Pređi na sadržaj

Ајлесбури патка

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ajlesburi patka
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Anseriformes
Porodica:
Anatidae
Potporodica:
Anatinae

Ajlesburi patka (engl. Aylesbury duck) je rasa domaće patke, uzgajana uglavnom zbog mesa i izgleda. Velika je patka sa čisto belim perjem, ružičastim kljunom, narandžastim nogama i stopalima. Tačno poreklo nije poznato, ali uzgoj je postao popularan u Ejlsberiju, Bakingemširu, u 18. veku zbog potražnje za belim perjem kao dodatkom za jorgane. Tokom 19. veka selektivni uzgoj po veličini, obliku i boji je doveo do ajlesburi patke.

Uzgoj je postao glavna delatnost u Ejlsberiju u 19. veku. Patke su uzgajane na farmama u okolini. Oplođena jaja su prodavana u Duck End, kako bi lokalni stanovnici uzgajali patke u svojim domovima. Otvaranje železnice do Ejlsberija 1839. godine je omogućilo jeftin i brz transport do londonskih tržišta, a uzgoj patki je postao visoko isplativ. Do 1860-ih delatnost je razvija u okolnim gradovima i selima, a u samom Ejlsberiju je počela opadati.

Godine 1873. American Pekin je uvedena u Ujedinjeno Kraljevstvo. Iako se smatralo da je njegovo meso lošijeg ukusa od ajlesburi patke, on je bio tvrđi i jeftiniji za uzgoj. Mnogi uzgajivači su prešli na ovu patku ili na njihova ukrštanja. Do početka 20. veka konkurencija, bolesti i sve veći troškovi hrane su uzrokovali propast industrije.

Prvi svetski rat je otežao uzgoj patki u Bakingemširu, uništio je male proizvođače i ostavio samo nekoliko velikih farmi. Prekid uzrokovan Drugim svetskim ratom je dodatno oštetio industriju. Do 1950-ih godina samo jedno jato ajlesburih patkaka je ostalo u Bakingemširu, a do 1966. godine u samom Ejlsberiju nije ostalo nijedno preduzeće za uzgoj. Iako u Ujedinjenom Kraljevstvu postoji samo jedno preživelo jato čistih ajlesburih patkaka, a rasa je kritično ugrožena u Sjedinjenim Američkim Državama, ajlesburi patke ostaju simbol grada Ejlsberiju i pojavljuje se na grbu Ejlsberija i njihovog fudbalskog kluba.

Poreklo i opis[uredi | uredi izvor]

large white duck
Čistokrvna ajlesburi patka.

Tačno poreklo ajlesburi patke nije poznato.[1] Pre 18. veka su retko zabeležene u Engleskoj, obična patka koja je bila pripitomljeni oblik patke gluvare je uzgajana. Bile su različite boje, a u divljini su se povremeno pojavljivale bele patke[1] koje su bile posebno cenjene jer je njihovo perje bilo popularno kao dodatak za jorgane.[2]

U 18. veku selektivnim uzgojem belih običnih pataka se došlo do American Pekin, poznate kao English White.[1] Budući da su se najmanje patke iz 1690-ih uzgajale u Ejlsberiju[3] i uzgoj American Pekin je postao popularan tamo i u okolnim selima.[4] Do 1813. godine je primećeno da patke formiraju materijalni proizvod na tržištu iz Ejlsberija i u susednim mestima: bele su, rana rasa, uzgajaju ih i odgajaju siromašni ljudi, a nedeljni prevoznici ih šalju u London.[5] Uzgajivači patki iz Ejlsberija su se potrudili da osiguraju da patke zadrže svoju belu boju, čuvajući ih od prljave vode, zemlje sa visokim sadržajem gvožđa i jakim sunčevim zracima, što je sve moglo da promeni boju pera pataka.[6] Vremenom je selektivni uzgoj American Pekin po veličini i boji postepeno doveo do razvoja ajlesburi patke.[6]

Prilično velika,[7] ajlesburi patka ima čisto belo perje i jarko narandžaste noge i stopala.[1] Ima relativno dugačak i tanak vrat nalik labudu i dugačak ružičasti kljun koji izlazi pravo iz glave.[1]

