Историја Републике Српске

Република Српска је настала током распада СФР Југославије, а пред оружани сукоб у СР Босни и Херцеговини. Проглашена је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.^[1] У августу 1992. преименована је у Република Српска,^[2] а Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995. године постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.^[3]^[4]

Српски народ је од средњег века видео Босну и Херцеговину као једну од својих земаља. Босну и Херцеговину су као српску земљу видели и њени владари и феудалци у средњем веку, као и велике силе у време склапања Санстефанског мира 1878. године и у оквиру савезничких понуда датих за територијално проширење Краљевине Србије 1915. године.^[5]

Праисторија и стари век

На територији данашње Републике Српске постоје археолошки остаци из старијег каменог доба (палеолита) у панонској регији, на северу, и медитеранској, на југу Херцеговине. Панонска регија Српске је предео високих брда и планина, од Просаре и Козаре на западу, преко Љубића и Вучјака до Мајевице на истоку. Преко 200 палеолитских локалитета, углавном отвореног типа, налази се на територији општина Лакташи, Прњавор, Дервента, Добој и Теслић. Трагови древних људи одржали су се у долинама река Врбаса, Босне и Саве. Средином 20. века пронађена су бројна налазишта из старијег каменог доба на Камену код Макљеновца, у близини Добоја.^[6] Такође, на локалитету Кулаши код Прњавора је пронађен у виду главе патке или неке друге барске птице. У палеолитским насеобинама по свој прилици живеле су заједнице неандерталаца који су се изгледа најдуже одржали на простору Балкана услед богате фауне и лежишта кремена од кога су израђивали разноврсне алатке.

Културе млађег каменог доба (неолита) развијале су се у долинама река Босне и Неретве у две зоне, панонско-балканској и јадранској. Најпознатија неолитска култура је Бутмирска, која је свој назив добила по локалитету Бутмир код Сарајева. Становало су у полукопаним колибама или кућама четвороугаоне основе са каменим темељима и зидовима од дрвених облица облепљених глином. Припадници бутмирске културе бавили су се сточарством, земљорадњом и израдом керамике у облику лоптастих лонаца, ритона и пехара украшених барботин техником, а касније сликаним орнаментима и урезима. Од печене земље правили су мале антропоморфне фигурине, које су имале значајну улогу у духовном животу припадника ове културе. Оруђе су израђивали на традиционалан начин од кремена и животињских костију. Бутмирска култура је трајала од средине 5. миленијума до краја 4. миленијума п. н. е.

Појава метала доноси нови тип насеља . Око градина се окупљало становништво вишег степена цивилизације, које је своје мртве сахрањивало у тумулама у згрченом положају. Гласиначка култура бронзаног и гвозденог доба, названа по локалитету у близини Сокоца, цветала је у пет раздобља током више од хиљаду година, да би врхунац постигла у 4. веку п. н. е. Када су на источном Средоземљу ратовале хеленистичке монархије, а Римска република загосподарила Апенинским полуострвом, на великим просторима Балканског полуострва још увек је трајала праисторија. Сматра се да је Гласинац био култура илирског племена Аутаријата. Ова култура је обухватала пределе између Романијске висоравни, Неретве, Јадрана и Поморавља.^[7] Богата керамиком и другим остацима, гласиначка налазишта постала су позната по гласиначким култним колицима начињеним од бронзе, која многи сматрају симболом балканске преисторије. Припадници гласиначке културе одржавали су трговинске контакте са разним центрима у области Медитерана, о чему сведоче археолошки налази бронзаних посуда из Италије, као и удаљенијих крајева Европе, попут Прибалтика, одакле потиче ћилибар за израду накита.

Области данашње Републике Српске у време антике биле су донекле изван најважнијих путева. Становништво пространих крајева, који ће тек у позном средњем веку постати познати као Босна, није било културно нити етнички јединствено. О њему се на основу писања хеленистичких извора из 4. и 3. века п. н. е. и римских извора, из времена након што је победом у Самнитским ратовима 290. године п. н. е. римска држава изашла на Јадранско море, зна веома мало. Верује се да су становници унутрашњости Балканског полуострва названи Илирима инерцијом трговаца који су овим крајевима ретко путовали, античких писаца, као и римских власти које су целокупно становништво називали по племенима која су живела уз границе хеленског света, односно Римске републике. Илири класичног доба настали су дуготрајним стапањем две културе, на мањем простору од оног који су у време римске владавине насељавали Илири, и, нарочито, од оног чије су становништво Римљани сматрали Илирима.

Први илирски племенски савез настао је почетком 4. века п. н. е. и обухватао је приобални појас између река Неретве и Војуше. Верује се да су овој заједници припадали Даорси, који су насељавали област око данашњег Стоца и Херцеговини.^[8] Антички писци наводе да је на простору данашње Босне и Херцеговине живело дванаест од шеснаест „илирских” племена која су насељавала историјску област Далмацију. Историја илирског племенског савеза је оскудна и посредна. Извесно је да су поједини владари, какав је био Монуније из Дирахиона (Драч) ковали новац већ око 280. године п. н. е. Познато је петнаест илирских владара, који су сврстани у старију и млађу групу. „Млађа” илирска држава дошла је у сукоб са Римом 231 — 230 године п. н. е., у раздобљу између Првог и Другог пунског рата. Римљани су их, да би спречили илирско гусарење, поразили и претворили њихову државу у трибутарну државу републике. Рат Рима са Ханибалом омогућио је Илирима да се поново осамостале, али су до 167. године п. н. е., после још два илирска рат, тешко поражени, након чега заједно са Македонијом и илирска држава нестаје.

Римски период

Римска република је прикључила илирске области, поделивши их у три дела, дајући свакој другачији статус. Након потчињавања илирских области у приморју из крајева задинарја, Ливањског, Дувањског и Гламочког поља, на приморје врше притисак Делмати. Ово илирско племе ушло је тако средином 2. века п. н. е. у рат са Римљанима. Био је то тежак рат, који је 155. године п. н. е. завршио поразом Делмата. Конзул Публије Корнелије Сципион Назика прославио је тријумф након рата у Риму. Две деценије касније Римљани су победили у другом делматском рату, а богати плен је употребљен за финансирање градње познатог Касторовог храма у Риму. До Августовог времена вођена су још три делматска и један илирски рат.^[9] Верује се да је Илирик постао римска провинција крајем 2. века п. н. е. Трећи делматски рат је вођен после смрти римског диктатора Суле. На простору данашње јужне Далмације генерацијама су ратовале римске војсковође, међу којима и Јулије Цезар. Он је у у областима приморја и залеђа Балкана боравио у два наврата, пре и за време грађанског рата. Делмати и остали Илири стали су на страну Цезаровог противника Помпеја. После Цезарове смрти, 44 године п. н. е. Делмати су успели да поразе римске трупе, заробе њихова знамења и освоје Салону. Тек у време Другог тријумвирата Октавијан и Марко Антоније су у побуњене области на чело трупа послали чувеног говорника и песника Азинија Полиона. Салона је поново освојена, а делматске земље опустошене. Војсковођа је од плена саградио велику јавну библиотеку у Риму.

Извори не говоре изричито о времену када су области данашње Републике Српске укључене у римску државу. Старији историчари су веровали да су да су ови крајеви коначно покорени тек у време цара Тиберија (14 — 37 године), док се у новије време ослањају на најдетаљнији извор из тога времена, Апијана Александријског, закључујући да су ове земље присаједињене Риму још у доба римског императора Октавијана Августа. Изгледа да су се племена која су насељавала области данашње Српске добровољно предавала. Јулије Цезар је 49. године п. н. е. у време када је постао неприкосновени владар Рима, наводно тврдио да би сву моћ и војску заменио „за Илирик и једну легију”. Октавијан Август је коначно поразио племена у залеђу Јадранског мора у рату који је трајао од 35. до 33. године п. н. е. Он је и сам био рањен у рату са Делматима, али су они коначно безусловно капитулирали, предали 700 талаца^[10] и вратили заробљене ознаке римских јединица из претходних ратова. После велике борбе, потчињене су области до реке Саве.

„Кривица је на вама, ви сте вашим стадима за чуваре слали вукове, а не псе или пастире.“

Батон будућем римском цару Тиберију о узроцима устанка

Иако покорене ове земље о чијим народима се мало знало и мало писало у антици, остале су немирне. У почетку Илирик је био сенатска провинција, да би касније припао Августу. Две деценије касније бунтовна племена поново су у стању побуне. Племена Илирика нису подносила стеге државе, узимање младића у војску за ратовање против Маробода, краља Маркомана, наплаћивање данка. Подстакли су 6. године велики устанак у Илирику. Светоније, биограф римских царева, оценио је да је овај устанак за Римљане био најтежи сукоб после пунских ратова. Устанак је почео негде у долинама реке Босне или Врбаса, а на челу устанка је био Батон из племена Деситијата. Устаници су опсели Сирмијум и Салону, али победа је изостала, а Батон је претрпео тежак пораз. Током наредних година, после римске победе, вероватно код реке Босне, устанак се свео на данашње источне крајеве Републике Српске. После дуге борбе устаници су били поражени, Батон се предао Тиберију, будућем римском императору. Тако је коначно умирен Илирик и укључен у Римско царство, а област је подељена у две провинције. Током наредне деценије изграђено је пет значајних путева. Римска граница је избила коначно на велике реке на северу, где је око 70. године подигнут лимес. Област коју данас обухвата Република Српска престала је да буде погранична. Почела је романизација илирске аристократије и становништва ових земаља.

Римска држава је своје најважније градске центре имала на обалама Средоземља.^[11] Области данашње Републике Српске налазиле су се у унутрашњости простране римске провинције Далмације и на југу Паноније. На плочама са натписима које су данас узидане у звоник сплитске катедрале стоји да су почетком 1. века, за време владавине цара Тиберија и конзула Публија Корнелија Долабеле, римски војници изградили пет друмова који су ишли у унутрашњост Далмације и спајали приморје са Панонијом. Пет Долабелиних комуникација повезали су Салону као средиште Далмације и caput viarum, односно далматинско приморје са панонском Посавином и Подрињем. Ради се о путевима ad fines provinciae Illyrici (Salona—Servitium), viam Gabinianam (Salona—Andetrium), ad Hedum castellum Ditionum (Salona—Argentaria), ad Bathinum и ad linum montem Ditionum Ulcirum. Важан друм спајао је Салону са Сервицијумом (данашња Градишка). Овај правац је ишао преко Еквума (Читлук, Обровац), Салвије (Гламочко поље) до Кастре (Бањалука). Правац другог пута је ишао нешто западније, трећи је спајао Салону са рудом богатом Аргентаријом (данашња Сребреница) и ишао је преко Акве (данашња Илиџа). Четврти и пети су пут повезивали су периферије провинције. Према рачуници градитеља, изграђено је 550 km римских путева.

У време римске владавине у областима данашње Републике Српске није било великих градова. Залеђе значајних урбаних центара у приморју постало је важно када је започела експлоатација руда у унутрашњости.^[12] Сребро је експлоатисано на простору данашње Сребренице, бакар на Купрешкој висоравни, со је вађена у области Тузле, гвожђе у Варешу а олово у Олову. Сервицијум и Аргентарија били су важни привредни и саобраћајни центри. Поред њих важни су и Салде (на месту Брчког) и Домавија (Градина код Сребренице). Важна је и комуникација Аквијела—Емона—Сисција—Сирмијум—Сингидунум, која је у већој мери пратила десну обалу Саве спајајући путеве између далматинске обале и Паноније. Овај пут је значајним делом пролазио простором данашње Републике Српске (од ушћа реке Уне у Саву, преко Градишке, до Србаца на ушћу Врбаса у Саву) и спајао је најважнији трговински центар северне Италије, Аквилеју, са Панонијом, посредно и Далмацијом. Настављајући даље према истоку, пут још једном прелази на територију данашње Српске код станице Дринус флумен (Рача, Прекајци) и наставља даље према Сирмијуму (Сремска Митровица) ка територији Горње Мезије и Сингидунуму (Београд). Провинција Далмације је стотинама година била поштеђена од варварских упада и ратова. Подељена је приликом поделе царства 395. године, и њен већи део нашао се у Западном римском царству. Почетком 5. века у овим крајевима је почело да се шири хришћанство. Пронађени су остаци двадесет хришћанских богомоља, између осталих и у близини Скелана. Негде на простору данашње Босне и Херцеговине налазио се и град Стридон, у коме је рођен хришћански мислилац и преводилац Светог писма на латински Свети Јероним. Најстарија позната епископија налазила се у граду Бистуе Нова (данашњи Витез).

Авари и Словени су 614. године заузели Салону, а тридесет година раније Авари су освојили велике градове на северу, Сингидунум и Сирмијум. Са Аварима су стигли и Словени, који долазе на простор данашње Републике Српске тридесетих година 7. века.^[13]

Прве српске државе

Рану средњовековну Србију чиниле су, према Константину Порфирогениту, Рашка и Босна, док су у приморским кнежевинама Травунији, Захумљу, Паганији и Дукљи живели Срби. У Летопису попа Дукљанина, у спису насталом три века касније, и свакако мање поузданом од Порфирогенитовог, стоји и „Србију, пак, која се зове Загорје, поделио је на две покрајине, од којих се једна до велике реке Дрине простире према западу до планине Борова (Pins montis), њу назва и Босном, а друга обухвата простор од речене реке Дрине према истоку до (Lupie) до Скадарског језера, њу назива Рашком”.Франачки дворјанин и лични хроничар цара Карла Великог, Ајнхард, у свом Летопису који се односи на период 818-823. назначава да Срби заузимају велики део Далмације ( бивша римска провинција Далмација, обухватала је данашњу Босну и Херцеговину), и да живе јужно од реке Саве.^[14] Познато је свега неколико градова ране Србије, и то углавном само по називу. Њени владари припадали су једној династији Властимировићи (Вишеславићи), а власт је дељена међу браћом. Властимира су наследили синови, на челу са Мутимиром, а извори потврђују власт овог кнеза и над Босном. Кнез Мутимир одржавао је преписку са папом Јованом Осмим. Властимиров син Стројимир био је вероватни власник једног од данас сачуваног златног печата, најстаријег археолошког остатка везаног за најранију српску државу.^[15]

Приликом једног похода бугарске војске, коју је предводио син и наследник бугарског кнеза (кана) Бориса, Владимир, српски кнежеви, на челу са кнезом Мутимиром, успели су да поразе нападаче и заробе њиховог војсковођу и са њиме дванаест великих бољара. Ослобођење Владимира на граници код града Раса, и поклони који су српски кнез бугарски кан заузврат разменили, рано су сведочанство о границама, обичајима и односима овог доба.

