Еро с онога свијета (опера)

Еро с онога свијета (Ero s onoga svijeta) комична је опера у три чина Јакова Готовца, оп. 17, према народној причи спевао Милан Беговић.

Либрето[уреди | уреди извор]

Према народној причи спевао Милан Беговић.

Праизведба[уреди | уреди извор]

2. новембар 1935, Загреб (тада Краљевина Југославија) у Хрватском народном казалишту. У београдском Народном позоришту први пут је изведена 17. априла 1937.^[1]

Ликови и улоге[уреди | уреди извор]

Марко, богати сељак, бас
Дома, његова друга жена, мецосопран
Ђула, Маркова кћи из првог брака, сопран
Мића (Еро), момак из другог села, тенор
Сима, млинар, баритон
Чобанче, дечји сопран
Један момак, тенор
Хор - девојке (6 соло), жене (8 соло), момци, чобани, воћарице (4 соло), трговци (4 соло), деца и остали сеоски свет

Место и време[уреди | уреди извор]

Радња се збива у малој вароши, негде у Херцеговини, у рану јесен у време владавине османлијске Турске, „у време данашње као и оно од пре сто година“.

Оркестар[уреди | уреди извор]

3 флауте (III и пиколо), 2 обое, енглески рог, 3 кларинета, 2 фагота (II и контрафагот)
4 F-хорне, 3 C-трубе, 3 тромбона, туба
Тимпани, удараљке, харфа, пијанино
I виолине, II виолине, виоле, виолончела, контрабаси
На сцени: оргуље

Рад на компоновању опере Готовац је започео 10. октобра 1932. године и радио је у три фазе до 8. маја 1935. Опера је праизведена 2. новембра 1935. у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и остала до данас најизвођеније дело јужнословенске музичке литературе.

Праизведбом је дириговао сам Готовац и већ тада је осетио да је публика оперу добро примила, што су потврдиле и касније репризе. Ипак, у Јутарњем листу Лујо Шафранек Кавић је написао: "Опет је један хрватски композитор узалуд писао једну оперу". Насупрот томе, у Новостима је Милан Катић описао оперу суперлативима, а у београдској Правди Стражичић је хвалио оперу.

Прва следећа изведба Ере је била изван граница Југославије, у Брну (тада Чехословачка), на чешком језику 1936. године, а затим је изведена у Народном позоришту у Београду 17. априла 1937, док је своје следеће велико постављање доживела тек 27. фебруара 1948. у Српском народном позоришту у Новом Саду, гдје је отад постављана пет пута с 228 изведених представа (укључујући и најновију поставу у режији Егона Савина од 8. фебруара 2003. године).

Готовац и Беговић су музичку и текстуалну основу за ову оперу нашли у фолклору многих јужнословенских група, од далматинског фолклора (завршно коло) до косовских девојачких песама из Гњилана (уводни хор девојака Дуни ми, дуни, лађане).

Садржај опере[уреди | уреди извор]

I чин[уреди | уреди извор]

На гумну богатог сељака Марка, девојке комушају кукуруз и пјевају. Тужна је само газда-Маркова кћи Ђула: мајка јој је умрла а маћеха за њу не мари. Ђулин глас пробуди Мићу, момка којег нико не познаје, и док жене теше Ђулу, па поново прихвате песму, он склизне с великог пласта, на којем је непримећен лежао, - као да је с неба пао! Празноверне жене му и поверују када каже: Ја сам Еро с онога света! - па распреда причу о оном животу тамо горе и изручује поздраве покојника. Излази Дома, Ђулина маћеха, и грди их што не раде, али је Мића преваром врати у кухињу, па, оставши насамо са Ђулом, изјави девојци да јој га је њена покојна мати одабрала за мужа. И док се они договарају како да приволе Марка да пристане на њихов брак, наиђе сам газда и гони Мићу, одбивши примити једног одрпанца на конак. Но, и Дома је чула за младића с онога света, па, када Марко оде, испитује Еру о своме покојном Матији; а када зачује да јој први муж пребацује што се преудала а за душу му никад ништа не дарује, да је уз то и празног џепа, она у грижи савести уручи Ери чарапу пуну дуката, покојнику да се нађе, и тобожњи Еро весело одлази. Само, када Марко сазна за дукате, он одмах прикупи момке и даје се у потеру за Мићом.

II чин[уреди | уреди извор]

У млину. Сима, млинар, меље и весело пева све док не навале жене: свакој се жури, и он не зна како да им угоди; а када се појави Дома с Ђулом и тражи да јој се самеље преко реда, избије свађа. Ђула покушава смирити маћеху, али се ова окоми на њу, па бесно оде. Девојка јадикује због своје зле коби; Сима је теши, и она одлази са женама. Но, ево Миће, који бежи пред потером. Сима се склања, а младић се прерушава у млинарског помоћника и у највећој буци дочекује потеру: да,

видео је лупежа како је малочас замакао у планину! Ови оставе коње и наставе гоњење пешице. Враћа се Ђула и он јој, на њено пребацивање што је узео дукате, каже да је то само шала и наговори је да пође с њим. Они оду на газда-Марковом коњу. Долази Сима, а одмах затим и Марко с потером, који изгрди млинара зато што их је његов помоћник насамарио. Но, док се Сима брани, наиђе једно чобанче и исприча како је Мића побегао са Ђулом, на газдином коњу... Коначно, Сима остаје опет сам.

III чин[уреди | уреди извор]

На дернеку; гужва, вика, весеље. Наилазе Марко и Дома: свађају се зато што јој муж не да новац да нешто купи и она бесно одлази. Млинар Сима прилази Марку и прича му да се Ђула заправо удала за богатог младића из суседног села и да срећно живе; Ђула чезне за оцем, али Мића неће доћи док га Марко не позове. Овај то и учини, а кад се Мића и Ђула појаве у свечаној одећи, народ их радосно дочека. И све се разјашњава: по мајчином савету, Мића је, преобучен у сиромашка, тражио себи девојку, јер која га таквог заволи, та ће му бити добра жена. И он је, ево, вољан вратити коња и дукате, али тражи благослов. Марко то радо учини, па почиње опште весеље, које се завршава великим колом.

Преузето са странице Српског народног позоришта, Нови Сад