Atlantida

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karta Atlantide, objavljena u Amsterdamu 1669. godine

Atlantida (starogrčki: Ἀτλαντὶς νῆσος, "Atlasovo ostrvo") je mitsko ostrvo koje je prvi pomenuo starogrčki filozof Platon u svojim dijalozima „Timaj“ i „Kritija“,[1][2] koji su napisani oko 360. p. n. e. Prema Platonu,[3][4] Atlantida je bila pomorska sila koja je ležala sa druge strane Herkulovih stubova koja je pokorila mnoge delove zapadne Evrope i Afrike 9000 godina pre Solona, tj. oko 9600. p. n. e. Nakon neuspešnog pokušaja da zauzme Atinu,[5] Atlantida je usled prirodne katastrofe potonula u okean[2] za jedan dan i noć.

Istoričari se ne slažu da li je i koliko Platonova priča inspirisana ranijim predanjima. U „Kritonu“, Platon tvrdi da njegovi navodi o antičkoj Atini i Atlantidi potiču još od Solonove posete Starom Egiptu u 6. veku p. n. e. Solon se u Egiptu sastao sa sveštenikom iz Saisa, koji mu je preveo priču o Atinjanima i Atlantidi, zabeleženu na jednom papirusu. Neki naučnici tvrde da je Platon zasnovao priču na uspomenama na prošle događaje kao što su erupcija Santorinija ili Trojanski rat, dok drugi tvrde da su mu inspiracija bili događaji iz njegovog vremena, kao što je uništenje Helikea 373. p. n. e. ili neuspela atinska invazija Sicilije 417-413. p. n. e.

Uprkos njenog malog značaja u Platonovom radu, priča o Atlantidi imala je značajan uticaj na književnost. Alegorijski aspekt Atlantide bio je prihvaćen u utopijskim radovima nekoliko renesansnih pisaca, kao što su Fransis Bejkonov Novi Atlantis i Tomas Morova Utopija.[6][7] S druge strane, amaterski naučnici iz devetnaestog veka pogrešno su protumačili Platonovu priču kao istorijsku tradiciju, posebno u Ignacijus Danelijevom Atlantida: Antediluvijanski svet. Platonove nejasne indikacije o vremenu događaja, od više od 9.000 godina pre njegovog vremena,[8] i navodna lokacija Atlantide, „izvan Herkulovih stubova”, doveli su do mnogobrojnih pseudonaučnih spekulacija.[9] Konsekventno, Atlantida je postala pojam koji označava svaku i sve navodno napredne praistorijske izgubljene civilizacije i nastavlja da inspiriše savremenu fikciju, od stripova do filmova.

Dok se današnji filolozi i klasičari slažu u pogledu fikcionog karaktera priče,[10][11] još uvek se vodi debata o tome šta je služilo kao njena inspiracija. Kao što je recimo slučaj sa pričom o Gigu,[12] poznato je da je Platon slobodno pozajmio neke od svojih alegorija i metafora iz starih tradicija. To je navelo brojne naučnike da istraže moguću inspiraciju za Atlantidu uzimajući u obzir egipatske zapise o Minojskoj erupciji,[13][14] invaziju Naroda sa mora,[15] ili Trojanski rat.[16] Drugi su odbacili ovaj lanac tradicije kao malo verovatan i insistiraju na tome da je Platon stvorio potpuno fikcionalnu naciju kao svoj primer,[17][18][19] oslanjajući se na svoju maštu podstaknutu događajima njegovog vremena kao što je neuspešna Atinska invazija Sicilije tokom 415–413. p. n. e. ili destrukcija Helike 373. p. n. e.[20]

Platonov zapis[uredi | uredi izvor]

U delu: „Kriton“ Platon opisuje rat između Atlanta i ostatka tadašnjeg sveta i kaže da se dogodio pre 9.000 godina. Podatak se odnosi na rat, a ne na katastrofu, koja je prouzrokovala potonuće ostrva iako je taj rat prekinula prirodna katastrofa.

Ostali antički autori koji su pisali ili pominjali Atlantidu: Prokl (412—485. n. e.), Strabon (25. godina ne.), Plinije Stariji (79. godine n. e.), Diodor sa Sicilije i mnogi drugi.

Prema Platonu Atlantida je bila veliko ostrvo, veličine kao Libija i Azija zajedno, i nalazilo se sa one strane Herakleovih stubova (Gibraltar). To je bila plodna i bogata zemlja, koja je davala dve žetve godišnje. Stanovništvo se bavilo zemljoradnjom, stočarstvom, i zanatima. Kopali su i topili rude. Najcenjeniji metal je bilo zlato, koga je bilo u izobilju i jedan metal sa nazivom orihalk koji se mogao naći svuda po ostrvu.

Mapa koja pokazuje lokaciju Atlantide po Platonovom zapisu. Iz Atlantis:The Antediluvian World, 1882, Ignacijusa Donelija.