По досељавању Словена, прва црквена организација је успостављена из приморских градова, под јурисдикцијом Рима, али тек у годинама после Моравске мисије и бурног преласка Бугара у хришћанство, постепено је успостављено хришћанство и у Србији. Седамдесетих година 9. века српска племена су примила хришћанство. Владарска генерација рођена почетком седамдесетих година је већ носила хришћанска имена. Крајем века Србија се налазила између два велика ривала који су се надметали за власт над полуострвом. Бугарска је после христијанизације из времена кнеза Бориса, под владавином његовог наследника Симеона, остварила низ победа над Византијом. У борби за власт Мутимир је протерао своју браћу код бугарског владара. Један од његових синоваца, Петар Гојниковић, пребегао је у суседну Хрватску. Две деценије пошто је Мутимир умро 891. или 892. године, трајао је сукоб између његових наследника и потомака његове браће. Једини који је међу њима дуже владао је Петар Гојниковић (892—917), који је проширио своју власт и на Паганију. Јачање Србије под влашћу Петра Гојниковића довело је до супарништва са Захумљем. Подстакнут интригама захумског кнеза Михаила Вишевића, бугарски цар Симеон напао је Србију, збацио је и заробио њеног владара, али није трајно учврстио свој утицај у Србији. На српском трону сменила су се двојица владара, који су се временом окретали Византији. Када је после једног пораза 924. године, коначно покорио Србију,^[16] цар Симеон се одлучио да на власт ипак не доведе свог штићеника Часлава Клонимировића из династије Властимировића. У ропство су, поред младог претендента, одведени и окупљени српски жупани а земља је привремено припојена Бугарској. Бугарски цар Симеон је умро само три године касније 927. године, а Часлав је одмах по промени на бугарском престолу пребегао у Србију, где је успоставио власт уз помоћ византијског цара. Кнез Часлав, савременик византијских царева Романа Првог Анкапина и Константина Седмог Порфирогенита, владао је скоро четврт века.

Иако су се источна и јужна граница Србије умириле током владавине Часлава, са севера су започели велики упади Мађара. Управо у последњој деценији 9. века ово ратничко племе се доселило у Панонску низију. Њихов продор на запад зауставио је 955. године на реци Лехцар, франачки владар Отон Први. Приликом једног упада Мађара у Србију око 950. године, кнез Часлав је заробљен и убијен у области реке Дрине. Велики ратови Византијског царства који су уследили на Дунаву, у средњем Банату као и на Блиском истоку наредних деценија, учинили су да у историјским изворима наредних година утихну вести из средишњих делова Србије. Није познато да ли је Часлављевом погибијом сместа нестала династија Властимировића. Током следећих 150 година у средишту збивања наћи ће се Приморје.

Босна

Рана средњовековна Босна развила се као део првобитне српске државе у областима око извора и доњег тока реке Босне. Константин Порфирогенит је назива земљица, због чињенице да је ова малена територија, која је уз Рашку била саставни део Србије, окружена њеном територијом. Тек после Часлављеве смрти, средином 10. века,^[17] Босна се, као и Рашка, Травунија, Захумље и Паганија, издвојила из састава до тада јединствене Србије. Ипак у касније време, када су приморске области стицале мању или већу самосталност или се надметале за првенство, Босна је била чврсто повезана са остатком Србије, њеним будућим седиштем, Рашком. Дукљански краљ Бодин је крајем 11. века на чело Рашке и Босне поставио двојицу браће, Вукана и Стефана. Стефан је први познати владар Босне.

Превласт Угарске на Балкану почетком 12. века утицала је и на српске земље. У то време угарски краљ је за владара Босне поставио Борића, претпоставља се феудалца из Славоније. Борић је владао земљом као бан од 1154. до 1163. године. Многи византијски писци тога доба називају Србе Далмати. Бана Борића у византијским изворима називају егзархом далматске земље Босне. Бан Борић, заједно са војском из Босне, је учествовао у ратовима против Византије. Заједно са угарском војском и одредима рашког жупана Вукана, учествовао је у освајању Браничева. Савезници су победили византијску војску цара Манојла, која је покушала да пређе Саву. Ипак промене у Угарској, и ступање на престо угарског краља Стефана Четвртог, наклоњеног Византији, довеле су до промена снага, а Византија је до 1167. године успела да успостави превласт и у Босни.^[18]

Захумље (Хум или Хумска земља)

Захумље (Хум) је била једна од области које су у средњем веку биле сматране за српске. Простирало се углавном у област данашње источне Херцеговине, обухватало је приморје од залеђа Дубровника до Стонског Рта и обе обале долине Неретве у горњем току. Константин Порфирогенит је написао како су у Захумљу живели Срби. Захумски кнез, Михаило Вишевић, према истом извору, био је пореклом од словенског рода са Висле. У сачуваним записима Првог сплитског сабора из 925. године стоји да је Михаило Вишевић, кнез Захумља, био владар Срба. Иако је повремено било самостално и у сукобу са суседним српским владарима, Захумље је у више извора споменуто као српска земља и временом је постало део средњовековне српске државе.^[19] Стефан Немања је овладао Захумљем, сматрајући ову област, заједно са Зетом и Травунијом, својом дједовином. Растко Немањић, син Стефана Немање је пре замонашења владао Хумом. У цркви Светог Михаила у Стону, која је припадала Захумљу, он је касније као први српски архиепископ Сава 1219. сместио седиште Хумске епископије једне од првих епископија српске цркве. Тек тридесетих година 14. века ова област је пришла Босни, да би почетком 15. века стекла самосталност у време племићке династије Косача, негујући српске државне традиције. Након времена херцега Стефана Вукчића Косаче, стари назив Хум (Захумље) се губи у употреби, те се за ширу област користи назив Херцеговина (Херцегова земља).

Травунија

Травунија је била је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Налазила се у залеђу средњевековног Дубровника. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.^[20]

Из назива Травуније изведен је и назив града Требиња. Историјски пут у ком се кретала Травунија је сличан Захумљу. Након средњевековних држава Властимировића, затим Војисављевића, Травунија је део средњевековне српске државе Немањића све до пропасти српског царства. Након тога је највећим делом у саставу области самосталног српског великаша Николе Алтомановића, против ког се ствара широка коалиција других обласних господара. Након победе над Николом Алтомановићем, кнез Лазар и краљ Твртко су поделили његове земље, а Травунија постаје део средњевековне Босне краља Стефана Твртка I Котроманића. Јачањем породице Косача, Травунија као и Захумље су од 15.века део Херцегове земље (Херцеговине), која ће дефинитивно пасти под османлијску власт 1482.

Паганија

Паганија или Неретвљанска кнежевина је била још једна од раних српских државица. Налазила се између ушћа Неретве и Цетиње.Граничила се на западу са хрватском средњевековном државом. По Константину Порфирогениту, Паганија је област некрштених Срба.

Средњовековна Босна од 12.века

Наредни владар Босне је био бан Кулин, чије је име вековима остало у народној успомени. О његовим раним годинама мало се зна, извесно је да је у време доласка Андроника Првог Комнина,^[21] на византијски престо, заједно са угарском и рашком војском, и он повео своје одреде у област Београда и Браничева, одакле су царске трупе убрзо биле потиснуте. У време владавине Кулина, појава јеретичких заједница крстјана у Босни довела је до међународног заплета. У науци и даље није извесно да ли је била реч о следбеницима савремених богумила, хришћанске секте, која се проширила прво из Бугарске у Србију, одакле их је прогнао Стефан Немања, или је реч о патаренима (катарима) јеретицима који су тих година из Италије прелазили у Далмацију. Постоје теорије и да су босански крстјани били само православна заједница која је, изолована током година, ушла у јерес. У прилог овој тврдњи говори чињеница да је Кулин бан, у складу са православним традицијама, оставио ћирилични запис код ктиторске фреске. На свом двору Кулин је држао православне писаре, а један од њих, извесни Десивоје, уписао је у повељу Дубровчанима име светитеља светог Јована Крститеља, чиме је датовао документ. Ово јасно показује припадност ортодоксном учењу цркве. У основи учења ове дуалистичке јереси било је уверење да Бог није једини творац свега на свету. До 12. века у католичкој цркви област Босне је, када је реч о црквеној јурисдикцији, поистовећивана са Србијом. Како се Рашка развијала у одвојену државу, у време успостављења њене самосталне цркве, Босна је била под јурисдикцијом католичког дубровачког надбискупа.^[22] Јеретичке хришћанске заједнице крстјана осуђивале су богатство цркве и њему сложену хијерархију. На челу Босанске цркве стајао је дјед, а великодостојници су носили титулу гости. Католичка црква је настојала крстјане да представи као јеретике сличне западноевропским катарима. Вукан Немањић, који се титулисао краљем Дукље, писао је папи Иноћентију Трећем 1199. године, о распрострањеној јереси у Босни, оптужујући бана Кулина и његову породицу да су прихватили њено учење. Наводно је десет хиљада Кулинових поданика приступило јеретичкој цркви. Папа је тражио од угарског краља Емерика, Кулиновог сизерена, да провери прилике у Босни. Кулин се у писму папи бранио да је црква у његовој земљи правоверна, тврдећи да је за дошљаке са запада, који су преко далматинских градова стигли у Босну, веровао да су исправни хришћани. Упркос уверавањима власти, у наредним деценијама из Угарске су покретани истински крсташки походи како би у Босни били сузбијени јеретици, али и православна црква, коју су у Риму и Будиму сматрали за расколничку. Кулин је 1189. године, негде у време када је то учинио и Стефан Немања, издао Дубровачкој републици повељу о трговини. Реч је о једном од најстаријих докумената писаних на ћириличном писму.

Кулинов наследник Стефан, дошао је у велики сукоб са папом због раширене јереси, коју је већ било немогуће крити. Извештај легата папе Хонорија Трећег Аконцијуса довео је до папског позива за крсташки рат против босанских богумила и патарена.^[23] Пошто угарски краљ није био у прилици да поведе овај рат, папа се обратио надбискупу Калоче, под чију је јурисдикцију тада стављена област Босне, Усоре и Соли.

Ускоро је бан Стефан збачен, а на власт је доведен Матеј Нинослав, католик. Долазак новог бана на власт довео је до погоршања односа са Србијом Немањића, која је имала блиске односе са Кулиновом династијом. Угарска и папа захтевали су и од новог бана да сузбије јеретичку цркву. Већ 1234. године, две године после доласка Матеја Нинослава на власт, из Угарске је покренут велики крсташки поход. Папство је том походу дало велики значај, једнак савременим настојањима да се покрене Пети крсташки рат. До 1240. године Матеј Нинослав се одржао у земљи коју су заузели крсташи, а онда је побегао у Дубровник. У Босни су започели прогони локалних хришћана. Најезда Монгола омогућила је Матеју Нинославу да се врати у своју земљу. Склопио је споразум са Дубровником, дарујући му повластице у трговини, а касније је прихватио и савез ради одбране града од српских краљева.

Наследник Матеја Нинослава,његов рођак Пријезда Први, владао је неко време за његовог прогонства. А наследио га је на месту бана 1250. године. Он је први владар династије Котроманић Нови бан је, такође, лутао између католицизма и богумилства. Годинама се борио против босанске цркве, а као вазал Угарске, стекао је власт над Захумљем, које су његови сизерени отели Краљевини Србији. Пријезда Први је владао дуго, све до 1287. године када је натеран да се повуче због старости.

Године 1290. на престо је ступио његов син, бан Стефан Први Котроманић. Котроманићи ће бити на челу босанске државе готово две стотине година.^[24] Нови бан се оженио Јелисаветом, ћерком Драгутина Немањића, српског краља који је у то време управљао областима Сремске земље, Усоре и Соли које је добио од Мађара, а уједно био савладар свом брату краљу Милутину Немањићу, краљу Србије. Тим браком се повезао са српском и угарском династијом. Крајем 13. века у Угарској је дошло до рата око престола. Бан Стефан I Котроманић је подржао Андрију III Угарског (званог Млечанин). Међутим, пошто је коначно превладао његов млади противник Карло Роберт, Стефан Први Котроманић је морао да подели судбину поражених. Нови угарски владар је подржао претензије хрватске племићке породице Шубић, па је до 1302. године хрватски бан Павле I Шубић успео да заузме највећи део Босне и да постави свог брата Младена I Шубића за бана Босне. Младен I гине већ 1304. у борби са босанским јеретицима, те Павле Шубић именује баном Босне свог сина Младена II Шубића. Стефан Први Котроманић је умро 1314. године, не успевши да поврати власт над Босном.

Власт Шубића над Босном није била чврста, ускоро је Младен Други Шубић морао да се окрене својим старим поседима, па је после пораза у рату са српским краљем Милутином око Захумља (Хумске земље), одлучио да прихвати Стефановог сина Стефана II Котроманића, као свог вазала у Босни. Пораз Шубића у сукобу са угарским племством, пад Младена II Шубића у ропство, као и победа српског краља Стефана Дечанског у рату за наслеђе у Србији над Владиславом Другим, сином краља Драгутина, омогућили су Стефану II Котроманићу већу самосталност. После бракова са припадницом грофовске немачке породице Ортенбург и ћерком бугарског цара, оженио се Елизабетом, ћерком војводе Казимира из пољске Кујавије. У том периоду, крајем тридесетих година 14. века, држави Стефана Другог припојени су Усора, Соли и неке области Шубића на западу. У рату са Србијом, у савезу са Дубровачком републиком, Стефан је успео да заузме области Крајине (Неретвљанска област) и Захумља. Преко земаља које су тада биле под влашћу српског краља, територија Босне је изашла на море. Стефан Други је наишао на огорчен отпор властелинске породице Бранивојевић, која је држала приморје. Бранивојевићи су у том рату били искорењени. Рачунајући да је краљ Србије Стефан Дечански заузет на југу Србије, бан Стефан II Котроманић покушава да одузме од Србије и Травунију и Полимље али је поражен у бици код Прибојске бање, где га је надјачала војска коју је водио млади краљ Стефан Душан.^[25] Тада је једва преживео, пошто му је убијен коњ. Касније је ипак успео да прошири своје земље на југ. У то време значајан део становништва проширене босанске државе чинили су православци, припадници Пећке архиепископије. Стефан Други је преговарао са вођством реда фрањеваца о њиховом доласку у Босну, желећи да увери папу да је Босна одана католицизму. Био је ипак опрезан да не дозволи прогон јеретика и православаца, будући да је зазирао од уласка у сукоб са Србијом. Србија је током четрдесетих година 14. века била заузета ратовима са Византијом. Зато је бан Стефан успео да 1349. године прошири своју земљу до Конавла и Которског залива. Српски цар Стефан Душан упао је у Босну са великом војском, где је поразио бана и опсео његову престолницу у граду Бобовцу,где се налазила банова ћерка Јелена а самог бана натерао да потражи уточиште у планинама. После неког времена цар Душан је морао да повуче своје трупе које су продрле све до земаља Шубића, како би се супротставио византијској војсци на другом крају свог царства. Преговори око Хума и брака између Јелисавете и царевог сина Уроша нису успели. Јелисавета се касније удала за угарског краља Лудвига Првог. Стефан Други је умро 1353. године, а наследио га је синовац Твртко.