Ajlesburi patka inkubira jaja 28 dana.[8] Sve do osam nedelja nakon izleganja, u vreme njihovog prvog mitarenja, ženke i mužjaci se gotovo ne razlikuju. Nakon mitarenja, mužjaci imaju dva ili tri zakrivljena repna pera i slabiji, hrapaviji nadrilekar od ženke. Do godinu dana, ženke i mužjaci narastu do prosečne težine od 2.7—3.2 kg, iako mužjaci mogu doseći oko 4,5 kg.[7][1]

Za razliku od ruanske patke, druge popularne sorte mesa u Engleskoj u 19. veku, ajlesburi patke polažu jaja od početka novembra.[6] Patke iz Ejlsberija se brzo goje, do osam nedelja nakon izleganja teže do 2,3 kg, što je dovoljno za jelo.[9] Njihovo meso je na tržište od februara pa nadalje, po završetku sezone divljači, ali pre nego što su najraniji pilići u prodaji.[6] Ruanske patke, čija ih je boja nalik patki učinila manje vrednom, polažu jaja od početka februara i potrebno im je šest meseci da narastu dovoljno za jelo.[6] Kao posledica toga, ajlesburi patke su se prodavale prvenstveno na proleće i leto, a ruanske na jesen i zimu.[6]

Uzgoj[uredi | uredi izvor]

Ajlesburi patka je univerzalni favorit. Ima snežno perje, široke i duboke grudi, kao i široka leđa. U delovima Bakingemšira, ovaj član porodice pataka se uzgaja u velikoj meri, ne na ravnicama i zajedničkim dobrima, kako se prirodno može zamisliti, već u stanovima vikendica. Okrugli zidovi dnevnih soba, pa čak i spavaće sobe, su fiksirani redovi drvenih kutija, obloženih senom, a posao žena i dece je da neguju podstanare, da hrane mlade, a odrasle da izvedu na provetravanje. Ponekad su patke vlasništvo vikendice, ali se češće dešava da ih poveri uzgajivač, koji plaća po peru. Kako bi bila savršena, ajlesburi patka treba da bude punašna, čisto bela, sa žutim nogama i kljunom u boji mesa.

— Izabela Biton, Mrs Beeton's Book of Household Management, 1861.

Za razliku od većine stočarskih uzgoja u Engleskoj u to vreme, uzgajivači patki iz Ejlsberija su formirali dve odvojene grupe.[1] Stočne patke, odnosno patke koje se drže za uzgoj, su držane na farmama u selu, dalje od zagađenog vazduha i vode u gradu što je održavalo patke zdravima i doprinelo većem broju plodnih jaja.[9]

Stočne patke se biraju po mladima izleženih u martu, sa tipičnim uzgajivačem koji u svakom trenutku drži šest mužjaka i dvadeset ženki.[10] One bi se držale oko godinu dana pre parenja, što je tipično za starijeg mužjaka, kada bi se generalno zamenili kako bi se smanjili problemi parenja u bliskom srodstvu.[11] Stočnim patkama bilo je dozvoljeno da slobodno šetaju tokom dana i plivaju u lokalnim jezerima koja su, iako u privatnom vlasništvu, tretirana kao zajedničko vlasništvo među uzgajivačima patki,[10] koji bi označili svoje patke oznakama na vratu ili glavi.[11] Stočne patke bi se hranile zelenilom i insektima, dopunjene čvarcima (ostacima koji ostaju nakon topljenja životinjske masti).[11] Dok polažu jaja noću, prenosile su se u zatvoreni prostor.[11] Ženke iz Ejlsberija ne bi mirno sedile 28 dana koliko je potrebno da im se jaja izlegnu, pa im uzgajivači nisu dozvolili da sede na vlastitim jajima. Umesto toga, oplođena jaja bi se sakupila i prebacila u Aylesbury's Duck End.[12][13]

Nega[uredi | uredi izvor]

