Бизамски пацов

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bizamski pacov
Ondatra zibethicus
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Rodentia
Porodica:
Cricetidae
Potporodica:
Arvicolinae
Pleme:
Ondatrini

Gray, 1825
Rod:
Ondatra

Link, 1795
Vrsta:
O. zibethicus
Binomno ime
Ondatra zibethicus
(Linnaeus, 1766)
Areal bizamskog pacova
  prirodno područje vrste
  područje gde je vrsta uvedena

Bizamski pacov ili maskat (lat. Ondatra zibethicus) jedina je vrsta roda Ondatra i plemena Ondatrini, a pripada porodici hrčkova (Cricetidae). Ovu životinju prvi put je 1766. godine opisao švedski prirodnjak Karl Line. Maskat je semiakvatični glodar srednje veličine koji je autohton za Severnu Ameriku i uvedena vrsta u delovima Evrope, Azije i Južne Amerike. Maskat obitava u močvarama u širokom opsegu klima i habitata. On vrši važan uticaj na ekologiju močvara,[2] i izvor je hrane i krzna za ljude.[3][4]

Maskat je najveća vrsta u potporodici Arvicolinae, koja obuhvata 142 druge vrste glodara, uglavnom voluharice i leminge. Maskati se smatraju pacovima u generalnom smislu, jer su oni glodari srednje veličine sa adaptivnim životnim stilom i svaštojednom ishranom. Oni međutim nisu članovi roda Rattus.

Opis[uredi | uredi izvor]

Bizamski pacov jede šargarepu

Ovaj glodar po veličini spada u grupu krupnih hrčkova. Jedinke su dugačke između 35 i 40 cm bez repa (sam rep može biti dugačak i do 25 cm), dok pojedini primerci mogu biti i duži.[5] Obično teže od 500 do 800 g, međutim neki dostižu masu i preko jednog kilograma. Krzno bizamskog pacova je gusto, glatko i ima odsjaj. Na leđima je tamnosmeđe, sa strane crvenkasto, a po stomaku sivosmeđe. Ova životinja ima robusnu formu tela, oči su joj male i okruglaste, a ušne školjke kratke i skrivene u debelom krznu. Mesnate usne, prekrivene krznom, mogu se preklapati iza sekutića, te sprečiti ulazak vode prilikom ronjenja. Bizamski pacov ima zdepaste, petoprsne ekstremitete sa kratkim stopalom. Zadnje noge su snažnije razvijene, sa jakim kandžama i plovnom kožicom između prstiju. Dugački rep prekriven je rožnim ljuspicama.[6]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Bizamski pacov autohtona je vrsta na području Severne Amerike. Javlja se od severa Kanade i juga Aljaske do Sjedinjenih Država, izuzev u sušnim delovima Teksasa i Floride. 1905. godine ova vrsta biva uvedena na prostoru današnje Češke Republike, a kasnije se proširila na teritoriju gotovo čitave Evrope i jednim delom Azije. Na prostoru Srbije, bizamski pacov zabeležen je u severnim i centralnim delovima zemlje, ređe u južnim (deo sliva Južne Morave i Vlasine). Ima ga duž svih većih i manjih vodotka u Podunavlju, Posavini, Velikom Pomoravlju, duž Tise i kanala DTD u Vojvodini. Takođe je primećen na Limu, Ibru, Timoku i Zapadnoj Moravi. Ondatra je potencijalno invazivna vrsta u Srbiji, jer se veruje da predstavlja konkurenciju vodenoj voluharici (lat. Arvicola amphibius), te da izaziva veliku štetu kada se prenamnoži.

Ovaj glodar svoje životno stanište pronalazi pored kanala, ribnjaka i drugih vodenih površina. Aktivan je, uglavnom, tokom noći i veći deo života provodi u vodi, te je stoga izuzetan plivač. Živi u velikim porodičnim zajednicama, gradeći skloništa sa hranilištima, brojnim tunelima i prolazima, sa ulazom koji je najčešće ispod vode. Ova vrsta je izuzetno teritorijalna, a prečnik njene teritorije iznosi oko 60 m.[6]

Njihove populacije prirodno kruže; u oblastima gde ih ima u izobilju, sposobni su da uklone veliki deo vegetacije u močvarama.[7] Smatra se da igraju glavnu ulogu u određivanju vegetacije posebno prerijskih močvara.[8] Oni takođe selektivno uklanjaju preferirane biljne vrste, menjajući tako obilje biljnih vrsta u mnogim vrstama močvara.[2] Biljne vrste koje obično jedu uključuju rogoz i žuti lokvanj. Smatra se da su aligatori važan prirodni predator, i odsustvo bizamskih pacova sa Floride može delimično biti rezultat aligatorske predacije.[9]

