Glad u Sovjetskom Savezu (1930–1933)

Izgladneli čovek leži na zemlji u Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici

Sovjetska glad 1930–1933 bila je glad u glavnim oblastima Sovjetskog Saveza za proizvodnju žitarica, uključujući Ukrajinu, Severni Kavkaz, Povolžje, Kazahstan, Južni Ural i Zapadni Sibir. Procenjuje se da je život izgubilo oko 5,7 do 8,7 miliona ljudi. Josif Staljin i drugi članovi partije naredili su da se kulaci „likvidiraju kao klasa“ i postali su meta države. Bogatiji zemljoposednici su označeni kao kulaci i boljševici su ih prikazivali kao klasne neprijatelje, što je kulminiralo sovjetskom kampanjom političke represije, uključujući hapšenja, deportacije i pogubljenja velikog broja imućnijih seljaka i njihove porodice 1929–1932.

Glavni faktori koji doprinose gladi uključuju prisilnu kolektivizaciju poljoprivrede u Sovjetskom Savezu kao deo prvog petogodišnjeg plana, prisilnu nabavku žitarica, kombinovanu sa brzom industrijalizacijom, smanjenjem radne snage u poljoprivredi i nekoliko teških suša. Neki naučnici su glad u Ukrajini i Kazahstanu klasifikovali kao genocide, koje je počinila Staljinova vlada, protiv etničkih Ukrajinaca i Kazaha, dok drugi osporavaju relevantnost bilo kakve etničke motivacije, kao što se često podrazumeva pod tim terminom, i fokusirati se na klasnu dinamiku između zemljoposedničkih seljaka (kulaka) sa jakim političkim interesom za privatnu svojinu i fundamentalnih načela vladajuće sovjetske komunističke partije koja su bila dijametralno suprotna tim interesima.

Naučna istraživanja

Debate o genocidu

Pitanje genocida u Golodomoru ostaje značajno pitanje u modernoj politici i sporno je da li bi sovjetska politika potpadala pod pravnu definiciju genocida. Nekoliko naučnika je osporilo da je glad bila genocidni čin sovjetske vlade. Arčibald Geti kaže da je „ogromna težina mišljenja među naučnicima koji rade u arhivima... da je užasna glad iz 1930-ih bila rezultat staljinističkog nesporazuma i rigidnosti, a ne nekog genocidnog plana. Politika vlade tokom gladi bila je krivična dela prevare i ubistva iz nehata, iako ne otvoreno ubistvo ili genocid. Biograf Josifa Staljina Stiven Kotkin navodi da, iako „nema pitanja o Staljinovoj odgovornosti za glad“ i da nema dokaza za Staljinovu nameru da namerno ubija Ukrajince.

Profesor ekonomije Majkl Elman kritikovao je Dejvisov i Vitkroftov pogled na nameru kao suviše uski, rekavši: „Prema njima [Dejvisu i Vitkroftu], samo preduzimanje radnje čiji je jedini cilj da izazove smrt među seljacima računa se kao namera. Preduzimanje radnje sa neki drugi cilj (npr. izvoz žitarica za uvoz mašina) ali za koji akter sigurno zna da će takođe dovesti do gladovanja seljaka ne računa se kao namerno izgladnjivanje seljaka. Međutim, ovo je tumačenje 'namere' koja ide u oči opštem pravno tumačenje." Sociolog Martin Šo podržava ovo gledište, jer tvrdi da ako je vođa znao da će krajnji rezultat njihove politike biti masovna smrt od gladi, a oni ionako nastavljaju da ih primenjuju, ove smrti se mogu shvatiti kao namerne čak i ako to nije bila jedina namera politike. Vitkroft, zauzvrat, kritikuje ovo gledište u pogledu sovjetske gladi jer veruje da su visoka očekivanja centralnih planera bila dovoljna da pokažu njihovo neznanje o krajnjim posledicama svojih akcija i da bi rezultat toga bila glad. Elman navodi da je Staljin jasno počinio zločine protiv čovečnosti, ali da li je počinio genocid zavisi od definicija genocida,: 681–682, 686  i mnogi drugi događaji bi se takođe morali smatrati genocidima. Pored toga, Elman je takođe kritičan prema fiksaciji na „jedinstveno staljinističko zlo“ kada je reč o prekomernoj smrti od gladi, i tvrdi da su glad i suše bile uobičajena pojava kroz rusku istoriju, uključujući rusku glad 1921–1922, koja se dogodila pre nego što je Staljin došao vlasti. On takođe navodi da je glad bila rasprostranjena širom sveta u 19. i 20. veku u zemljama poput Kine, Indije, Irske i Rusije. Prema Elmanu, G8 je „kriv za masovno ubistvo iz nehata ili masovnu smrt zbog kriminalnog nemara jer nisu preduzeli očigledne mere da smanje masovne smrti“, a Staljinovo „ponašanje nije bilo ništa gore od ponašanja mnogih vladara u devetnaestom i dvadesetom veku.„

Tauger pridaje veću težinu prirodnoj katastrofi, pored propadanja useva, nedovoljnih napora za pružanje pomoći, kao i nesposobnosti i paranoje sovjetskih lidera u pogledu stranih pretnji i seljačkih špekulanata, objašnjavajući glad, i naveo da je loša žetva „učinila je glad neizbežnom“. Tauger je naveo da je teško prihvatiti glad „kao rezultat žitnih nabavki iz 1932. godine i kao svesni čin genocida“, ali da je „režim i dalje bio odgovoran za lišavanje i stradanje sovjetskog stanovništva početkom 1930-ih“, i „ako ništa drugo, ovi podaci pokazuju da su efekti [kolektivizacije i prisilne industrijalizacije] bili gori nego što se pretpostavljalo.“

Neki istoričari i naučnici opisuju glad kao genocid nad Kazahstanima koji je počinila sovjetska država; međutim, postoje oskudni dokazi koji podržavaju ovo gledište. Istoričarka Sara Kameron tvrdi da, iako Staljin nije nameravao da izgladnjuje Kazahstance, on je neke smrti video kao neophodnu žrtvu za postizanje političkih i ekonomskih ciljeva režima. Kameron veruje da glad u kombinaciji sa kampanjom protiv nomada nije genocid u smislu definicije Ujedinjenih nacija (UN), ali je u skladu sa originalnim konceptom genocida Rafaela Lemkina, koji je uništavanje kulture smatrao genocidnim kao i fizičko uništenje. Kameron takođe tvrdi da je glad bila zločin protiv čovečnosti. Vitkroft komentariše da je u tom smislu i seljačka kultura uništena pokušajem stvaranja „novog sovjetskog čoveka“ u svojoj recenziji njene knjige. Nikolo Pjanćiola, vanredni profesor istorije na Univerzitetu Nazarbajev, ide dalje i tvrdi da su sa Lemkinove tačke gledišta genocida svi nomadi Sovjetskog Saveza bili žrtve zločina, a ne samo Kazahstanci.