Stanovnici su kupovali jaja od uzgajivača[9] ili bi im odgajivači plaćali da u njihovo ime uzgajaju ajlesburi patke,[14] a mlade bi uzgajali u svojim domovima između novembra i avgusta kao sekundarni izvor prihoda. Mnoge poslove u vezi sa uzgojem pataka obavljale bi žene iz domaćinstva,[9] posebno brigu o tek izleglim pačićima.[8]

Jaja bi se podelila u trinaest serija i stavila pod leglo pilića.[8] U poslednjoj nedelji perioda inkubacije, jaja bi se svakodnevno prskala toplom vodom da omekšaju kako bi se mladi izlegli.[8]

Tek izlegli pačići iz Ejlsberija su plašljivi i najbolje uspevaju u malim grupama, pa bi ih podelili u grupe od tri ili četiri, od kojih je svako u pratnji kokoške. Kada odrastu i steknu samopouzdanje, držali bi se u grupama od oko 30.[8] Prvobitno su se držale u svakoj prostoriji u kolibi, ali krajem 19. veka držani su u spoljnim šupama sa odgovarajućom zaštitom od hladnog vremena.[8]

Cilj je bio da do osam nedelja svako pače dobije što više masti (prvog mitarenja, perioda u kojem će biti ubijeni zbog mesa), a da se pritom izgladnjuje kako bi im se izgradili kosti i napravilo masno meso.[15] Prve nedelje nakon izleganja pačići bi se hranili kuvanim jajima, tostom namočenim u vodi, kuvanim pirinčem i goveđom jetrom. Od druge nedelje, ova ishrana se postepeno zamenjuje ječmenim brašnom i kuvanim pirinčem pomešanim sa čvarcima.[15] Ova visoko proteinska ishrana je dopunjena koprivom, kupusom i zelenom salatom kako bi se obezbedio izvor vitamina.[15][7] Pitka voda iz Ejlsberija je ispunjena peskom iz Hertfordšira,[15] što doprinosu ružičastoj boji.[7] Oko 85% pačića bi preživelo ovaj osmonedeljni proces uzgoja, a zatim bi bili poslati na tržište.[8]

Bio je to veoma lep prizor videti jato mladih kako se voze seoskim ulicama kako bi jedini put plivali na jezeru. Često se jato prostiralo preko puta s jedne na drugu stranu i sav saobraćaj je morao da prestane, dok su, uz puno treskanja i polagano kretanje, prolazili i put bi tada bio slobodan.

Volter Rouz opisuje patke, circa 1925.

Plivanje predstavlja opasnost za mlade tako što može ograničiti njihov rast te su se držali podalje od vodenih površina u toku rasta. Izuzetak je bio neposredno pre klanja, kada su pačiće odvođeni na jedno plivanje u jezero.[16] Iako je u Ejlsberiju bilo nekoliko velikih uzgoja pataka, koje su svake sezone uzgajale hiljade pačića, većina bi svake godine uzgajala između 400 i 1000 mladih.[17] Budući da je uzgajanje pataka bilo sekundarno zanimanje, nije bilo navedeno u popisima Ejlsberija, pa je nemoguće znati koliko je ljudi bilo angažovano u bilo kom trenutku.[17] Kelly's Directory 1864. ne navodi nijednog uzgajivača patki u Ejlsberiju,[17] ali 1885. godine navodi:

U prvim godinama sadašnjeg (19) veka gotovo svaki domaćin u Duck End je uzgajao patke. U dnevnoj sobi nije bio neuobičajen prizor susresti se sa mladuncima pataka različite starosti.

Jedan siromah koga sam posetio imao je pred vratima malu jamu vode i široko jedno dvorište: na dva ugla ove jame nalaze se skloništa za patke, obložene slamom: noću se patke primaju u kuću. U jednoj prostoriji koja je pripadala ovom čoveku (jedina soba u kojoj je morao da živi), 14. januara 1808. bile su patke sa tri izrasline: na jednom uglu stare oko sedamnaest ili osamnaest nedelje, na drugom uglu leglo staro dve nedelje, a na trećem leglo staro nedelju dana. U spavaćoj sobi su bile kutije u kojima su se gnezdila patkina jaja, koja su se otkupljala u različitim periodima.