Dok je mnogo močvarnih staništa eliminisano zbog ljudske aktivnosti, novo stanište bizamskih pacova je stvoreno izgradnjom kanala ili kanala za navodnjavanje, te je bizamski pacov i dalje uobičajen i široko rasprostranjen. Oni su u stanju da žive pored potoka koji sadrže sumpornu vodu koja otiče iz rudnika uglja. Ribe i žabe nestaju u takvim potocima, ali oni mogu napredovati i zauzimati močvarna područja. Bizamski pacovi takođe imaju koristi od ljudskog progona dela njihovih predatora.[10][11][12]

Bizamski pacov je klasifikovan kao „zabranjeni novi organizam“ u skladu sa Zakonom o opasnim supstancama i novim organizmima Novog Zelanda iz 1996. godine, koji sprečava njegov uvoz u zemlju.[13]

Trematoda Metorchis conjunctus takođe može zaraziti bizamske pacove.[14]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Rasprostranjenost podvrsta u Severnoj Americi.
  O.z.zibethicus
  O.z.albus
  O.z.aquilonius
  O.z.bernardi
  O.z.cinnamominus
  O.z.goldmani
  O.z.macrodon
  O.z.mergens
  O.z.obscurus
  O.z.occipitalis
  O.z.osoyoosensis
  O.z.pallidus
  O.z.ripensis
  O.z.rivalicus
  O.z.spatulatus
  O.z.zalophus

Ondatra zibethicus ima 16 podvrsta: O.z. albus, O.z. aquihnis, O.z. bemardi, O.z. cinnamominus, O.z. macrodom, O.z. mergens, O.z. obscurus, O.z. occipitalis, O.z. osoyoosensis, O.z. pallidus, O.z.ripensis, O.z. rivalicus, O.z. roidmani, O.z. spatulatus, O.z. zalaphus i O.z. zibethicus.[15]

Status invazivnosti[uredi | uredi izvor]

U Evropi, bizamski pacov je od 2. avgusta 2017. godine uvršten na listu invazivnih stranih vrsta od interesa Unije (listu Unije).[16] To znači da se ova vrsta ne može uvoziti, uzgajati, transportovati, komercijalizovati ili namerno puštati u životnu sredinu u celoj Evropskoj uniji.[17]

Način života[uredi | uredi izvor]

Bizamski pacov ne gomila hranu, niti hibernira tokom zime, pa zato stalno mora biti u pokretu. Kreće se vodenim tokovima, pa se samim tim brzo širi teritorijom koju naseljava. Kao što je već rečeno, ovaj glodar živi u velikim zajednicama. Period parenja počinje u martu, ženke nose 27 dana, a jedna ženka može da okoti 7-8 mladunaca. Pare se i kote 3 do 4 puta godišnje. Što se ishrane tiče, uglavnom preferiraju hranu biljnog porekla (jedu sve delove biljaka), ali je zastupljena i ishrana hranom životinjskog porekla (ikra, jaja, žabe...).

Napomenuto je da su ove životinje izuzetno teritorijalne, te ukoliko se osete ugroženim, veoma dobro mogu braniti svoju teritoriju. Kada se nađu u klopci, mogu biti jako opasni borci.

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

Ova vrsta nije ugrožena, i navedena je kao poslednja briga jer ima široko rasprostranjenje.[18]

Populacioni trend[uredi | uredi izvor]

Populacija ove vrste je stabilna, sudeći po dostupnim podacima.[18]

U ljudskoj istoriji[uredi | uredi izvor]

Američki indijanci su dugo smatrali da je bizamski pacov veoma važna životinja. Neka plemena su predviđala nivoe snežnih padavina tokom zime posmatrajući veličinu i vremenski raspored izgradnje maskatovih skloništa.[19] U nekoliko mitova o stvaranju autohtonih indijanaca, maskati rone na dno primordijalnog mora da donesu blato od koga je Zemlja napravljena, nakon što druge životinje nisu uspele da ostvare taj zadatak.[20] Maskati su ponekad bili izvor hrane u Severnoj Americi.[21] U severoistočnom delu Mičigena, katolicima je razrešenjem već dugo dozvoljeno da konzumiraju maskrate tokom pojedinih crkvenih praznika kad je konzumiranje mesa, izuzev ribe, zabranjeno. Ta tradicija potiče iz ranog 19. veka.[22]

Zimske kape Kraljevske kanadske konjičke policije su napravljene od maskratovog krzna.[23]

  • Krzneni kaput od maskrata
    Krzneni kaput od maskrata
  • Zamka za maskrate u Holandiji
    Zamka za maskrate u Holandiji