Uzroci

Za razliku od ruske gladi 1921–1922, povremena suša u Rusiji u to vreme nije bila ozbiljna u pogođenim oblastima. Uprkos tome, istoričar Stiven G. Vitkroft kaže da su „postojale dve loše žetve 1931. i 1932. godine, uglavnom, ali ne u potpunosti, rezultat prirodnih uslova“, unutar Sovjetskog Saveza. Najvažniji prirodni faktor u kazahstanskoj gladi 1931–1933 bio je Žut od 1927. do 1928. koji je bio period ekstremne hladnoće u kome je stoka gladovala i nije mogla da pase. Istoričar Mark Tauger sa Univerziteta Zapadna Virdžinija sugeriše da je glad bila uzrokovana kombinacijom faktora, posebno niske žetve usled prirodnih katastrofa u kombinaciji sa povećanom potražnjom za hranom izazvanom urbanizacijom i industrijalizacijom u Sovjetskom Savezu, i izvozom žita od strane države u u isto vreme. Što se tiče izvoza, Majkl Elman navodi da je izvoz žitarica 1932–1933. iznosio 1,8 miliona tona, što bi bilo dovoljno da prehrani 5 miliona ljudi za jednu godinu.

Prema arhivskom istraživanju koje je objavila Kongresna biblioteka Sjedinjenih Država u junu 1992. godine, industrijalizacija je postala početni mehanizam gladi. Prvi Staljinov petogodišnji plan, koji je partija usvojila 1928. godine, pozivao je na brzu industrijalizaciju privrede. Sa najvećim udelom ulaganja u tešku industriju, došlo je do široko rasprostranjene nestašice robe široke potrošnje, a povećavala se i urbana radna snaga. Očekivalo se da će kolektivizacija koja je uvedena u isto vreme poboljšati poljoprivrednu produktivnost i proizvesti dovoljno velike rezerve žita da nahrani rastuću gradsku radnu snagu. Očekivani suficit je bio da se plati industrijalizacija. Kulaci, koji su bili imućniji seljaci, naišli su na posebno neprijateljstvo Staljinovog režima. Oko milion kulačkih domaćinstava (1.803.392 ljudi prema sovjetskim arhivskim podacima) je likvidirao Sovjetski Savez. Kulacima je konfiskovana imovina i oni su pogubljeni, zatvoreni u Gulagu ili deportovani u kaznene radne logore u susednim zemljama u procesu koji se naziva dekulakizacija. Prisilnoj kolektivizaciji preostalih seljaka se često pružao žestok otpor, što je dovelo do katastrofalnog narušavanja poljoprivredne produktivnosti. Prisilna kolektivizacija pomogla je da se postigne Staljinov cilj brze industrijalizacije, ali je takođe doprinela katastrofalnoj gladi 1932–1933.

Prema nekim naučnicima, kolektivizacija u Sovjetskom Savezu i nedostatak favorizovanih industrija bili su primarni doprinosi smrtnosti od gladi (52% viška smrtnih slučajeva), a neki dokazi pokazuju da je postojala diskriminacija etničkih Ukrajinaca i Nemaca. Levis H. Sigelbaum, profesor istorije na Državnom univerzitetu u Mičigenu, navodi da je Ukrajina posebno teško pogođena kvotama za žito koje su bile postavljene na nivoe koje većina farmi nije mogla da proizvede. Žetva 1933. bila je loša, zajedno sa izuzetno visokim nivoom kvote, što je dovelo do uslova gladovanja. Za nestašice se okrivljuje kulačka sabotaža, a vlasti su distribuirale zalihe koje su bile dostupne samo u urbanim oblastima. Prema istraživačkom radu Centra za ekonomsku politiku koji su 2021. godine objavili Andrej Markevič, Natalija Naumenko i Nensi Kian, regioni sa veći udeo ukrajinskog stanovništva je teže pogođen centralno planiranom politikom koja odgovara gladi, a ukrajinskim naseljenim oblastima date su manje količine traktora što je povezano sa smanjenjem smrtnosti od gladi, na kraju je zaključeno da je 92% smrti od gladi samo u Ukrajini zajedno sa 77%. Broj smrtnih slučajeva od gladi u Ukrajini, Rusiji i Belorusiji zajedno može se objasniti sistematskom pristrasnošću prema Ukrajincima. Objašnjenje kolektivizacije i visoke nabavne kvote za glad donekle je dovedeno u pitanje činjenicom da su oblasti Ukrajine sa najvećim gubicima bile Kijevska i Harkovska, koje su proizvodile daleko manje količine žita od ostalih delova zemlje. Potencijalno objašnjenje za ovo je bilo da su Harkov i Kijev ispunili i preterali svoje nabavke žita 1930. godine, što je dovelo do toga da su se kvote nabavke u oblastima u ovim oblastima udvostručile 1931. godine, u poređenju sa nacionalnim prosečnim povećanjem stope nabavke od 9%, dok su Harkov i Kijevu su povećane kvote u Odeskoj oblasti, a nekim regionima Dnjepropetrovske oblasti su smanjene kvote za nabavku. Prema rečima Natalije Levčuk sa Instituta za demografiju i društvene studije Ptoukha, „raspodela u velikoj meri povećanih kvota žitarica iz 1931. godine u oblastima Harkova i Kijeva po regionima je bila veoma neujednačena i neopravdana jer je urađena nesrazmerno procentu posejane površine pšenice i njihovoj potencijalni kapacitet žita.“ Oleh Volovina komentariše da je otpor seljaka i represija tog otpora koji je usledila kritičan faktor za glad u Ukrajini i delovima Rusije naseljenim nacionalnim manjinama poput Nemaca i Ukrajinaca koji su navodno ukaljani „fašizmom i buržoaskim nacionalizmom„ prema sovjetskim vlastima.

Istoričar Stiven G. Vitkroft dao je veću težinu „loše osmišljenoj politici“ sovjetske vlade i istakao da, iako ta politika nije bila usmerena posebno na Ukrajinu, Ukrajina je najviše patila zbog „demografskih razloga“; da je glavni uzrok gladovanja bila nestašica žita. Prema njemu, prinos žitarica u Sovjetskom Savezu koji je prethodio gladi bio je nizak prinos između 55 i 60 miliona tona, verovatno delom uzrokovan vlažnim vremenom i malom snagom vuče, ali zvanično statistika je greškom (prema Vitkroftu i drugima) prijavila prinos od 68,9 miliona tona. U vezi sa reakcijom sovjetske države na ovu krizu, Vitkroft komentariše: „Dobra žetva 1930. dovela je do odluka da se izvoze značajne količine žita 1931. i 1932. Sovjetski lideri su takođe pretpostavljali da će velika socijalizacija stočarstva dovesti do brz rast proizvodnje mesa i mlečnih proizvoda. Ova politika je propala, a sovjetske vođe su neuspeh pripisivale ne sopstvenom nedostatku realizma, već mahinacijama neprijatelja. Za otpor seljaka su krivili kulaci, a povećana upotreba sile na veliki obim je skoro potpuno zamenio pokušaje ubeđivanja.“ Vitkroft kaže da su sovjetske vlasti odbile da smanje nabavku žita uprkos niskoj žetvi, i da je „rad [Vitkrofta i njegovog kolege] potvrdio – ako je potvrda bila potrebna – da je žitna kampanja 1932/33. bila neviđeno oštra i represivna." Dok Vitkroft odbacuje genocidnu karakterizaciju gladi, on navodi da je "žitno kolo i izborna kampanja bile povezane sa preokretom prethodne politike ukrajinizacije.“

Mark Tauger je sugerisao čak nižu žetvu nego što je Vitkroft imao od 45 miliona tona na osnovu podataka sa 40% kolektivnih farmi koje su kritikovali drugi naučnici. Tauger je sugerisao da su suša, vlažno vreme i poplave polja zbog jake kiše razvodnile žetvu. Predlog oštre kiše kao uzroka kritikovan je kao kontradiktoran Vitkroftovom objašnjenju suše kao primarnog faktora niske žetve. Drugi prirodni faktori koji su smanjili žetvu koje je predložio Tauger uključivali su endemsku biljnu rđu i rojeve insekata. Toplo i vlažno vreme je, prema Taugeru, podstaklo rast korova, koji je nedovoljno obrađen zbog nemotivisanosti seljaka za rad i primitivne poljoprivredne tehnologije. Tauger tvrdi da su duboki sneg i višak prinosa uzrokovani time što su seljaci odlagali žetvu i ostavljali klasje na njivi da bi se kasnije ubrali, kao deo otpora seljaka, izazvali najezdu miševa, koji su uništili zalihe žita i jeli stočnu hranu.

