Бизамски пацов

С Википедије, слободне енциклопедије

Бизамски пацов
Muskrat Foraging.JPG
Ondatra zibethicus
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Племе:
Ondatrini

Gray, 1825
Род:
Ondatra

Link, 1795
Врста:
O. zibethicus
Биномно име
Ondatra zibethicus
(Linnaeus, 1766)
Verbreitungsgebiet Bisamratten.jpg
Ареал бизамског пацова
  природно подручје врсте
  подручје где је врста уведена

Бизамски пацов или маскат (лат. Ondatra zibethicus) једина је врста рода Ondatra и племена Ondatrini, а припада породици хрчкова (Cricetidae). Ову животињу први пут је 1766. године описао шведски природњак Карл Лине. Маскат је семиакватични глодар средње величине који је аутохтон за Северну Америку и уведена врста у деловима Европе, Азије и Јужне Америке. Маскат обитава у мочварама у широком опсегу клима и хабитата. Он врши важан утицај на екологију мочвара,[2] и извор је хране и крзна за људе.[3][4]

Маскат је највећа врста у потпородици Arvicolinae, која обухвата 142 друге врсте глодара, углавном волухарице и леминге. Маскати се сматрају пацовима у генералном смислу, јер су они глодари средње величине са адаптивним животним стилом и сваштоједном исхраном. Они међутим нису чланови рода Rattus.

Опис[уреди | уреди извор]

Бизамски пацов једе шаргарепу

Овај глодар по величини спада у групу крупних хрчкова. Јединке су дугачке између 35 и 40 cm без репа (сам реп може бити дугачак и до 25 cm), док поједини примерци могу бити и дужи.[5] Обично теже од 500 до 800 g, међутим неки достижу масу и преко једног килограма. Крзно бизамског пацова је густо, глатко и има одсјај. На леђима је тамносмеђе, са стране црвенкасто, а по стомаку сивосмеђе. Ова животиња има робусну форму тела, очи су јој мале и округласте, а ушне шкољке кратке и скривене у дебелом крзну. Меснате усне, прекривене крзном, могу се преклапати иза секутића, те спречити улазак воде приликом роњења. Бизамски пацов има здепасте, петопрсне екстремитете са кратким стопалом. Задње ноге су снажније развијене, са јаким канџама и пловном кожицом између прстију. Дугачки реп прекривен је рожним љуспицама.[6]

Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]

Бизамски пацов аутохтона је врста на подручју Северне Америке. Јавља се од севера Канаде и југа Аљаске до Сједињених Држава, изузев у сушним деловима Тексаса и Флориде. 1905. године ова врста бива интродукована на простору данашње Чешке Републике, а касније се проширила на територију готово читаве Европе и једним делом Азије. На простору Србије, бизамски пацов забележен је у северним и централним деловима земље, ређе у јужним (део слива Јужне Мораве и Власине). Има га дуж свих већих и мањих водотка у Подунављу, Посавини, Великом Поморављу, дуж Тисе и канала ДТД у Војводини. Такође је примећен на Лиму, Ибру, Тимоку и Западној Морави. Ондатра је потенцијално инвазивна врста у Србији, јер се верује да представља компетицију воденој волухарици (лат. Arvicola amphibius), те да изазива велику штету када се пренамножи.

Овај глодар своје животно станиште проналази поред канала, рибњака и других водених површина. Активан је, углавном, током ноћи и већи део живота проводи у води, те је стога изузетан пливач. Живи у великим породичним заједницама, градећи склоништа са хранилиштима, бројним тунелима и пролазима, са улазом који је најчешће испод воде. Ова врста је изузетно територијална, а пречник њене територије износи око 60 м.[6]

Њихове популације природно круже; у областима где их има у изобиљу, способни су да уклоне велики део вегетације у мочварама.[7] Сматра се да играју главну улогу у одређивању вегетације посебно преријских мочвара.[8] Они такође селективно уклањају префериране биљне врсте, мењајући тако обиље биљних врста у многим врстама мочвара.[2] Биљне врсте које обично једу укључују рогоз и жути локвањ. Сматра се да су алигатори важан природни предатор, и одсуство бизамских пацова са Флориде може делимично бити резултат алигаторске предције.[9]