Краљевина Босна

Првих година своје владавине Твртко I Котроманић је ратовао као вазал угарског краља Лудвига Првог у Далмацији. Већ 1357. године је дошао у сукоб са Мађарима. Покренуте су две мађарске експедиције на Босну 1363. године^[26], али су завршиле са неуспехом. Твртков каснији покушај да централизује државу изазвао је побуну властеле. Бана је 1366. године свргао његов брат Вук, али се он после краћег изгнанства вратио на престо уз помоћ Угарске.^[27] Последњи моћни великаши српског царства краљ Вукашин Мрњавчевић и његов брат деспот Угљеша, погинули су у бици на реци Марици 1371. Исте године умире последњи српски цар Урош, чиме престаје да постоји династија Немањића, а Србија постаје само скуп обласних господара повезаних интересима,а разједињених сукобима. Велики жупан Никола Алтомановић, у чијој су области, која се ширила од Рудника до Јадранског мора, стекле средишње и најстарије српске земље, дошао је у сукоб са својим суседима, босанским баном Твртком Првим, кнезом Лазаром Хребељановићем, обласним господарем Вуком Бранковићем и Дубровачком републиком.^[28] После низа сукоба, лишен предходно добијене подршке Угарске, велики жупан је 1373. године поражен од ове широке коалције, заробљен и ослепљен. Бан Твртко и кнез Лазар поделили су његове земље. Твртко је дошао у посед манастира Милешеве и Оногошта, четири године касније преотео је Балшићима некада Алтомановићеве жупе у приморју. Пошто је цар Стефан Урош V Немањић умро крајем 1371. без порода, док се наследник самопроглашеног цара Симеона Синише (такође Немањића), Јован, замонашио 1372, крвно сродство бана Твртка са Немањићима добило је на политичкој важности. Зато се 1377. године пошавши у српску земљу Твртко крунисао за краља Србљем, Босни, Приморју и Западним странам. Не зна се где је тачно извршено крунисање, али је извесно да је до њега дошло на Митровдан 26. октобра 1377. године. Крунисање је обављено уз дозволу краља Угарске, Твртковог сизерена. Краљевска круна је била круна Немањића,^[29] а Твртко и његови наследници додали су владарским именима име Стефан, које су носили Немањићи. Нашао се у савезу са моћним српским великашима који су били малобројнији него раније, али није био њихов владар. Још од победе над Алтомановићем и помирењем са Васељенском патријаршијом 1375. године, предводничку улогу међу српским великашима је стекао кнез Лазар. Као савезник кнеза Лазара, краљ Твртко је имао прилике да се сукоби са Османлијама већ крајем осамдесетих година 14. века. Његове војводе Влатко Вуковић и Радич Санковић су 27. августа 1388. године код Билеће поразили војску коју је предводио Лала Шахин, победник битке на Марици. У бици на Косову пољу 28. јуна 1389. године на позив српског кнеза Лазара Хребељановића учествовали су великаши и ратници из рашког дела некадашњег српског царства и из Краљевине Босне. Босански одред је предводио хумски војвода Влатко Вуковић. Косовска битка је била једина битка у историји Османског царства у којој је погинуо султан. Влатко Вуковић је у овој бици,^[30] према историјским изворима на левом крилу предводио босански одред. Након што је османски султан погинуо, верује се да се део српске војске повукао из битке у уверењу да је она завршена српском победом. Краљ Твртко је о победи у бици на Косову писао Трогиранима и Фирентицима.^[31]

После смрти Твртка Првог, нови краљ Стефан Дабиша Котроманић (1391 —1395) изгубио је контролу над западним крајевима земље. Хумска властелинска породица Санковића продала је жупу Конавле Дубровачкој републици. Овај чин издаје кажњен је походом војвода Влатка Вуковића и Павла Раденовића који су поразили Санковиће и преузели њихову земљу. Обласни господари постали су моћнији од краља. Област Павла Раденовића простирала се од Дрине и Врхбосне (касније Сарајева) до Конавла. Влатко Вуковић држао је стару српску земљу Хум. Вуковића ће тих година наследити синовац Сандаљ Хранић. Земље између реке Неретве и Цетине држали су Радивојевићи. Хрвоје Вукчић Хрватинић владао је западним областима краљевства између Лашве, Врбаса и планине Динаре. Краљевски домен налазио се у старим босанским земљама. Краљ није био ни најмоћнији међу босанским феудалцима. Крајем 14. века Јелена Груба, жена краља Стефана Дабише, постала је прва краљица у историји Босне и српског народа која је самостално владала. Њена кратка владавина (1395 —1398) није представљало изузетак у односу на немирне владавине каснијих владара.

У областима некадашњег Захумља учврстио се почетком 15. века војвода Сандаљ Хранић Косача, братанац војводе Влатка Вуковића. Од краја 14. века Сандаљ Хранић од Дубровника тражи да му исплаћује Српски доходак, древну дажбину за уступљену земљу коју је република плаћала српским, а током неколико претходних деценија босанским владарима. Следећи босански краљ Стефан Остоја Котроманић (1398 — 1404. и 1412 — 1418) учествовао је на страни Жигмунда Луксембуршког у рату који је у Угарској вођен око престола. Двојица најмоћнијих феудалаца босанске краљевине Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић, стали су на страну другог претендента. Краљ је коначно морао да напусти Босну 1404. године. Пет година касније, 1409. године као последица развоја догађаја у Угарској, његов наследник Стефан Твртко II Котроманић је збачен, а на престо је враћен Стефан Остоја. Заједно са деспотом Стефаном Лазаревићем, владарем српске деспотовине, Остоја је 1412. године посетио Будим и свог сизерена, угарског краља. Остоја је 1418. године умро,^[32] политички усамљен, омрзнут од сопственог сина и наследника Стефана Остојића, који влада до 1421, када се на престо поново враћа Твртко II.

Твртка II су на престо до 1421. године вратили Турци, који су нови политички фактор у Босни. Нови-стари краљ је имао неколико година на располагању да обнови земљу и учврсти се на престолу. Његова настојања да у савезу са Млетачком републиком, и касније Угарском, стекне самосталност према Турцима нису уродили плодом. Османлије су против њега подржале Радивоја, незаконитог сина краља Остоје. У дуготрајном рату који је трајао средином тридесетих година 15. века тек је улазак угарске војске и запоседање западних крајева Босне довело је до победе Твртка II. Радивоја су савезници Турци, Сандаљ Хранић и деспот Ђурађ Бранковић напустили иако је заузео средиште краљевске власти, град Бобовац. До краја владавине Твртка II држава је била подељена између слабог краља, великаша који су му били одани и моћног феудалца Стефана Вукчића Косаче, наследника и синовца Сандаља Хранића. Покушај да промени однос снага у време кризе османске власти на Балкану и судбоносне битке код Варне из 1444. године донео је Твртку II само пораз.^[33] Немоћни краљ је своју подељену државу понудио Млетачкој републици, али узалуд. Умро је исте године, а наследио га је Стефан Томаш Котроманић. Томаша је изабрала босанска властела. Стефан Вукчић Косача је, насупрот краљу, подржавао Радивоја као претендета на престо. Краљеве трупе су поразиле Косачу код Хума. Богати рударски град Сребреницу нови краљ је отео српској деспотовини, која је недавно била завладала њоме. Ускоро су деспот Ђурађ Бранковић и војвода Стефан Вукчић Косача у савезу заратили са краљем Стефаном Томашем. После многих година узалудног ратовања, краљ и војвода су се измирили династичким браком, краљ Стефан Томаш је оженио Катарину, ћерку војводе Стефана Вукчића. У сукобу са босанским краљем Стефан Вукчић Косача прихватио је да постане вазал напуљског краља Алфонса V Арагонског. Ипак, дуготрајни и бесплодни ратови феудалне анархије која је раздирала Босну довели су на крају, мада прекасно за успешну одбрану од Турака, до склапања мира.

Стефан Вукчић Косача је почео 1448. године да се потписује као херцег Хума и Приморја, да би од следеће године његова титула гласила херцег од Светог Саве.^[34] Простране области којима је херцег Стефан владао шириле су се од Пријепоља и манастира Милешеве, где су се налазиле мошти Светог Саве, на исток, до старих граница државе Немањића Омиша, али и Гламоча на запад. Култ Светог Саве био је један од симбола државности коју је баштинила и босанска краљевина.

Тежак положај у коме су се после битке код Варне нашле преостале хришћанске земље јужно од Саве и Дунава за кратко је променила неуспешна опсада Београда 1456. године, и пораз који је претрпео султан Мехмед Други. Стефану Томашу Котроманићу није успело да постане предводник једног крсташког похода. Папа Каликст је прогласио Скендербега за хришћанског капетана. Ратовање босанског краља са српском деспотовином, чији је деспот Лазар Бранковић умро 1458. године, завршило се, после привремених успеха још једним упадом Османлија у Босну. Ускоро је босански краљ успоставио мир са Турцима, деспотом и херцегом. Још један династички брак склопљен је када се краљев син Стефан Томашевић оженио ћерком деспота Лазара Бранковића. Последњи босански краљ из лозе Котроманића Стефан Томашевић је био и последњи српски деспот. Раздирани унутрашњим сукобима, остаци деспотовине пали су под турску власт када је велика војска, на челу са султаном, после краће опсаде, натерала Смедерево на предају. Стефан Томашевић и његова супруга су успели 1459. године да изађу из Смедерева и пређу у Босну. Две године после пада Смедерева, Стефан Томашевић је постао девети краљ Босне.^[35] Наставио је политику свог оца и уз пашино посредовање покушао је да учврсти положај своје државе. Измирио се са Косачама, у споразуму са крбавским кнежевима и угарским краљем, обезбедио је сигурност државе на другим странама у предстојећем рату са Турцима. Пошто је престао да плаћа данак Порти, босански владар остао је сам пред огромном османском војском која је продрла у његову државу. Велика османска војска под заповедништвом султана Мехмеда Другог, упала је у Босну и са успехом освојила њене источне крајеве, пао је и град Бобовац где је раније чувана краљевска круна. Стефан Томашевић се склонио у град Кључ,у западном делу Босне, где је неко време био под опсадом Махмуд-паше Анђеловића, да би се коначно јула 1463. године предао, уз обећање да ће му бити поштеђен живот. Султан Мехмед II наредио да буде погубљен, када је убијен и велики део босанске властеле.^[36]

Херцеговина

Пропашћу босанске краљевине 1463. престале су да постоје и последње до тада формалне везе земље херцега од Светог Саве Стефана Вукчића Косаче са Босном. Пространа херцегова земља није се могла дуго одржати, јер су природно Турци покренулу следећу војну кампању против херцега Косаче 1465. под вођством санџакбега Иса-бега Исаковића. Те започели са коначним запоседањем херцегових земаља у унутрашњости, почевши од источних и северних области у доњем Полимљу и горњем Подрињу, а потом су извршили продор у средишње и западне области, похаравши Хумску земљу и стигавши све до реке Неретве. С обзиром да су Турци војно освојили 1459. српску деспотовину, 1463. босанску краљевину, а да је са Зетом Црнојевића и Дубровачком републиком био у завади, државно подручје херцега од Светог Саве било је без савезника, те је сведено је на приморске области, са седиштем у Херцег Новом. Нашавши се у тешком положају, херцег Стефан Вукчић је крајем 1465. и почетком 1466. године покушао да обезбеди подршку млетачког, угарског и напуљског двора, али је недуго потом умро, у мају 1466. године.

Његови синови Влатко Косача и Владислав носе такође титулу херцега. Запоседнуте крајеве у унутрашњости, Турци су организовали као посебан „Вилајет Херцег” у саставу Босанског санџака, а недуго потом (1470), поменути вилајет је реорганизован као посебан „Санџак Херцег”, односно Херцеговачки санџак. Од тог времена, постојале су две „Херцеговине”, српска и турска. Прва је обухватала преостале, још увек слободне области Војводства Светог Саве, док је друга обухватала подручја у унутрашњости, која су била у саставу Вилајета Херцег, односно Санџака Херцег. Утврђени град Херцег Нови је успео да се одржи до почетка 1482. када пада под турску власт, чиме је и ова последња српска средњевековна држава на територији Републике Српске престала да постоји. Стефанови синови Влатко и Владислав прешли су на територију Млетачке Републике, где су ову титулу херцега од Светог Саве (лат. Dux Sancti Sabbae) носили њихови потомци као млетачки племићи све до 1642. Трећи син херцега Стефана Вукчића Косаче, Стефан који је још у младости био послат у Цариград примио је ислам и постао Ахмед-паша Херцеговић, а касније и Велики Везир Османског царства.

У ово доба, северни делови територије данашње Републике Српске били су још увек под управом Угарске краљевине, а на овим подручјима постојале су Сребреничка и Јајачка бановина. У 16. веку ће и ове територије доћи под турску власт.

Период под турском влашћу

Турска управна подела и нови друштвени односи

У време османске власти, територија данашње Републике Српске налазила се у неколико санџака (основних турских управних јединица) на чијем челу се налази санџаг-бег, односно паша од једног туга. Највећи део данашње Републике Српске припадао је Босанском санџаку, Херцеговачком санџаку и Зворничком санџаку. Санџаци су се делили на мање јединице нахије, а били део веће територијалне јединице првог ранга- елајета (пашалука односно беглербеглука) на чијем челу се налазио беглер-бег, по чину паша од три туга. У почетку су припадали Румелијском пашалуку (ејалету), да би 1580. био формиран Босански пашалук од санџака који су издвојени из Румелијског и Будимског пашалука. Како је турска експанзија на западу у том периоду превазишла територију Босне и Херцеговине, санџаци формирани на територији Далмације, Хрватске и Славоније припадали су Босанском пашалуку. Седиште Босанског пашалука је било у Сарајеву, затим у Бања Луци, једно време и у Травнику, да би опет било у Сарајеву. Ова територијална организација се мењала разним султановим реформама, да би током 19.века краткотрајно постојао и Херцеговачки пашалук. Последњим реформама из 1867, увођењем вилајетског система, формиран је Босански вилајет, у којем се територија Републике Српске налази до Аустроугарске окупације 1878. Након тога Босански вилајет формално постоји до 1908. када је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине.

Османска управа као и у другим освојеним подручјима донела је турски феудални и друштвени систем. Старо хришћанско феудално племство било је искорењено. Све што није изгинуло у борбама са Турцима у 15.веку, прешло је на територију других хришћанских држава Млетачке републике и Краљевине Угарске, где је временом постало војно племство тих држава, или је прелазећи на ислам постајало део турског племства (паше, бегови и аге). Већина управитеља санџака су били управо потомци средњевековног хришћанског племства. Турци су донели и спахијски феудални систем. Спахије су били еквивалент ситног војног племства у Европи. Елитни војници коњаници који су за војну службу султану добијали земљишни посед- тимар. За разлику од других делова Османског царства, тимари босанских спахија су се наслеђивали унутар породице те су на тај начин спахије постали неки облик ситног војног племства, а овај начин наслеђивања је имао утицаја и на развој босанског османског племства уопштено. На челу спахија у сваком санџаку стајао је алајбег.За разлику од европског феудалног и племићког система, у турском царству положај било ког локалног управитеља нахије, санџака или пашалука се није наслеђивао, већ је зависио од милости султана. Од ситних спахија до Великог везира свако је сматран султановим робом, те је свој положај морао градити сталним доказивањем верности.

