Pređi na sadržaj

Difterija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Difterija
Difterija može izazvati otečen vrat, koji se ponekad naziva i bikovski vrat.[1]
SpecijalnostiZarazna bolest
SimptomiBol u grlu, groznica, lajući kašalj[2]
KomplikacijeMiokarditis, periferna neuropatija, proteinurija
Vreme pojave2–5 dana nakon izlaganja[1]
UzrociCorynebacterium diphtheriae (širi se direktnim kontaktom i putem vazduha)[1]
Dijagnostički metodPregled grla, kultura[2]
PrevencijaVakcina protiv difterije[1]
LečenjeAntibiotici, traheotomija[1]
Prognoza5–10% rizika od smrti
Frekvencija4.500 (prijavljeno 2015)[3]
Smrtnost2.100 (2015)[4]
Difterija

Difterija je zarazna bolest izazvana bakterijom Corynebacterium diphteriae.[1] Prenosi se direktno putem kapljica u vazduhu, ređe indirektno putem zaraženih predmeta. Rezervoar bolesti je čovek. Bakterije difterije oslobađaju toksin difterije, koji blokira sintezu proteina u ćelijama i na taj način izaziva njihovo izumiranje. Najčešće su pogođeni ždrelo, krajnici, sluzokoža nosa, limfni čvorovi vrata, grkljan, rane itd. Na ovim organima javljaju se karakteristične pseudomembrane sivo-bele boje, koje se čvrsto drže na površini sluzokože, a posle njihovog otklanjanja se javlja krvarenje. U sklopu sistemskih poremećaja tokom difterije javlja se degeneracija srčanog mišića, jetre, bubrega, promene na nervnom sistemu.

Većina infekcija je asimptomatska ili ima blagi klinički tok, ali u nekim epidemijama više od 10% onih kojima je dijagnozirana bolest može umreti.[2] Znaci i simptomi mogu da variraju od blagih do teških[2] i obično počinju dva do pet dana nakon izlaganja.[1] Simptomi se često javljaju prilično postepeno, počevši od upale grla i groznice.[2] U teškim slučajevima, siva ili bela mrlja se razvija u grlu.[1][2] Ovo može blokirati disajne puteve i izazvati lajav kašalj kao kod krupa.[2] Vrat može delimično da otekne zbog uvećanih limfnih čvorova.[1] Postoji i oblik difterije koji obuhvata kožu, oči ili genitalije.[1][2] Komplikacije mogu uključivati miokarditis, upalu nerava, probleme sa bubrezima i probleme sa krvarenjem zbog niskog nivoa trombocita.[1] Miokarditis može dovesti do abnormalnog kucanja srca, a zapaljenje nerava može dovesti do paralize.[1]

Difterija se obično prenosi među ljudima direktnim kontaktom ili vazdušnim putem.[1][5] Može se širiti i kontaminiranim predmetima.[1] Neki ljudi nose bakteriju bez simptoma, ali ipak mogu da prenesu bolest na druge.[1] Tri glavna tipa C. diphtheriae izazivaju različite težine bolesti.[1] Simptomi su posledica toksina koji proizvodi bakterija.[2] Dijagnoza se često može postaviti na osnovu izgleda grla uz potvrdu mikrobiološkom kulturom.[2] Prethodna infekcija ne štiti uvek od buduće infekcije.[2]

Vakcina protiv difterije je efikasna za prevenciju i dostupna je u brojnim formulacijama.[1] Tri ili četiri doze, date zajedno sa vakcinom protiv tetanusa i vakcine protiv pertusisa, preporučuju se tokom detinjstva.[1] Dalje doze vakcine protiv difterije-tetanusa preporučuju se svakih deset godina.[1] Zaštita se može potvrditi merenjem nivoa antitoksina u krvi.[1] Difterija se može sprečiti kod onih koji su bili izloženi, kao i lečiti antibioticima eritromicinom ili benzilpenicilinom.[1] Traheotomija je ponekad potrebna za otvaranje disajnih puteva u teškim slučajevima.[2]

