Valentin Gluško
| valentin gluško | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Lik Valentina Gluška na poštanskoj marki Rusije | |||||||||
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 2. septembar 1908. | ||||||||
| Mesto rođenja | Odesa,  Ruska Imperija | ||||||||
| Datum smrti | 10. januar 1989. (80 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Moskva,  SSSR | ||||||||
| Profesija | inženjer | ||||||||
| Delovanje | |||||||||
| Član KPSS od | 1956. godine | ||||||||
| Heroj | |||||||||
| Heroj soc. rada od | 1956. i 1961. godine | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
Valentin Petrovič Gluško (rus. Валенти́н Петро́вич Глушко́) bio je sovjetski inženjer, i u vreme svemirske trke između SAD i Sovjetskog saveza bio je glavni dizajner raketnih motora sovjetskog kosmičkog programa.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Već sa 14 godina počela je da ga interesuje aeronautika, nakon što je pročitao dela Žila Verna. Zna se da je 1923. godine napisao pismo Konstantinu Ciolkovskom, čija se dela smatraju za osnov moderne raketne tehnike i aeronautike. U Odesi je pohađao trgovačku školu, gde je učio limarski zanat. Po završetku škole, upisao se na zanat za ugradnju hidrauličkih komponenti. Prvo je radio na motaži, a zatim je prešao da radi na strugu.
Za vreme boravka u Odesi, Gluško je često eksperimentisao sa raznim eksplozivima. Ovi eksplozivi sakupljeni su iz neeksplodiranih artiljerijskih granata koje je u povlačenju za sobom ostavila Bela garda. U periodu 1924–1925. pisao je članke vezane za istraživanje Meseca, kao i o upotrebi raketnih motora koje je predložio Ciolkovski za letove u svemir.
Nakon toga pohađao je Lenjingradski državni univerzitet gde je izučavao fiziku i matematiku, ali je uvideo da programi specijalizacije nisu po njegovom ukusu. Navodno je bez diplomiranja napustio ovu ustanovu u aprilu 1929. godine. Od 1929–1930. posvetio se istraživanju raketnih tehnologija u Laboratoriji za dinamiku gasova, gde je osnovan odsek za ispitivanje tečnih raketnih goriva i elektromotora. Postao je član Grupe za istraživanje reaktivnog kretanja (rus. Группа изучения реактивного движения – GIRD), koja je osnovana u Lenjingradu 1931. godine.
Gluško je 23. marta 1938. godine uhapšen od strane NKVD-a, u okviru Velike čistke kojom je rukovodio Josif Staljin, i odveden u zatvor Butirka. Nakon toga, 15. avgusta 1939. godine osuđen je na osam godina prinudnog rada u Gulagu. Mada je zvanično bio zatvorenik, Gluška su postavili da radi na raznim aeronautičkim projektima sa ostalim naučnicima koji su takođe bili u Gulagu. Gluško je 1941. postavljen na čelo biroa za dizajniranje raketnih motora na tečno gorivo. Posebnim dekretom konačno je oslobođen 1944. godine. On i Sergej Koroljov su 1944. godine konstruisali pomoćni raketni motor RD-1 KhZ [sic] koji je testiran na avionu Lavočkin La-7. Ova letelica imala je zadatak da brani prestonicu od napada aviona Luftvafea sa velikih visina.[1]
Po završetku Drugog svetskog rata Gluško je poslat u Nemačku i delove istočne Evrope kako bi proučio rakete koje su izumeli nacistički inženjeri. Godine 1946. postao je glavni dizajner sopstvenog biroa, OKB 456, i na ovoj poziciji je ostao sve do 1974. godine. Ovaj biro igrao je značajnu ulogu u razvoju raketnih motora unutar Sovjetskog saveza.
Njegov dizajnerski biro OKB 456 (kasnije NPO Energomaš) razvio je sledeće raketne motore: RD-101 sa potiskom od 340 kN, korišćen na projektilu R-2, zatim RD-110 (1.180 kN) korišćen na R-3, a nakon toga i RD-103 (430 kN) korišćen na projektilu R-5 Pobeda (NATO oznaka „SS-3 Shyster“). Projektil R-7 Semjorka za pogon je koristio (a i danas se koriste na raketi Sojuz) četiri Gluškova motora RD-107 i jedan motor RD-108. Zatim je 1954. godine počeo sa razvojem motora za projektil R-12 Dvina (NATO oznaka SS-4 Sandal). Takođe je postao glavni snabdevač raketnim motorima Sergeja Koroljova, koji je projektovao projektil R-9 Desna (NATO oznaka SS-8 Sasin). Među njegovim motorima ističe se raketni motor RD-170 na tečno gorivo.