Исламизација

Једна од тековина османлијске власти је исламизација која је на простору Босанског пашалука (елајета) била знатна. Разлози су били различити и веома комплексни и до данас су предмет спора различитих историографија. Бошњачки истраживачи као разлоге за исламизацију наводе у постојању богумилске јереси и Цркве босанске која је због својих нехришћанских учења лако прихватила ислам. Међутим до османског освајања простора Босне и Херцеговине извори говоре да је богумилска јерес већ била уништена, а Црква босанска није више постојала. Чињеница која говори у прилог томе је да турски извори из првих година након освајања Босне и Херцеговине не помињу постојање никакве Цркве босанске нити богумиле као верску групу. Последњи краљеви Босне Стефан Томаш и Стефан Томашевић преузели су кораке којим су искоренили из својих области богумиле, преводећи их у католичанство, о чему сведоће ватикански извори. Наводи се и да је око 40.000 прешло на територију херцега Стефана Вукчића Косаче где су се преобратили у православље, јер јер херцегова земља била доминантно православна. Године 1466. године је један од поглавара Цркве босанске, гост Радин, писмено затражио од Млечана одобрење да се пред Турцима склони у Млетке (Венецију), и запитао да ли може повести педесет-шездесет чланова своје цркве, што неки сматрају главнином преосталих старешина. Такође, неки истраживачи наводе да је број припадника ове ни православне ни католичке вере у првим годинама Турске владавине био незнатан.

Такође, могућа масовна присилна исламизација, попут забележених случајева у неким другим покрајинама Османског царства (пример родопске области у Бугарској) се не може узети као валидна, с обзиром да нема извора који говоре о томе у Босни. Што не искључује да је било индивидуалних случајева присиле. Турско Османско царство као мултинационално царство дозвољавало је припадницима других народа да напредују у државној управи до максималних нивоа (од муселима, бегова, паша до положаја Великог везира), али је поред оданости султану неопходна била и припадност исламској вери. Са друге стране останак у старој вери, доносио је само припадност раји, простом свету. Данак у крви, присилно одвођење хришћанских дечака у јаничарску султанову војску, подразумевао је и исламизацују.

Исламизација није била подједнака свуда. Код становништа у градским центрима је била већа, док је код изолованих планинских села била мања. Становници села су били чифчије, зависни сељаци без своје имовине.

Током турске владавине, велики број Срба је прихватио исламску веру. Један од најпознатијих исламизованих Срба био је Велики везир Мехмед-паша Соколовић, пореклом из Босне, одведен у јаничаре као дечак, чијом је заслугом обновљен рад Пећке патријаршије 1557. године. Други члан породице Соколовић, Ферхат-паша Соколовић, постао је 1580. године први беглербег или гувернер Босне, након успостављања Босанског пашалука.

Српски народ, црква и устанци

Губитком националног племства српски народ био је препуштен самовољи локалних ново-османских властелина ага, бегова и спахија. Једину саборност и спас српски народ је налазио око своје српске цркве, која је балансирајући између османске муслиманске власти и римокатоличких притисака за унијом, успевала да одржи светосавски карактер и мисију. Најстарија српска православна епархија на територији Републике Српске, Захумско-херцеговачка епархија основана 1219. од стране Светог Саве, током турског периода, седиште је имала у манастиру Тврдош крај Требиња, где је столовао владика, да би касније било у Мостару.^[37] Епархија дабарска (касније дабробосанска) са седиштем у манастиру Бања крај Прибоја ширила је постепено своју јурисдикцију на запад до западних граница Босне и даље, те је је највећи део територије Републике Српске током овог периода био под њеном јурисдикцијом, а седиште владика је временом прешло у Сарајево. Епархија зворничка је такође један од старих епархија Пећке патријаршије чија се јурисдикција простирала одувек са обе стране реке Дрине. Епархија је у 16. и 17. веку духовно окупљала православне који су насељавали Зворнички санџак, а реч је о областима (кадилуцима) Сребреница, Зворник, Бјељина, Соли и Грачаница, односно територији између река Босне и Саве, а затим Спрече и Мајевице планине. Такође, треба додати да се Зворнички санџак простирао и на крајеве на десној обали Дрине, а то су Сокол, Рађевина, Јадар и Мачва. ^[38]

До 17.века односи између локалног исламизираног становништа и њихових хришћанских рођака били су складни. Турски дефтери сведоче о већинском хришћанском становништву. Свесни заједничког порекла, прве генерације су живеле једне поред других, често штитећи једни друге. Порти је био важан мир унутар своје далеке провинције, која је на граници са непријатељским хришћанским државама. Нарочито Велики Бечки рат (1683-1699) између Турске и Аустрије пореметио је односе између балканских хришћана и муслимана, јер су обе империје Аустријска и Турска подгревале ове односе зарад својих интереса, док се рат са променљивом срећом за једну и другу страну водио и преко Балканског полуострва. У 17 век појављују се и језуитски мисионари који су покушавајући да искористе тежак положај и необразованост како српског народа тако и обичног православног свештенства, нарочито у његовим западним областима, покушавали да шире унију са Римокатоличком црквом. Мисији у Босни је дата посебна пажња, али је ефекат унијаћења био слаб. По извештају из 1623. Конгеренцији за пропаганду у Ватикану назначено је да је радило преко две стотине фрањеваца, који су успевали да у целој Босни једна одржавају око 30.000 старих католика. По извештају босанског бискупа Николе Оловића из 1675, за четири године у целој Босни једва 51 православна душа, и то већином женских ради удаје, преведено у католичку веру.^[39]

Српски народ никад није одустао од борбе за слободу од турске власти, те је долазило до честих побуна и устанака. Сплетом различитих околности устанички покрети на територији данашње Републике Српске нису успели да се трајније споје са устаничким покретима у другим деловима српског простора (у Србији и Црној Гори). Поред свих тежњи српског народа за ослобођење и уједињење током 19.века, и поред инсистирања модерних творевина Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе на историјском приоритету по босанско-херцеговачком питању унутар Источног питања, које се решавало на Берлинском конгресу 1878, Османлије су напуштањем Босне и Херцеговине, под притиском великих европских сила, дозволиле Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину.

Херцеговачки устанак (1596—1597), Грданова буна

Избио је у југоисточним деловима Херцеговине. Устанком је командовао војвода Грдан из племена Никшића, а устанак је помагагао херцеговачки владика Висарион са седиштем у манастиру Тврдошу. Устанак је вођен током Дугог рата између Аустрије и Турске, те су устаници тражили аустријску помоћ. Тражена је помоћ и од Ватикана. Дубровачки документи са почетка 1596. говоре о томе да су митрополит и херцеговачке вође окупили у манастиру Тврдош гдје су се заклели „да ће се дати и поклонити свјетлости импературови су 20 тисућа јунака”. Након изостанка аустријске војне помоћи, устаничка војска је побеђена на гатачком пољу.

Први српски устанак (1804—1813)

Први српски устанак 1804 избио је у суседном Смедеревском санџаку (Београдском пашалуку) под вођством Карађорђа Петровића. Карађорђеви устаници ослобађају територију од домаћих Турака, а поражена је и царска војска која је послата у Србију да угуши устанак (Бој на Иваковцу). Устанак је након почетног циља, који је био борба против дахија које су осионо владале овим санџаком, прерастао у борбу за ослобођење српског народа од турске власти и формирање српске државности. Наком ослобођења Јадра и Рађевине, нахија које су припадале Зворничком санџаку, званично се устанак проширио и на делове Босанског елајета (пашалука) и територију данашње Републике Српске. У Србији је формирана српска устаничка власт, ослобођен је и Београд, и приступило се стварању инстутиција државе. А Карађорђева устаничка војска жељно очекивана од српског народа у Босни. Од фебруара до априла 1806. године појавили су се устаници (ешкија) и хајдуци у сарајевском кадилуку у Бутмиру, Хаџићима, Раковици, Кулешу, Дрозгонетви, Пазарићу, Становићима, Вогошћи, Нахореву и у чифлуку Црној реци. Због тога је за та насеља (џемате) био одређен Поздер Мустафа да са 15 пандура прогања устанике и хајдуке. Поред тога, у првој половини маја 1806. године Стојан Чупић је са четом устаника из Србије прешао преко Дрине у Босну, да пали турска села, одакле се вратио крајем маја. Лондонски Тајмс је у једном допису из Земуна од 19. јуна/1. јула 1806. године писао: „Устанак јача у Босни" и да „у неким крајевима долази до крвавих обрачуна хришћана и Турака." Француска штампа је такође писала о масовном устанку хришћана у лето 1806. године у Босни, а нешто касније је писано о разгоријевању устанка, који се ширио на све већи број округа у Босни.

У покушају гушења устанка у Србији који је очигледно претио да се пренесе на Босну посебно се истакла турска босанска војска која је претила устаничкој Србији прелазећи Дрину. Након потпуне победе Карађорђевих устаника над босанском турском војском у Боју на Мишару 13-15. августа 1806. расположење српског народа западно од Дрине је још више порасло. Почетком 1807. године Карађорђе је донео одлуку да устанак пренесе у Босну као и у Стару Србију и Херцеговину, па је у складу са тим 2/14. априла 1807. године писмено наредио Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу, Стојану Чупићу и осталим њиховим војводама да чим приме његово писмо мобилишу сву војску из ваљевске и шабачке нахије па да се упуте на Дрину, коју би прешли са задатком да у Босни дигну устанак. Током 1807.имамо извештаје да су Срби прешли Дрину и да су, захваљујући спорости и непотребним формалностима Турака, дошли на растојање три до четири дана марша од Травника. Један татарин из Зворника, тврђаве смјештене на самој обали Дрине, која се сматрала једним од кључева Босне, јавио је да су Срби прешли Дрину на два мјеста и поново се спојили у близини три села босанских хришћана који су одмах и сами узели оружје и придружили им се. Кретали су се у три колоне према Јањи, гдје су изненадили турске предстраже, масакрирали неколико породица и спалили једну градску четврт, а потом се устријемили ка Бијељини. Имамо током више година Првог српског устанка извештаје о борбама са Турцима у источним деловима Републике Српске око Бијељине, Зворника, Вишеграда. Као и да је домаћа турска власт учвршћивала одбрану Сарајева, очекујући вероватно и напад на само Сарајево. Ипак разуђеност територије, стална турска опасност по устаничку Србију и са југа и са истока, онемогућили су повећавање територије са леве стране реке Дрине, али су устаничке борбе инспирисале српски народ и у другим деловима данашње Републике Српске на устанак са циљем спајања са Карађорђевом војском.

Српске буне у Босанској крајини

Милорад Екмечић наводи да је 1806. године избио већи број мањих буна у Босанској крајини које је Јован Јанчић Сарајлија спремајући устанак настојао да усмјери у једну матицу. Тако је у септембру 1809. у околини Градишке избио устанак под вођством Јована Јанчића, трговца, који је око себе окупио православне свештенике који су дизали народ. Према устаничком плану најприје је требало ослободити Крајину од Турака, обезбједити границу према Аустрији на сјеверу и потом се спојити са Карађорђевим јединицама које су из Србије прелазиле у Босну. Највеће ограничење за овакав план представљао је недостатак барута и олова. Kатоличко становништво Босанске крајине, иако је имало намјеру да се придружи устанку, на крају то није учинило. Устанак није имао већи домет, угушен је после неколико недеља, а сам Јанћић убијен. Послије пропасти устанка, турске власти су у Крајини похапсиле устаничке вође и сурово их погубиле.^[40]

Поп Јовичина буна 1834

Поп-Јовичина буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, у нахијама Дервента и Градачац. Избила је 10. марта 1834. године због економске, националне и верске обесправљености Срба хришћана. Усмерена је била против локалних ага и бегова у Босни, с обзиром да Везир у Сарајеву није реаговао на притужбе српског становништва на муке и намете којима су били изложени. Иако су побуњеници углавном били Срби хришћани, њима су се прикључили и поједини Хрвати католици. Буна је названа по имену предводитеља побуњеника у дервентској нахији, попу Јовици Илићу. Трајала од 10. до 13. марта 1834. године и услед лошег и слабог организовања није имала дугог даха. Између устаника и Турака дошло је до три боја. У прва два сукоба устаници су имали нешто успеха. У последњем боју који се одиграо 13. марта код села Подновља, недалеко од планине Вучијак, устаници су претрпели пораз. После у крви угушеног устанка стање хришћана у Босни било је за неко време теже него и пре самог устанка.^[41]

Устанци Луке Вукаловића (1852—1862)

Назив је за три устанка које је повео Лука Вукаловић, пушкар из Богојевић Села крај Требиња. Херцеговина, посебно у својој пограничној области ка Црној Гори, је врвела од спремности за устанак против Турака, те је турска власт наредила сакупљање оружја од немуслиманског становништва. Ово је довело до велике побуне и устанка под вођством Луке Вукаловића. Српска херцеговачка племена која су живела у близини Црне Горе су била сва побуњена. Устанак је подстицао и помагао и црногорски кнез Данило I Петровић, што је довело и до црногорско-турског рата (1852-1853). Први од ових устанак је завршен аболицијом херцеговачких устаника, а турска освета је усмерена ка Црној Гори и полуслободним српским племенима дуж границе, који су платили највећи цех побуне. До распламсавања новог устанка Луке Вукаловића дошло 1857. Након поновног укључивања Црне Горе у пограничном делу Херцеговине и победе над Турцима у бици на Граховцу 1858, под посредништвом великих сила дошло је до званичног разграничења између Херцеговине и Црне Горе. Херцеговачки устаници су тражили међународну гаранцију за извршење реформи и паралелно разоружање муслимана и хришћана, али је један споразум у Дубровнику под тим условима пропао, јер је било извесно да ће османска власт остати, те су становници граничне области признавали црногорску власт, а књаз Данило је именовао Вукаловића за војводу Зубаца, Крушевице и Драчевице. Године 1861. Вукаловић је подигао и трећи устанак још ширих размера уз подршку тадашњег црногорског кнеза Николе I Петровића. Пораз Црне Горе натерао је и Вукаловића да септембра 1863. почне преговоре са османским властима у Дубровнику. Изјавио је покорност султану који га је поставио за бимбашу у делу источне Херцеговине са платом од 1800 форинти годишње, добио је право да држи 500 плаћених пандура, област му је била ослобођена пореза за 5 година и добила пореске олакшице за даљи период.

