Istorija Lihtenštajna
Istorija Lihtenštajna može se pratiti od rimskog perioda. Na teritoriji današnje Kneževine formirana je 814. godine pokrajina Donja Recija. Granice Lihtenštajna ostale su nepromenjene do 1434. godine, kada je Rajna postala granična reka sa Svetim rimskim carstvom i švajcarskim kantonima.
Antika i srednji vek[uredi | uredi izvor]
Rimski put prolazio je kroz teritoriju današnjeg Lihtenštajna, od juga prema severu, prolazeći preko Alpa kroz prelaz Splugen i prateću desnu obalu Rajne. Rimske vile pronađene su u Šanvaldu[1] i Nendelnu[2]. Kasniji dolazak Alemana sa severa posvedočen je zahvaljujući ostacima rimskih tvrđava u Šanu. Područje provincije Recije ušlo je u sastav Karolinškog carstva i podeljeno je na grofovije. Budući da je Švapsko vojvodstvo izgubilo vojvodu 1268. godine, svi grofovi postali su neposredni vazali Svetorimskog carstva. Do 1100. godine preovladavao je jezik romanš, ali se nakon tog vremena nemački sve više širi na prostore današnjeg Lihtenštajna. Germanski narod Valseri su 1300. godine došli na ove prostore. I danas je u selu Trizenbergu očuvan dijalekt ovog jezika[3].
Srednjovekovna Grofovija Vaduc osnovana je 1342. godine kao mala podregija Verdenberga. Njome su vladali grofovi Monforta. Kneževina je dobila ime po porodici Lihtenštajn, a ne obrnuto. Porodica Lihtenštajn ponela je ime po dvorcu Lihtenštajnu u Donjoj Austriji, koji je posedovala od pre 1140. godine. U narednim vekovima porodica je stekla ogromna imanja, uglavnom u Moravskoj, Donjoj Austriji i Štajerskoj. Održavali su blisku saradnju sa drugim moćnijim feudalnim gospodarima, pre svega sa Habzburzima. Mnogi Lihtenštajni bili su bliski savetnici Habzburgovcima. Ipak, dinastija Lihtenštajn nije se kvalifikovala za mesto u carskom saboru (nemački Rajhstag), iako je grofovija uzdignuta u kneževinu krajem 17. veka.
Novi vek[uredi | uredi izvor]
Područje današnjeg Lihtenštajna osvojeno je u Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648), od strane austrijskih i švedskih trupa[4]. Tokom 17. veka ove oblasti pogođene su kugom, a takođe i lovom na veštice u kome je stradalo preko 100 ljudi. Knez Johan Adam Andreas kupio je oblast Šelenberg 1699. godine i okrug Vaduc 1712. godine. On je imao velika imanja i u Austriji, Češkoj i Moravskoj, ali je bio vazal cara. Stekavši Gospodstva Šelenburg i Vaduc, knez iz porodice Lihtenštajna postigao je svoj cilj. Teritorija je ponela naziv po njegovom porodičnom imenu. Svetorimski car Karlo VI je 23. januara 1719. godine proglasio oblasti Vaduca i Šelenberga novom Kneževinom koja je ponela naziv Lihtenštajn. Lihtenštajn je bio zavisan od svetorimskog cara sve do Napoleonove ere. On postaje suverena država 1806. godine, nakon raspada Svetog rimskog carstva[5]. Odmah se pridružio Napoleonovoj Rajnskoj konfederaciji. U vreme Napoleona Bonaparte, Francuzi su na nekoliko godina okupirali Lihtenštajn, ali je 1815. godine on zadržao nezavisnost. Ubrzo se priključio Nemačkoj konfederaciji kojom je presedavao austrijski car sve do poraza u ratu sa Pruskom 1866. godine. Johan I Jozef odobrio je donošenje prvog ustava Lihtenštajna 1818. godine. Po svojoj prirodi ovaj ustav je bio ograničen[6]. Novi ustav donet je 1862. godine[7].
U vreme Austrijsko-pruskog rata, knez Johan II stavio je vojsku na raspolaganje Nemačkoj konfederaciji, ali samo radi odbrane Tirola. Knez je odbio da se njegovi ljudi bore protiv drugih Nemaca. Kontingent Lihtenštajna zauzeo je položaj Stilfse Još na jugu Lihtenštajna da bi odbranio austrijsku granicu od napada Italijana pod Garibaldijem. Nakon završetka rata, lihtenštajnska vojska se 22. jula uputila na svečani doček u Vaducu. Po legendi, u rat je krenulo 80 muškaraca, a vratilo se 81, jer se navodno jedan austrijski oficir pridružio lihtenštajnskom kontingentu na povratku[8]. Godine 1868. nakon raspuštanja Nemačke konfederacije, Lihtenštajn je raspustio svoju vojsku od 80 ljudi i proglasio trajnu neutralnost. Ona je poštovana tokom oba svetska rata.
