Белуга

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za slatkovodnu Belugu, odnosno Morunu pogledajte stranicu Moruna.

Beluga
Delphinapterus leucas
Veličina beluge naspram prosečnog čoveka
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Artiodactyla
Podred:
Whippomorpha
Infrared:
Cetacea
Parvred:
Odontoceti
Porodica:
Monodontidae
Rod:
Delphinapterus

Vrsta:
D. leucas
Binomno ime
Delphinapterus leucas
Karta rasprostranjenosti

Beluga ili beli kit (lat. Delphinapterus leucas) je vrsta kita koji naseljava vode Severnog ledenog okeana i priobalna mora.[2] Zajedno sa narvalom je pripadnik porodice Monodontidae. Ovaj morski sisar je dugačak do 5 metara čije telo je u potpunosti bele boje i ima samo osam do deset zuba.

Taksonomija i evolucija[uredi | uredi izvor]

Belugu je prvi put opisao Peter Simon Palas, nemački zoolog 1776. godine. Beluge se svrstavaju u kitove zubane. Delfin iz reke Iravadi (Orcaella brevirostris) izgledom podseća na belugu, i nekada se svrstavao u ovaj podred, međutim, genetičke analize su dokazale suprotno.

Najraniji poznati predak belih kitova je bio Denebola brachycephala iz vremena kasnog miocena. Jedan jedini fosil je pronađen na poluostrvu Kaliforniji, pokazujući da je familija preživljavala i u toplijim morima.

Ime beluga dolazi od ruske reči „beluga“ ili „beluha“ izvedene od reči belый što znači „beli“. Da ne bi došlo do zabune u imenu, strani naučnici belugu ponekad nazivaju belukhom, kako bi ga razlikovali od morune čiji je takođe lokalni naziv beluga.

Izgled[uredi | uredi izvor]

Ovaj omanji kit je dužine do pet metara, duži od većine delfina, ali manji od ostalih kitova zubana. Mužjaci su obično veći od ženki i mogu težiti 1.300 kilograma, dok ženke teže oko 900 kilograma. Telo je zaobljeno i polako se sužava ka glavi i repu. Kako životinja stari, rep raste postajući na neki način „ukrašeno“ krivama. Peraja su kratka i široka, skoro kvadratnog oblika.

Odsustvo leđnog peraja se ogleda u naučnom imenu beluginog roda -apterus, što u prevodu sa grčkog jezika znači „bez krila“. Evolutivno razviće leđnog ruba je redukovano kao adaptacija životinje životu ispod leda, ili kao mogući način zadržavanja toplote. Kao i kod ostalih kitova, štitasta žlezda je relativno velika naspram tela u poređenju s veličinom žlezde kopnenih sisara jer može poslužiti da održi visok nivo metabolizma tokom leta.

Beluge imaju sposobnost da poprime drugačiji oblik glave duvanjem vazduha oko svojih sinusa. Za razliku od mnogih delfina i kitova, vratni pršljeni nisu srasli, dopuštajući životinji fleksibilnost da bočno okrene glavu.

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Beluge naseljavaju hladne vode artkičkih i podarktičkih krugova od 50° N do 80° N, naročito vode uz obale Aljaske, Kanade, Grenlanda i Rusije. Najjužnije populacije su viđene izolovane oko zaliva reka Sen Loren i Sagenaj u Kanadi, u Antlantiku i delti reke Amur, kao i u vodama oko Sahalin ostrva u Ohotskom moru. Ponekad se mogu pronaći udaljene od svog staništa i hiljadu kilometara u zavučene rečne delte prateći migraciju riba (na primer lososa) u doba oko jeseni.

Ponašanje i ishrana[uredi | uredi izvor]

U proleće, beluge se sele do svojih letnjih odredišta, do zaliva, estuara i plićaka. Beluge imaju izuzetnu sposobnost u pronalaženju tankih procepa leda na otvorenim vodama gde gust sloj leda može da prekrije više od 96% morske površine je i dalje misterija naučnicima. Jasno je da je eholokacija beluge visoko primenljiva na svojstvenu akustičnost mora pod ledom i veruje se da beluge mogu osetiti otvoreno more na osnovu eholokacije.

Beluge mogu da narastu do dužine od 5 metara

Visoko su društvena bića. Grupe mužjaka broje stotinak članova, ali majke sa mladuncima se obično odvajaju u zasebne manje grupe. Kada se sakupe oko zaliva, jato može brojati i na hiljade beluga. Ovo je u vreme kada su beluge najizloženije lovu, tako da su bolje zaštićene od predatora.

Jata teže nestabilnosti, što znači da beluge imaju običaj da se premeste iz jedne grupe u drugu. Članstvo u jednom jatu je retko trajno. Radio praćenja su pokazala da neke belugu počnu selidbu u jednom jatu, ali su već posle nekoliko dana stotinama kilometara udaljene od njega. Najjača društvena veza jeste ona između majke i mladunčeta. Mladi obično migriraju u isti zaliv u koji je dolazila njegova majka, srećući se sa njom čak i posle svoje potpune zrelosti.

