Еро с онога свијета (опера)
Еро с онога свијета (Ero s onoga svijeta) комична је опера у три чина Јакова Готовца, оп. 17, према народној причи спевао Милан Беговић.
Либрето
[уреди | уреди извор]Према народној причи спевао Милан Беговић.
Праизведба
[уреди | уреди извор]2. новембар 1935, Загреб (тада Краљевина Југославија) у Хрватском народном казалишту. У београдском Народном позоришту први пут је изведена 17. априла 1937.[1]
Ликови и улоге
[уреди | уреди извор]- Марко, богати сељак, бас
- Дома, његова друга жена, мецосопран
- Ђула, Маркова кћи из првог брака, сопран
- Мића (Еро), момак из другог села, тенор
- Сима, млинар, баритон
- Чобанче, дечји сопран
- Један момак, тенор
- Хор - девојке (6 соло), жене (8 соло), момци, чобани, воћарице (4 соло), трговци (4 соло), деца и остали сеоски свет
Место и време
[уреди | уреди извор]Радња се збива у малој вароши, негде у Херцеговини, у рану јесен у време владавине османлијске Турске, „у време данашње као и оно од пре сто година“.
Оркестар
[уреди | уреди извор]- 3 флауте (III и пиколо), 2 обое, енглески рог, 3 кларинета, 2 фагота (II и контрафагот)
- 4 F-хорне, 3 C-трубе, 3 тромбона, туба
- Тимпани, удараљке, харфа, пијанино
- I виолине, II виолине, виоле, виолончела, контрабаси
- На сцени: оргуље
Историја
[уреди | уреди извор]Рад на компоновању опере Готовац је започео 10. октобра 1932. године и радио је у три фазе до 8. маја 1935. Опера је праизведена 2. новембра 1935. у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и остала до данас најизвођеније дело јужнословенске музичке литературе.
Праизведбом је дириговао сам Готовац и већ тада је осетио да је публика оперу добро примила, што су потврдиле и касније репризе. Ипак, у Јутарњем листу Лујо Шафранек Кавић је написао: "Опет је један хрватски композитор узалуд писао једну оперу". Насупрот томе, у Новостима је Милан Катић описао оперу суперлативима, а у београдској Правди Стражичић је хвалио оперу.
Прва следећа изведба Ере је била изван граница Југославије, у Брну (тада Чехословачка), на чешком језику 1936. године, а затим је изведена у Народном позоришту у Београду 17. априла 1937, док је своје следеће велико постављање доживела тек 27. фебруара 1948. у Српском народном позоришту у Новом Саду, гдје је отад постављана пет пута с 228 изведених представа (укључујући и најновију поставу у режији Егона Савина од 8. фебруара 2003. године).
Готовац и Беговић су музичку и текстуалну основу за ову оперу нашли у фолклору многих јужнословенских група, од далматинског фолклора (завршно коло) до косовских девојачких песама из Гњилана (уводни хор девојака Дуни ми, дуни, лађане).
Садржај опере
[уреди | уреди извор]I чин
[уреди | уреди извор]На гумну богатог сељака Марка, девојке комушају кукуруз и пјевају. Тужна је само газда-Маркова кћи Ђула: мајка јој је умрла а маћеха за њу не мари. Ђулин глас пробуди Мићу, момка којег нико не познаје, и док жене теше Ђулу, па поново прихвате песму, он склизне с великог пласта, на којем је непримећен лежао, - као да је с неба пао! Празноверне жене му и поверују када каже: Ја сам Еро с онога света! - па распреда причу о оном животу тамо горе и изручује поздраве покојника. Излази Дома, Ђулина маћеха, и грди их што не раде, али је Мића преваром врати у кухињу, па, оставши насамо са Ђулом, изјави девојци да јој га је њена покојна мати одабрала за мужа. И док се они договарају како да приволе Марка да пристане на њихов брак, наиђе сам газда и гони Мићу, одбивши примити једног одрпанца на конак. Но, и Дома је чула за младића с онога света, па, када Марко оде, испитује Еру о своме покојном Матији; а када зачује да јој први муж пребацује што се преудала а за душу му никад ништа не дарује, да је уз то и празног џепа, она у грижи савести уручи Ери чарапу пуну дуката, покојнику да се нађе, и тобожњи Еро весело одлази. Само, када Марко сазна за дукате, он одмах прикупи момке и даје се у потеру за Мићом.
