Ero s onoga svijeta (opera)

Ero s onoga svijeta (Ero s onoga svijeta) komična je opera u tri čina Jakova Gotovca, op. 17, prema narodnoj priči spevao Milan Begović.

Libreto

Prema narodnoj priči spevao Milan Begović.

Praizvedba

2. novembar 1935, Zagreb (tada Kraljevina Jugoslavija) u Hrvatskom narodnom kazalištu. U beogradskom Narodnom pozorištu prvi put je izvedena 17. aprila 1937.^[1]

Likovi i uloge

Marko, bogati seljak, bas
Doma, njegova druga žena, mecosopran
Đula, Markova kći iz prvog braka, sopran
Mića (Ero), momak iz drugog sela, tenor
Sima, mlinar, bariton
Čobanče, dečji sopran
Jedan momak, tenor
Hor - devojke (6 solo), žene (8 solo), momci, čobani, voćarice (4 solo), trgovci (4 solo), deca i ostali seoski svet

Mesto i vreme

Radnja se zbiva u maloj varoši, negde u Hercegovini, u ranu jesen u vreme vladavine osmanlijske Turske, „u vreme današnje kao i ono od pre sto godina“.

Orkestar

3 flaute (III i pikolo), 2 oboe, engleski rog, 3 klarineta, 2 fagota (II i kontrafagot)
4 F-horne, 3 C-trube, 3 trombona, tuba
Timpani, udaraljke, harfa, pijanino
I violine, II violine, viole, violončela, kontrabasi
Na sceni: orgulje

Istorija

Rad na komponovanju opere Gotovac je započeo 10. oktobra 1932. godine i radio je u tri faze do 8. maja 1935. Opera je praizvedena 2. novembra 1935. u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i ostala do danas najizvođenije delo južnoslovenske muzičke literature.

Praizvedbom je dirigovao sam Gotovac i već tada je osetio da je publika operu dobro primila, što su potvrdile i kasnije reprize. Ipak, u Jutarnjem listu Lujo Šafranek Kavić je napisao: "Opet je jedan hrvatski kompozitor uzalud pisao jednu operu". Nasuprot tome, u Novostima je Milan Katić opisao operu superlativima, a u beogradskoj Pravdi Stražičić je hvalio operu.

Prva sledeća izvedba Ere je bila izvan granica Jugoslavije, u Brnu (tada Čehoslovačka), na češkom jeziku 1936. godine, a zatim je izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu 17. aprila 1937, dok je svoje sledeće veliko postavljanje doživela tek 27. februara 1948. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, gdje je otad postavljana pet puta s 228 izvedenih predstava (uključujući i najnoviju postavu u režiji Egona Savina od 8. februara 2003. godine).

Gotovac i Begović su muzičku i tekstualnu osnovu za ovu operu našli u folkloru mnogih južnoslovenskih grupa, od dalmatinskog folklora (završno kolo) do kosovskih devojačkih pesama iz Gnjilana (uvodni hor devojaka Duni mi, duni, lađane).

Sadržaj opere

I čin

Na gumnu bogatog seljaka Marka, devojke komušaju kukuruz i pjevaju. Tužna je samo gazda-Markova kći Đula: majka joj je umrla a maćeha za nju ne mari. Đulin glas probudi Miću, momka kojeg niko ne poznaje, i dok žene teše Đulu, pa ponovo prihvate pesmu, on sklizne s velikog plasta, na kojem je neprimećen ležao, - kao da je s neba pao! Praznoverne žene mu i poveruju kada kaže: Ja sam Ero s onoga sveta! - pa raspreda priču o onom životu tamo gore i izručuje pozdrave pokojnika. Izlazi Doma, Đulina maćeha, i grdi ih što ne rade, ali je Mića prevarom vrati u kuhinju, pa, ostavši nasamo sa Đulom, izjavi devojci da joj ga je njena pokojna mati odabrala za muža. I dok se oni dogovaraju kako da privole Marka da pristane na njihov brak, naiđe sam gazda i goni Miću, odbivši primiti jednog odrpanca na konak. No, i Doma je čula za mladića s onoga sveta, pa, kada Marko ode, ispituje Eru o svome pokojnom Matiji; a kada začuje da joj prvi muž prebacuje što se preudala a za dušu mu nikad ništa ne daruje, da je uz to i praznog džepa, ona u griži savesti uruči Eri čarapu punu dukata, pokojniku da se nađe, i tobožnji Ero veselo odlazi. Samo, kada Marko sazna za dukate, on odmah prikupi momke i daje se u poteru za Mićom.

II čin

U mlinu. Sima, mlinar, melje i veselo peva sve dok ne navale žene: svakoj se žuri, i on ne zna kako da im ugodi; a kada se pojavi Doma s Đulom i traži da joj se samelje preko reda, izbije svađa. Đula pokušava smiriti maćehu, ali se ova okomi na nju, pa besno ode. Devojka jadikuje zbog svoje zle kobi; Sima je teši, i ona odlazi sa ženama. No, evo Miće, koji beži pred poterom. Sima se sklanja, a mladić se prerušava u mlinarskog pomoćnika i u najvećoj buci dočekuje poteru: da,

video je lupeža kako je maločas zamakao u planinu! Ovi ostave konje i nastave gonjenje pešice. Vraća se Đula i on joj, na njeno prebacivanje što je uzeo dukate, kaže da je to samo šala i nagovori je da pođe s njim. Oni odu na gazda-Markovom konju. Dolazi Sima, a odmah zatim i Marko s poterom, koji izgrdi mlinara zato što ih je njegov pomoćnik nasamario. No, dok se Sima brani, naiđe jedno čobanče i ispriča kako je Mića pobegao sa Đulom, na gazdinom konju... Konačno, Sima ostaje opet sam.

III čin

Na derneku; gužva, vika, veselje. Nailaze Marko i Doma: svađaju se zato što joj muž ne da novac da nešto kupi i ona besno odlazi. Mlinar Sima prilazi Marku i priča mu da se Đula zapravo udala za bogatog mladića iz susednog sela i da srećno žive; Đula čezne za ocem, ali Mića neće doći dok ga Marko ne pozove. Ovaj to i učini, a kad se Mića i Đula pojave u svečanoj odeći, narod ih radosno dočeka. I sve se razjašnjava: po majčinom savetu, Mića je, preobučen u siromaška, tražio sebi devojku, jer koja ga takvog zavoli, ta će mu biti dobra žena. I on je, evo, voljan vratiti konja i dukate, ali traži blagoslov. Marko to rado učini, pa počinje opšte veselje, koje se završava velikim kolom.

Preuzeto sa stranice Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad