Enriko Paci

Enriko Paci
Lični podaci
Datum rođenja	(1818-06-20)20. jun 1818.
Mesto rođenja	Ravena, Papska država
Datum smrti	27. mart 1899.(1899-03-27) (80/81 god.)
Mesto smrti	Firenca, Italija

Statua Dantea ispred bazilike Santa Kroče u Firenci.

Statua Savonarole.

Spomenik knezu Mihailu.

Bista kneza Mihaila iz 1872.

Enriko Paci (ital. Enrico Pazzi; Ravena, 1818 — Firenca, 1899) vajar, učenik manje poznatog Ignacija Sartija, a kasnije, od 1845. do1851, uči kod poznatog neoklasičnog vajara Đovanija Diprea i postaje njegov omiljeni učenik. Do 1853. godine radio je u Romanji gde je pored ostalog uradio skicu za spomenik Danteu (1851).

Rad u Italiji

Oko 1853. prelazi u Firencu i radi u ateljeu koji je nadzidan na Bruneleskijevu rotondu, objekat iz XV veka, deo nekadašnjeg manastira. Prvo njegovo poznatije delo je „Mojsije gazi krunu faraona“ izloženo u Firenci 1859, ono mu je donelo popularnost, koja je rasla sa svakim narednim radom. Slede statua Lukrecije, grupa „Hristos blagoslovi decu“, „Venecija – robinja na leđima lava Sv. Marka“, nadgrobni spomenici članova viteškog reda Rataci u Aleksandriji i Spadini (sa alegorijskom grupom „Materinska tuga“).

Između 1857. i 1865. radi veliku statuu Dantea ispred bazilike Santa Kroče, jedno od najpoznatijih svojih dela. Od tada njegovi radovi postaju vrlo cenjeni posebno oni monumentalni koji pokazuju slavne ličnosti pa počinje da dobija ugled i van Italije. Radi spomenik Luiđiju Karlu Farini u Raveni i generalu Biksiju u Rimu, niz statua, među kojima „Gala Placidija vreba svoga brata Honorija“ i statuete „Usnuli Amor“, „Razočarani Amor“, „Nevinost se šali sa Porokom“, „Lea i Rahila“ i nekoliko portretnih bisti znamenitih ličnosti Ravene. Godine 1872. kleše statuu, Savonarole koja je prvobitno postavljena u sali Činkvečento palate Vekio, da bi 1921. bila preneta na trg Savonarole u Firenci.

Stekavši značajno klasicističko obrazovanje, Paci ostaje veran naratorskom modelu koji čini njegova dela prilično konvencionalnim, što ne umanjuje njihovu specifičnu reprezentativost na polju italijanske umetnosti XIX veka.

Vrativši se u Ravenu 1877, zaveštava svome rodnom gradu kolekciju umetničkih predmeta: knjige, gravire, crteže, antikvarni nameštaj, slike i skulpture. Skulpture predaje da bi bile „razmeštene i trajno čuvane u Akademiji umetnosti“. Bio je i glavni sponzor Nacionalnog muzeja Ravene, a autobiografiju pod nazivom „Ricordi d’Arte“ napisao je 1887. godine.

Paci u Srbiji

Paci je u Srbiji poznat po ekvestrijalnoj skulpturi kneza Mihaila na Trgu Republike. Projekat za spomenik bio je novost u Srbiji tog doba. Paci je inspiraciju našao u Firenci posmatrajući dva konjanička spomenika Ferdinandu Medičiju.

Tokom 1873. godine izradio je model kneževe biste u kamenu a potom izlio u livnici u Firenci. Rad na maketi celog spomenika Paci je započeo 1874. i tada je boravio u Beogradu skoro godinu dana. Za vreme svog boravka u Srbiji vajar se najviše družio sa Anastasom Jovanovićem. Uvažavajući Jovanovićevu porodicu, iste godine je uradio mermerno poprsje Anastasove kćerke Katarine Jovanović koje se čuva u Muzeju grada Beograda. Bila je to jedna od prvih skulptura deteta u srpskoj umetnosti.

Tokom svog boravka u Beogradu, Enriko Paci uobličava izgled kneževe konjaničke figure, kao i izgled reljefa za bronzani pijedastal. Po završetku pripremnih radova Paci je napustio Beograd i vratio se u Firencu, gde je nastavio rad na modelu. Zbog izbijanja rata posao je prekinut sve do 1878. godine, kada Kneževina Srbija stiče državnu nezavisnost. Spomenik je odliven u Minhenu 1879. u radionici Ferdinanda fon Milera. Spomenik je konačno otkriven 19. decembra 1882. godine na Svetog Nikolu slavu dinastije Obrenović, iste godine kada je Srbija proglašena kraljevinom. Otkrivanju spomenika prisustvovao je i Enriko Paci kada je od Kralja Milana primio orden Takovskog krsta sa lentom 2. reda.

Čaršijske glasine

Posle Pacijevog odlaska u Firencu, u Beogradu se dugo prepričavalo da mu je zamereno što je knez kao vojskovođa na konju gologlav, što je kod ekvestralnih skulptura neuobičajeno. Tada se proširila priča da je zbog toga vajar izvršio samoubistvo, što nije tačno jer istorijski podaci govore da je Enriko Paci umro prirodnom smrću.

Priča se da je Paci ostao zaljubljen u Srbiju i kada se vratio u Firencu u znak sećanja na lepe godine provedene u Beogradu svojoj deci je davao srpska imena. Još jedna neobičnost je vezana, kako za ovog vajara, tako i za njegove omiljene konje. Miljana Laketić, jedan od najstrastvenijih hroničara starog Beograda, tvrdi za Novosti da je, dok se u beogradskim krugovima raspredala priča o navodnom umetnikovom samoubistvu, Enriko Paci skoknuo do Zagreba i tamo, uz pristojan honorar, napravio spomenik banu Jelačiću.

Na ovu konstataciju u avgustu 2003. u hrvatskim medijima pojavljuje se reakcija na vest da je Jelačićev spomenik izradio Enriko Paci, a ne Fernkorn: „Večernje novosti to su zaključile na temelju toga što su konji kneza Mihaila i bana Jelačića „gotovo identični“, a konjanici „vrlo slični“, pa ih je valjda napravila ista osoba. Tu se još potegla priča o bratskoj vezi između dvaju naroda, a sve skupa bila je samo jedna masna novinarska patka.“