Vučko Ignjatović

Vučko Ignjatović
Vučko Ignjatović
	Vučko Ignjatović
Lični podaci
Datum rođenja	1909.
Mesto rođenja	Valjevo, Kraljevina Srbija
Datum smrti	26. jun 1942. (32/33 god.)
Mesto smrti	Nova Varoš, Srbija
Vojna karijera
Vojska	Jugoslovenska vojska; Jugoslovenska vojska u otadžbini
Čin	major
Učešće u ratovima	Drugi svetski rat

Vučko Ignjatović (Valjevo, 1909 — Nova Varoš, 26. jun 1942) je bio artiljerijski kapetan Jugoslovenske vojske, komandant Požeškog četničkog korpusa u Drugom svetskom ratu i jedan od prvih oficira koji se „legalizovao” kod Vlade narodnog spasa Milana Nedića, uz pomoć potpukovnika Milana Kalabića.

Kada se saznalo da je i nakon „legalizacije” nastavio da aktivno pomaže generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i od njega prima naređenja i instrukcije, ubijen je od strane pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Novoj Varoši, 26. juna 1942. godine.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Posle završene osnovne škole i gimnazije, Vučko Ignjatović, opredelio se za vojnički poziv. Aprilski rat 1941. godine zatekao ga je u činu kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije. Uspeo je da izbegne nemačko zarobljavanje i još u toku leta 1941. godine stavio se na raspolaganju generalštabnom pukovniku Dragoljubu Mihailovića. Do kraja septembra 1941. godine ustanici su stvorili veliku slobodnu teritoriju u Srbiji. Nemci su se iz Užica povukli bez borbe, 21. septembra 1941. godine prepuštajući grad četnicima Koste Pećanca. Partizanske snage preuzimaju Užice 24. septembra 1941. godine, proterujući nedićevske snage iz već slobodnog grada i uspostavljaju apsolutnu sovjetsku vlast. Nemci su se povukli iz Požege 23. septembra 1941. godine, koju prvo zauzimaju četnici, ali već istog dana ih proteruju partizani, hapseći komandanta Požeškog četničkog odreda.

Pukovnik Dragoljub Mihailović, da bi zaustavio dalje širenje partizanske vlasti na slobodnoj teritoriji, krajem septembra 1941. godine je za komandanta Požeškog odreda postavio Ignjatovića,^[1] oficira koji ima odlučan stav prema komunistima za razliku od drugih četničkih oficira. Partizanski Vrhovni štab je u to vreme sugerisao da se izbegava sukob sa četnicima po svaku cenu, pa im je odobren ulazak u Požegu.^[2] Ubrzo posle ovog, kapetan Ignjatović sa svojim četnicima 4. oktobra 1941. razbija u borbi partizane i uspeva da povrati Požegu. Užički partizanski odred pokušao je protiv napadom da opet zauzme Požegu 6. oktobra 1941. godine, ali ih je kapetan Ignjatović ponovo porazio. Nastali spor je rešen tako što su komunisti dobili Užice, dok je četnicima ostala Požega, mada je u oba mesta formalno podeljena vlast, po sporazumu Mihailović–Tito iz Struganika od 19. septembra 1941. godine.

U narednom periodu u ovom rejonu je dolazilo do brojnih manjih incidenata između partizana i četnika, koji su sve više zatezali već i onako napete odnose. Kapetan Ignjatović je bio gnevan na komuniste, jer je njima pripala fabrika oružja u Užicu, snabdevanje celog ustaničkog fronta protiv Nemaca zavisilo je od isporuka oružja i municije od partizana. Nemci su krajem septembra 1941. preduzeli veliku protiv ofanzivu na ustaničku teritoriju. Zbog manjka oružja i municije na frontu, četnici su se našli u teškoj situaciji, a odnosi između partizana i kapetana Ignjatovića u užičkom kraju, koja se nalazila u dubuni slobodne teritorije, dostigli su vrhunac. Sredinom oktobra Nemci su sve više napredovali, iz pravca Šapca nastupila je nemačka 342. pešadijska divizija, koja je osvojila od ustanika Mačvu i srednje Podrinje, a zatim se uputila prema Valjevu da bi razbila četničku opsadu u tom gradu i izvukla nemačke snage iz obruča. Vođa ustanika, pukovnik Dragoljub Mihailović se tada nalazio na prvoj liniji fronta kod Valjeva, a vođa partizana, Josip Broz, u dubini slobodne teritorije, u Užicu. Do kapetana Ignjatovića su tada stigle glasine da partizani izvlače svoju glavninu snaga sa fronta i izmeštaju kod Užica.