Beluge su prijateljski nastrojena prema ljudima ili drugim morskim sisarima. Viđene su kako prskaju radnike u velikim akvarijuma. Neki naučnici misle da se ova veština možda koristi kako bi oduvali pesak sa ljuskara na morskom dnu.

Ishrana se uglavnom sastoji od morske ribe. Takođe se hrane glavonošcima i ljuskarima (rakovima, krabama i račićima), kao i manjim delfinima. Hranu na morskom dnu pretražuju na dubini od oko 300 metara, mada mogu da zarone dvostruko dublje. Generalno, pod vodom provedu od 3 do 5 minuta tražeći hranu, mada su neke posmatrane beluge bile pod vodom i 20 minuta u jednom zaronu.[3]

Beluge poseduju jedan od najvećih vokalnih repertoara među morskim sisarima, te su ih zbog toga mornari nazvali morskim kanarincima. Komunikativni i emotivni glasovi su široko podeljeni u jasne, visokofrekvencijalne i ritmičke, obično u rangu frekvencija od 0,1 do 12 kHz.[4] Beluge imaju sposobnost da proizvode jedinstvene, individualne glasove i mogu da razmenjuju akustičke signale, odnosno održavaju dijalog na određenim distancama.[5]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Ženke beluge dostižu polnu zrelost od 9-12. godina, a mužjaci nešto kasnije.[4] Parenje se odvija tokom zime do ranog proleća, dok su životinje još u svojim zimskim prebivalištima i dok počnu sa migracijama. Ženke rađaju po jedno mladunče u proleće nakon prosečne trudnoće od 15 meseci, sa rasponom od 14 i po u divljini do 15-17 meseci u zatočeništvu. Po rođenju, mladunci su dugi 1.5 metar i teški 80 kilograma. Mladunci su tamnosive boje. Ta siva boja polako beli kako beluge rastu, dobijajući svoju prepoznatljivu čisto belu boju u dobu od 7 godina kod ženki i 9 kod mužjaka. Majka proizvodi visokokalorično mleko i doji mladunče dve godine.[4]

Životni vek beluge iznosi i do 50 godina. Ženke u zatočeništvima su čak sa 20 godina započele trudnoću.

Populacija i status[uredi | uredi izvor]

Beluge su popularne u akva parkovima s obzirom da su prijateljski nastrojene prema ljudima.

Brojnost svetske populacije belugi danas iznosi oko 100.000 jedinki. Iako je ovaj broj veći od broja ostalih kitova, mnogo je manji u poređenju sa nekadašnjom populacijom, dok se vrsta nije masovno lovila. U Bofortovom moru živi procenjenih 40.000 belugi, preko 25.000 u Hadsonovom zalivu, 18.500 u Beringovom moru i oko 28.000 belugi oko kanadskog Arktika. Najjužnija populacija u zalivu reke Sen Loren iznosi približno 1000 životinja.[6]

Beluge su bile među prvim vrstama kitova koje su donesene u zatočeništvo. Prvi primerak je prikazan 1861. godine na Barnumovom muzeju u Njujorku. Danas je jedna od retkih vrsta koe se čuvaju u akva parkovima širom Severne Amerike i Evrope. Ljude privlače njihova čisto bela boja kože, kao i oblik usta i izrazi lica. Iako je kod većine kitova „smešak“ fiksiran, beluge imaju daleko pokretljivije izraze usta zahvaljujući nesraslim vratnim pršljenovima.

Beluge su vekovima lako lovljene od strane autohtonih arktičkih naroda zbog gustine populacija i predvidljivih migracionih puteva. Na nekim mestima, poput zapadnog Grenlanda, pređašnji komercijalni ulovi (danas zabranjeni) su ostavili populacije belugi u velikoj opasnosti, a neki narodi i dalje nastavljaju sa kitolovom. Kako bi uspeli da populacija ostane održiva, Svetski savez za očuvanje vrsta IUCN je svrstao beluge na svoju crvenu listu 1995. godine.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lowry, L., Reeves, R. & Laidre, K. (2017). „Delphinapterus leucas”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 7. januar 2020. 
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 126. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Beluga kit na MarineBio.org”. Arhivirano iz originala 10. 04. 2008. g. Pristupljeno 13. 06. 2008. 
  4. ^ a b v O’Corry-Crowe G. M. (2008) Beluga Whale, 108-112. In: Perrin, W.F., Würsig, B. and Thewissen, J.G.M. Eds. Encyclopedia of Marine Mammals. Second Edition. Academic Press, London
  5. ^ Bel’kovitch, V. M., and Sh’ekotov, M. N. (1990). “The Belukha Whale: Natural Behaviour and Bioacoustics.” USSR Academy of Science, Moscow, Translated by Woods Hole Oceanographic Institution, 1993.
  6. ^ [„WDC, Whale and Dolphin Conservation[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 30. 01. 2008. g. Pristupljeno 14. 06. 2008.  Sukob URL—vikiveza (pomoć) WDC, Whale and Dolphin Conservation]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Белуга&oldid=26821728”