Nakon što su amerikanci uspešno poslali ljude na Mesec, premijer Leonid Brežnjev je 1974. godine ugasio sovjetski projekat za slanje ljudi na Mesec. Sproveo je konsolidaciju sovjetskog svemirskog programa stavivši OKB-1 Vasilija Mišina (bivši dizajnerski biro Sergeja Koroljova), kao i mnoge druge biroe, pod jedan krov, a direktor tog novog velikog biroa postao je Gluško. Kasnije je ovaj biro preimenovan u NPO Energija. Gluško je prvo otpustio Mišina, a zatim i prekinuo projekat rakete-nosača N-1 koji je i sam već dugo kritikovao. Međutim, Gluško je i sam doprineo da ovaj projekat ne postigne uspešna lansiranja, jer je odbijao da dizajnira raketni motor velikog potiska za Koroljova, navodno zbog nesuglasica između njih dvojice oko toga koje će se raketno gorivo koristiti – kriogeno ili hipergolično.
Gluško se zalagao za razvoj nove rakete-nosača koja će biti dovoljno moćna da prenese sav potreban teret za uspostavljanje sovjetske baze na Mesecu. Međutim, američki projekat Apolo se do tada već ugasio, a rukovodstvo SSSR-a želelo je da se počne sa razvojem pandana američkom spejs-šatlu. Gluškov tim nalazio se u sklopu sovjetskog ministarstva za mašinoizgradnju, na čijem je čelu bio Sergej Afanasijev. Pred svoju smrt, Gluško je za svog naslednika oderedio Borisa Gubanova Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2014).
Umro je 10. januara 1989. godine od posledica ateroskleroze arterija na mozgu. Sahranjen je na groblju Novodevičje u Moskvi.[2] Nakon Gluškove smrti, na njegovu umrlicu potpisali su se mnogi vodeći članovi Komunističke partije Sovjetskog Saveza, a među njima i Mihail Gorbačov. Tek nakon smrti, javnost zemalja SSSR-a saznala je koliko važnu ulogu je Gluško igrao u sovjetskom programu istraživanja svemira. Dugi niz godina Gluško je radio u senci Sergeja Koroljova, i u tim godinama nije dobijao poštovanje koje je svakako zaslužio. Gluško je imao reputaciju tvrdoglavog čoveka.
Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor]
- Orden junaka socijalističkog rada, dva puta (1956. i 1961)
- Orden Lenjina, pet puta (1956, 1958, 1961, 1968. i 1978)
- Orden Oktobarske revolucije, (1971)
- Orden crvene zastave za rad, (1945)
- Jubilarna medalja „Obeležavanje stogodišnjice rođenja Vladimira Iljiča Lenjina“, (1970)
- Jubilarna medalja „Trideset godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945“, (1975)
- Jubilarna medalja „Četrdeset godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945“, (1985)
- Medalja „Za veliki trud u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945“, (1945)
- Medalja „Veteran rada“, (1984)
- Medalja „U čast 800 godina Moskve“, (1948)
- Lenjinova nagrada, (1957)
- Staljinova nagrada, dva puta (1967. i 1984)
- Zlatna medalja, Akademija nauka Ciolkovski, SSSR, (1958)
- Paul Tissandier Diploma, FAI, (1967)
- Počasni građanin Koroljova
- Asteroid 6357, otkriven 1976. godine, nazvao je u Gluškovu čast astronom Nikolaj Černjih
- Krater Gluško na Mesecu nazvan je u njegovu čast
- Aleja u prestonici Ukrajine – Kijevu nazvana je u Gluškovu čast
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Bibliografija[uredi | uredi izvor]
- V. P. Gluško i G. Langemak, Rakete, njihova konstrukcija i primena, 1935. godine
- V. P. Gluško, Raketni motori GDL-OKB, Izdavačka kuća Novosti, Moskva, 1975. godine
- V. P. Gluško, Razvoj raketne tehnologije u SSSR-u, Izdavačka kuća Novosti, Moskva, 1973. godine
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ "Last of the Wartime Lavochkins", AIR International, Bromli, Kent, U. K., novembar 1976, Tom 11, broj 5, strane 245-246.
- ^ Mogila V. P. Gluško na Novodevičьem kladbiщe
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Harford, James J. (1997). Korolev: how one man masterminded the Soviet drive to beat America to the moon. New York: Wiley. ISBN 978-0-471-14853-1. Pristupljeno 3. 10. 2007.
- "Testing of rocket and space technology - the business of my life" Events and facts - A.I. Ostashev, Korolev, 2001;
- Ostashev, Arkady (2010). Sergey Pavlovich Korolyov - The Genius of the 20th Century. M. of Public Educational Institution of Higher Professional Training MGUL. ISBN 978-5-8135-0510-2.
- Valentin Gluško na sajtu Family history
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Akademik Valentin Petrovič Gluško
- „Valentin Glushko biography”. Encyclopedia Astronautica. Pristupljeno 25. 7. 2006.
- „Valentin Glushko bronze bust”. 2odessa.com. Arhivirano iz originala 28. 02. 2011. g. Pristupljeno 25. 7. 2006. – spomenik Glušku u Odesi, Ukrajina
- Gluško (lik) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. jul 2015) na sajtu IMDb
- Genii i zlodei. Valentin Gluško. 2009 (Jutjub)
- Valentin Gluško. "Poslednяя lюbovь Boga ognя" (2009) (Jutjub)
- Gluško Valentin Petrovič; Telestudiя Roskosmosa (Jutjub)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