Sveštenik Ričard Parkinson, sekretar Poljoprivrednog društva Norfolk, izveštava o ajlesburi patki Odbor za poljoprivredu i unutrašnje poboljšanje, 1813.

Duck End je bio jedan od siromašnijih okruga Ejlsberija. Sve do kraja 19 veka nije imala kanalizaciju niti otpade.[12] Područje je imalo brojne otvorene jarke ispunjene ustajalom vodom, a izbijanja malarije i kolere bila su česta pojava.[4] Kuće su imale neadekvatnu ventilaciju i osvetljenje[12] i nisu imale tekuću vodu.[11] Izmet iz ribnjaka sa patkama je prožimao lokalno tlo i prodirao u vikendice kroz pukotine na podovima.[12]

Klanje i prodaja[uredi | uredi izvor]

Kad su mladi bili spremni, uglavnom bi se klanje odvijalo u vlastitim prostorijama. Klanje bi se obično odvijalo ujutru, kako bi se uverili da su patke spremne za prodaju uveče. Kako bi meso bilo što belje, patke bi se obesile naopako, a vrat im se slomio unatrag i držale bi se u tom položaju sve dok im krv ne poteče prema glavi. Tako su ih držali deset minuta pre nego što su ih očerupali, jer bi im se u suprotnom krv skupljala na onim delovima tela sa kojih je perje iščupano, što su uglavnom vršile žene iz domaćinstva.[16] Očerupani trupovi bi se slali na tržište, a perje bi se prodavalo direktno londonskim trgovcima.[18]

Tržišta mesa u samom Ejlsberiju je bilo malo, pa su patke uglavnom slane u London na prodaju. Do 1750-ih Ričard Pokok je zabeležio da su četiri kola patki slata iz Ejlsberija u London svake subote,[19] a krajem 18. i početkom 19. veka patke su se nastavile slati u London tovarnim konjem ili kolicima.[18]

Preduzetnik i bivši član parlamenta iz Bakingema, drugi baronet Hari Vernej, je otvorio 15. juna 1839. železnicu Ejlsberija.[20] Izgrađena pod upravom Roberta Stivensona,[21] povezivala je železničku stanicu London i Birmingem na glavnoj liniji Zapadne obale sa železničkom stanicom u istočnom Ejlsberiju.[22] Železnica Vikom vonderers je izgradila i liniju do Ejlsberija 1. oktobar 1863.[22] Dolazak železnice imao je snažan uticaj na industriju pataka, pa su tone patki u jednoj noći otpremane iz Ejlsberija na tržište u Londonu do 1850.[18]

Uspostavila se rutina u kojoj su prodavci dostavljali etikete. Patke su se označavale etiketama firme koje su želele da ih prodaju u Londonu. Železničke kompanije su prikupljale, odvodile ih na stanice, slale u London i dostavljale određenim firmama, u zamenu za paušalnu taksu po ptici. Izbegavajući potrebu da patke prodaju na pijacu ili da londonski prodavci sami sakupljaju patke, ovaj aranžman je bio od koristi za sve zainteresovane, a patke su postale veoma isplative.[18] Do 1870. godine industrija pataka je zarađivala preko 20.000 funti godišnje u Ejlsberiju, a prodavac bi ostvario profit od oko 80—200 funti godišnje.[23]

Događaji krajem 19. veka[uredi | uredi izvor]

Godine 1845. održana je prva Nacionalna izložba živine, u Zoološkom vrtu u Londonu. Jedna od izloženih bila je ajlesburi patka. Lični interes Viktorije Hanoverske za uzgoj živine i njeno uključivanje u Svetsku izložbu 1851. je dodatno podiglo interesovanje javnosti za živinu. Od 1853. Kraljevsko poljoprivredno društvo i društvo Bath and West of England, dva najistaknutija poljoprivredna društva u Engleskoj, su uključivali sekcije živine u svoje godišnje poljoprivredne izložbe što je zauzvrat dovelo do razvoja manjih lokalnih izložbi živine širom zemlje.[24]