Politike i događaji

Kampanja protiv kulaka

U februaru 1928. godine, novine Pravda su po prvi put objavile materijale u kojima se tvrdilo da razotkrivaju kulake, i opisivali rasprostranjenu dominaciju bogatog seljaštva na selu i invaziju kulaka u ćelije komunističke partije. Eksproprijacija zaliha žita od kulaka i seljaka srednje klase nazvana je „privremena vanredna mera“. Kasnije su privremene vanredne mere prerasle u politiku „eliminisanja kulaka kao klase“. Apel partije na politiku eliminacije kulaka kao klase formulisao je Staljin, koji je izjavio: „Da bi se kulak istisnuo kao klasa, otpor ove klase mora biti razbijen u otvorenoj borbi i mora biti lišen proizvodni izvori njenog postojanja i razvoja (slobodno korišćenje zemlje, oruđa proizvodnje, zakupa, pravo na najam radne snage i dr.). To je zaokret ka politici eliminacije kulaka kao klase. Bez toga, pričati o izbacivanju kulaka kao klase je prazna brbljanja, prihvatljiva i isplativa samo desnim devijantima.“ Josif Staljin je najavio „likvidaciju kulaka kao klase“ 27. decembra 1929. godine. Staljin je rekao: „Sada imamo priliku da izvedemo odlučnu ofanzivu protiv kulaka, slomimo njihov otpor, eliminišemo ih kao klasu i zamenimo njihovu proizvodnju proizvodnjom kolhoza i sovhoza.“ U kampanji koja je usledila, više od 1,8 miliona seljaka je deportovano 1930–1931. Kampanja je imala navedenu svrhu borbe protiv kontrarevolucije i izgradnje socijalizma na selu. Ova politika, sprovedena istovremeno sa kolektivizacijom u Sovjetskom Savezu, efektivno je dovela svu poljoprivredu i sve radnike u Sovjetskoj Rusiji pod državnu kontrolu.

Takođe 1928. godine u Sovjetskom Kazahstanu, vlasti su započele kampanju za konfiskaciju stoke od bogatijih Kazahstanaca, koji su se zvali baji, poznati kao Mali oktobar. Konfiskacijsku kampanju su sproveli Kazasi protiv drugih Kazahstana, a na tim Kazahstancima je bilo da odluče ko je bai i koliko da im oduzmu. Cilj ovog angažmana bio je da Kazahstanci budu aktivni učesnici u transformaciji kazahstanskog društva. Više od 10.000 bajia je možda bilo deportovano zbog kampanje protiv njih.

Klanje stoke

Tokom kolektivizacije, od seljaštva se zahtevalo da prepusti svoje farmske životinje državnim vlastima. Mnogi su radije izabrali da zakolju svoju stoku nego da je predaju u kolektivne farme. U prva dva meseca 1930. godine, seljaci su ubili milione goveda, konja, svinja, ovaca i koza, a meso i kože su konzumirali i razmenjivali. 1934. Na 17. kongresu Svesavezne komunističke partije (boljševika) obaveštena je javnost je da je izgubljeno 26,6 miliona grla goveda i 63,4 miliona ovaca. Kao odgovor na široko rasprostranjeno klanje, Veće narodnih komesara je izdalo dekrete za krivično gonjenje „zlonamernog klanja stoke“.

Agrotehnološki problemi

Istoričar Stiven Vitkroft navodi četiri problema koje su sovjetske vlasti ignorisale, a koja bi ometala napredak poljoprivredne tehnologije i na kraju doprinela gladi:

• „Prekomerno proširenje posejane površine“ — smanjeni su prinosi useva i verovatno neka biljna bolest izazvana sadnjom budućih žetva na širem području zemljišta bez podmlađivanja zemljišta što je dovelo do smanjenja ugare.
• „Smanjenje vučne snage“ — prekomerna ekstrakcija žitarica dovodi do gubitka hrane za farmske životinje, što zauzvrat smanjuje efikasnost poljoprivrednih operacija.
• „Kvalitet obrade“ — sadnja i vađenje letine, uz oranje, obavljeno je loše zbog neiskusnih i demoralisanih radnika i pomenutog nedostatka vučne snage.
• „Loše vreme“ — sušu i druge loše vremenske uslove uglavnom su ignorisale sovjetske vlasti koje su se kockale na lepo vreme i verovale da će poljoprivredne poteškoće biti prevaziđene.

Zahtev za hranu

U leto 1930. sovjetska vlada je uvela program rekvizicije hrane, navodno da bi povećala izvoz žitarica. Iste godine, Ukrajina je proizvela 27% sovjetske žetve, ali je obezbedila 38% isporuka, i izvršila 42% isporuka 1931. godine; međutim, ukrajinska žetva je pala sa 23,9 miliona tona na 18,3 miliona tona 1931. godine, a kvota iz prethodne godine od 7,7 miliona tona je ostala. Vlasti su bile u mogućnosti da nabave samo 7,2 miliona tona, a samo 4,3 miliona tona smanjene kvote od 6,6 miliona tona 1932. godine.

Između januara i sredine aprila 1933, faktor koji je doprineo porastu smrtnih slučajeva u pojedinim regionima Ukrajine tokom tog perioda bila je nemilosrdna potraga za navodnim skrivenim žitom konfiskacijom svih namirnica iz određenih domaćinstava, što je Staljin implicitno odobravao kroz telegram koji je poslao 1. januara 1933. ukrajinskoj vladi podsećajući ukrajinske poljoprivrednike na stroge kazne za nepredaju žita koje možda kriju. U svom osvrtu na knjigu En Eplbaum Crvena glad: Staljinov rat protiv Ukrajine, Mark Tauger daje grubu procenu onih koji su pogođeni potragom za skrivenim rezervama žitarica: „U 10. poglavlju Eplbaum opisuje oštre pretrage koje je lokalno osoblje, često ukrajinsko, nametnulo sela, zasnovana na ukrajinskoj zbirci memoara i iznosi mnogo živopisnih anegdota. Ipak, ona nikada ne objašnjava na koliko ljudi su te akcije pogodile. Ona citira ukrajinski dekret iz novembra 1932. kojim se poziva na formiranje 1100 brigada. svaka od ovih 1100 brigada je pretresla 100 domaćinstava, a seljačko domaćinstvo je imalo pet ljudi, zatim su uzimali hranu od 550.000 ljudi, od 20 miliona, ili oko 2-3 procenta.“ U međuvremenu u Kazahstanu su stoka i žito uglavnom bili stoka i žito. stečeno između 1929. i 1932. godine, pri čemu je jedna trećina republičkih žitarica rekvirirana i više od milion tona zaplenjeno 1930. da bi se gradovi snabdevali hranom. Istoričar Stiven G. Vitkroft pripisuje glad u Kazahstanu falsifikovanju statistike koju su proizvele lokalne sovjetske vlasti da bi zadovoljile nerealna očekivanja svojih nadređenih koja dovode do prekomerne eksploatacije kazahstanskih resursa.