Josip Broz je bio na čelu komunističke delegacije (Broz, Miloš Minić, Mitar Bakić, Sreten Žujović i Milada Rajter) koja se sastala sa pukovnikom Mihailovićem 26. oktobra 1941. godine u selu Brajići. Sastanak je bio dogovoren radi traženja izlaza iz teške situacije izazvane nemačkom protivofanzivom i da bi se rešila pozadinska pitanja. Tokom sastanka raspravljalo se o brojnim pitanjima, a jedno, koje je postavio Broz, bilo je pitanje kapetana Ignjatovića. Broz je izričito zahtevao od Mihailovića da smeni kapetana Vučka Ignjatovića. Mihailović je ovaj zahtev odbio, uz obrazloženje da se on kao četnički komandant ne meša u kadriranja kod partizana. Broz je prenoćio u Dražinom štabu i ujutru 27. oktobra krenuo sa svojom delegacijom natrag za Užice, a najkraći put je vodio kroz Požegu. Broz se osećao potpuno sigurnim jer je od Mihailovića dobio časnu oficirsku reč da će mu prolaz kroz Požegu biti bezbedan. Delegacija je putovala automobilom, a prateća jedinica kamionom.

Kapetan Ignjatović je imao čvrst i potpuno jasan stav o komunistima, a to je, da je to paravojska kojoj osnovni cilj nije borba protiv okupatora Zemlje, već rušenje postojećeg državnog uređenja Kraljevine Jugoslavije i sprovođenje njihove boljševičke revolucije, i da svaka saradnja sa njima predstavlja davanje legitimiteta toj paravojsci. Često je to govorio Draži a i Broz je to vrlo dobro znao i smatrao je (s pravom) kapetana Ignjatovića za najveću opasnost njemu i njegovom pokretu.

U skladu sa tim svojim nepokolebljivim stavom kapetan Ignjatović je bio rešen da konačno raskrsti sa Brozom i čitavim njegovim rukovodstvom. Ne znajući za Dražino obećanje, naredio je da se minira most na reci Skrapež na izlazu iz Požege. Sa obe strane prilaza mostu postavljeno je po jedno mitraljesko gnezdo.

Kada se delegacija približila mostu, jedinica kojom je komandovao narednik Marković, zaustavila je kolonu i Marković je preneo zapovest komandanta Požege, kapetana Ignjatovića da delegaciju sprovede natrag u štab Odreda. Kolona se pod pratnjom okrenula i vratila u centar grada gde je se nalazio štab Odreda i po naređenju komandanta je zatvorena u u nekoliko pomoćnih objekata u dvorištu Štaba.

Kapetan Miloš Glišić javio je telefonom Draži o događaju i nameri Ignjatovića da likvidira delegaciju. Draža je tražio Ignjatovića na telefon i kako je zapisano, do slova mu rekao: "Vučko ja sam tom njihovom vođi svojom oficirskom rečju garantovao bezbedan prolaz a ti si oficir i vrlo dobro znaš šta znači reč Jugoslovenskog oficira“ Šta je tada mogao da uini oficir koji od vrhovnog komandanta dobije ovakvo naređenje ? Nevoljno je naredio da se delegaciji dozvoli dalje putovanje, ali ne smatrajući ih vojskom već bandom, nije izašao u dvorište da ih vojnički pozdravi ! Kapetan Ignjatović je bio strašno razočaran i nikada nije prežalio što je tada poslušao Dražu a mnogi izvori tvrde da se i sa Draža gorko kajao zbog ove svoje naredbe.^{[traži se izvor]}

Partizansko-četnički sukob[uredi | uredi izvor]

Sutradan, 28. oktobra, Kapetan Vučko Ignjatović je naredio da se zaustavi partizanski voz koji je iz Užica prevozio municiju, zahtevajući deo, kako je dva dana ranije dogovoreno u Brajićima. Milan Blagojević je to odbio, nakon čega je zarobljen i sledeće noći streljan.

Dana 9. oktobra, užički partizanski odred napao je Ribaševinski četnički odred u selu Karan, čime je otpočela partizanska ofanziva na Ravnu Goru. Uveče 30. oktobra, Požeški Odred pokušava da povrati selo Karan ali bez uspeha.^{[traži se izvor]}^{[osporeno – razgovor]}

Prema planu koji je razradio Ignjatović, Užice je trebalo sa svih strana da napadnu Požeški, Zlatiborski, Račanski i Užički četnički odred.^[3] Međutim, partizani su saznali za ove pripreme, pa su preduzete mere da se napad odbije.

Tokom 2. novembra Požeški Četnički Odred na čelu sa kapetanom Ignjatovićem pokušava da protivnapadom potisne partizane prema Užicu, ali sukobivši se sa partizanskom glavninom, biva prinuđen da se povuče ka Požegi.

3. novenbra partizanske snage su krenule u sveopšti napad na četnike i preuzele Požegu.

Požeški odred je upravo tog dana očekivalo isporuku oružja i municije od britanske avijacije u Požegi.

Naravno, očekivana pomoć nije mogla biti isporučena.