U 2015. godini zvanično je prijavljeno 4.500 slučajeva širom sveta, što je pad sa skoro 100.000 koliko ih je bilo 1980. godine.[3] Veruje se da se oko milion slučajeva godišnje događalo pre 1980-ih.[2] Difterija se trenutno najčešće javlja u podsaharskoj Africi, Indiji i Indoneziji.[2][6] U 2015. godini, to je rezultiralo sa 2.100 smrtnih slučajeva, što je manje od 8.000 smrtnih slučajeva 1990. godine.[4][7] U oblastima gde je i dalje uobičajena, deca su najviše pogođena.[2] Retka je u razvijenom svetu zbog široko rasprostranjene vakcinacije, ali se može ponovo pojaviti ako se stope vakcinacije smanje.[2][8] U Sjedinjenim Državama je prijavljeno 57 slučajeva između 1980. i 2004. godine.[1] Smrt se javlja kod 5% do 10% dijagnostikovanih.[1] Bolest je prvi put opisao Hipokrat u 5. veku pre nove ere.[1] Bakteriju je 1882. identifikovao Edvin Klebs.[1]

Uzročnik

[uredi | uredi izvor]

Bakterija difterije (lat. Corynebacterium diphteriae), je aerobna bakterija, koja pripada gram pozitivnim bakterijama (metoda identifikovanja bakterija putem bojenja) i njen izgled podseća na batinu (nepravilan, štapićast oblik). Grupe ovih bakterija često grade formacije u obliku latiničnih slova V i Y, ili raspoređene i palisadno. Selektivno se može uzgajati na hranljivim podlogama koje sadrže telurit, što je bitno za njihovu identifikaciju. Bakterija difterije proizvodi toksin difterije, koji pripada grupi AB toksina. Toksin je građen iz dve podjedinice: fragmenta A, koja je aktivni deo i fragmenta B, čija je uloga u vezivanju za receptore ćelijske membrane. Fragment A je enzim ADP-riboziltransferaza. On prenosi ribozu adenozin-difosfat sa NAD-a na faktor elongacije 2 (eEF2, koji igra ulogu u sintezi proteina-translacija), na taj način ga inaktiviše i blokira sintezu proteina u ribozomima.

Znaci i simptomi

[uredi | uredi izvor]
Prirasla, gusta, siva pseudomembrana koja pokriva krajnike se klasično vidi kod difterije.

Simptomi difterije obično počinju dva do sedam dana nakon infekcije. Oni uključuju groznicu od 38 °C (100 °F) ili više; jezu; umor; plavičasta boja kože (cijanoza); upaljeno grlo; promuklost; kašalj; glavobolju; teškoće pri gutanju; bolno gutanje; otežano disanje; brzo disanje; smrdljiv i krvav iscedak iz nosa; i limfadenopatiju.[9][10] U roku od dva do tri dana, difterija može uništiti zdrava tkiva u respiratornom sistemu. Mrtvo tkivo formira gustu, sivu prevlaku koja se može nakupiti u grlu ili nosu. Ovaj debeli sivi prekrivač se naziva „pseudomembrana”. On može da pokrije tkiva u nosu, krajnicima, govornoj kutiji i grlu, što otežava disanje i gutanje.[11] Simptomi takođe mogu uključivati srčane aritmije, miokarditis i paralizu kranijalnih i perifernih nerava.[12]

Simptomi se javljaju na mestu infekcije (lokalni simptomi) i na nivou celokupnog organizma (sistemska intoksikacija).

  • Pošto se infekcija najčešće prenosi putem iskašljanih kapljica tečnosti lokalni simptomi se javljaju na mestima ulaska u organizam, a to su: ždrelo, nosna sluzokoža, grkljan, krajnici, konjunktiva. Ulazna vrata bolesti mogu biti i rane, jer se javlja defekt zaštitnog sloja kože. Posle inkubacije, koja traje od 1-6 dana javljaju se znaci infekcije i specifične pseudomembrane. One su sivo-bele boje, građene su iz fibrina, belih krvnih zrnaca i epitelnih ćelija, čvrsto se drže za površinu sluzokože i pri pokušaju da se odstrane javlja se krvarenje. Temperatura je takođe povećana, a zadah iz usta ima sladunjav miris. Limfni čvorovi u okolini su jako uvećani.
  • Nekoliko dana posle početka infekcije javljaju se i sistemski znaci, usled dejstva toksina. Može se javiti miokarditis praćen poremećajima srčanog ritma, poremećaji bubrega. Poremećaji se javljaju i u nervnom sistemu, najčešće u vidu pareza motornih nerava glave i vrata.