Док је много мочварних станишта елиминисано због људске активности, ново станиште бизамских пацова је створено изградњом канала или канала за наводњавање, те је бизамски пацов и даље уобичајен и широко распрострањен. Они су у стању да живе поред потока који садрже сумпорну воду која отиче из рудника угља. Рибе и жабе нестају у таквим потоцима, али они могу напредовати и заузимати мочварна подручја. Бизамски пацови такође имају користи од људског прогона дела њихових предатора.[10][11][12]

Бизамски пацов је класификован као „забрањени нови организам“ у складу са Законом о опасним супстанцама и новим организмима Новог Зеланда из 1996. године, који спречава његов увоз у земљу.[13]

Трематода Metorchis conjunctus такође може заразити бизамске пацове.[14]

Подврсте[уреди | уреди извор]

Распрострањеност подврста у Северној Америци.
  O.z.zibethicus
  O.z.albus
  O.z.aquilonius
  O.z.bernardi
  O.z.cinnamominus
  O.z.goldmani
  O.z.macrodon
  O.z.mergens
  O.z.obscurus
  O.z.occipitalis
  O.z.osoyoosensis
  O.z.pallidus
  O.z.ripensis
  O.z.rivalicus
  O.z.spatulatus
  O.z.zalophus

Ondatra zibethicus има 16 подврста: O.z. albus, O.z. aquihnis, O.z. bemardi, O.z. cinnamominus, O.z. macrodom, O.z. mergens, O.z. obscurus, O.z. occipitalis, O.z. osoyoosensis, O.z. pallidus, O.z.ripensis, O.z. rivalicus, O.z. roidmani, O.z. spatulatus, O.z. zalaphus и O.z. zibethicus.[15]

Статус инвазивности[уреди | уреди извор]

У Европи, бизамски пацов је од 2. августа 2017. године уврштен на листу инвазивних страних врста од интереса Уније (листу Уније).[16] То значи да се ова врста не може увозити, узгајати, транспортовати, комерцијализовати или намерно пуштати у животну средину у целој Европској унији.[17]

Начин живота[уреди | уреди извор]

Бизамски пацов не гомила храну, нити хибернира током зиме, па зато стално мора бити у покрету. Креће се воденим токовима, па се самим тим брзо шири територијом коју насељава. Као што је већ речено, овај глодар живи у великим заједницама. Период парења почиње у марту, женке носе 27 дана, а једна женка може да окоти 7-8 младунаца. Паре се и коте 3 до 4 пута годишње. Што се исхране тиче, углавном преферирају храну биљног порекла (једу све делове биљака), али је заступљена и исхрана храном животињског порекла (икра, јаја, жабе...).

Напоменуто је да су ове животиње изузетно територијалне, те уколико се осете угроженим, веома добро могу бранити своју територију. Када се нађу у клопци, могу бити јако опасни борци.

Угроженост[уреди | уреди извор]

Ова врста није угрожена, и наведена је као последња брига јер има широко распрострањење.[18]

Популациони тренд[уреди | уреди извор]

Популација ове врсте је стабилна, судећи по доступним подацима.[18]

У људској историји[уреди | уреди извор]

Амерички индијанци су дуго сматрали да је бизамски пацов веома важна животиња. Нека племена су предвиђала нивое снежних падавина током зиме посматрајући величину и временски распоред изградње маскатових склоништа.[19] У неколико митова о стварању аутохтоних индијанаца, маскати роне на дно примордијалног мора да донесу блато од кога је Земља направљена, након што друге животиње нису успеле да остваре тај задатак.[20] Маскати су понекад били извор хране у Северној Америци.[21] У североисточном делу Мичигена, дугогодишњи опроштај дозвољава католицима да конзумирају маскрате током појединих црквених празника кад је конзумирање меса, изузев рибе, забрањено. Та традиција потиче из раног 19. века.[22]