Лука Вукаловић је 1864. године поново покушао да подигне устанак. Овога пута, покушај је био безуспешан. Вукаловић се морао склонити у Русију у којој је преминуо 1873. године.

Прва Пецијина ( Дољанска) буна у Поткозарју 1858

Избила је у области Кнешпоље због тешког и обесправњеног положаја сеоског хришћанског становништва. Буну је предводио Петар Поповић Пеција, хајдук. Трајала је од јуна до децембра 1858. Турске власти су сакупиле снаге из целе Босне, буна је угушена, а Пеција пребегао у Аустроугарску. Аустроугарске власти због расписане нагдраде су га предале турским властима, те је спроведен у Цариград, где је осуђен на смртну казну. Казна је требала бити извршена на месту побуне, у Босанском пашалуку. Приликом повратака успео је да побегне, те се склонио у Кнежевину Србију, где је боравио до избијања новог устанка.^[42]

Невесињска пушка 1875.

Херцеговачки устанак 1875. познат под називом Невесињска пушка, јер је избио у Невесињском крају, најпознатији је устанак српског народа у Републици Српској током турске владавине. По свом значају, обиму и последицама превазишао је све предходне. Овај устанак отворио је „Велику источну кризу“ којим је решавано „источно питање“, односно даљи положај одавно посрнулог Османског царства у Европи, а које се завршило напуштањем османлијске власти из Босне и Херцеговине. Узроци устанка су националне и социјалне природе. Вође народа у Херцеговини Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић планирали су устанак још 1874. За то су турске власти сазнале, те су се вође склониле до избијања самог устанка. Непосредни повод је био хајдучки напад Пера Тунгуза на турски караван у јулу 1875. Након Невесињског, устанак се одмах проширио и на Гатачки, Столачки и Билећки крај, а нешто касније и на крајеве по Босни. Невесиње је освојено, а Требиње опсадано од стране устаника. Устаници су напали и освојили граничне карауле према Црној Гори. Расположење у другим српским земљама али и широм Европе било је велико што је довело до великог броја добровољаца из Србије и Црне Горе, али и из Италије, који су се прикључивали борби против Турака. Херцеговац Мићо Љубобратић, бивши саборац Луке Вукаловића, имао је идеју да формира једну устаничку владу, која би наступила пред међународном заједницом са својим захтевима, али је црногорски кнез Никола I Петровић Његош ове покушаје сузбио, сматрајући руковођење устанком у Херцеговини својим легитимним правом. Следеће 1876. године кнежевине Црна Гора и Србија објављују рат Турској. Црна Гора је деловала у правцу Херцеговине, те 1876. у чувеној битки код Вучјег Дола до ногу побеђује турску војску, док је кнежевина Србија која је једним краком војно дејствовала у правцу Босне није имала успеха. Завршетком црногорско-турског рата и српско-турског рата 1878. завршен је устанак. А судбина Босне и Херцеговине одређена на Берлинском конгресу 1878.

Устанак Срба у Босни (1875—1877)

Петар Поповић Пеција, вођа устанка Срба у Босни

Отпочео је нешто касније након херцеговачког устанка и није дошло до усклађивања дејстава у ова два краја.Устанак је избио у северо-западним деловима Републике Српске. У припремама се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васа Пелагић. По плану је ваљало прво ослободити села код Козаре, Просаре и Мотајице, затим напасти комуникације и блокирати савске градове, а касније заузети Бању Луку. Вођа устанка постаје Остоја Јањетовић Корманош, хајдучки харамбаша. Устаници блокирају Приједор и нападају Костајницу али доживљавају неуспех те се деле у мање групе како би избегли уништење. Команду преузима Петар Поповић Пеција, који се враћа из Србије, и доноси помоћ у наоружању, које преноси преко Саве. Корманош и Пеција храбро гину у турским нападима, те вођство устанка преузима Голуб Бабић, такође искусни српски хајдук. Са центром око Црних Потока јужно од Грмеча створена је слободна територија коју устаници држе током 1875. Одбори за помоћ су формирани у Србији, Црној Гори и Хрватској. Главни одбор за помагање устанка је основан у Београду августа 1875, а затим се јављају одбори и другдје. У Новој Градишки је основан Главни одбор босанског устанка за ослобођење.Српска влада настоји својим дјеловањем да обезбиједи припајање Босне Србији, а Хрвати траже уједињење са Хрватском. На Јамничкој скупштини, првој скупштини устаничких вођа одржаној крајем 1875. упућена је и једна представка страним силама, као и проглас упућен "муслиманској браћи",од којих се тражи да се придруже Србима у борби против Османлија. На скупштини долази и до сукоба између поборника династије Обреновић и Карађорђевић, с обзиром да је Петар Карађорђевић под псеудонимом Петар Мркоњић био учесник устанка.

На пролеће 1876. долази до новог развоја устаничких акција нарочито на Козари, Просари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Србија 2. јула улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово. Тада команду од Бабића преузима искусни пуковник Милета Деспотовић из Србије. Он је организовао устанике у војску, пооштрава дисциплину и почиње да планира освајање градова а потом и ширег подручја Босне гдје би требало организовати српску власт. По том плану Оџак је нападнут 23. августа и освојен, али је постало јасно да је заузимање градова нереално па су мање групе устаника поново успостављене. Због неуспјеха Србије у рату са Турском и примирја 1. новембра, устанак почиње да слаби. Неслога међу вођама устанка се продубљује, слаби дисциплина, а ово користи Турска. У пролеће 1877. Деспотовић да 5.000 устаника покушава продор у централну Босну али са ограниченим успехом, јер су Турци груписали око 20.000 војника са циљем слома устанка. Након одлучујуће битке код Седла, српски устанак у Босни је угушен. Одржава се тада Народна скупштина са 200 делегата и бира привремену народну босанску владу са 14 чланова. У владу улазе Голуб Бабић, Владимир Јонин, Јово Билбија, Јово Скобла, Вид Милановић и други. Влада је ускоро углавном похапшена, а Аустроугарска је окупирала БиХ 1878. по споразуму великих сила на Берлинском конгресу.

Пећка патријаршија (16—17. век)
Карта на којој се види Хабзбуршка северна Босна (1718—1739)
Србија 1809. године

Период Аустроугарске власти

Након четворовековног ропства одлазак Турака из Босне и Херцеговине, за српски народ је представљао само промену новог окупатора. Један ослабљени окупатор је замењен новим и јачим. Аустроугарску окупацију нарочито тешко је поднела српска херцеговачка устаничка војска, која је одлазак Турске дочекала у победничком строју, али је по налогу кнеза Црне Горе Николе I Петровића морала да положи оружје и прихвати власт аустријског цара. Кнежевина Србија је такође морала да прихвати Аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине, али се трудила да ниједном изјавом не прихвати де јуре овај положај.

Аустроугарски покушаји преобликовања Срба

Први попис становништва који је Аустроугарска спровела 1879. показао је да су православни Срби и даље били бројно највећа група у Босни и Херцеговини. Попис је рађен по вероисповести те је пописано православних 43%, муслимана 39%, а католика 18%. Досељавањем државних службеника из других делова Аустроугарског царства, дошло је и до промене националне структуре повећањем католичког становништва.

Зазирући од српског фактора у новоокупираним областима, Бењамим Калај, аустроугарски управитељ ( гувернер) имао је пројекат стварања босанске нације. Њему је ишао на руку српско-хрватски спор око идентитета Босне и Херцеговине, као и тадашња флуидност муслиманског становништва, те је сматрао да му то пружа могућност да уведе „босанску нацију“ као наводно компромисно решење за добро домаћег становништва. Радио је на обликовању „босанског језика“ који је 1890. озваничио уџбеником граматике. Затим је 1892. сматрао да је време да озваничи босанску нацију. Срби су одбацивали „босански језик“ и „босанску нацију“, док је лист Црвена Хрватска писао како „Бошњак“ може да се уклопи у Хрвате. Аустрогарска је од почетка окупације јачала Римокатоличку цркву. Установљење надбискупује у Сарајеву (1881) и државна подршка, храбрили су римокатолички јерархију да размишља како би преко босанско-херцеговачког тла могла да ради на покатоличавању свих Срба и Бугара. Пошто је „босанска нација“ до 1901. доживела неуспех, Аустроугарске власти су почеле да дају подршку великохрватској идеологији, која би Хрвате и муслимане ставила насупрот Србима. Окупатор је сматрао да хрватска национална идеја не штети интересима Двојне монархије, а да користи против православних Срба. Тако је остало до Калајеве смрти 1903. Али су аустрогарске власти идаље настојале да војним и етничким бедемима изолују Босну и Херцеговину, пошто су тамошњи Срби били за уједињење са Србијом и Црном Гором. Када је реч о Православној цркви, аустроугарске власти су желеле да је на сваки начин одвоје од Православне цркве у Србији, како би се пресекао верски фактор повезивања српског народа.

Према аустроугарским плановима, Православна црква у Босни и Херцеговини би се временом одвојила и од Цариградске патријаршије, али тек након што преко ње Аустроугарска оствари утицај на православне у Рашкој области и Космету. Јер је овај потез сматран „ стратегијским кључем Балкана “ којим морају бити закључана врата за уједињење Србије и Црне Горе, а остављен пролаз за даљи продор Аустроугарске на Балкан. Генерал Оскар Поћорек је 1914. заговарао да се прогласи „Босанска православна црква“, а генерал Стјепан Саркотић је 1915. дао да се изради нацрт закона о православној цркви у Босни и Херцеговини којој би се укинуо српски идентитет. ^[43]

Аустроугарска управа и територијална организација

Након војне окупације, цар Франц Јозеф, влада и министар иностраних послова гроф Андраши приступили су осмишљавању цивилне управе која би управљала Босном и Херцеговином. С обзиром да су Босна и Херцеговина формално спадала у Османско царство, очекивано је било да министарство унутрашњих послова буде надлежно за њу, међутим прави планови Двојне монархије били су другачији. Јер је тежила да окупиране територије задржи за себе као део своје државе. Војна управа би такође била тешко оправдана и пред међународним и пред унутрашњим факторима с обзиром да је Аустроугарска добила мандат који треба да донесе напредак овој територији. Тако се на крају показало да је најпогодније да се управа повери заједничком Министарству финансија, као једном од заједничких министарстава Аустрије и Мађарске у овиру Двојне монархије. У оквиру тог Министарства финансија фомирано је Одељење за послове Босне и Херцеговине (нем.Bureau für die Angelegenheiten Bosniens und der Hercegovina) или краће Босанско одељење које било надређено Земаљској влади у Сарајеву.

Аустријска влада и аустријски индустријалци су се залагали за укључење Босне и Херцеговине у заједничко царинско подручје како би проширили своје интересе, чему се противила мађарска влада, чувајући своје интересе као аграрна земља. Током 1879. оба дела монархије ( Аустрија и Угарска) добила су подједнака права по питању царина, монопола и индиректних пореза у окупираној БиХ . Са једне стране то је довело до колонијалне екслоатације окупираних подручја и до продора индустријске робе из целе монархије. Овај положај користио је владама Аустрије и Мађарске јер је доводио до прилива новца, а штетио је окупираним подручјима јер је онемогућавао њихов самостални привредни развој и истовремено живот становништва у БиХ чинио скупљим, јер су повећане увозне царине на производе. Колонијални производи попут пиринча, кафе и шећера које је становништво доста трошило поскупело је значајно, те су се и поред великих плата аустријски чиновници жалили на високе цене те „да је живот у Сарајеву скупљи него у Бечу“.

Такође је било предвиђено да се трошкови управе Босне и Херцеговине покривају из сопствених прихода окупираног подручја. Земаљска влада (Landesregierung) у Сарајеву је само спроводила законе које су доносиле Аустријска и Угарска влада. Земаљска влада је имала 3 одељења , за унутрашњу управу, за правосуђе и за финансије. Задржани су службеници из турског периода, под условом да нису били антиаустроугарски настројени. С обзиром да им се није превише веровало, задржани су на нижим положајима, док су за више положаје доведени службеници из других делова монархије. Први нови службеници су углавном због познавања језика били пореклом из Хрватске. По питању административно-територијалне поделе, аустроугарска управа је сматрала да је наједноставније оставити поделу из турског периода. Те је вијалет постао Reishland, санџаци преименовани округе (Kreise), казе (срезови) у котаре ( Bezirke), а нахије у котарске испоставе (Exposituren).^[44]

Изградња железнице, привреда, аграрна питања

Аустроугарску управу сачекала је мрежа лоших и неадекватних путева кроз Босну и Херцеговину, који су били из средњевековног периода. Већина путева је била непроходна за кола. Османско царство је отпочело уређивање путева тек у последњој деценији пред напуштање БиХ, али је напредак који је постигнут био недовољан. Током турског периода изграђена је прва железница уског колосека од Добрљина до Бања Луке. План повезивања Аустроугарске железницом са Цариградом је преовладао линијом преко Кнежевине Србије, односно Београда, долином Мораве до Ниша а затим кроз Бугарску до Једрена и даље ка Цариграду. Изградњу железнице кроз Босну су иницирали управо војни кругови, с обзиром да су се сусрели са изузетно отежаним пробијањем кроз Босну и Херцеговину приликом заузимања ове територије 1878. због ограничења саобраћајница. Тако је након бројних државних расправа отпочето са изградњом пруге од Брода до Сарајева, али и са реконструкцијом и сређивањем преко 1.000 км путева. Са доласком Аустроугарске окупације експолатација шума и дрвне грађе добијаја велики значај и постаје један од главних фактора производње у Босни. У време Калајеве управе дошло је до централизације управе над шумама.

Једно од главних нерешених питања које је сачекало Аустроугарску окупациону управу је аграрно питање, односно питање власништва над земљиштем. У Османском царству власништво над свим земљиштем формално и правно је било султаново.Тимарски феудални систем који је био у опадању наком 16.века довео је до процеса читлућења и стварања читлука, нарочито у Босни и Херцеговини. Ово је довело до стварања читлук-сахибија, једног посредничког слоја између кметова и спахија, чиме је положај сељака-кметова постао тежи, наметањем већих обавеза. Читлук сахабије су практично били закупци земљишта, а не стварни власници. А временом су постали беговски слој. Доношењем Саферске наредбе 1859. установљен је правни однос између читлук-сехибија и чифчија (сељака). Овиме је озваничен положај читлук-сахибија на земљи коју су узурпирали, што је довело до нездовољства сељака те бројних буна и устанака.

Аустроугарска окупациона управа је имала идеју стварања слободних сељака, о чему су говорили и одређени војни и цивилни службеници, али се није по овом питању много постигло. Пре свега зазирући од промене традиционалних односа у Босни и могућности стварања незадовољства и побуне код беговског становништва. Не желећи да радикално дирају у нерешене власничке односе, Саферска наредба из 1859. је била важећа и у време Аустроугарске управе. У Гацку и Невесињу био је највећи отпор успостављању старих османских односа. Чланови котарског савета Јован и Михаило Гутић су аустроугарском службенику рекли „да не пристају да буду робови ага, и да ће се пре иселити него да Турке против којих су годинама ратовали признају за читлук сахибије“. Иако је непосредни повод за устанак 1882. био увођење војног закона, узрок устанка је био у аргарном питању.^[44]

Устанак у Херцеговини 1882.