Za identifikaciju bakterije koristi se njeno uzgajanje na specijalnim hranljivim podlogama, može se identifikovati i njen toksin. Zahvaljujući vakcinaciji (obično kao difterija-tetanus-pertusis (veliki kašalj) DTP), bolest je postala ređa. Međutim u novije vreme u Istočnoj Evropi (Rusiji), postojale su epidemije većih razmera. U terapiji se koriste antibiotici i antitoksin.

Difterična gušobolja

[uredi | uredi izvor]

Laringealna difterija može dovesti do karakterističnog otečenog vrata i grla, ili „bikovskog vrata“. Otečeno grlo je često praćeno ozbiljnim respiratornim stanjem, koje karakteriše „lajući“ kašalj, stridor, promuklost i otežano disanje; i istorijski nazivan na različite načine kao „difterična gušobolja“,[13] „prava gušobolja“,[14][15] ili ponekad jednostavno kao „gušobolja“.[16] Difterična gušobolja je izuzetno retka u zemljama u kojima je vakcinacija protiv difterije uobičajena. Kao rezultat toga, termin „krup” danas se najčešće odnosi na nepovezanu virusnu bolest koja proizvodi slične, ali blaže respiratorne simptome.[17]

Prenošenje

[uredi | uredi izvor]

Prenošenje difterije sa čoveka na čoveka obično se dešava vazdušnim putem kada zaražena osoba kašlje ili kija. Udisanje čestica koje se oslobađaju od zaražene osobe dovodi do infekcije.[18] Kontakt sa bilo kojom lezijom na koži takođe može dovesti do prenošenja difterije, ali to je retko.[19] Mogu se javiti i indirektne infekcije. Ako zaražena osoba dodirne površinu ili predmet, bakterije se mogu zadržati i ostati održive. Takođe, neki dokazi ukazuju na to da difterija ima potencijal da bude zoonozna, ali to tek treba da bude potvrđeno. Corynebacterium ulcerans je pronađena kod nekih životinja, što bi ukazivalo na potencijal zoonoze.[20]

Mehanizam

[uredi | uredi izvor]

Difterični toksin (DT) proizvodi samo C. diphtheriae inficirana određenom vrstom bakteriofaga.[21][22] Toksinogenost je određuna konverzijom faga (takođe se naziva lizogena konverzija); odnosno sposobnost bakterije da pravi DT se menja kao posledica infekcije određenim fagom. DT je kodiran tox genom. Sojevi korinfaga su bilo tox+ (npr. korinfag β) ili tox− (npr. korinefag γ). tox gen postaje integrisan u bakterijski genom.[23] Hromozom C. diphtheriae ima dva različita, ali funkcionalno ekvivalentna mesta vezivanja bakterija (attB) za integraciju β profaga u hromozom.

Prekursor toksina difterije je protein molekulske težine 60 kDa. Određene proteaze, kao što je tripsin, selektivno cepaju DT da bi stvorile dva peptidna lanca, amino-terminalni fragment A (DT-A) i karboksil-terminalni fragment B (DT-B), koji se drže zajedno disulfidnom vezom.[23] DT-B je podjedinica za prepoznavanje koja omoćava ulazak DT u ćeliju domaćina vezivanjem za domen sličan EGF faktora vezivanja heparina HB-EGF. Ovo signalizira ćeliji da internalizuje toksin unutar endozoma putem endocitoze posredovane receptorima. Unutar endozoma, DT se deli pomoću proteaze slične tripsinu na DT-A i DT-B. Kiselost endozoma uzrokuje da DT-B stvara pore u membrani endozoma, čime katalizuje oslobađanje DT-A u citoplazmu.[23]

Fragment A inhibira sintezu novih proteina u zahvaćenoj ćeliji katalizujući ADP-ribozilaciju faktora elongacije EF-2, proteina koji je neophodan za korak translacije pri sintezi proteina. Ova ADP-ribozilacija uključuje transfer ADP-riboze sa NAD+ na ostatak diftamida (modifikovanog histidina) unutar EF-2 proteina. Pošto je EF-2 potreban za pomeranje tRNA sa A-mesta na P-mesto ribozoma tokom translacije proteina, ADP-ribozilacija EF-2 sprečava sintezu proteina.[24]

ADP-ribozilacija EF-2 se preokreće davanjem visokih doza nikotinamida (forma vitamina B3), pošto je ovo jedan od krajnjih proizvoda reakcije, a velike količine pokreću reakciju u suprotnom smeru.[25]

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Trenutna definicija kliničkog slučaja difterije koju koriste Centri za kontrolu i prevenciju bolesti Sjedinjenih Država zasnovana je na laboratorijskim i kliničkim kriterijumima.