Verska represija

Rafael Lemkin smatrao je represiju nad Pravoslavnom Crkvom kao deo genocida nad Ukrajincima kada se posmatra u vezi sa glađu Golodomora. Kolektivizacija nije podrazumevala samo pribavljanje zemlje od zemljoradnika, već i zatvaranje crkava, paljenje ikona i hapšenje sveštenika. Povezujući crkvu sa carskim režimom, sovjetska država je nastavila da potkopava crkvu eksproprijacijom i represijom. Prekinuli su državnu finansijsku podršku crkvi i sekularizovali crkvene škole. Seljaci su počeli da povezuju komuniste sa ateistima jer je napad na crkvu bio tako razoran. Identifikacija sovjetske vlasti sa antihristom takođe je smanjila podršku seljaka sovjetskom režimu. Glasine o verskim progonima širile su se uglavnom usmenom predajom, ali i putem letaka i proglasa. Sveštenici su propovedali da je antihrist došao da stavi „đavolji žig” na seljake.

Izvoz žitarica i druge hrane

Nakon priznavanja stanja gladi u Ukrajini tokom suše i loše žetve, sovjetska vlada u Moskvi je nastavila da izvozi žito umesto da zadržava svoj usev da bi prehranila narod, iako po nižoj stopi nego prethodnih godina. U periodu 1930–1931, izvezeno je 5.832.000 metričkih tona žitarica. U periodu 1931–1932, izvoz žitarica je opao na 4.786.000 metričkih tona. U periodu 1932–1933, izvoz žitarica je bio samo 1.607.000 metričkih tona, a ovaj je dalje opao na 1.441.000 metričkih tona u 1933–1934.

Zvanično objavljeni podaci su se neznatno razlikovali:

Žitarice (u tonama)

• 1930 – 4.846.024
• 1931 – 5.182.835
• 1932 – 1.819.114 (~750.000 tokom prve polovine 1932; od kraja aprila uvezeno je i ~157.000 tona žitarica)
• 1933. – 1.771.364 (~220.000 tokom prve polovine 1933;[42] žito iz kasnog marta je takođe uvezeno)

Samo pšenica (u tonama)

• 1930. – 2.530.953
• 1931. – 2.498.958
• 1932 – 550.917
• 1933 – 748.248

Godine 1932. preko ukrajinskih trgovačkih luka izvezeno je 988.300 tona žitarica i 16.500 tona drugih vrsta žitarica. U 1933. godini ukupno je bilo: 809.600 tona žitarica, 2.600 tona ostalih žitarica, 3.500 tona mesa, 400 tona putera i 2.500 tona ribe. Te iste luke su uvezle manje od 67.200 tona žitarica 1932. godine i 8.600 tona žitarica 1933. godine.

Iz drugih sovjetskih luka primljeno je 164.000 tona žitarica, 7.300 tona ostalih žitarica, 31.500 tona brašna i ne više od 177.000 tona mesa i putera 1932. godine i 230.000 tona žitarica, ostalih žitarica,305 do 1932. godine. 100 tona mesa, 900 tona putera i 34.300 tona ribe 1933. godine.

Zakon klasova

„Uredba o zaštiti socijalističke svojine“, koju su zemljoradnici nazvali Zakonom o klasovima, doneta je 7. avgusta 1932. godine. Svrha zakona je bila zaštita imovine kolhoza. Dobio je nadimak Zakon o klasovima jer je dozvoljavao da se ljudi krivično gone zbog sakupljanja ostataka žita sa polja. Po ovom zakonu je osuđeno više od 200.000 ljudi.

Crna lista

Sistem crne liste je formalizovan 1932. dekretom od 20. novembra „Borba protiv uticaja Kurkula u kolektivnim farmama“; crna lista, sinonim za tablu sramote, bila je jedan od elemenata agitacione propagande u Sovjetskom Savezu, i posebno Ukrajine i etničkog ukrajinskog regiona Kuban 1930-ih, što se poklopilo sa Golodomorom, veštačkom glađu koju je nametnuo sovjetski režim kao deo politike represije. Crna lista je takođe korišćena u Sovjetskom Kazahstanu. Kolektivnoj farmi, selu ili okrugu (okrugu) na crnoj listi su pozvani novčani zajmovi i avansi za žito, zatvorene prodavnice, zalihe žita, stoka i hrana zaplenjeni kao kazna, i isključena je iz trgovine. Njeni komiteti Komunističke partije i kolhoza su očišćeni i podvrgnuti hapšenju, a njihova teritorija je nasilno ograđena od strane tajne policije OGPU.

Iako je nominalno ciljano na kolektivne farme koje ne ispunjavaju kvote za žito i nezavisne poljoprivrednike sa neizmirenim porezom u naturi, u praksi je kazna primenjena na sve stanovnike pogođenih sela i okruga, uključujući nastavnike, trgovce i decu. Na kraju, najmanje 400 kolektivnih farmi je stavljeno na crnu tablu u Ukrajini, od čega više od polovine samo u Dnjepropetrovskoj oblasti. Svaki pojedini okrug u Dnjepropetrovsku imao je najmanje jedno selo na crnoj listi, acu Vinickoj oblasti pet celih okruga je na crnoj listi. Ova oblast se nalazi tačno usred tradicionalnih zemalja Zaporoških kozaka. Kozačka sela su takođe bila na crnoj listi u oblastima Volge i Kubana u Rusiji. Godine 1932. 32 od manje od 200 okruga u Kazahstanu koji nisu ispunili kvote za proizvodnju žita su stavljeni na crnu listu. Neka sela su oslobođena crne liste ispunjavanjem većinskog dela svojih proizvodnih kvota, a ne pune kvote. Neke oblasti stavljene na crnu listu u Harkovu mogle bi da imaju stopu smrtnosti preko 40%, dok u drugim oblastima, kao što je Staljinova crna lista, nema posebnog uticaja na smrtnost.

Pasoši

Izgladneli seljaci na ulici u Harkovu, 1933

Josif Staljin je potpisao tajni dekret iz januara 1933. pod nazivom „Sprečavanje masovnog egzodusa seljaka koji umiru od gladi“, kojim se ograničava putovanje seljaka nakon što su na Kubanu i u Ukrajini počeli zahtevi za hlebom; Sovjetske vlasti su za egzodus seljaka tokom gladi okrivile antisovjetske elemente, rekavši da su „kao i odliv iz Ukrajine prošle godine, organizovali neprijatelji sovjetske vlasti.“ Došlo je do talasa migracija usled gladovanja i gladovanja i vlasti su odgovorile uvođenjem zahteva da se pasoši koriste za kretanje između republika i zabranom putovanja železnicom.

Pasoški sistem u Sovjetskom Savezu (lične karte) uveden je 27. decembra 1932. da bi se rešio egzodus seljaka sa sela. Pojedinci koji nemaju takav dokument nisu mogli da napuste svoje domove pod pretnjom administrativnih kazni, kao što je interniranje u radnim logorima (Gulag). Seosko stanovništvo nije imalo pravo da slobodno drži pasoše i stoga nije moglo da napusti svoja sela bez odobrenja. Ovlašćenje za izdavanje pasoša bilo je na čelu kolhoza, a lična dokumenta je čuvala uprava kolhoza. Ova mera je ostala na snazi do 1974. Jedinice Državnog političkog direktorata postavile su posebne barikade širom Sovjetskog Saveza kako bi sprečile egzodus seljaka iz regiona pogođenih glađu. Tokom jednog meseca 1933. godine, 219.460 ljudi je presretnuto i vraćeno nazad ili uhapšeno i osuđeno.

