, str. 734.
  25. ^ Korniy 1998, str. 675.
  26. ^ a b v g d Sonevytsky 1966, str. 163.
  27. ^ a b v Filenko 2018, str. 5.
  28. ^ a b Rudyachenko, Alexander (9. 8. 2019). „Bogolюbiй melanholіk: Zgaduєmo Artemія Vedelя — odnogo z fundatorіv ukraїnsьkoї nacіonalьnoї muziki” [God-loving melancholic: We remember Artemy Wedel – one of the founders of Ukrainian national music]. The Day (Kyiv) (na jeziku: ukrajinski, ruski i engleski). Pristupljeno 2. 4. 2022. 
  29. ^ a b Sonevytsky 1966, str. 164.
  30. ^ a b v g Filenko 2018, str. 3.
  31. ^ „Score of Divine Liturgy of Saint John Chrysostom and Other Compositions by Artemiĭ Vedelʹ”. Library of Congress. Pristupljeno 25. 12. 2013. 
  32. ^ Sonevytsky 1966, str. 165.
  33. ^ Tylyk 2016, str. 193–194.
  34. ^ a b Filenko 2018, str. 6.
  35. ^ Sonevytsky 1966, str. 164–165.
  36. ^ Fairclough 2012, str. 69.
  37. ^ „Artem Vedel: Twelve Sacred Choral Concerti & Divine Liturgy of St. John Chrysostom”. Leaf Music Inc. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  38. ^ van Boer 2012, str. 619.
  39. ^ Ritzarev 2016, str. 298.
  40. ^ Filenko 2018, str. 10.
  41. ^ „Artemiy Vedel”. Igor Grechanyk. 28. 6. 2021. Pristupljeno 21. 3. 2022. 
  42. ^ „Muzыkant Mihail Balog o škole sovremennoй muzыki Vedel School” [Musician Mikhail Balog and the Vedel School, a school of contemporary music]. Vogue Ukraine (na jeziku: ruski). 6. 9. 2017. Pristupljeno 27. 3. 2022. 
  43. ^ „Artema Vedelia St, Kharkiv, Kharkivs'ka oblast, Ukraine, 61000”. Google Maps. Pristupljeno 3. 4. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Артемиј_Ведел&oldid=27678145”