U sredini ostrva nalazila su se dva izvora: jedan sa hladnom i jedan sa toplom vodom. Oko njih su stanovnici izgradili bazene za kupanje od kojih su neki bili pokriveni. Postojalo je više gradova i tri pristaništa.

Zemljom je upravljao Atlant uz pomoć 10 careva. Sastajali su se svakih 6 godina i donosili zakone i sudili.

Stanovništvo je uživalo u sreći i bogatstvu sve dok njihovi carevi, nisu rešili da zarate sa ostatkom sveta. Vojsku ostatka sveta su predvodili Jelini, a na njihovom čelu su bili Atinjani. U strahovitoj bici Grci su odneli potpunu pobedu i sprečili da se Atlantiđani prošire sa „ove strane Herkulovih stubova“.

U jeku najžešćih bitaka zatutnjali su strašni zemljotresi i Atlantida je potonula u more.


Interpretacije[uredi | uredi izvor]

Drevna vremena[uredi | uredi izvor]

Neki drevni pisci smatrali su Atlantidu fiktivnim ili metaforičkim mitom, dok su drugi verovali da je ona zaista postojala. Aristotel je verovao da je Platon, njegov učitelj, izmislio Atlantidu da bi tako podučavao filozofiju.[21] Filozof Krantor, učenik Platonovog učenika Ksenokrata, često se navodi kao primer pisca koji su priču o Atlantidi smatrali istorijskom činjenicom. Njegovo delo, tumačenje "Timeja", izgubljeno je, ali je Proklus, koji je bio neoplatonista petog veka p. n. e., pisao o tome. U savremenoj književnosti se, sudeći po Proklusovim spisima, pretpostavlja da je Kranton posetio Egipat, razgovarao sa sveštenicima i video hijeroglife koji potvrđuju priču, ili da je o njima saznao preko drugih koji su posetili Egipat. Proklus je pisao:

Što se tiče celog ovog izveštaja o Atlantiđanima, neki kažu da je to neobična istorija, kao Kranton, prvi koji komentator Platona. Kranton takođe kaže da su Platona njegovi savremenici šaljivo ismevali što nije bio osnivač svoje Republike, nego je kopirao institucije egipatske. Platon je dovoljno ozbiljno primio ove kritike i stoga pripisao Egipćanima ovu priču o Atinjanima i Atlantiđanima, tako da ih natera da kažu da su Atinjani nekada živeli po tom sistemu.

Sledeća se rečenica često prevodi kao "Krantor dodaje i to da su ovome posvedočili proroci egipatski, koji tvrde da su ovi podaci (o kojima je besedio Platon) napisani na još uvek očuvanim stubovima". Međutim, u originalu, rečenica ne počinje sa "Krantor" nego sa "On", a to da li se to odnosilo na Krantora ili Platona je predmet značajne rasprave. Pristalice teorije o Atlantidi kao mitu, ali i pristalice teorije o njoj kao istorijskoj činjenici, veruju da se ova zamenica odnosila na Krantona.

Alan Kameron tvrdi da se zamenica odnosi na Platona i da, kada je Proklus napisao "moramo imati na umu, kad uzmemo u obzir sve podvige Atinjana, da to nije ni običan mit, a ni neobična istorija, iako neki veruju da je istorija, a drugi da je mit", da je on smatrao Krantorovo mišljenje kao ništa više nego običan lični stav; on ga je zapravo prvo citirao, a zatim njegovo viđenje odbacio kao jedan od dva neprihvatljiva ekstrema.


Razlozi nestanka[uredi | uredi izvor]

Postoji mnogo legendi o Atlantiđanima i o tome kako je njihova napredna civilizacija nestala. Po jednoj legendi, uništili su sami sebe pogrešnom upotrebom nekakve strašne energije, a po drugoj, bogovi su ih kaznili jer su počeli da ratuju protiv svojih prijatelja i da ubijaju ljude zbog svoje pohlepe i za većim bogatstvom. U srednjem veku ljudi su bili sigurni da je Atlantida zaista postojala, i čak se verovalo da je taj mistični kontinent stajao na mestu današnjeg Atlantskog okeana (odatle i ime - Atlantida). Tada su istraživači plovili svuda po svetu u potrazi za ovom misterijom, nalazeći usput Severnu i Južnu Ameriku, Kinu, Japan i Australiju.

Moderni mit[uredi | uredi izvor]

Moderni mit o ovom kontinentu počeo je 1882. godine objavljivanjem knjige Atlantida koju je napisao Amerikanac Ignacijus Doneli.