За разлику од католика, српско и муслиманско становништво имало је бројне разлоге за незадовољство окупацијом и новим властима. Гледано политички, за Србе је настало велико разочарење, што је без обзира на велике напоре и жртве изостало толико жељено уједињење са Србијом и Црном Гором.Те су Срби уместо посрнулог Османског царства као противника добили још снажнију Двојну монархију. Нижи слојеви муслиманског становништва су пружили значајан оружани отпор Аустроугарској војној окупацији 1878, а долазак хришћанских владара за њих је значио психички слом, те су се многи повлачили из свих облика друштвеног живота, а најрадикалнији исељавали из окупираних подручја у Османско царство. Већина локалних муслимана је на окупацију гледала као привремено решење, а сваки нови губитак надлежности турског султана тешко им је падао. Са друге стране, виши слојеви муслиманског становништва су показали знатну прилагодљивост и сарадњу са новим властима. Њихово незадовољство се могло јавити само тамо где су одлуке по аграрном питању биле у корист кметова, попут случаја у Гацком. Кључна ствар која је прелила чашу је увођење Војног закона 1881. којим је прописана обавеза регрутовања локалних младића у војску Аустроугарске монархије. Прави циљ овог закона је био да се још једном поништи султанов суверенитет на окупираном подручју.

Највећи отпор овом закону је био у источној Херцеговини где је муслиманско и српско становништво отворено одбило да даје регруте те је дошло до хапшења истакнутих људи. Након чега су се локални сердари Мрдак Лубурић и Никола Вујовић са пандурима одметнули, а њиховим примером кренули и други. Те је отворени устанак отпочео 10/11. јануара 1882. у месту Улог, када је више стотина Срба и муслимана напало локалну жандармеријску касарну, а подршку им пружио тамошњи посердар и бивши чувени хајдучки харамбаша Перо Тунгуз са својим пандурима. За кратко време устанак се проширио до близине Мостара и Сарајева. Тежња устаника је била да се прошири и ка Босанској крајини и Подрињу. Сам устанак није имао јединствено вођство, већ су на челу биле народне старешине и угледни људи, сваки са својом јединицом којом је комадовао. За главног заповедника, више у смислу поштовања а не створене војне организације, сматран је Ибрахим-бег Ченгић, а после његове погибије Салих-ага Форта, који је имао искуство као некадашњи капетан османске војске. За гушење устанка Аустроугари су сакупили 70.000 војника, који су крећући се из 5 праваца имали задатак да угуше устанак. Аустроугарска је до 22. априла објавила да је устанак сломљен и дала амнестију за устанике. Али је реалност била другачија, те су борбе трајале све до новембра 1882.

Сам устанак није био од већег даљег значај јер је избио у незгодном тренутку. Обновљеним Тројецарским савезом Немачке-Аустроугарске-Русије, у једном од Протокола потписнице су се сложиле да Аустроугарска има право да анектира БиХ у било ком тренутку када то нађе за потребно. Једино интересовање за догађаје око Херцеговачког устанка 1882. су показале Србија, Црна Гора, Турска и одређени славенофилни кругови у Русији. Јавност у Србији је реаговала подршком устанку, али је званична Србија била везана тајном конвенцијом 1881. са Аустроугарском којом се није одобравало никакво сплеткарење са територије Србије према Аустроугарској, укључујући и Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак где су Аустроугари имали свој интерес. Иако је народ у Србији гледао са великим симпатијама на борбу Херцеговаца и организовао одборе за помоћ, кнез/краљ Милан Обреновић и тадашња напредњачка влада су говорили да не подржавају устанак и чинили све да сузбију подршку у народу. Такође, званична Русија није подржавала устанак, не желећи да ризикује постигнути Тројецарски споразум, али су одређени славенофилни кругови, преко свог центра у Кнежевини Бугарској, сакупљали помоћ и добровољце које би послали у Херцеговину. Због немогућности проласка преко територије Србије, што је власт онемогућавала, само мали број добровољаца успео да дође до Херцеговине. Црна Гора и Османско царство су службено осуђивале устанак, али су га тајно на разне начине помагале. Црна Гора је морала заузети неутралан став, али је гледала да херцеговачки устанка помери даље од својих граница ка територији Србије и Турске. Иако никад званично није подржала устанак, Турска се трудила да код муслиманских устаника подржава убеђеност да се османски султан никад није одрекао окупираних подручја и да прати ситуацију. Дотур оружја и добровољаца преко Новопазарског санџака био је у почетку омогућен, али је касније због подршке Аустроугарске и Енглеске Турској у Египатској кризи, став султана промењен, те више није био спреман да подржава устанак. Те је преко својих посредника слао речи помирења устаницима, чиме је задат одлучујући ударац устанку и пре његовог слома.^[44]

Борба за просветно-црквену самоуправу српског народа

Аустроугарска политика била је утврђена у ставу да јој највећа опасност по њене интересе у Босни и Херцеговини прети од српског националног покрета. Са друге стране кључну улогу у заштити српских интереса имале су српске црквено-школске општине. Широм БиХ формиран је велики број српских црквено-школских општина али су кључни значај имале Сарајевска и Мостарска. Црквено-школске општине су историјски била удружења Срба који су са помесним митрополитом или патријаршијом скопили неку врсту споразума и уговора којим су регулисана права управе и црквене службе. Сарајевска црквено-школска општина настала је у 17. веку а за Мостарску се претпоставља да је настала у истом веку. Ове две су имале највећу аутономију у наведеним пословима, коју су и Турци поштовали. Тако је Хатишерифом из 1856. било предвиђено да општине обављају све световне послове конфесија, а које су у вези са црквом и школом. Османске власти иако су показивале тежњу за централизацијом и контролом нису се много мешале у њихов рад, захваљујући томе је по питању црквеног и школског живота развијен одређени вид самоуправе. Аустроугарска окупација донела је нове притиске те је ова аутономност доведена у питање.^[44]

Потребно је нагласити да је након укидања Пећке патријаршије 1766. њене епархије су званично потпале под Васељенску патријаршију. Власт Васељенске патријаршије једино није прихватила Митрополија Цетињска у Црној Гори, која је чувала искру обнове Пећке патријаршије и Митрополија Карловачка која је деловала у тадашњој Аустрији. Митрополити чија је јурисдикција била на територији Републике Српске (односно Босне и Херцеговине) су након укидања Пећке патријаршије били често Грци-фанариоти, постављани од Васељенског патријарха, те су једини чувар српског идентитета биле црквено-школске општине. Те се оне сматрају за јединог представника српског лаичког елемента у БиХ током целог 19.века.

Преко свог посланика у Цариграду Аустроугарска је покушавала да убеди Васељенског патријарха да права која је султан имао по питању потврђивања митрополита у БиХ пренесе на аустроугарског цара. Преговори су били сложени и завршени су 1880. када је потписана Конвенција од седам тачака, којом је обезбеђена извесна аутономија Српске цркве у БиХ у односу на Васељенску патријаршију, али и дато право аустријским властима да се мешају у унутрашње ствари Цркве и одлучујуће утичу на постављање јерархије. После потписивања Конвенције окупациона управа преузела је више мера са циљем да успостави што чвршћу контролу над све три епархије, (дабробосанска, херцеговачка и зворничко-тузланска).

Саборна црква Свете Тројице у Мостару (*на разгледници из Мостара 1890-1900*) Саграђена је у последњој деценији турске владавине. Била је једна од највиших и највећих православних црква на Балкану у 19.веку. Уништена је у рату 1992. Обнавља се уз помоћ Републике Српске

У име свих црквено-школских општина тада је наступала Мостарска црквено-школска општина, која се једном Представком 1880. обратила и самом цару Франц Јозефу указујући да се њихова права мање поштују него у турско време. Уједно указујући и на све притиске којима је српско становништво изложено од стране Земаљске владе. Од тешког кулука у виду бесплатних јавних радова на изградњи путева, којем су били изложени чак и деца и жене, нерешеног аграрног питања, укидања употребе ћирилице, постављања за учитеље војних лица које нису признавали српску народност и многа друга. Пошто цар није одговорио на ову Представку хаписана је и друга, која је по мостарском трговцу Тодору Милићу требала лично да буде предата цару, а по овлашћењу које је Милић имао од свих црквено-школских општина. Али цар Франц Јозеф није желео ни да прими ни саслуша представника Срба. Аустроугарски службеници су веома негативно реаговали на ове српске захтеве, те је било предлога да се одбор Мостарске црквено-школска општина распусти, али је преовладало мишљење да ће и други чланови одбора водити истоветну политику. Једино на шта је реаговано по захтеву је умањење одређених пореза, јер се зазирало од побуне.^[44]

Одлуком државних органа Аустроугарске 13. августа 1883. године у Сарајеву је основана Конзисторија, чији је основни задатак био да се преко чланова, које је плаћала Влада, успостави потпуна контрола над свештеницима. Конзисторији је дато право, да мимо постојећих канона, поставља и разрешава свештенике, премешта их са једне парохије на другу и изриче казне онима за које оцени да се не понашају у складу са очекивањима новог господара. Преузевши Конвенцијом са Васељенском патријаршијом и другим наредбама у великој мери контролу над Српском црквом, окупационе власти приступиле су реализацији амбициозно замишљеног плана о превођењу српског народа у унију са римокатолицима. Самовољно је мењан састав црквено-школских општина, контролисане свечаности и јубилеји, ограничавана прослава Ђурђевдана, ометано формирање певачких друштава, забрањивана употреба ћирилице, спречавана изградња и поправка цркава, избациване слике српских светаца из учионица, постављани католици за учитеље у српским школама, наметани неприкладни уџбеници, форсирано хрватство, вршена дискриминација Срба приликом запошљавања у државну службу и спречавано истицање српске заставе. Лист “Балкан”, покренут у Загребу, имао је задатак да објављивањем текстова на ћирилици заведе лаковерне Србе и приближи им учење Католичке цркве. Језуитска пропаганда добила је такве размере да је напуштање православља, као начин спашавања Срба, понуђен директно и новоизабраном митрополиту дабро-босанском Сави Косановићу, преко ког су Аустроугарске власти мислиле да ће утицати на умиривање Срба. Међутим владика Сава Косановић је обзнанио ове намере власти и тим поводом упутио допис (окружницу) свим свештеницима с упозорењем да буду опрезни и воде рачуна о римској пропаганди која се несметано води широм Босне. Окружница митрополита Саве Косановића била је повод сарајевском надбискупу Јосипу Штадлеру, језуиту, да заједно са бискупом мостарско-дувањским, одговори путем “отвореног писма” у коме се оспоравају сви наводи о католичкој пропаганди и суштина полемике своди на догматско-теолошка питања. Проценивши даљу полемику великодостојника две цркве као штетну, власти су забраниле митрополиту Сави Косановићу да одговори на “отворено писмо” католичких бискупа. Међутим сматрајући да је испровоциран, те да српски народ од њега очекује да одговори, он је наставио јавну преписку. Непоштовање забране даљег одговора, довело је до великих притисака на владику Саву те је био принуђен да да оставку 1885. Kатоличкa пропагандa стално обогаћивана новим садржајима директно је допринела да се српски народ самоорганизује, учврсти у националном уверењу и отпочне борбу за права ускраћивана од новог управљача Босне и Херцеговине. Јачању српске самосвести допринео је и све већи број студената школованих на универзитетима широм царевине и све јачи занатско-трговачки слој, који је постепено прихватао модерне начине привређивања.^[45]

Борба за црквено-школску аутономију почела је 1893. године када су 23 општине доставиле Земаљској влади прву петицију са следећим захтевима: “Да општине слободно бирају учитеље за своје школе и да се за њих не мора тражити одобрење босанске владе, јер је, по досадашњем поступку, владино одобрење злоупотребљавано тим што је влада хотимице отезала, да учитељи не би могли на време почети радити, па је у српско-православним школама настава назадовала.” Депутацију, која је предала петицију, предводио је дабробосански митрополит Ђорђе Николајевић. А 1896. састављен је Први царски меморандум, који је, због одбијања владара да прими делегацију, предат дворској канцеларији у Бечу 5. децембра 1896. године. Српски народ изнео је у Меморандуму више притужби на Земаљску владу у Сарајеву и од цара затражио: “Да им се поврате одузета права у цркви и школи: слободну употребу српског имена и писма ћирилице у цркви, школи и ван њих; слободно држање црквено-школских општинских скупштина и саборских седница без пријаве власти; слободан избор свештеника и учитеља; слободно оснивање црквених и школских фондова и примање легата; учешће народа при постављању митрополита; слободно стварање српских читаоница, певачких и других друштава; решавање молби у одређеном року итд.” Одговор је био жесток и усмерен на чланове делегације који су хапшени, праћени, додатно опорезивани, ометани у трговачким и другим пословима и на различите начине застрашивани са циљем да се одрекну борбе за права свог народа. ^[45]

Састављен је Други царски меморандум, који су два члана делегације предала лично владару 19. марта 1897. године. Али притисак на Србе поново је добио на интензитету и у пракси је најчешће манифестован распуштањем непослушних црквено-школских општина и постављањем на дужност власти лојалних свештеника и учитеља. Својом одлучношћу Срби су значајно допринели да пропадне пажљиво припреман план да се афирмацијом бошњачке нације, језика и културе, потру постојеће разлике и тако омогући лакше и успешније утапање новог и обезличеног колективитета у аустроугарски поредак. После трећег и четвртог Меморандума, али и притисака Руске цркве на Васељенску да се заложи за права православних Срба у Босни и Херцеговини, дошло је до преговора током 1904/1905 између власти у Бечу, народних вођа и митрополита Дабро-босанског Николаја Мандића око усвајања Статута. Аустријски цар Франц Јозеф потписао је 13. августа 1905. године Статут (Уредбу) црквенопросветне управе српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини, чиме је правно уређен положај црквених и школских послова и постигнута аутономија у њима. Према наведеној Уредби деловала је српска Православна црква у Босни и Херцеговини до почетка Првог светског рата.^[44]^[45]

Анексија 1908.