Laboratorijski kriterijumi

[uredi | uredi izvor]
  • Izolacija C. diphtheriae iz bojenja po Gramu ili kulture grla iz kliničkog uzorka.[26]
  • Histopatološka dijagnoza difterije Albertovim bojenjem.

Demonstracija toksina

[uredi | uredi izvor]
  • In vivo testovi (inokulacija zamorčića): potkožni i intrakutani testovi.
  • In vitro test: Elekov gelski precipitacijski test, detekcija toks gena pomoću PCR, ELISA, ICA.

Klinički kriterijumi

[uredi | uredi izvor]
  • Bolesti gornjih disajnih puteva sa bolom u grlu.
  • Niska groznica (iznad 39 °C (102 °F) je retka).
  • Adherentna, gusta, siva pseudomembrana koja pokriva zadnji deo farinksa; u teškim slučajevima može se proširiti i na celo traheobronhijalno stablo.

Klasifikacija slučajeva

[uredi | uredi izvor]
  • Verovatan: klinički kompatibilan slučaj koji nije laboratorijski potvrđen i nije epidemiološki povezan sa laboratorijski potvrđenim slučajem.
  • Potvrđeno: klinički kompatibilan slučaj koji je ili laboratorijski potvrđen ili epidemiološki povezan sa laboratorijski potvrđenim slučajem.

Empirijski tretman generalno treba započeti kod pacijenata kod kojih postoji znatna sumnja na difteriju.

Prevencija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Vakcina protiv difterije

Vakcinacija protiv difterije se obično radi kod odojčadi i isporučuje se kao kombinovana vakcina, kao što je DPT vakcina (difterija, pertusis, tetanus). Pentavalentne vakcine, koje vakcinišu protiv difterije i četiri druge dečje bolesti istovremeno, često se koriste u programima prevencije bolesti u zemljama u razvoju od strane organizacija kao što je UNICEF.[27]

Tretman

[uredi | uredi izvor]

Bolest može biti izlečiva, ali u težim slučajevima, limfni čvorovi na vratu mogu da oteknu, a disanje i gutanje su otežani. Ljudima u ovoj fazi je neophodno da potraže hitnu medicinsku pomoć, jer opstrukcija u grlu može zahtevati intubaciju ili traheotomiju. Abnormalni srčani ritmovi mogu se javiti rano u toku bolesti ili nedeljama kasnije i mogu dovesti do srčane insuficijencije. Difterija takođe može izazvati paralizu oka, vrata, grla ili respiratornih mišića. Pacijenti sa teškim slučajevima se smeštaju u bolničku jedinicu intenzivne nege i daje im se antitoksin protiv difterije (koji se sastoji od antitela izolovanih iz seruma konja koji su inficirani difterijskim toksinom).[28] Pošto antitoksin ne neutrališe toksin koji je već vezan za tkiva, odlaganje njegove primene povećava rizik od smrti. Stoga se odluka o primeni antitoksina protiv difterije zasniva na kliničkoj dijagnozi i ne treba da čeka laboratorijsku potvrdu.[29]

Nije dokazano da antibiotici utiču na izlečenje lokalne infekcije kod pacijenata sa difterijom lečenih antitoksinom. Antibiotici se koriste kod pacijenata ili nosilaca za iskorenjivanje C. diphtheriae, i sprečavanje njenog prenošenja na druge. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) preporučuju[30] sledeće tretmane:

  • Metronidazol
  • Eritromicin se daje (oralno ili injekcijom) tokom 14 dana (40 mg/kg dnevno sa maksimalno 2 g/d), ili
  • Prokain penicilin G se daje intramuskularno tokom 14 dana (300.000 U/d za pacijente težine <10 kg, i 600.000 U/d za one koji imaju težinu >10 kg); pacijenti sa alergijama na penicilin G ili eritromicin mogu koristiti rifampin ili klindamicin.