Odgajivači su izabrali potencijalne izložbene patke među tek izleženim pačićima u martu i aprilu, a njima su posvetili veliku dodatnu pažnju. Hranili su ih pomno kontrolisanom ishranom kako bi postigli maksimalnu težinu, a svaki dan im je bilo dozvoljeno nekoliko sati da ih održe u što boljem fizičkom stanju. Pre predstave, noge i stopala su im bili oprani, podšišani nožem i glatko obrušeni peskom, a perje brušeno lanenim uljem.[24] Dok je većina uzgajivača davala patkama zdrav obrok pre izložbe kako bi ih smirili, neki uzgajivači su patke prisilno hranili kobasicom ili crvima, kako bi ih ugojili.[25] Izložbeni standardi su ocenjivali ajlesburi patke prvenstveno po veličini, obliku i boji što je podstaklo uzgoj većih patki.[25] Do početka 20. veka, ajlesburi patke su razdvojila u dva soja, jedni uzgojeni radi izgleda, a drugi zbog mesa.[25]

American Pekin[uredi | uredi izvor]

Five white ducks
American Pekin su slične ajlesburi, ali sa narandžastim knjunom i uspravnijim držanjem.

Godine 1873. American Pekin je prvi put uvedena iz Kine u Britaniju. Po izgledu je slična ajlesburi patki, samo što je bela sa narandžastim nogama i kljunom, sa nogama blizu zadnjice što joj daje uspravniji stav dok je na kopnu.[26] Iako se nije verovalo da ima tako delikatan ukus kao ajlesburi,[27] American Pekin je bila tvrđa, sa plodnijim naslagama,[26] deblja[2] i otprilike iste veličine kao ajlesburi sa devet nedelja.[26]

Ajlesburi patke su u međuvremenu postajale prirođene, plodna jaja su bila oskudnija, a patke podložnije bolestima.[28][27] Izložbeni standardi su zahtevali, a sudije se divile, dugačkom vratu i uspravnom držanju American Pekin u poređenju sa u ajlesburijem nalik čamcu.[26] Neki od uzgajivača u Ejlsberiju su počeli da ukrštaju American Pekin sa čistim sojem ajlesburi. Iako ukrštene patke nisu imale delikatan ukus čistog ajlesburija, bile su tvrđe i mnogo jeftinije za uzgoj.[26]

Do sredine 19. veka uzgoj patki je bio koncentrisan na Duck End, ali se do 1860-ih proširio na mnoge druge gradove i sela u okolini.[29] Zagađenje zemljišta u Ejlsberiju nastala zbog godišnjeg uzgoja pataka i novi zakoni o javnom zdravlju su okončali mnoge tradicionalne prakse, uzrokovali su pad industrije Duck End, pa je do 1890-ih većina pataka iz Ejlsberija uzgajana u selu.[29] Pomeranje stanovništva i poboljšana nacionalna železnička mreža su smanjili potrebu za uzgojem pataka u blizini Londona, a velike farme su otvorene u Lankaširu, Norfolku i Linkolnširu.[29] Iako je broj pataka uzgajanih širom zemlje nastavio da raste, između 1890—1900. godine, broj pataka uzgajanih u Ejlsberiju je ostao statičan, a od 1900. godine počeo je da opada.[29]

Opadanje[uredi | uredi izvor]

Drawing of a large white duck and four ducklings

Knjiga The Tale of Jemima Puddle-Duck, Beatriks Poter, o ajlesburi patki nastanjenoj u Kambriji, je izazvala 1908. novo interesovanje.[7] Uzgajivači iz Bakingemšira nisu uspeli uvesti tehnološka poboljšanja poput inkubatora, a parenje životinja u bliskom srodstvu je značajno oslabilo soj.[27][28] U međuvremenu su troškovi hrane za patke porasli četiri puta u odnosu na 19. vek, a od 1873. pa nadalje konkurencija ukrštenih pataka potkopavala je ajlesburi patke na pijaci.[26]