Nedostatak pasoša nije mogao u potpunosti da spreči odlazak seljaka sa sela, ali je samo mali procenat onih koji su se ilegalno infiltrirali u gradove mogao da poboljša svoj položaj. U nemogućnosti da nađu posao ili da kupe ili prose malo hleba, farmeri su umrli na ulicama Harkova, Kijeva, Dnjepropetrovska, Poltave, Vinice i drugih većih gradova Ukrajine. kao rezultat ove politike, a jedan istoričar tvrdi da te smrti predstavljaju zločin protiv čovečnosti. Nasuprot tome, istoričar Stiven Kotkin tvrdi da je zatvaranje ukrajinskih granica izazvano sistemom unutrašnjih pasoša bilo u cilju sprečavanja širenja bolesti povezanih sa glađu.

Konfiskacija sredstava rezerve

Da bi se nadoknadile neispunjene kvote za nabavku žita u Ukrajini, rezerve žita su zaplenjene iz tri izvora uključujući: (a) žito izdvojeno za seme za sledeću žetvu; (b) žitni fond za hitne slučajeve ; (v) žito izdato zadrugarima za prethodno obavljene poslove, koje je moralo biti vraćeno ako zadruga ne ispuni svoju kvotu.

Čistke

U Ukrajini je bila rasprostranjena čistka funkcionera Komunističke partije na svim nivoima. Prema rečima Oleha Volovine, eliminisano je 390 „antisovjetskih, kontrarevolucionarnih pobunjeničkih i šovinističkih“ grupa, što je rezultiralo sa 37.797 hapšenja, što je dovelo do 719 egzekucija, 8.003 ljudi je poslato u logore Gulag, a 2.728 je stavljeno u unutrašnje izgnanstvo. 120.000 pojedinaca u Ukrajini je pregledano u prvih 10 meseci 1933. godine u čistki Komunističke partije od vrha do dna, što je rezultiralo eliminacijom 23% kao klasno neprijateljskim elementima.[5] Pavel Postišev je bio zadužen za postavljanje ljudi na čelo mašinsko-traktorskih stanica u Ukrajini koji su bili odgovorni za čišćenje elemenata za koje se smatralo da su klasno neprijateljski nastrojeni. Do kraja 1933. godine, 60% šefova seoskih veća i rajonskih komiteta u Ukrajini je smenjeno sa dodatnih 40.000 radnika nižeg ranga koji su očišćeni.

Čistke su takođe bile opsežne na teritorijama naseljenim Ukrajinom na Kubanu i Severnom Kavkazu. Smenjeno je 358 od 716 partijskih sekretara na Kubanu, zajedno sa 43% od 25.000 članova partije; ukupno je uklonjeno 40% od 115.000 do 120.000 članova seoske partije na Severnom Kavkazu. Na meti su bili partijski zvaničnici povezani sa ukrajinizacijom, jer se smatralo da je nacionalna politika povezana sa neuspehom nabavke žita od strane sovjetskih vlasti.

Odbijanje strane pomoći

Uprkos krizi, sovjetska vlada je aktivno odbijala da traži stranu pomoć za glad i umesto toga je aktivno poricala postojanje gladi.

Kanibalizam

Dokazi o široko rasprostranjenom kanibalizmu dokumentovani su tokom gladi u Ukrajini i Kazahstanu. Neki od gladnih u Kazahstanu su se pretvorili u kanibaliste, zbog jedenja ostataka leševa do toga da gladni aktivno ubijaju jedni druge da bi se hranili. Više od 2.500 ljudi osuđeno je za kanibalizam tokom gladi.

Primer svedočanstva o kanibalizmu u Ukrajini tokom gladi je sledeći: „Opstanak je bio moralna kao i fizička borba. Jedna žena doktorka je napisala prijateljici juna 1933. da još nije postala kanibal, ali nije sigurna da to neće biti dok joj pismo stigne.' Umirali su oni koji su odbijali da kradu ili da se prostituišu. Umirali su oni koji su davali hranu drugima. Umirali su oni koji su odbijali da jedu leševe. Oni koji su odbijali da ubiju svoje bližnje su umrli. Roditelji koji su se odupirali kanibalizmu umrli su pre onih koji su jeli svoju decu." Sovjetski režim je štampao postere na kojima je pisalo: "Jesti sopstvenu decu je varvarski čin."

Izbeglice gladi

Zbog gladi, 665.000 Kazahstanaca je pobeglo od gladi sa svojom stokom van Kazahstana u Kinu, Mongoliju, Avganistan, Iran i sovjetske republike Uzbekistan, Kirgistan, Turkmenistan, Tadžikistan i Rusiju u potrazi za hranom i zaposlenjem u novim industrijalizovanim mestima Zapadnog Sibira sa 900.000 grla stoke. Sovjetska vlada je kasnije radila na njihovom repatrijaciji. Ovaj proces repatrijacije mogao bi biti brutalan, pošto su domovi Kazahstana provaljeni, a etnički Kazahstanci izbeglice i neizbeglice bili su nasilno proterani u vagone bez hrane, grejanja ili vode. 70% izbeglica je preživelo, a ostali su umrli od epidemija i gladi. Izbeglice su integrisane u kolektivne farme pošto su vraćene u domovinu gde su mnogi bili preslabi da rade, au fabrici u Semipalatinsku polovina izbeglica je otpuštena u roku od nekoliko dana, dok je drugoj polovini uskraćena hrana.

Druga procena je da je 1,1 milion ljudi pobeglo, od kojih su velika većina Kazahstanci. Kako su izbeglice bežale od gladi, sovjetska vlada je pokušala da ih zaustavi. U jednom slučaju, trgovci pomoći su stavili hranu u zadnji deo kamiona da bi privukli izbeglice, a zatim su izbeglice zaključali u kamion i bacili ih usred planina; sudbina ovih izbeglica je nepoznata. Hiljade Kazahstanaca je ubijeno, a neki su čak i silovani u pokušaju da pobegnu u Kinu. Bekstvo izbeglica vlasti su opisale kao progresivnu pojavu nomada koji se udaljavaju od svog primitivnog načina života. Službenici OGPU-a su osumnjičili izbeglice od gladi da održavaju kontrarevolucionarne, bajske i kulačke tendencije, koje su pojačane nekim izbeglicama koje su se bavile kriminalom u republikama u koje su stigli.

Pomoć u hrani

Istoričar Timoti D. Snajder kaže da su moskovske vlasti odbile da pruže pomoć, uprkos molbama za pomoć i priznatom stanju gladi. Snajder je izjavio da iako je Staljin privatno priznao da u Ukrajini vlada glad, on nije odobrio zahtev rukovodstva ukrajinske stranke za pomoć u hrani. Neki istraživači navode da je pomoć pružana samo tokom leta. Prvi izveštaji o neuhranjenosti i gladi u ruralnim oblastima i gradovima, koji su bili nedovoljno obezbeđeni kroz nedavno uveden sistem racioniranja, upućeni su ukrajinskom GPU i oblasnim vlastima. Prva pomoć u hrani koju su centralne sovjetske vlasti poslale za Odesku i Dnjepropetrovsku oblast od 400 hiljada puda (6.600 tona, 200 hiljada puda ili 3.300 tona za svaku) pojavila se već 7. februara 1933. godine.

Uvedene su mere za lokalizaciju slučajeva korišćenjem lokalno dostupnih resursa. Dok se broj ovakvih izveštaja povećavao, Komunistička partija Centralnog komiteta Ukrajine je 8. februara 1933. izdala dekret, kojim se poziva da se svaki slučaj gladi reši bez odlaganja i uz maksimalnu mobilizaciju resursa od strane kolhoza, oblasti, gradova, i oblasti. Uredbom je određen rok od sedam dana za pomoć u hrani koja je trebalo da bude obezbeđena iz centralnih izvora. Dana 20. februara 1933. Dnjepropetrovska oblast je dobila 1,2 miliona funti pomoći u hrani, Odesa je dobila 800 hiljada, a Harkov 300 hiljada. Kijevskoj oblasti je do 18. marta dodeljeno 6 miliona funti. Ukrajinske vlasti su takođe pružile pomoć, ali je ona bila ograničena raspoloživim resursima. U cilju pomoći deci siročadi, Narodni komesarijat za zdravlje su stvorili posebnu komisiju, koja je uspostavila mrežu obdaništa u kojima su deca mogla da dobiju hranu. Urbana područja pogođena nedostatkom hrane pridržavala su se sistema racioniranja. Staljin je 20. marta 1933. godine potpisao dekret kojim je snižen mesečni namet u Ukrajini za 14 hiljada tona, koji je trebalo da se preraspodeli kao dodatna zaliha hleba „za studente, mala mesta i mala preduzeća u velikim gradovima i posebno u Kijevu“. Međutim, distribucijom pomoći u hrani nije se efikasno upravljalo i slabo su je redistribuisale regionalne i lokalne vlasti.

Posle prvog talasa gladi u februaru i martu, ukrajinske vlasti su se susrele sa drugim talasom gladi i gladi u aprilu i maju, posebno u Kijevskoj i Harkovskoj oblasti. Situaciju je pogoršala produžena zima. Između februara i juna 1933. godine, trideset pet odluka Politbiroa i dekreta Sovnarkoma odobrilo je izdavanje ukupno 35,19 miliona puda (576.400 tona),[107] ili više od polovine ukupnog iznosa ukupne pomoći sovjetskoj poljoprivredi u celini. Centralne sovjetske vlasti su obezbedile 1,1 milion tona u zimu i proleće 1933. godine, uključujući žito i seme za seljake, kolhoze i sovhoze Ukrajinske SSR. U ove brojke nije uključena pomoć u žitu i brašnu za gradsko stanovništvo i decu, kao ni pomoć iz lokalnih izvora. U Rusiji je Staljin lično odobrio distribuciju pomoći kao odgovor na zahtev Mihaila Aleksandroviča Šolohova, čiji je okrug bio pogođen. Šolohov, koji je živeo u okrugu Vesenski, 6. aprila 1933. godine, opširno je pisao Staljinu, opisujući uslove gladi i pozivajući ga da obezbedi žito. Staljin je pismo dobio 15. aprila 1933, a Politbiro je tom okrugu dodelio 700 tona žita 6. aprila 1933. Staljin je poslao telegram Šolohovu u kome je rekao: „Učinićemo sve što je potrebno. Obavestite količinu potrebne pomoći. Navedite broj." Šolohov je odgovorio istog dana, a 22. aprila 1933., na dan kada je Staljin dobio drugo pismo, Staljin ga je prekorio: „Trebalo je da svoj odgovor pošaljete ne pismom, već telegramom. Vreme je izgubljeno.” Takođe je kasnije prekorio Šolohova što nije prepoznao uočenu sabotažu u svom okrugu; ovo je bio jedini slučaj da je određena količina pomoći data određenom okrugu. Druge žalbe nisu bile uspešne, a mnoge očajničke molbe su odbačene ili odbijene.

Dokumenti iz sovjetskih arhiva ukazuju da je pomoć vršena selektivno na najugroženije oblasti, a tokom prolećnih meseci takva pomoć je bila cilj pomoći. Posebnom rezolucijom Centralnog komiteta Komunističke partije (boljševika) Ukrajine za Kijevsku oblast od 31. marta 1933. naloženo je da se seljaci hospitalizuju sa bolesnim ili oporavljenim pacijentima. Rezolucijom je naložena poboljšana ishrana u granicama raspoloživih resursa kako bi se oni što pre poslali na njive da zaseju novi usev. Hrana se delila prema posebnim rezolucijama državnih organa, a dodatna hrana je davana na terenu gde su radnici radili.

Poslednja odluka Politibiroa Svesavezne komunističke partije o pomoći u hrani za celu Ukrajinsku SSR izdata je 13. juna 1933. Posebna naređenja o pomoći u hrani za regione Ukrajine pojavila su se od kraja juna do početka jula 1933. za Dnjepropetrovsku, Vinicku i Kijevsku oblast. Za kolhoze Harkovske oblasti pomoć je pružena do kraja jula 1933 (odluka Politbiroa od 20. jula 1933).

Selektivna distribucija pomoći

Raspodela pomoći u hrani posle gladi bila je selektivna i u Ukrajini i u Kazahstanu. Oblastima za proizvodnju žitarica u Ukrajini, kao što je Dnjepropetrovsk, data je veća pomoć u ranijem periodu nego teže pogođenim regionima poput Harkova koji su proizvodili manje žita. Josif Staljin je citirao Vladimira Lenjina tokom gladi koji je izjavio: „Ko ne radi, neće ni jesti.“ Majkl Elman tvrdi da je ova perspektiva uticala na zvaničnu politiku tokom gladi, pri čemu su oni za koje se smatralo da su neradnici bili besposličari, nisu favorizovani u raspodeli pomoći u poređenju sa onima za koje se smatralo da su „savesno radeći kolektivni poljoprivrednici“. U tom smislu, Olga Andrijevski navodi da sovjetske arhive ukazuju na to da je pomoć u Ukrajini prvenstveno raspoređena da bi se očuvao sistem kolektivnih farmi i da su samo najproduktivniji radnici bili prioritet za primanje istog. Racioniranje hrane u Ukrajini određivano je prema kategorijama gradova (gde se živelo, sa glavnim gradovima i industrijskim centrima koji su dobili povlašćenu distribuciju), kategorijama zanimanja (pri čemu su industrijski i železničari imali prioritet u odnosu na radnike sa plavim okovratnicima i inteligencijom), status u porodičnoj jedinici (sa zaposlena lica koja imaju pravo na veće obroke od izdržavanih i starijih lica), kao i vrstu radnog mesta u vezi sa industrijalizacijom (pri čemu su oni koji su radili u industrijskim pogonima u blizini čeličana preferirani u distribuciji u odnosu na one koji su radili u ruralnim područjima ili u hrani).