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cassola, F. (2016). „Ondatra zibethicus”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T15324A22344525. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T15324A22344525.en. Arhivirano iz originala 17. 5. 2019. g. Pristupljeno 2. 6. 2018. 
  2. ^ a b Keddy, P.A. (2010). Wetland Ecology: Principles and Conservation. (2nd edition) Cambridge, UK:Cambridge University Press.
  3. ^ „Wildlife Directory: Muskrat”. Living with Wildlife in Illinois. University of Illinois Extension. Arhivirano iz originala 2011-05-18. g. Pristupljeno 2012-12-20. 
  4. ^ Lavender, Catherine. „Late Winter on Staten Island: The Crepuscular Dance of the Muskrats”. Staten Island Through the Seasons. College of Staten Island. Arhivirano iz originala 2012-02-04. g. Pristupljeno 2012-12-20. 
  5. ^ Burnie, David; Wilson, Don E., ur. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. New York: DK Adult. ISBN 0-7894-7764-5. LCCN 2006272650. 
  6. ^ a b „Bizamski pacov - ekosub.rs”. Arhivirano iz originala 27. 12. 2016. g. Pristupljeno 10. 08. 2018. 
  7. ^ O'Neil, Ted (1949). The Muskrat in the Louisiana Coastal Marshes: A Study of the Ecological, Geological, Biological, Tidal, and Climatic Factors Governing the Production and Management of the Muskrat Industry in Louisiana. New Orleans, Louisiana: Louisiana Department of Wildlife & Fisheries. LCCN 50063347. 
  8. ^ van der Valk, Arnold G., ur. (1989). Northern Prairie Wetlands. Ames, Iowa: Iowa State University Press. ISBN 0-8138-0037-4. LCCN 88009266. 
  9. ^ Keddy, Paul A.; Gough, Laura; Nyman, J. Andy; McFalls, Tiffany; Carter, Jacoby; Siegrist, Jack (2009). „Alligator Hunters, Pelt Traders, and Runaway Consumption of Gulf Coast Marshes: A Trophic Cascade Perspective on Coastal Wetland Losses”. Ur.: Silliman, Brian R.; Grosholz, Edwin D.; Bertness, Mark D. Human Impacts on Salt Marshes: A Global Perspective. Berkeley, California: University of California Press. str. 115—133. ISBN 978-0-520-25892-1. LCCN 2008048366. 
  10. ^ Caras, Roger A. (1967). North American Mammals: Fur-bearing Animals of the United States and Canada. New York: Galahad Books. ISBN 0-88365-072-X. 
  11. ^ Nowak, Ronald M.; Paradiso, John L. (1983). Walker's Mammals of the World. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-2525-3. LCCN 82049056. 
  12. ^ „Muskrat”. Merriam-Webster Dictionary. Pristupljeno 2. 10. 2011. 
  13. ^ „Hazardous Substances and New Organisms Act 2003 – Schedule 2 Prohibited new organisms”. New Zealand Legislation. Pristupljeno 26. 1. 2012. 
  14. ^ Chai, Jong-Yil; Murrell, K. Darwin; Lymbery, Alan J. (oktobar 2005). „Fish-borne parasitic zoonoses: Status and issues”. International Journal for Parasitology. 35 (11–12): 1233—1254. PMID 16143336. S2CID 39281434. doi:10.1016/j.ijpara.2005.07.013. 
  15. ^ „Identification of Invasive Alien Species using DNA barcodes” (PDF). Royal Belgian Institute of Natural Sciences. Pristupljeno 23. 1. 2023. 
  16. ^ „List of Invasive Alien Species of Union concern”. ec.europa.eu. European Commission. Pristupljeno 2021-07-27. 
  17. ^ „REGULATION (EU) No 1143/2014 of the European parliament and of the council of 22 October 2014 on the prevention and management of the introduction and spread of invasive alien species”. Official Journal of the European Union. 57 (L 317): 35—55. 4. 11. 2014. Pristupljeno 25. 9. 2021. 
  18. ^ a b Crvena lista Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2011) (jezik: engleski)
  19. ^ Smith, Murray (maj 1982). „Science for the Native Orientated Classroom”. Journal of American Indian Education. Arizona State University. 21 (1). Arhivirano iz originala 16. 6. 2010. g. Pristupljeno 8. 1. 2010. 
  20. ^ Musgrave, P. (2007). How the Muskrat Created the World Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. januar 2006), Muskrat.com Accessed 11 November 2007.
  21. ^ Apicius (2012). Cookery and Dining in Imperial Rome. Courier Corporation. str. 205. ISBN 978-0-486-15649-1. 
  22. ^ Lukowski, Kristin (8. 3. 2007), „Muskrat love: Friday Lent delight for some OKed as fish alternative”, Catholic News Service, Catholic.org, Arhivirano iz originala 26. 3. 2013. g., Pristupljeno 31. 3. 2013 
  23. ^ „RCMP Muskrat Hat”. williamscully.ca. William Scully Ltd. 9. 2. 2005. Arhivirano iz originala 05. 06. 2015. g. Pristupljeno 9. 6. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Бизамски пацов на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бизамски_пацов&oldid=27508449”