Prvi svetski rat je opustošio preostale patke Bakingemšira. Cena hrane za patke je naglo porasla, dok je potražnja za luksuznom hranom opala,[27] a ratno restrukturiranje je okončalo korisne finansijske aranžmane sa železničkim kompanijama.[30] Do kraja rata uzgoj ajlesburi patki je nestao, a dominiralo je nekoliko velikih farma.[31] Nedostatak hrane za patke u Drugom svetskom ratu je izazvao poremećaje u industriji, pa je gotovo sve uzgajanje ajlesburi patki prestalo.[31] Kampanja Aylesbury Duckling Day iz 1950. godine za jačanje ugleda ajlesburi patki je imala mali efekat.[3] Do kraja 1950-ih su zatvorene poslednje značajne farme,[31] a do 1966. u Ejlsberiju nije bilo uzgajivača.[4] Farma porodice Valer 2021. i dalje radi i predstavlja poslednje preživelo jato čistih mesnih ajlesburi patki u zemlji.[31][6][5]

Ajlesburi patke su uvezene u Sjedinjene Američke Države 1840. godine, iako nikada nisu postale popularna rasa. Međutim, dodani su u Standard of Perfection 1876.[32] Od 2013. godine rasa je uvrštena u kategoriju kritično ugroženih u Sjedinjenim Američkim Državama.[33]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ajlesburi patka ostaje simbol Ejlsberija. Njihov fudbalski klub dobija nadimak The Ducks i na svom klupskom grbu imaju ajlesburi patku.[34] Takođe, grb grada sadrži ajlesburi patku i pletenu slamu koja predstavlja dve istorijske industrije grada.[35] Kompanija Aylesbury Brewery, koja sada ne postoji, predstavila je patku kao svoj logo.[36] Dvorište Duck Farm je trgovačko područje modernog Ejlsberija koje se nalazi u blizini istorijskog zaseoka Kalifornije, u blizini jednog od glavnih uzgajališta za patke,[37] a u gradu su postojala dva paba sa imenom The Duck u poslednjih nekoliko godina, jedan je od tada srušen,[38] a drugi je nedavno preimenovan.[39]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Ambrose 1991, str. 6
  2. ^ a b Ambrose 1991, str. 6–8
  3. ^ a b Hanley 1993, str. 48
  4. ^ a b v De Rijke 2008, str. 79
  5. ^ a b St. John Priest, Richard Parkinson (1813). General View of the Agriculture of Buckinghamshire. London: Sherwood, Neely and Jones.
  6. ^ a b v g d đ e Ambrose 1991, str. 8
  7. ^ a b v g d De Rijke 2008, str. 80
  8. ^ a b v g d đ e Ambrose 1991, str. 16
  9. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 10
  10. ^ a b Gibbs, Robert (1885). Buckinghamshire: A History of Aylesbury with its Borough and Hundreds, the Hamlet of Walton, and the Electoral Division. Aylesbury: Robert Gibbs.
  11. ^ a b v g d Ambrose 1991, str. 14
  12. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 13
  13. ^ Ambrose 1991, str. 14–16
  14. ^ Beeton, Isabella (1861). Beeton's Book of Household Management. London: S. O. Beeton Publishing.
  15. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 18
  16. ^ a b Ambrose 1991, str. 19
  17. ^ a b v Ambrose 1991, str. 10.
  18. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 23
  19. ^ Pococke, Richard (1888). The Travels Through England of Dr. Richard Pococke, Successively Bishop of Meath and of Ossory, During 1750, 1751, and Later Years. Works of the Camden Society. London: Camden Society.
  20. ^ Jones 1974, str. 3
  21. ^ Lee, Charles E.. . (1935). „The Duke of Buckingham's Railways: with special reference to the Brill line”. Railway Magazine. 77 (460): 235—241. .
  22. ^ a b Melton, Ian (1984). „From Quainton to Brill: A history of the Wotton Tramway”. Ur.: R. J., Greenaway. Underground. Hemel Hempstead: The London Underground Railway Society. ISSN 0306-8609. OCLC 265336507.  Tekst „pages” ignorisan (pomoć).
  23. ^ Ambrose 1991, str. 24