Drevna civilizacija[uredi | uredi izvor]

Danas ima dosta arheologa širom sveta koji misle da je mit o Atlantidi nastao sa velikim vulkanskim erupcijama u Egejskom moru koje su uništile tada moćnu i bogatu minojsku civilizaciju na današnjem ostrvu Santorini oko 1450. p. n. e.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hale, John R. (2009). Lords of the Sea: The Epic Story of the Athenian Navy and the Birth of Democracy. New York: Penguin. str. 368. ISBN 978-0-670-02080-5. „Plato also wrote the myth of Atlantis as an allegory of the archetypal thalassocracy or naval power.” 
  2. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 79. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ Hackforth, R. (1944). „The Story of Atlantis: Its Purpose and Its Moral”. Classical Review. 58 (1): 7—9. JSTOR 701961. doi:10.1017/s0009840x00089356. 
  4. ^ David, Ephraim (1984). „The Problem of Representing Plato's Ideal State in Action”. Riv. Fil. 112: 33—53. 
  5. ^ Plato's contemporaries pictured the world as consisting of only Europe, Northern Africa, and Western Asia (see the map of Hecataeus of Miletus). Atlantis, according to Plato, had conquered all Western parts of the known world, making it the literary counter-image of Persia. See Welliver, Warman (1977). Character, Plot and Thought in Plato's Timaeus-Critias. Leiden: E.J. Brill. str. 4242. ISBN 978-90-04-04870-6. 
  6. ^ Mumford, Lewis (1965). „Utopia, the City and the Machine”. Daedalus. 94 (2): 271—292. JSTOR 20026910. [Pretplata neophodna (pomoć)]. 
  7. ^ Hartmann, Anna-Maria (2015). „The Strange Antiquity of Francis Bacon's New Atlantis”. Renaissance Studies. 29 (3): 375—393. doi:10.1111/rest.12084. 
  8. ^ The frame story in Critias tells about an alleged visit of the Athenian lawmaker Solon (c. 638 BC – 558 BC) to Egypt, where he was told the Atlantis story that supposedly occurred 9,000 years before his time.
  9. ^ Feder, Kenneth (2011). „Lost: One Continent - Reward”. Frauds, Myths, and Mysteries: Science and Pseudoscience in Archaeology (Seventh izd.). New York: McGraw-Hill. str. 141—164. ISBN 978-0-07-811697-1. 
  10. ^ Clay, Diskin (2000). „The Invention of Atlantis: The Anatomy of a Fiction”. Ur.: Cleary, John J.; Gurtler, Gary M. Proceedings of the Boston Area Colloquium in Ancient Philosophy. 15. Leiden: E. J. Brill. str. 11—21. ISBN 978-90-04-11704-4. 
  11. ^ "As Smith discusses in the opening article in this theme issue, the lost island-continent was – in all likelihood – entirely Plato's invention for the purposes of illustrating arguments around Grecian polity. Archaeologists broadly agree with the view that Atlantis is quite simply 'utopia' (Doumas, 2007), a stance also taken by classical philologists, who interpret Atlantis as a metaphorical rather than an actual place (Broadie, 2013; Gill, 1979; Nesselrath, 2002). One might consider the question as being already reasonably solved but despite the general expert consensus on the matter, countless attempts have been made at finding Atlantis." (Dawson & Hayward, 2016)
  12. ^ Laird, A. (2001). „Ringing the Changes on Gyges: Philosophy and the Formation of Fiction in Plato's Republic”. Journal of Hellenic Studies. 121: 12—29. JSTOR 631825. doi:10.2307/631825. 
  13. ^ Luce, John V. (1978). „The Literary Perspective”. Ur.: Ramage, Edwin S. Atlantis, Fact or Fiction?. Indiana University Press. str. 72. ISBN 978-0-253-10482-3. 
  14. ^ Griffiths, J. Gwyn (1985). „Atlantis and Egypt”. Historia. 34 (1): 3—28. JSTOR 4435908. 
  15. ^ Görgemanns, Herwig (2000). „Wahrheit und Fiktion in Platons Atlantis-Erzählung”. Hermes. 128 (4): 405—419. JSTOR 4477385. 
  16. ^ Zangger, Eberhard (1993). „Plato's Atlantis Account – A Distorted Recollection of the Trojan War”. Oxford Journal of Archaeology. 12 (1): 77—87. doi:10.1111/j.1468-0092.1993.tb00283.x. 
  17. ^ Gill, Christopher (1979). „Plato's Atlantis Story and the Birth of Fiction”. Philosophy and Literature. 3 (1): 64—78. doi:10.1353/phl.1979.0005. 
  18. ^ Naddaf, Gerard (1994). „The Atlantis Myth: An Introduction to Plato's Later Philosophy of History”. Phoenix. 48 (3): 189—209. JSTOR 3693746. doi:10.2307/3693746. 
  19. ^ Morgan, K. A. (1998). „Designer History: Plato's Atlantis Story and Fourth-Century Ideology”. JHS. 118 (1): 101—118. JSTOR 632233. doi:10.2307/632233. 
  20. ^ Plato's Timaeus is usually dated 360 BC; it was followed by his Critias.
  21. ^ Galaxy Publishing Corporation (februar 1967). Galaxy v25n05 (June 1967) (Modified) (na jeziku: engleski). 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Atlantida na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантида&oldid=27549087”