Једностраним актом 5. октобра 1908. Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине, чиме је прекршен Берлински конгрес из 1878. на ком је добила право само да окупира БиХ. Као повод је искоришћена Младотурска револуција у Турској у јуну 1908, која је као програм имала пантурцизам и претварање свих народа Османског царства у једну политичку нацију, што је изазвало потресе широм Османског царства, а посебно на Балкану. Како би оправдао кршење Берлинског конгреса, Беч је у септембру свом фавориту Фердинанду Кобуршком кнезу Бугарске дао сагласност за проглашење државне независности Бугарске од Турске, која је то учинила дан раније 4.октобра 1908, и тиме је преседан већ направљен. Представници српских и муслиманских народних организација дали су у Будимпешти 11. октобра 1908. изјаву да је анексија извршена без питања и против воље становништва и упутили су посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву ставе до знања великим силама. Највећа реакција која је довела до Анексионе кризе је била у Краљевини Србији и Краљевини Црној Гори. У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, јер се осећало да се Аустрија тиме учвршћује на Балкану, да дубоко погађа националну будућност српског уједињења, и историјско право Србије на Босну и Херцеговину, којем је она тежила од Карађорђевог устанка 1804. за национално ослобођење. У Србији и целом Српству дошло је до експлозије протеста, патриотских заноса и борбених расположења и поступака. До тада незабележене демонстрације преплавиле су Београд, антиаустријска пропаганда је буктала више месеци, најактивније патриотске снаге су основале разгранату националну организацију Народна одбрана. У Скупштини је формирана Концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем. Њен задатак је био да припреми одбрану од аустроугарске агресије, јер се осећала ратна опасност. Начелник генералштаба аустроугарске војске Франц Конрад фон Хецендорф, изражавао је крајњу одлучност за ратни поход на Србију. Анексиона криза је била један од могућих повода за Први светски рат, који је иначе уследио 6 година касније, али због војне неспремности великих сила, супростављених аустроугарским и немачким глобалним политичким интересима (Русије, Француске и Енглеске) рат је избегнут.

Под притисцима Немачке и других сила Русија је признала анексију и приволела Србију да и она то учини. Међутим, јануара 1909. Аустроугарска, којој је на тај начин измицао изговор за поход на Србију, повисила је цену за одустајање од напада. Објавила је нови ултиматум којим је захтевала не само да се Србија сагласи са припајањем БиХ Монархији, него и да јавно објави да анексија ничим не повређује српске интересе и да ће стога онемогућити сваку агитацију против Аустроугарске. Што је Краљевина Србија под притиском и учинила 31.марта 1909, чиме је криза званично окончана. ^[46] Краљевина Црна Гора и краљ Никола Петровић се тврђе држао током ове кризе, уздајући се у посредништво Италије, али је и Црна Гора на крају морала дипломатски да попусти. ^[47] Турска је прихватила од Аустроугарске симболичну надокнаду од 2,5 милиона турских фунти у злату, обећање да ће се гарантовати пуну верску слободу муслиманском становништву и повући војску из гарнизона у Новопазарском санџаку која је ту била лоцирана од 1879.^[48]

Промене на унутрашњем плану након Анексије БиХ ,иако знатне нису биле суштинске. Босна и Херцеговина добија први Земаљски устав (штатут) 1910. Уставом су грађанима су дата минимална уставна права уз законску гаранцију њиховог постепеног раста. Концепт ограничене уставности био је, по мишљењу аустроугарских власти, „логична посљедица културне заосталости народа Босне и Херцеговине”. Устав је озаконио већ постојећа уставна грађанска права, уз напомену да се у хитним случајевима могу ограничити или укинути.

Исте године уведен је и Земаљски сабор Босне и Херцеговине (нем. Landtag von Bosnien und Herzegowina) и још две институције Земаљски савјет и котарска вијећа. Сабор је имао врло ограничена законодавна овлашћења. Главна законодавна власт била је у рукама монарха, парламента у Бечу и Будимпешти и заједничког министарства финансија. Сабор је само предлагао одлуке које је требало да одобре парламенти у Бечу и Будимпешти. Сабор такође није имао утицај на административно-политичке институције, Земаљски савјет и котарска вијећа, а такође није имала право да учествује у сваком одлучивању. Сабор је могао да учествовати само у одлукама које су се односиле искључиво на Босну и Херцеговину, док су одлуке о оружаним снагама, трговачким и саобраћајним везама, царинама и сличним стварима доносили парламенти у Бечу и Будимпешти. Сабор се по правилу састајао једном годишње у Сарајеву на „превишњи позив”. Од 92 посланика, 20 лица је било по положају (вирилиста), а 72 су бирани на период од 5 година. По положају 20 чланова Сабора су чинили високодостојници православне (5), исламске (5) и католичке (5) верске заједнице , затим председник Врховног суда, предсједник Одвјетничке коморе у Сарајеву, начелник главног земаљског града Сарајева, предсједник Трговачке и обртничке коморе у Сарајеву. Док су 72 бирана лица бирана по верско-националном кључу, а гласачи подељени у три курије на основу висине пореза који су плаћали. У 1, 2. и 3. курији посланички мандати су се делили на три главне вероисповести. Тако су укупно Срби бирали 31, муслимани 24, Хрвати 16 и Јевреји 1 посланика у Сабору. Српска народна организација је била највећа од четири политичке странке у Сабору освојивши све православне мандате (31) на првим и јединим изборима за Земаљски сабор 1910.

Иако је након Анексије постала саставни део Аустроугарске Двојне монархије, БиХ није била део ни Аустрије (Цислајтаније) ни Угарске (Транслајтаније), већ је до краја постојања Аустроугарске остала кондоминијум којим управљају обе јединице преко заједничког Министарства финансија.

Сарајевски атентат, прогон Срба и Први светски рат

Млада Босна је представљала почетком 20. века (не сасвим конституисану) организацију српске и друге омладине у Босни и Херцеговини, која је свој основни циљ видела у борби против окупаторске аустроугарске власти и уједињењу Босне са Србијом, односно уједињењу и ослобођењу српског народа на просторима на којим је српски народ чинио већину. „Млада Босна“ је заправо био покрет великог броја омладинских револуционарних организација које су ницале једна за другом међу гимназијалцима тог доба у Босни и Херцеговини, а највише у Сарајеву и Мостару. Активност и дјелатност свих тих организација могу се везати за два програма која су следиле све те организације а то су програм Владимира Гаћиновића са једне и програм Димитрија Митриновића са друге стране. Гаћиновићев програм би се више окарактерисати као „српски,, а Митриновићев као ,,југословенски,, мада су врло слични и у то доба српство и југословенство нису опречне идеје већ надопуњују једна другу. Основа оба програма била је залагање за национално, политичко, социјално и културно ослобођење Срба који су на овим српским етничким просторима представљали већински народ и који су живјели у ропству од доласка Турака на ове српске етничке просторе. Посебну активност испољила је после анексије Босне и Херцеговине 1908. године, када су у Сарајеву, Мостару, Тузли, Бањалуци, Требињу и другим градовима групе младих свој отпор окупатору изражавале демонстрацијама, спаљивањем аустријских и мађарских застава, растурањем летака и брошура. У својој револуционарности, чланови „Младе Босне“ често су долазили у сукоб и са српском чаршијом у већим српским градовима ове провинције и, нарочито, с хрватским шовинистима. Млада Босна је преко својих чланова који су учили и студирали у Београду одржавала везе и са другим српским националним организацијама у ослобођеној Србији, а посебно за време балканских ратова са четничким војводом Војом Танкосићем и Војводом Вуком. Многи младобосанци били су добровољци у српској војсци Србије током Балканских ратова 1912-1913.

Млада Босна или њени чланови су организовали и више атентата на високе аустријске личности у Босни и Херцеговини и Хрватској, а у историју је ушла пре свега атентатом на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, кога је у Сарајеву Гаврило Принцип убио на Видовдан 1914. приликом његове најављене посете Сарајеву. Атентатори су атентат сматрали протестом против аустроугарске освајачке политике и као израз тежње већинског српског народа за ослобођење од аустроугарске окупације. Суђење за Сарајевски атентат трајало је од 12. до 23. октобра 1914. а осуђени су чланови Младе Босне и сви који су били у неком контакту са атентаторима. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић, Лазар Ђукић, Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Михајло Мишко Јовановић, Јаков Миловић, Митар Керовић, Иво Крањчевић, Бранко Загорац, Марко Перин и Цвијан Стјепановић. Већина оптужених будући да су били малолетни, по законима Аустроугарске нису могли бити осуђени на смрт, те су осуђени на тешке робије укључујући и самог Гаврила Принципа. Док су пунолетни углавном осуђени на смрт, те је извршено 5 смртних казни. У тешким затворским условима већина је умрла, те су крај рата и ослобођење дочекали само Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић, Иво Крањчевић и Цвијан Стјепановић. Атентат је искоришћен као повод да Аустроугарска објави дуго жељени рат Краљевини Србији, која је сметала Аустроугарској и Немачкој у њиховим империјалним претензијама ка истоку Балкана. што је и учињено свега месец дана након атентата 28. јула 1914. Овиме је отпочео Први светски рат.

Одмах након Сарајевског атентата на престолонаследника Франца Фердинанда отпочео је системски прогон Срба широм БиХ и Хрватске. Паљени су и разбијани бројни локали и радње локалних Срба, пљачкане куће. У Сарајеву у нередима који су наступили, разбијен је и највећи хотел у Сарајеву, Европа, који је био у власништву српског трговца Глигорија Јефтановића. У немирима који су током 28. и 29. јуна трајали у Сарајеву, убијена су 2 Србина. Насилне демонстрације са мржњом према Србима одвијале су се и Загребу и Дубровнику.

Аустроугарске цивилне и полицијске власти искористиле су атентат да се обрачунају са српским националним покретом у Босни и Херцеговини, те су Срби све до краја рата 1918. били изложени прогону и сматрани за антидржавни елемент. У земљи су забрањена сва српска удружења. Започели су са радом преки судови. Хиљаде Срба су узети за таоце, а обешено је стотине људи. Практично је цео један народ био осумњичен.

Само до 15. августа 1914. године вођен је кривични поступак против 637 људи, листом Срба. У тим првим седмицама у мостарском срезу убијено је 154, а у дувањском 19 становника осумњичених за четничке активности. У требињском срезу је обешено 78, а у борбама је страдало 30, док је у билећком срезу погубљено 12 особа. Средином августа 1914. године у Фочи је погубљено 126 српских цивила.

На суђењу у Бањој Луци за велеиздају је оптужено чак 156 угледних Срба, како чланова организације „Народна одбрана”, тако и предводника и чланова културних и спортских друштава - „Просвјете” и „Сокола”. Међу оптуженима су били деветнаест свештеника, четрнаест учитеља, пет професора, два љекара, два инжињера, један адвокат, дванаест чиновника, тридесет два трговца и трговачка помоћника, шест гостионичара, тринаест занатлија, осам државних чиновника, дванаест ђака, двадесет шест сељака и две жене. Шеснаесторица оптужених осуђени су на смрт вјешањем, док је већина осуђена на казне затвора различитог трајања.

Аустроугарску власт су, поред војске и полиције, одржавали и „шуцкори” односно нерегуларна милиција састављене од муслимана и Хрвата.Током рата ове јединице које су вршиле насиља над српским цивилима. Становништво читавих крајева уз границу са Србијом пресељено је у унутрашњост, док је према неким изворима око 5.000 српских породица протерно у Србију. Око 5.000 становника Срба, послато је у логоре широм Монархије. Логор у Добоју је био концентрациони логор у који су интернирани Срби из разних крајева Босне и Херцеговине, ради масовне изолације. О томе говори и царски декрет „На евакуацију пучанства из свих пограничних крајева Аустро угарске монархије мислило се већ раније, јер је у аугусту 1914 израђен царски декрет о припомоћи, настамби и уздржавању евакуираца..." Услови у Добојском логору били су нехумани. У почетку је умирало до двадесет лица дневно, а касније, када су у загађеним баракама завладале заразне болести, и до стотине. О помору деце у априлу 1916 свједоче сурове сцене сведочанстава.

Кампања прогона је настављена све до краја рата (1918), а главни заговорник политике прогона био је аустроугарски генерал Стјепан Саркотић, земаљски намесник Босне и Херцеговине.

Ратна дејства на територији Републике Српске у Првом светском рату

Иако је током 1914. и 1915. БиХ била у залеђини аустроугарског фронта према Србији, након победе на Церу Српска врховна команда је покушала да пребаци фронт унутар Босне. Нарочито је у овом правцу дејствовала Ужичка војска Краљевине Србије као и Санџачка војска Краљевине Црне Горе. Борбе су биле жестоке те су заузети неки градови у источним деловима Републике Српске попут Вишеграда, Сребренице, Власенице, Хан Пијеска, Соколца. Црногорска војска је имала задатак у овој акцији да избије на Сарајево, те је успешно ушла на Пале. Због лоше кординације између ове две војске, заузимање територија западно од Дрине није било дуготрајна, те ова српска офанзива није дала значајнији резултат у даљем току рата. ^[49]

Након пробоја Солунског фронта 1918. победничка војска Краљевине Србије ослобађа Србију и креће се према границама Аустроугарске, на Сави, Дунаву и Дрини. Уочи уласка српске војске у Босну, аустроуграски генерал и намесник у БиХ Стјепан Саркотић упутио је из Сарајева извјештај аустроугарском министру финансија Шпицмилеру, у којем је рекао да у земљи влада сумњив мир, да су православни Срби у добром расположењу, муслимани потиштени, а Хрвати се држе различито. Предходно је Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба формирано у Загребу обавестило 31. октобра 1918. француску, британску, америчку, италијанску и српску владу да се на територији која је до тада била у саставу Аустроугарске конституисала Држава СХС, да је спремна да ступи у заједничку државу са Србијом и Црном Гором. Преузимајући власт од дотадашњег земаљског поглавара, Народно вијеће СХС за Босну и Херцеговину основало је Народну владу Босне и Херцеговине 2. новембра 1918. и истог дана именовало Атанасија Шолу за њеног предсједника.

Српска војска ушла је у Сарајево 6. новембра, а у Бања Луку 21.новембра. Забележенио је да је на дочеку у Сарајеву било 30.000 људи. Атанасије Шола одржао је поздравни говор: "Дођосте нам, браћо! Ми вас дуго, дуго чекасмо. Стољећа и стољећа очекивасмо вас и суморно гледасмо преко наших планина, када ли ће доћи час ослобођења. Наша држава коју оснивају Срби, Хрвати и Словенци неће никад заборавити вама, који натописте својом крвљу земљу од Охрида до Дунава. Овакова се дела не заборављају никад.”^[50]

Била је изражена жеља, нарочито у Крајини и Херцеговини да се БиХ директно присаједини Србији. Проглас о уједињењу непосредно са Србијом упућен је из Бања Луке 27. новембра, а пратио га је и идентичан захтев из Бихаћа. За њима су, углавном стихијски, кренула и локална народна вијећа широм Босне и Херцеговине. У Врховну команду српске војске тих дана стизали су телеграми и из свих крајишких срезова и из Бијељине, али и из срезова са муслиманском већином, попут Тешња, Сребренице, Маглаја, Кулен Вакуфа, Јабланице. Резултат је био да су 42 од 54 котара прогласила непосредно уједињење са Србијом, пре него што је настала југословенска држава. Проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Београду 1. децембра 1918. прекинуо је започети процес непосредног уједињења Босне и Херцеговине са Србијом.^[51]

Југословенска држава

Период Краљевине Југославије

После слома Аустроугарске, 1918. године територија данашње Републике Српске постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нова држава формирала је привремене територијалне јединице покрајине Краљевине СХС, а које су се делиле на округе.Тако је данашња Република Српска била део Покрајине Босне и Херцеговине, која се делила на Бањалучки, Бихаћки, Мостарски, Сарајевски, Травнички и Тузлански округ, а који су се састојали из срезова ( котара).