Lihtenštajn tokom dva svetska rata[uredi | uredi izvor]
Braneći svoju neutralnost, Lihtenštajn nije uzeo učešća u Prvom svetskom ratu. Međutim, do kraja rata država je bila blisko vezana za Austrougarsku. Kao odgovor, savezničke sile pretile su ekonomskim embargom, što je primoralo Lihtenštajn da uđe u monetarnu i carinsku uniju sa Švajcarskom. Švajcarska i Lihtenštajn potpisale su ugovor 1919. godine po kome je Švajcarska trebala da zastupa lihtenštajnske interese na diplomatskom planu.
U proleće 1938. godine, neposredno nakon anšlusa Austrije, osamdesetčetvorogodišnji knez Franc I abdicirao je u korist svog tridesetjednogodišnjeg nećaka, Franca Jozefa II. Iako se prethodni knez pravdao bolešću, veruje se da je pravi razlog abdikacije taj što nije želeo da bude na prestolu ako Nemačka napadne i zauzme svog suseda. Kneginja Lihtenštajna, Elizabeta fon Gutman, za koju se knez oženio 1929. godine, bila je bogata Jevrejka iz Beča. Lokalni lihtenštajnski nacisti već su izdvojili antisemitizam kao jedan od glavnih ciljeva u zemlji. Nacionalna unija godinama je simpatisala ideologiju nacizma. Ona je prerasla u Nemački nacionalni pokret u Lihtenštajnu[9].
Lihtenštajn je održao nezavisnost i tokom Drugog svetskog rata. Blago iz ratne zone dopremano je na njegovu teritoriju na čuvanje. Po završetku rata, Čehoslovačka i Poljska eksproprirale su celokupnu zemlju dinastije Lihtenštajna u Češkoj, Moravskoj i Šleziji. Oblasti koje su oduzete obuhvatale su preko 1600 kvadratnih kilometara poljoprivrednog i šumskog zemljišta, nekoliko porodičnih dvoraca i palata. Tokom Hladnog rata, građanima Lihtenštajna zabranjeno je da ulaze u Čehoslovačku.
Posleratna era[uredi | uredi izvor]
Lihtenštajn se našao u teškim finansijskim problemima posle Drugog svetskog rata, zbog čega je porodica Lihtenštajn često pribegavala prodaji umetničkog blaga. Primer je "Portret Ginevre de Benči" Leonarda da Vinčija koji je 1967. godine kupila Nacionalna umetnička galerija Sjedinjenih Američkih Država. Lihtenštajn međutim napreduje u narednim decenijama, pošto je modernizovao ekonomiju. On postaje sve važniji finansijski centar i privlači strane investitore.
Hans-Adam II 1989. godine nasleđuje svoga oca na prestolu Lihtenštajna. Rusija je 1996. godine vratila lihtenštajnski porodični arhiv, okončavši dugotrajni spor između dveju zemalja. Lihtenštajn je 1978. godine postao član Saveta Evrope, a 1990. godine i član Ujedinjenih nacija. Sledeće godine pridružio se Evropskoj asocijaciji za slobodnu trgovinu (EFTA), kao i Evropskom ekonomskom prostoru (EEA), a 1995. godine Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Na referendumu od 16. marta 2003. godine knez Hans-Adams pobedio je velikom većinom (64,3%) sa idejom preuređenja ustava kako bi mu se dalo više ovlašćenja od bilo kog evropskog monarha. On je pretio da će napustiti zemlju ukoliko ne prođe na referendumu. Nov ustav dao je knezu prava da razrešava vladu i odobrava sudske kandidate, kao i pravo potvrde zakona. Hans-Adams je 15. avgusta 2003. godine najavio da će se povući za godinu dana i predati vlast svome sinu Alojzu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Smith, J.T. (February 2011). Roman villas : A study in social structure. . London: Routledge. pp. 283. ISBN 9780415620116.
- ^ Baedeker, Karl (1891). The eastern Alps : including the Bavarian highlands, the Tyrol, Salzkammergut, Styria, Carinthia, Carniola, and Istria : handbook for travellers. London: Dulau. p. 265.
- ^ P. Christiaan Klieger, The Microstates of Europe: Designer Nations in a Post-Modern World (2014), p. 41
- ^ "History - Liechtenstein - issues, growth, area, system, economic growth, power". Nationsencyclopedia.com.
- ^ Jean d'Arenberg, Les Princes du Saint-Empire à l'époque napoléonienne, Louvain, 1951, p. 115.
- ^ Raton, Pierre (1970). Liechtenstein: History and Institutions of the Principality. Vaduz: Liechtenstein Verlag. p. 27. . ASIN B0006D0J8E https://www.amazon.com/dp/B0006D0J8E. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - ^ Raton 1970, str. 37
- ^ Ospelt, Joseph (1924). "Der 1866er Feldzug fürstlich leichtensteinischen Bundeskontingentes". Jahrbuch des Historischen Vereins für das Fürstentum Liechtenstein. 24.
- ^ "Volksdeutsche Bewegung in Liechtenstein". e-archiv.li (in German). Liechtenstein National Archives. Retrieved 18 February 2014.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Fullest history of Liechtenstein on the Web Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. novembar 2010)
- History of Liechtenstein: Primary Documents