U slučajevima koji uznapreduju dalje od infekcije grla, toksin difterije se širi krvlju i može dovesti do potencijalno opasnih po život komplikacija koje utiču na druge organe, kao što su srce i bubrezi. Oštećenje srca uzrokovano toksinom utiče na sposobnost srca da pumpa krv, ili sposobnost bubrega da čiste otpad. Takođe može izazvati oštećenje nerva, što na kraju dovodi do paralize. Oko 40-50% onih koji se ne leče mogu umreti.[31]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f Atkinson, William (maj 2012). Diphtheria Epidemiology and Prevention of Vaccine-Preventable Diseases (12 izd.). Public Health Foundation. str. 215—230. ISBN 9780983263135. Arhivirano iz originala 15. 9. 2016. g. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n „Diphtheria vaccine” (PDF). Wkly Epidemiol Rec. 81 (3): 24—32. 20. 1. 2006. PMID 16671240. Arhivirano (PDF) iz originala 6. 6. 2015. g. 
  3. ^ a b „Diphtheria”. who.int. 3. 9. 2014. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 27. 3. 2015. 
  4. ^ a b GBD 2015 Mortality and Causes of Death, Collaborators. (8. 10. 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet. 388 (10053): 1459—1544. PMC 5388903 Slobodan pristup. PMID 27733281. doi:10.1016/s0140-6736(16)31012-1. 
  5. ^ Kowalski, Wladyslaw (2012). Hospital airborne infection control. Boca Raton, Florida: CRC Press. str. 54. ISBN 9781439821961. Arhivirano iz originala 21. 12. 2016. g. 
  6. ^ Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases (8 izd.). Elsevier Health Sciences. 2014. str. 2372. ISBN 9780323263733. Arhivirano iz originala 21. 12. 2016. g. 
  7. ^ GBD 2013 Mortality and Causes of Death, Collaborators (17. 12. 2014). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990–2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet. 385 (9963): 117—71. PMC 4340604 Slobodan pristup. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  8. ^ Al, A. E. Paniz-Mondolfi et (2019). „Resurgence of Vaccine-Preventable Diseases in Venezuela as a Regional Public Health Threat in the Americas – 25  (4):[[Kategorija:Cite journal]] – April 2019 – Emerging Infectious Diseases journal – CDC”. Emerging Infectious Diseases (na jeziku: engleski). 25 (4): 625—632. PMC 6433037 Slobodan pristup. PMID 30698523. doi:10.3201/eid2504.181305.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  9. ^ „Diphtheria—Symptoms—NHS Choices”. Arhivirano iz originala 28. 6. 2015. g. Pristupljeno 28. 6. 2015. 
  10. ^ „Updating PubMed Health”. PubMed Health. Arhivirano iz originala 17. 10. 2014. g. Pristupljeno 28. 6. 2015. 
  11. ^ „Diphtheria Symptoms”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 10. 4. 2017. Pristupljeno 26. 10. 2017. 
  12. ^ „Diphtheria”. The Lecturio Medical Concept Library. 4. 8. 2020. Pristupljeno 12. 7. 2021. 
  13. ^ Loving, Starling (5. 10. 1895). „Something concerning the diagnosis and treatment of false croup”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. XXV (14): 567—573. doi:10.1001/jama.1895.02430400011001d. Arhivirano iz originala 4. 7. 2014. g. Pristupljeno 16. 4. 2014. 
  14. ^ Cormack, John Rose (8. 5. 1875). „Meaning of the Terms Diphtheria, Croup, and Faux Croup”. British Medical Journal. 1 (749): 606. PMC 2297755 Slobodan pristup. PMID 20747853. doi:10.1136/bmj.1.749.606. 
  15. ^ Bennett, James Risdon (8. 5. 1875). „True and False Croup”. British Medical Journal. 1 (749): 606—607. PMC 2297754 Slobodan pristup. PMID 20747854. doi:10.1136/bmj.1.749.606-a. 
  16. ^ Beard, George Miller (1875). Our Home Physician: A New and Popular Guide to the Art of Preserving Health and Treating Disease. New York: E. B. Treat. str. 560–564. Pristupljeno 15. 4. 2014. 
  17. ^ Vanderpool, Patricia (decembar 2012). „Recognizing croup and stridor in children”. American Nurse Today. 7 (12). Arhivirano iz originala 16. 4. 2014. g. Pristupljeno 15. 4. 2014. 
