Imanentnost

Imanentnost je doktrina o ispoljavanju božanskog u materijalnom svetu, koju podržavaju neke filozofske i metafizičke teorije o božanskom prisustvu. Imanenciju kao doktrinu obično koriste različite konfesije vezane za monoteizam, panteizam, pandeizam ili panenteizam da bi objasnile vezu duhovnog sveta sa svakodnevnim. Imanencija je suprotstavljena teorijama transcendencije, u kojima se božansko stavlja van okvira stvorenih bića.

Kant je modifikovao imanentnost kao filozofski koncept i počeo da uključuje spoznatnost na osnovu ličnog iskustva. Dakle, imanentno je sve što čovek opaža pomoću svojih čula.

Religije

Glavne religije ulažu značajne napore pokušavajući da objasne odnos između imanencije i transcendencije, ali to čine na različite načine, na primer:

• odbacivanje imanencije kao karakteristike transcendentnog boga (uobičajeno u abrahamskim religijama).
• uključivanje imanentnih bogova u transcendentalno postojanje (na primer, Braman u hinduizmu)
• pokušaji da se na pitanje transcendencije odgovori kroz imanentnost.

Starogrčka filozofija

Drugo značenje imanencije je kvalitet unutrašnjeg sadržaja koji ostaje u granicama čoveka, sveta ili uma. Ovo značenje je češće u hrišćanskim i drugim monoteističkim teologijama, u kojima se veruje da je jedan Bog superiorniji od svog stvorenja.

Pitagoreizam kaže da je nous racionalni princip sveta, koji deluje sa određenom namerom. To je božanski uzrok, koji se u neoplatonizmu smatra prvom emanacijom božanskog. Od Nusa (Zevs) nastaje svetska duša, koja objavljuje rođenje carstva. Pitagoreizam dalje kaže da je Bog Otac, Majka i Sin (Zevs). U umu Zevsa ideje se jasno formulišu i postaju Logos kojim on stvara svet. Ove ideje postaju aktivne u svesti (Nus) Zevsa. S njim je snaga, i od njega je razum. Pitagorejska teologija takođe objašnjava da se Zevs naziva Demijurg i Gospodar. Komponente duše po pitagorejcima su: 1) najviša duša, prebivalište intuitivnog uma; 2) racionalna duša (logistiko) (mesto diskurzivnog razuma/dijanoje); 3) iracionalna duša (alogija), odgovorna za osećanja, apetite i pokrete. Zevs misli formulisane ideje (Logos). Ideja ideja (Eidos - Eidon) daje model Paradigme Univerzuma, koji Demijurg razmatra u svom izlaganju ideja i stvaranja sveta u skladu sa Logosom.

Tantrički budizam i džogčen pružaju nedualni okvir i za iskustvo i za stvarnost, što se može posmatrati kao izlaganje filozofije imanencije koja ima istoriju na indijskom potkontinentu od početka naše ere do danas. Paradoksalna nedualna svest ili rigpa smatra se „samopoboljšanim stanjem“ svih bića. Za nedvojno se kaže da nije ni imanentno ni transcendentalno. Jedno klasično izlaganje je Madhiamaka pobijanje ekstrema koje je napredovao vešti filozof Nagarjuna.

Eksponenti ove nedualne tradicije naglašavaju važnost direktnog iskustva nedualnosti kroz meditativnu praksu i filozofsko ispitivanje. U jednoj verziji, osoba održava svesnost dok misli nastaju i rastvaraju se u „polju“ uma, on ih niti prihvata niti odbacuje, već dozvoljava umu da luta kako hoće dok se ne pojavi suptilni osećaj imanencije. Vipasana ili uvid je integracija „prisustva svesti“ sa onim što se javlja u umu. Za nedualnost ili rigpa se kaže da je prepoznavanje da i tiho, mirno stanje koje se nalazi u samathi i kretanje ili nastanak fenomena koji se nalazi u vipasani nisu odvojeni.

Zapadna filozofija

Đordano Bruno, Spinoza i možda Fridrih Hegel suprotstavljali su filozofiju imanencije filozofiji transcendencije, poput tomizma ili aristotelovske tradicije. Kantovoj „transcendentalnoj” kritici možemo suprotstaviti Hegelovu „imanentnu dijalektiku”.

Žil Delez je kvalifikovao Spinozu kao „princa filozofa” za svoju teoriju imanencije, koju je Spinoza upotpunio sa „Deus sive Natura” („Bog ili priroda”). Ova teorija smatra da u svetu ne postoji transcendentalni princip ili spoljašnji uzrok i da je proces stvaranja života sadržan u samom životu. U kombinaciji sa idealizmom, teorija imanencije kvalifikuje od "sveta" do odsustva spoljašnje osnove uma.