Зимске капе Краљевске канадске коњичке полиције су направљене од маскратовог крзна.[23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cassola, F. (2016). Ondatra zibethicus. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T15324A22344525. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T15324A22344525.en. Архивирано из оригинала 17. 5. 2019. г. Приступљено 2. 6. 2018. 
  2. ^ а б Keddy, P.A. (2010). Wetland Ecology: Principles and Conservation. (2nd edition) Cambridge, UK:Cambridge University Press.
  3. ^ „Wildlife Directory: Muskrat”. Living with Wildlife in Illinois. University of Illinois Extension. Архивирано из оригинала 2011-05-18. г. Приступљено 2012-12-20. 
  4. ^ Lavender, Catherine. „Late Winter on Staten Island: The Crepuscular Dance of the Muskrats”. Staten Island Through the Seasons. College of Staten Island. Архивирано из оригинала 2012-02-04. г. Приступљено 2012-12-20. 
  5. ^ Burnie, David; Wilson, Don E., ур. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. New York: DK Adult. ISBN 0-7894-7764-5. LCCN 2006272650. 
  6. ^ а б „Бизамски пацов - ekosub.rs”. Архивирано из оригинала 27. 12. 2016. г. Приступљено 10. 08. 2018. 
  7. ^ O'Neil, Ted (1949). The Muskrat in the Louisiana Coastal Marshes: A Study of the Ecological, Geological, Biological, Tidal, and Climatic Factors Governing the Production and Management of the Muskrat Industry in Louisiana. New Orleans, Louisiana: Louisiana Department of Wildlife & Fisheries. LCCN 50063347. 
  8. ^ van der Valk, Arnold G., ур. (1989). Northern Prairie Wetlands. Ames, Iowa: Iowa State University Press. ISBN 0-8138-0037-4. LCCN 88009266. 
  9. ^ Keddy, Paul A.; Gough, Laura; Nyman, J. Andy; McFalls, Tiffany; Carter, Jacoby; Siegrist, Jack (2009). „Alligator Hunters, Pelt Traders, and Runaway Consumption of Gulf Coast Marshes: A Trophic Cascade Perspective on Coastal Wetland Losses”. Ур.: Silliman, Brian R.; Grosholz, Edwin D.; Bertness, Mark D. Human Impacts on Salt Marshes: A Global Perspective. Berkeley, California: University of California Press. стр. 115—133. ISBN 978-0-520-25892-1. LCCN 2008048366. 
  10. ^ Caras, Roger A. (1967). North American Mammals: Fur-bearing Animals of the United States and Canada. New York: Galahad Books. ISBN 0-88365-072-X. 
  11. ^ Nowak, Ronald M.; Paradiso, John L. (1983). Walker's Mammals of the World. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-2525-3. LCCN 82049056. 
  12. ^ „Muskrat”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 2. 10. 2011. 
  13. ^ „Hazardous Substances and New Organisms Act 2003 – Schedule 2 Prohibited new organisms”. New Zealand Legislation. Приступљено 26. 1. 2012. 
  14. ^ Chai, Jong-Yil; Murrell, K. Darwin; Lymbery, Alan J. (октобар 2005). „Fish-borne parasitic zoonoses: Status and issues”. International Journal for Parasitology. 35 (11–12): 1233—1254. PMID 16143336. S2CID 39281434. doi:10.1016/j.ijpara.2005.07.013. 
  15. ^ „Identification of Invasive Alien Species using DNA barcodes” (PDF). Royal Belgian Institute of Natural Sciences. Приступљено 23. 1. 2023. 
  16. ^ „List of Invasive Alien Species of Union concern”. ec.europa.eu. European Commission. Приступљено 2021-07-27. 
  17. ^ „REGULATION (EU) No 1143/2014 of the European parliament and of the council of 22 October 2014 on the prevention and management of the introduction and spread of invasive alien species”. Official Journal of the European Union. 57 (L 317): 35—55. 4. 11. 2014. Приступљено 25. 9. 2021. 
  18. ^ а б Црвена листа Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2011) (језик: енглески)
  19. ^ Smith, Murray (мај 1982). „Science for the Native Orientated Classroom”. Journal of American Indian Education. Arizona State University. 21 (1). Архивирано из оригинала 16. 6. 2010. г. Приступљено 8. 1. 2010. 
  20. ^ Musgrave, P. (2007). How the Muskrat Created the World Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2006), Muskrat.com Accessed 11 November 2007.
  21. ^ Apicius (2012). Cookery and Dining in Imperial Rome. Courier Corporation. стр. 205. ISBN 978-0-486-15649-1. 
  22. ^ Lukowski, Kristin (8. 3. 2007), „Muskrat love: Friday Lent delight for some OKed as fish alternative”, Catholic News Service, Catholic.org, Архивирано из оригинала 26. 3. 2013. г., Приступљено 31. 3. 2013 
  23. ^ „RCMP Muskrat Hat”. williamscully.ca. William Scully Ltd. 9. 2. 2005. Архивирано из оригинала 05. 06. 2015. г. Приступљено 9. 6. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]