  18. ^ Diphtheria Causes and Transmission Arhivirano 13 april 2014 na sajtu Wayback Machine. U.S. Center for Disease Control and Prevention (2016).
  19. ^ Youwang Y.; Jianming D.; Yong X.; Pong Z. (1992). „Epidemiological features of an outbreak of diphtheria and its control with diphtheria toxoid immunization”. International Journal of Epidemiology. 21 (4): 807—11. PMID 1521987. doi:10.1093/ije/21.4.807. 
  20. ^ Hogg R. A.; Wessels J.; Hart A.; Efstratiou A.; De Zoysa G.; Mann T.; Pritchard G. C. (2009). „Possible zoonotic transmission of toxigenic Corynebacterium ulcerans from companion animals in a human case of fatal diphtheria”. The Veterinary Record. 165 (23): 691—2. PMID 19966333. S2CID 8726176. doi:10.1136/vr.165.23.691. 
  21. ^ Freeman, Victor J (1951). „Studies on the Virulence of Bacteriophage-Infected Strains of Corynebacterium Diphtheriae”. Journal of Bacteriology. 61 (6): 675—688. PMC 386063 Slobodan pristup. PMID 14850426. doi:10.1128/JB.61.6.675-688.1951. 
  22. ^ Freeman VJ, Morse IU; Morse (1953). „Further Observations on the Change to Virulence of Bacteriophage-Infected Avirulent Strains of Corynebacterium Diphtheriae”. Journal of Bacteriology. 63 (3): 407—414. PMC 169283 Slobodan pristup. PMID 14927573. doi:10.1128/JB.63.3.407-414.1952. 
  23. ^ a b v Holmes, R. K. (2000). „Biology and molecular epidemiology of diphtheria toxin and the tox gene.”. The Journal of Infectious Diseases. 181 (Supplement 1): S156—S167. PMID 10657208. doi:10.1086/315554 Slobodan pristup. 
  24. ^ „Entrez Gene: EEF2 eukaryotic translation elongation factor 2”. 
  25. ^ Collier JR (1975). „Diphtheria toxin: mode of action and structure.”. Bacteriological Reviews. 39 (1): 54—85. PMC 413884 Slobodan pristup. PMID 164179. doi:10.1128/MMBR.39.1.54-85.1975. 
  26. ^ MedlinePlus enciklopedia Diphtheria
  27. ^ „Immunisation and Pentavalent Vaccine”. UNICEF. Arhivirano iz originala 29. 7. 2014. g. 
  28. ^ „Horses and the Diphtheria Antitoxin”. Academic Medicine (na jeziku: engleski). april 2000. 
  29. ^ Atkinson W, Hamborsky J, McIntyre L, Wolfe S, eds. (2007). „Diphtheria” (PDF). Epidemiology and Prevention of Vaccine-Preventable Diseases (The Pink Book) (10 izd.). Washington, D.C.: Public Health Foundation. str. 59—70. Arhivirano (PDF) iz originala 27. 9. 2007. g. 
  30. ^ The first version of this article was adapted from the Centers for Disease Control and Prevention document "Diphtheria (Corynebacterium diphtheriae) 1995 Case Definition" Arhivirano 20 decembar 2016 na sajtu Wayback Machine. As a work of an agency of the U.S. government without any other copyright notice it should be available as a public domain resource.
  31. ^ „Diagnosis, Treatment, and Complications”. Centers for Disease Control and Prevention. 9. 9. 2022. Pristupljeno 7. 3. 2023. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Holmes, R .K. (2005). „Diphtheria and other corynebacterial infections”. Ur.: Kasper; et al. Harrison's Principles of Internal Medicine (16th izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-139140-5. 
  • "Antitoxin dars 1735 and 1740." The William and Mary Quarterly, 3rd Ser., 6  (2):. p. 338.
  • Shulman, S. T. (2004). „The History of Pediatric Infectious Diseases”. Pediatric Research. 55 (1): 163—176. PMID 14605240. doi:10.1203/01.PDR.0000101756.93542.09. 
  • H. Renz-Polster; S. Krauzig; J. Braun: Basislehrbush Innere Medizin. ISBN 978-3-437-41052-9.  Urban & Fischer
  • Fritz H. Keyser, Kurt A. Bienz. Medizinische Mikrobiologie. ISBN 978-3-13-444810-8.  Thieme

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Difterija na Vikimedijinoj ostavi.
Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дифтерија&oldid=28403745”