Sredinom novembra 1941. godine, Nemci zaustavljaju napredovanje, očekujući da se ustanici u međusobnoj borbi istroše. Na preporuku Đenerala Mihailovića Kapetan Vučko Ignjatović odlučuje da legalizuje svoj Požeški Četnički Odred kao što je već učinilo nekoliko četičkih odreda. Bila je to naravno fiktivna saradnja, jer su svi ti odredi faktički ostali pod komandom generala Mihailovića. Stavlja se pod komandu Milana Kalabića, zapovednika Gornjokolubarske grupe odreda generala Milana Nedića. Kapetan Ignjatović je bio rado prihvaćen od generala Nedića jer je imao iskustva u borbama sa komunistima, ali je i dalje izazivao sumnju kao bivši Dražin komandant. Kod Rudnika u borbama protiv partizana kapetan Ignjatović je bio ranjen.

Nemci krajem novembra nastavljaju akcije protiv partizana i četnika, pod imenom Operacija Dolina Zapadna Morava. Tokom ove ratne operacije partizani su poraženi i proterani u Bosnu.

Legalizacija i smrt[uredi | uredi izvor]

Po Mihailovićevom naređenju, Požeški odred Ignjatovića i Glišića se u novembru 1941. legalizovao u okviru snaga Milana Nedića.^[4]

Ignjatovićev odred prelazi u sastav legalizovanih Sandžačkih četničkih odreda majora Miloša Glišića.

Početkom februara 1942. Ignjatovićev odred je učestvovao u ofanzivi legalizovanih četnika, italijanske divizije Venecija i muslimanske milicije na Novu Varoš posle koje su se partizani 6. februara 1942. povukli iz grada u pravcu Zlatara.^[5]

Kapetan Ignjatović se početkom 1942. godine nalazio sa svojim legalizovanim u Sandžaku, na tromeđi Srbije, Bosne i Crne Gore, sa sedištem u Novoj Varoši. Februara

Na tom celokupnom području snage generala Nedića su postavile jaku odbrambenu liniju, štiteći Srbiju od upada muslimana, ustaša i partizana.^{[traži se izvor]}

U Štab tada već majora Ignjatovića, ljotićevci su infiltrirali nekoliko svojih najvernijih ljudi (Radojko Đurić i dr.), radi utvrđivanja već postojeće sumnje da je Odred faktički još uvek pod komandom generala Mihalovića.^{[traži se izvor]}

U okolinu Nove Varoši na planini Zlatar se tokom maja 1942. godine prebacila Vrhovna Komanda Jugoslovenske vojske u otadžbini na čelu sa generalom Mihailovićem, gde je bio smešten i Ignjatovićev štab. Major Ignjatović se od tada tajno starao o bezbednosti generala Mihailovića, štiteći ga istovremeno od Nemaca, nedićevaca i ljotićevaca, što najjasnije dokazuje da je čitava ta „legalizacija” bila tajni dogovor između Draže i Nedića.

Ljotićevcima i Gestapou je to već potpuno jasno i naređuju najpre atentat na Dražu. Jedan ljotićevski oficir iz Ignjatovićevog štaba poslao je preko seljaka, koji je bio četnički kurir, paket za generala Mihailovića, u kome je bila postavljena eksplozivna naprava. Četnicima u Vrhovnoj komandi je ova pošiljka bila sumnjiva i sa bezbedne udaljenosti inicirali su eksploziju. Zbog sve većih nemačkih potera, Draža odlučuje da se prebaci u Crnu Goru. Prebacivanje organizuje i lično prati major Vučko Ignjatović. Nakon ovoga, kod Nemaca nije više bilo sumnje. Komandant SS trupa i policije za Srbiju general August Majsner izdaje naređenje za likvidaciju Ignjatovića. Naređenje je dato Milošu Masaloviću, drugom čoveku Zbora.^{[traži se izvor]}

Masalović preko svojih ljotićevskih veza prenosi naređenje do navedenih pritajenih ljotićevaca u Odredu, sa zadatkom da se Ignjatović što hitnije likvidira. Vodeći u toj grupi je bio Radojko Đurić iz sela Vrane kod Arilja. On organizuje grupu (četvorica) koja, od okupatora dobijeno naređenje izvršava 26. juna 1942. godine u 15,00 časova. Naime, oni pozivaju komandanta, navodno na telefon, (Ignjatović je stanovao tačno preko puta Štaba). Sačekuju ga sa uperenim mašinkama. Videvši izdaju, Ignjatović izvlači pištolj (telo majora Ignjatovića sa otvorenom futrolom se vidi na fotografiji koja je nakon smrti napravljena), ali četiri mašinke su bile brže.

Posmrtni ostaci majora Vučka Ignjatovića su sutradan nakon ubistva prevezeni do njegovog rodnog Valjeva i nakon dvadesetčetvorosatnog bdenija u Crkvi Pokrova Svete Bogorodice, na Vidovdan, sahranjeni sa svim državnim počastima, 29. juna 1942. godine u porodičnoj grobnici na Novom valjevskom groblju.

Vučko je iza sebe ostavio dvoje dece: ćerku Veru (1939). i sina Vučka (1942).