II чин
[уреди | уреди извор]У млину. Сима, млинар, меље и весело пева све док не навале жене: свакој се жури, и он не зна како да им угоди; а када се појави Дома с Ђулом и тражи да јој се самеље преко реда, избије свађа. Ђула покушава смирити маћеху, али се ова окоми на њу, па бесно оде. Девојка јадикује због своје зле коби; Сима је теши, и она одлази са женама. Но, ево Миће, који бежи пред потером. Сима се склања, а младић се прерушава у млинарског помоћника и у највећој буци дочекује потеру: да,
видео је лупежа како је малочас замакао у планину! Ови оставе коње и наставе гоњење пешице. Враћа се Ђула и он јој, на њено пребацивање што је узео дукате, каже да је то само шала и наговори је да пође с њим. Они оду на газда-Марковом коњу. Долази Сима, а одмах затим и Марко с потером, који изгрди млинара зато што их је његов помоћник насамарио. Но, док се Сима брани, наиђе једно чобанче и исприча како је Мића побегао са Ђулом, на газдином коњу... Коначно, Сима остаје опет сам.
III чин
[уреди | уреди извор]На дернеку; гужва, вика, весеље. Наилазе Марко и Дома: свађају се зато што јој муж не да новац да нешто купи и она бесно одлази. Млинар Сима прилази Марку и прича му да се Ђула заправо удала за богатог младића из суседног села и да срећно живе; Ђула чезне за оцем, али Мића неће доћи док га Марко не позове. Овај то и учини, а кад се Мића и Ђула појаве у свечаној одећи, народ их радосно дочека. И све се разјашњава: по мајчином савету, Мића је, преобучен у сиромашка, тражио себи девојку, јер која га таквог заволи, та ће му бити добра жена. И он је, ево, вољан вратити коња и дукате, али тражи благослов. Марко то радо учини, па почиње опште весеље, које се завршава великим колом.
Преузето са странице Српског народног позоришта, Нови Сад
Познате музичке нумере
[уреди | уреди извор]- Дуни ми, дуни, лађане (Почетна хорска сцена - I чин)
- Ђула пред кућом сједила (Ђулина арија - I чин)
- Видјеле сте, сиђох одозгора (Мићина арија - I чин)
- Ја сам ти о Ђурђеву дне (Дует Миће и Ђуле - I чин)
- Брбље вода, жрвњи рокћу (Симин ариозо - II чин)
- Мајко, мајчице (Ђулина арија - II чин)
- Жене, ђердан, мараме, шудари (Продавци на дернеку [хор] - III чин)
- Ој! Што су моме, Еро, за крадење (Мићин и Ђулин долазак - III чин)
- Ти знаш, Мића, кад сам дјете била (Ђулина арија - III чин)
- Мене моја мајка свјетовала (Мићин ариозо - III чин)
- Што на небу сја високо (Финално коло [хор] – III чин)
Музички примери
[уреди | уреди извор]Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Еро с онога свијета - Српско народно позориште, Нови Сад видео снимак
- Еро с онога свијета - Српско народно позориште, Нови Сад видео снимци представе
- Еро с онога свијета - Српско народно позориште, Нови Сад, Србија
- Еро с онога свијета - Хрватско народно казалиште u Осијеку, ХР Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2009)
- Еро с онога свијета - Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца Ријека, ХР[мртва веза]
- Еро с онога свијета - Хрватско народно казалиште Сплит, ХР
- Еро с онога свијета - Сплитско љето, Сплит, ХР Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2009)
- Еро с онога свијета - Хрватско народно казалиште, Загреб, ХР
- ^ "Време", 17. апр. 1937, стр. 12. digitalna.nb.rs