Diskriminacija u oblasti pomoći je verovatno bila još gora u Kazahstanu, gde su Evropljani imali nesrazmernu moć u stranci za koju se tvrdilo da je razlog zašto su autohtoni nomadi pretrpeli najgori deo procesa kolektivizacije, a ne evropski delovi zemlje. Tokom gladi, neki etnički Kazahstanci su proterani sa svoje zemlje da bi napravili mesta za 200.000 prisilnih doseljenika i zatvorenika Gulaga, a nešto malo kazahstanske hrane otišlo je i takvim zatvorenicima i naseljenicima. Pomoć u hrani Kazahstanu je selektivno distribuirana kako bi se eliminisali klasni neprijatelji kao što su baji. Uprkos suprotnim naređenjima odozgo, mnogim Kazahstancima je odbijena pomoć u hrani jer su ih lokalni zvaničnici smatrali neproduktivnim, a pomoć je pružana evropskim radnicima u zemlji. Pred kraj gladi u Kazahstanu, Filip Gološčjokin je zamenjen Levonom Mirzojanom, koji je bio represivan posebno prema izbeglicama od gladi i uskraćivao pomoć u hrani oblastima kojima su upravljali kadrovi koji su tražili više hrane za svoje regione koristeći „suzne telegrame“; u jednom slučaju pod Mirzojanovom vlašću, opunomoćenik mu je gurnuo dokumente o pomoći u hrani u džep i napravio svadbu umesto da ih prebaci ceo mesec, dok su stotine Kazahstana gladovale.

Reakcije

Ruski deo natpisa kaže „Na ovom mestu će biti spomenik žrtvama gladi 1931–1933“ u centru Almatije, Kazahstan. Gornja polovina je na kazahstanskom jeziku

Glad 1932–1933 je zvanično negirana, pa je svaki diskurs o ovom pitanju sve do perestrojke klasifikovan kao zločinačka „antisovjetska propaganda“. Rezultati popisa iz 1937. držani su u tajnosti, jer su otkrili demografske gubitke koji se mogu pripisati gladi.

Neki poznati novinari, pre svega Volter Duranti iz Njujork tajmsa, umanjili su važnost gladi i broja umrlih. Godine 1932. dobio je Pulicerovu nagradu za korespondenciju za izveštavanje o prvom petogodišnjem planu Sovjetskog Saveza i smatran je za najstručnijeg zapadnog novinara koji je izveštavao o gladi. U članku „Rusi gladni, ali ne gladuju“, on je odgovorio na izveštaj o gladovanju u Ukrajini i, iako je priznao da postoji široko rasprostranjena neuhranjenost u određenim oblastima Sovjetskog Saveza, uključujući delove Severnog Kavkaza i regiona donjeg Volge, generalno nije se slagao sa razmerama gladi i tvrdio da gladi nije bilo. Durantijevo izveštavanje je direktno dovelo do toga da je Frenklin D. Ruzvelt zvanično priznao Sovjetski Savez 1933. i opozvao zvanično priznanje Sjedinjenih Država nezavisne Ukrajine. Sličan stav zauzeo je i francuski premijer Eduar Erio, koji je tokom boravka u Sovjetskom Savezu obišao teritoriju Ukrajine. Drugi zapadni novinari su izveštavali o gladi u to vreme, uključujući Malkolma Mageridža i Gereta Džonsa, koji su obojica oštro kritikovali Durantijev izveštaj i kasnije im je zabranjen povratak u Sovjetski Savez.

Najmanje troje etničkih ruskih rođaka Mihaila Gorbačova bili su žrtve gladi 1932–1933. u Stavropoljskom kraju region

Kao dete, Mihail Gorbačov je preživeo sovjetsku glad u Stavropoljskom kraju u Rusiji. On se u memoarima priseća da je „te strašne godine [1933.] skoro polovina stanovništva mog rodnog sela Privolnoje umrla od gladi, uključujući dve sestre i jednog brata mog oca.“

Ukrajinski predsednik Viktor Janukovič i ruski predsednik Dmitrij Medvedev 17. maja 2010. u blizini Memorijala žrtvama Golodomora u Kijevu

Članovi međunarodne zajednice osudili su sovjetsku vladu zbog događaja iz 1932–1933; međutim, klasifikacija ukrajinske gladi kao genocida je predmet rasprave. Sveobuhvatnu kritiku izneo je Majkl Elman u članku „Staljin i sovjetska glad 1932–1933. ponovo pregledan“ objavljenom u časopisu Europe-Asia Studies. Elman se poziva na Konvenciju o genocidu, koja precizira da je genocid uništavanje „u celini ili delimično“ nacionalne grupe i „svako delo počinjeno sa namerom da se uništi, u celini ili delimično, nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa„. Tvrdi se da su razlozi gladi ukorenjeni u industrijalizaciji i široko rasprostranjenoj kolektivizaciji farmi koja je uključivala povećanje poreza, kvote za isporuku žitarica i oduzimanje celokupne imovine. Ovo poslednje je naišlo na otpor na koji je odgovoreno „nametanjem sve većih kvota za isporuku i oduzimanjem namirnica“. Kako su ljudi nakon nabavke ostali bez dovoljno hrane, nastupila je glad. Dakle, glad je nastala uglavnom zbog politike koja je favorizovala ciljeve kolektivizacije i industrijalizacije, a ne namernog pokušaja da se unište Kazahstanci ili Ukrajinci kao narod.

U delu Crvena glad: Staljinov rat protiv Ukrajine, dobitnica Pulicerove nagrade En Eplbaum kaže da je definicija genocida u UN preterano uska zbog sovjetskog uticaja na Konvenciju o genocidu. Umesto široke definicije koja bi uključivala sovjetske zločine nad kulacima i Ukrajincima, Eplbaum piše da je genocid "postao da znači fizičko eliminisanje cele etničke grupe, na način sličan holokaustu. Golodomor ne ispunjava taj kriterijum. Ovo nije iznenađujuće, s obzirom na to da je sam Sovjetski Savez pomogao u oblikovanju jezika upravo kako bi se sprečilo da se sovjetski zločini, uključujući Golodomor, klasifikuju kao „genocid“. Danas je manje važno da li se glad iz 1932–1933 naziva genocidom, zločinom protiv čovečnosti ili jednostavno aktom masovnog terora. Bez obzira na definiciju, to je bio užasan napad, koji je izvršila vlada protiv sopstvenog naroda. Da se ​​glad desila, da je bila namerna i da je to bio deo političkog plana za podrivanje ukrajinskog identiteta postaje sve šire prihvaćeno, kako u Ukrajini, tako i na Zapadu, bilo da potvrđuje međunarodni sud ili ne."

Procena gubitka života

Glad u Sovjetskom Savezu, 1933. Područja najpogubnije gladi označena crnom bojom. A – regioni koji konzumiraju žitarice, B – regioni koji proizvode žitarice. C – nekadašnja zemlja donskih, kubanskih i terečkih kozaka, C1 – nekadašnja zemlja uralskih i orenburških kozaka.

Procenjuje se da je između 3,3 i 3,9 miliona umrlo u Ukrajini, između 2 i 3 miliona umrlo u Rusiji, i 1,5-2 miliona (od kojih su 1,3 miliona etnički Kazasi) umrlo u Kazahstanu. Pored gladi u Kazahstanu 1919–1922, ovi događaji su doveli do toga da je Kazahstan izgubio više od polovine svog stanovništva u roku od 15 godina. Glad je učinila Kazahstance manjinom u svojoj republici. Pre gladi, oko 60% stanovništva republike činili su Kazahstanci; nakon gladi, samo oko 38% stanovništva su bili Kazahstanci.

Tačan broj umrlih je teško utvrditi zbog nedostatka evidencije ali broj se značajno povećava kada se uračunaju i smrtni slučajevi u regionu Kuban. Starije procene se i dalje često navode u političkim komentarima. Robert Konkvest je 1987. naveo veliki broj gubitaka u Kazahstanu od milion; veliki broj nomadskih Kazaha lutao je po inostranstvu, uglavnom u Kinu i Mongoliju. Godine 1993. „Populaciona dinamika: posledice redovnih i neregularnih promena” izvestila je da „opšta kolektivizacija i represije povezane sa njom, kao i glad iz 1933. godine, mogu biti odgovorni za 7 miliona smrtnih slučajeva.“ Godine 2007. Dejvid R. Marpls je procenio da je 7,5 miliona ljudi umrlo od gladi u sovjetskoj Ukrajini, od kojih su 4 miliona bili etnički Ukrajinci. Prema nalazima Apelacionog suda u Kijevu iz 2010. godine, demografski gubici usled gladi iznosili su 10 miliona, uz 3,9 miliona direktnih smrti od gladi, i još 6,1 milion nataliteta. Kasnije 2010. godine, Timoti Snajder je procenio da je u Ukrajini ukupno umrlo oko 3,3 miliona ljudi. Godine 2013. rečeno je da ukupan višak smrtnih slučajeva u Ukrajini nije mogao da pređe 2,9 miliona.

Druge procene mrtvih od gladi su sledeće:

• Knjiga iz 2004. Godine gladi: Sovjetska poljoprivreda, 1931–1933 autora R. V. Dejvisa i Stivena G. Vitkrofta daje procenu od 5,5 do 6,5 miliona smrtnih slučajeva.
• Enciklopedija Britanika procenjuje da je 6 do 8 miliona ljudi umrlo od gladi u Sovjetskom Savezu tokom ovog perioda, od kojih su 4 do 5 miliona bili Ukrajinci. Od 2021. Enciclopӕdia Britannica Online je pisala: „U Ukrajini je umrlo oko 4 do 5 miliona, a još 2 do 3 miliona na Severnom Kavkazu i u oblasti Donje Volge.“
• Robert Konkvest je procenio najmanje 7 miliona smrti seljaka od gladi u evropskom delu Sovjetskog Saveza 1932-33 (5 miliona u Ukrajini, 1 milion na Severnom Kavkazu i 1 milion na drugim mestima) i dodatnih milion smrti od glad kao rezultat kolektivizacije u Kazahstanskoj ASSR.
• Druga studija Majkla Elmana koristeći podatke Dejvisa i Vitkrofta procenjuje da je „’oko osam i po miliona’ žrtava gladi i represije“ kombinovano u periodu 1930–1933.
• U svojoj knjizi Staljinovi genocidi iz 2010. godine, Norman Najmark procenjuje da je 3 do 5 miliona Ukrajinaca umrlo u gladi.
• Ruska državna duma je 2008. godine izdala saopštenje o gladi, navodeći da se na teritorijama Povolže, Centralno-crnozemnog regiona, Severnog Kavkaza, Urala, Krima, Zapadnog Sibira, Kazahstana, Ukrajine i Belorusije procenjuje da je broj mrtvih oko 7 miliona ljudi.
• Gubitak života na ukrajinskom selu procenjuje se na približno 5 miliona ljudi prema drugom izvoru.
• Članak Oleha Volovine iz Journal of Genocide Research iz 2020. procenjuje 8,7 miliona smrtnih slučajeva širom čitavog Sovjetskog Saveza, uključujući 3,9 miliona u Ukrajini, 3,3 miliona u Rusiji i 1,3 miliona u Kazahstanu, plus manji broj mrtvih u drugim republikama.

Greške u publikacijama

Depopulizacija Ukrajine i severne Rusije, 1929–1933

Postoje publikacije čija je tačnost sporna. Jedan primer je ukrajinska mapa smrtnosti objavljena u Sjedinjenim Državama 1988. godine. Na mapi su prikazani jugozapadni okrugi Odeske oblasti kao deo Ukrajinske SSR, dok su u stvarnosti bili deo Rumunije 1930-ih. Istovremeno, na mapi nije prikazana Moldavska ASSR, koja je u to vreme bila deo Ukrajinske SSR.

Veliku slavu stekla je priča koja se odigrala 2006. godine pod ukrajinskim predsednikom Viktorom Juščenko. U Muzeju Golodomora u Sevastopolju bile su izložene fotografije koje su navodno prikazivale žrtve gladi u Ukrajini, ali se kasnije ispostavilo da su slike nastale za vreme gladi u ruskom Povolžju početkom 1920-ih iu Sjedinjenim Državama tokom Velika depresije. Ove fotografije su se pojavile i na sajtu predsednika Ukrajine. Nakon izbijanja skandala izložba je zatvorena, a pres-struktura Službe bezbednosti Ukrajine, iz čije su arhive slike navodno uklonjene, prepoznala je incident kao „izolovan incident i nesporazum“. Objavljivanje ovih fotografija nastavlja se do danas.

Literatura

• Naimark, Norman M. (8. 8. 2010). Stalin's genocides. Princeton, N.J.: Princeton University Press. str. 131. ISBN 978-0-691-14784-0. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Bibliografija

• Davies, R. W.; Wheatcroft, Stephen G. (2004), The Years of Hunger: Soviet Agriculture, 1931–33 ; Harrison, Mark (1. 3. 2005), Davies, Wheatcroft 2004 (PDF) (review), Coventry: University of Warwick CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Ellman, Michael (jun 2007), „Stalin and the Soviet Famine of 1932–1933 Revisited”, Europe-Asia Studies, 59 (4): 663—693, S2CID 53655536, doi:10.1080/09668130701291899, Arhivirano iz originala (PDF) 14. 10. 2007. g., Pristupljeno 28. 04. 2022 CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Finn, Peter (27. 4. 2008), „Aftermath of a Soviet Famine”, The Washington Post CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Kuromiya, Hiroaki (jun 2008), „The Soviet Famine of 1932–1933 Reconsidered”, Europe-Asia Studies, 60 (4): 663—675, S2CID 143876370, doi:10.1080/09668130801999912 CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Fitzpatrick, Sheila (1994). Stalin's Peasants: Resistance and Survival in the Russian Village After Collectivization. Oxford University. ISBN 978-0-19-506982-2. 
• Kindler, Robert, Stalin's Nomads. Power and Famine in Kazakhstan, Pittsburgh: Pittsburgh University Press, 2018.
• Luciuk, Lubomyr Y, ed, Holodomor: Reflections on the Great Famine in Soviet Ukraine, Kingston, Kashtan Press, 2008
• Markoff, A (1933), Famine in USSR .
• Snyder, Timothy D. (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. London: The Bodley Head. ISBN 978-0-224-08141-2. 
• Thorson, Carla (5. 5. 2003), The Soviet Famine of 1931–33: Politically Motivated or Ecological Disaster?, UCLA International Institute CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Wheatcroft, Stephen G. (april 1990), „More light on the scale of repression and excess mortality in the Soviet Union in the 1930s” (PDF), Soviet Studies, 42 (2): 355—367, doi:10.1080/09668139008411872 CS1 održavanje: Format datuma (veza).
• Kondrashin, Viktor, ur. (2009), Famine in the Soviet Union 1929–1934 (PDF) (slide stack), Katz, Nikita B transl. docs.; Dolgova, Alexandra transl. note from compilers; Glizchinskaya, Natalia design, RU: Russian Archives, Arhivirano iz originala (PDF) 2009-03-19. g. .