  24. ^ a b Ambrose 1991, str. 26
  25. ^ a b v Ambrose 1991, str. 28
  26. ^ a b v g d đ Ambrose 1991, str. 32
  27. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 33
  28. ^ a b De Rijke 2008, str. 81
  29. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 30
  30. ^ Ambrose 1991, str. 33–34
  31. ^ a b v g Ambrose 1991, str. 34
  32. ^ Dohner, Janet Vorwald (2001). „Ducks: Breed Profiles”. Ur.: Dohner, Janet Vorwald. The Encyclopedia of Historic and Endangered Livestock and Poultry Breeds. Topeka, Kansas: Yale University Press. str. 41. ISBN 978-0-300-08880-9. .
  33. ^ Perkins, Laura. „Conservation Priority List 2021”. The Livestock Conservancy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-30. 
  34. ^ „Club History | Aylesbury United FC”. www.aylesburyunitedfc.co.uk. Pristupljeno 2021-09-30. 
  35. ^ . 2011-07-17 https://web.archive.org/web/20110717162120/http://www.aylesburytowncouncil.gov.uk/Document/Default.aspx?DocumentUid=0E414EB5-1D8B-4EFD-85C3-A7D81F502707. Arhivirano iz originala 17. 07. 2011. g. Pristupljeno 2021-09-30.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  36. ^ „Brewery History Society - Buckinghamshire: Defunct Brewery Livery”. www.breweryhistory.com. Pristupljeno 2021-09-30. 
  37. ^ „Welcome to Duck Farm Court”. Aylesbury: Duck Farm Court. 2007. Pristupljeno 28. 10. 2010. 
  38. ^ Studios, Via (2010-08-04). „The Duck latest | Bedgrove Liberal Democrats”. bedgroveliberaldemocrats.mycouncillor.org.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-30. 
  39. ^ . 2011-08-07 https://web.archive.org/web/20110807124928/http://committees.aylesburyvaledc.gov.uk/committees/FunctionsPage.aspx?dsid=2326&action=GetFileFromDB. Arhivirano iz originala 07. 08. 2011. g. Pristupljeno 2021-09-30.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ambrose, Alison (1991) [1982]. The Aylesbury Duck. Aylesbury: Buckinghamshire County Museum. ISBN 0-86059-532-3. 
  • Beeton, Isabella (1861). Beeton's Book of Household Management. London: S. O. Beeton Publishing. 
  • De Rijke, Victoria (2008). Duck. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-350-5. 
  • Dohner, Janet Vorwald (2001). „Ducks: Breed Profiles”. Ur.: Dohner, Janet Vorwald. The Encyclopedia of Historic and Endangered Livestock and Poultry Breeds. Topeka, Kansas: Yale University Press. str. 461. ISBN 978-0-300-08880-9. 
  • Gibbs, Robert (1885). Buckinghamshire: A History of Aylesbury with its Borough and Hundreds, the Hamlet of Walton, and the Electoral Division. Aylesbury: Robert Gibbs. 
  • Hanley, Hugh (1993). Aylesbury: A pictorial history. Chichester: Phillimore. ISBN 0-85033-873-5. 
  • Jones, Ken (1974). The Wotton Tramway (Brill Branch). Locomotion Papers. Blandford: The Oakwood Press. ISBN 0-85361-149-1. 
  • Lee, Charles E. (1935). „The Duke of Buckingham's Railways: with special reference to the Brill line”. Railway Magazine. 77 (460): 235—241. 
  • Melton, Ian (1984). R. J., Greenaway, ur. „From Quainton to Brill: A history of the Wotton Tramway”. Underground. Hemel Hempstead: The London Underground Railway Society (13). ISSN 0306-8609. 
  • Pococke, Richard (1888). The Travels Through England of Dr. Richard Pococke, Successively Bishop of Meath and of Ossory, During 1750, 1751, and Later Years. Works of the Camden Society. London: Camden Society. 
  • St. John Priest, Richard Parkinson (1813). General View of the Agriculture of Buckinghamshire. London: Sherwood, Neely and Jones. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Ajlesburi patka na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ајлесбури_патка&oldid=27878364”