Видовдански уставом 1921. првим уставом нове државе, Краљевина СХС је административно уређена у 33 области. Република Српска се углавном простирала у Врбаској, Тузланској, Сарајевској и Мостарској области, које су се даље делиле на срезове. Сам прелазак административне поделе са покрајинског на систем области одвијао се постепено због сложених политичких прилика, те су последње покрајинске управе укинуте тек 1927. Такође овим уставом држава је уређена као унитарна парламентарна наследна монархија, са династијом Карађорђевић на челу. Гарантована је равноправност православне, католичке и исламске вероисповести. Употреба језика српског-хрватског-словеначког и писма ћирилице и латинице. Законодавну функцију су обављали Народна скупштина Краљевине СХС са седиштем у Београду, као главном граду нове државе и краљ. Владе су биле нестабилне те су се често мењале, а након свађе у Скупштини између хрватских и српских посланика, која је кулминирала пуцњима из пиштоља којима је Пуниша Рачић из Народне радикалне стране убио Стјепана Радића и још 3 посланике Хрватске сељачке странке, краљ Александар Карађорђевић је 1929. суспендовао Устав, распустио Скупштину и увео шестојануарску диктатуру. Земља је добила и нову територијалну организацију. Уместо 33 области, установљено је 9 бановина названих по рекама, које се нису поклапале ни са каквим етничким и историјским границама. Територија Републике Српске се највећим делом налазила у Врбаској бановини са седиштем у Бањој Луци, затим Дринској бановини са седиштем у Сарајеву (касније Ужицу), док су се херцеговачки делови налазили у Зетској бановини са седиштем на Цетињу. Назив државе је такође промењен из Краљевина СХС у Краљевина Југославија. И у ове три бановине српско становништво било већинско.

Након убиства краља Александра Карађорђевића у Марсељском атентату 1934. од стране хрватске усташке емиграције подпомогнуте фашистичком Италијом, у Југославији је уведено намесништво којим је председавао кнез Павле Карађорђевић до пунолетства краљевића Петра II Карађорђевића. Као уступак све већим сепаратистичким тежњама Хрвата, Кнез Павле и влада прихватају формирање 1939. Бановине Хрватске углавном спајањем Савске и Приморске бановине, али и одузимањем мањих делова од Врбаске и Дринске бановине (делови РС у области Посавине) као и и делова Цетињске и Дунавске бановине. Ова Бановина окупила је цећину хрватског становништва у једну територијалну јединицу, у којој су они чинили већину, иако је преко 800.000 Срба остало тада у оквиру Хрватске бановине. Тада су изнети и предлози за формирање нове Бановине Србије, у коју би ушао и највећи део данашње Републике Српске, али они никада нису реализовани. Бан је вршио највишу политичку и општу управну власт у бановини, а постављао се краљевским указом, на предлог председника Министарског савета Краљевине Југославије.

Аграрна реформа, национална питања

Једно од највећих унутрашњих питања у БиХ које Аустроугари нису решили су остаци феудалних односа који су пренети из турског периода. Ово се односило на власништво над читлуцима и чифчијски (кметовски) положај великог броја српских сељака. По подацима, 1910. године готово сви феудални господари су муслимани (91,15%), а на другој страни готово сви кметови хришћани (95,41%). И у прелазним облицима (претежно кметови и претежно слободни сељаци) изразито доминирају хришћани. Око 2/5 укупног и око 1/2 пољопривредног становништва живело је у феудалним условима ( неслободни сељаци).

Аграрном реформом у Краљевини Југославији дефинитивно су укинути кметски и беглучки односи. Реформа је дуго трајала и доста је траљаво изведена. Започета претходним одредбама 1919. године и са низом накнадно донесених прописа, трајала је све до 1931. године, а са одређеним спорним питањима и до 1941. године. Сељаци у данашњој Републици Српској су, напокон, двадесетих година прошлог века, постали слободни и добили своју земљу. Реформом је укупно земљу добило 249.477 аграрних интересаната, у просјеку 3–5 ха обрадивог земљишта. Феудалци су обештећени.^[52]^[53]

У Краљевини Југославији као југословенске (јужнословенске) етничке групације сматрани су Срби, Хрвати и Словенци и мањински народи који су се оснивањем нове државе нашли у њој: Мађари, Немци, Италијани, Арнаути, Чехо-словаци, Турци, Румуни и други. Краљ Александар- „Ујединитељ“ заговарао је интегрално Југословенство како би етничке разлике и интересне сукобе сузбио и остварио пуно јединство земље. Стога краљ Србе-Хрвате-Словенце често назива јединим троименим народом, што је такође било у основи развоја интегралног Југословенства. Муслиманско становништво у Босни и Херцеговини је сматрано тада делом српског или хрватског „племена“ исламске вероисповести. Њихове интересе је заступала Југословенска муслиманска организација, политичка странка чији је вођа био Мехмед Спахо. Српско становништво било је углавном окупљено око Народне радикалне странке, Демократске странке, Земљорадничке странке, Српске странке (бивши Чокориловци), Југословенске радикалне заједнице, које су углавном заговарале централизам у управљању земљом, за разлику од хрватских политичких представника ( ХСХ) који су заговарали хрватску јединицу у оквиру југословенске заједнице. На пописима становништва у Краљевини 1921. и 1931. становништво је пописивано по вероисповести (православни, римокатолици, гркокатолици, евангели, муслимани и израелићани и остали) и матерњем језику (Срба или Хрвата, Словенаца, Чехословака, Русина, Пољака, Руса, Мађара, Немаца, Арнаута, Турака, Румуна и Цинцара, Талијана, Француза, Енглеза и остали). На укупној територији Републике Српске с обзиром да скоро сво становништво по матерњем језику се изјаснило да говори „српски или хрватски“, увидом у верски састав, видимо да су православно изјашњени апсолутна већина у овом периоду.^[54]^[55]

Бановине у Краљевини Југославији (1929—1941)
мапа Врбаске бановине (1929—1941)
мапа Врбаске бановине 1931. године
мапа Врбаске бановине 1939. године
Пројекат Бановине Србије уочи Другог светског рата

Други светски рат

У краткотрајном Априлском рата 1941. силе осовине (нацистичка Немачка и фашистичка Италија) освојиле су Краљевину Југославију. Држава је подељена између сила осовине и њених савезница. У Загребу, са Хитлеровим допуштењем, Хрвати су прогласили 10. априла 1941. Независну државу Хрватску (НДХ), а територију данашње Републике Српске као и целе Босне и Херцеговине, окупатор је прикључио НДХ. Овом нацистичком творевином управљали су хрватски нацисти-усташе, које су одмах кренули у етничко чишћење НДХ првенствено од Срба (којих је било највише) али и Рома и Јевреја. Босанско-херцеговачке муслимане усташе су прогласили интегралним делом хрватске нације, уз епитет „хрватско цвијеће“. Велики број муслимана био је мобилисан или се добровољно прикључио усташким формацијама и домобранима. С обзиром на значајно велики број Срба, који је живео не само у Босни и Херцеговини, већ и у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији и Срему, али и у великим хрватским градовима попут Загреба, решење српског питања осмислио је главни хрватски нацистички идеолог Миле Будак. Овај пројекат геноцида подразумевао је трећину побити, трећину протерати у Србију, а трећину превести у Хрвате.

За покушај превођења Срба у Хрвате коришћена су два модела. Један је ишао на руку хрватском католичком свештенству и подразумевао је превођење православних Срба из православне у католичку веру, док је други модел, који је лично осмислио поглавник НДХ Анте Павелић, подразумевао стварање Хрватске православне цркве, преко које би православни Срби, постали Хрвати.

Динамика убијања је била страховита и масовна, а по свирепости извршених злочина непревазиђена, те су се и немачки нацистички окупатори згражавали над злочинима почињеним од стране хрватских нациста. Осим бројних стратишта широм Босне и Херцеговине, где је свирепо погубљено српско становништво, попут злочина у Санског моста (око 5.500), села око Козарске Дубице (где је општина изгубила око половине предратног становништва), бањалучких села Мотике, Дракулићу, Шарговац (где су измасакрирано и деца), стратиште Гаравице код Бихаћа, јама Голубинке у Херцеговини (где су бацани Срби из села Пребиловци), Корићке јаме код Билеће, покоља у Старом Броду и Милошевићима и многим другим, ради систематског уништења српског народа усташе су по идеји Вјекослава Лубурића формирале и систем концентрационих логора Јасеновац, са до данас не утврђеним тачним бројем убијених, док процене иду и преко 800.000. Треба напоменути да су усташки нацисти једини имали и концентрационе логоре за децу, попут логора за децу Јастребарско и дечијег логора у Сиску.

Стотине хиљада српских избеглица су спас проналазиле прелазећи у од Немаца окупирану Србију. Председник квислиншке владе окупиране Србије, Милан Недић, 1943. предложио је Немцима проширење граница Србије, које би обухватиле и највећи део данашње Републике Српске,а како би се српско становништво спасило од усташког погрома. Али овај предлог није прихваћен од стране Трећег Рајха.

Злочинима и нацистичкој окупацији српски народ пружио је отпор, прикључујући се партизанским јединицама Народно ослободилачког покрета Југославије, који су повели југословенски комунисти или четничким јединицама Југословенске војске у Отаџбини, који су повели српски официри и национално орјентисани родољуби. Иако је идеолошка разлика између ова два покрета (четника и партизана) била непремостива, обичан народ данашње Републике Српске је у прикључењу једном или другом покрету видео борбу за голи опстанак. Као и на другим деловима српског етничког простора, сукоб између ова два покрета отпора означио уједно и грађански рат унутар српског народа. А чије последице су се осећале до савременог периода. Партизански покрет имао је јаче упориште у западним деловима Републике Српске (у Крајини), док су четничке присталице биле присутније у источним деловима, у Сарајевско-романијској регији. Сламањем партизанске Ужичке републике у Србији, ослобођене територије у јесен 1941. која је трајала 2 месеца, највећи део партизанских јединица НОПЈ и Врховни штаб НОВ и ПЈ прелазе у Босну где раде на успостављању нове ослобођене територије. До краја рата управо ће брдско-планинске области у Босни и Херцеговини бити највеће упориште партизанског покрета, а подручје Републике Српске поприште неких од највећих немачких офанзива против партизанског покрета. Иако је партизански покрет имао про-југословенску орјентацију, све до 1943. национални састав већине јединица чинили су готово искључиво Срби. Приликом сусрета врховног команданта партизанског покрета Јосипа Броза Тита са британским премијером Винстоном Черчилом у Казерти 1944, Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби:

Морамо овдје повући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.^[56]

Четнички команданти у Босни деловали су прилично самостално, мимо одобрења врховног команданта ЈВуО генерала Драгољуба Драже Михаиловића, и његове Врховне команда коју је успоставио на Равној Гори у Србији. Нападали су усташе али су избегавали директан сукоб са немачким јединицама. Бивши мајор дворске жандармерије Јездимир Дангић био је начелник Команде источне Босне и Херцеговине ЈВуО. За време привремене сарадње са партизанским снагама, Дангић са својим одредима заузима десетак већих места: Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу, Горажде и Чајниче. Не успевајући да се договори са комунистима о заједничким борбама против усташа, мајор Дангић испред четничких одреда објављује позив народу Босне да се сам бори против усташа 1. октобра 1941. Уз посредништво Милана Недића почетком 1942. у Београду преговара са немачком војном управом у Србији и усташким представницима око статуса источних делова Републике Српске. Немци су тада рачунали на подршку Дангића у његовој борби против партизана с обзиром да се Врховни штаб партизанских јединица обрео у источној Босни. На ово су усташки представници реаговали са негодовањем пославши протестну ноту. Сматрајући усташе бољим савезницима, Немци су одустали од овог могућег решења. Због позивања на борбу против усташа, усташе су дојавиле немачким властима у Загребу да Дангић сарађује са владом Милана Недића против усташа у Босни, а тиме и против Вермахта. Ојачана Црна Легија Јуре Францетића задала је снажне ударце Дангићевим јединицама на потезу између Сарајева и Дрине, а Јездимир Дангић је 1942. заробљен од стране Немаца и послат у логор у Пољској. Из логора је успео да побегне и да се прикључи пољској Армији Крајова, која је представљала пољски покрет отпора против Немаца. Након слома пољског покрета отпора заробљен је од Црвене Армије, а касније изручен новим комунистичким властима у Југославији, где је осуђен и стрељан. Након слома равногорског покрета и завршетка Другог светског рата у источним деловима Републике Српске све до 1946. крио се командант ЈВуО генерал Драгољуб Михаиловић, спремајући се за повратак у Србију, очекујући устанак против нових комунистичких власти, који се никад није догодио.

Подручја данашње Републике Српске на којима су усташе починиле геноцид над Србима у току Другог светског рата
Концентрациони логори на подручју данашње Републике Српске у Другом светском рату
Пројекат проширене Србије Милана Недића из 1943. године

Социјалистичка Југославија

Након Другог светског рата територија данашње Републике Српске је део Федеративне Народне Републике Југославије (преименоване 1963. у СФР Југославије), у којој је након победе партизанског покрета и извршене идеолошке револуције успостављен социјализам на принципима марксизма-лењинизма под вођством Комунистичке партије Југославије. Нова унутрашња организација Југославије утврђена је још током рата на заседањима Антишашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) који је представљао орган партизанске власти на ослобођеним територијама. За територију Босне и Херцеговине АВНОЈ је успоставио Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБИХ) као покрајински орган. Територијална организација „нове Југославије“, по угледу на Совјетски Савез, била је заснована на решењу националног питања, као једног од важних питања у изградњи социјализма. Комунисти су сматрали је да је питање српског народа историјски решено кроз Србију. Да је питање словеначког и хрватског народа решено делимично, признавањем етничке посебности у Краљевини Југославији, али да мора бити заокружено стварањем државности ових народа. А да је потребно афирмисати посебне југословенске националности, издвајањем из српске као доминантне , то су македонска и црногорска. Стварањем будућих савезних социјалистичких република: СР Србије, СР Хрватске, СР Словеније, СР Македоније и СР Црне Горе, АВНОЈ и КПЈ су видели као темељ будућег уређења Југославије. Питање статуса Босне и Херцеговине, као федералне јединице која нема свој матични народ одлучен је последњи. Један од предлога је био да БиХ буде покрајина или да се припоји будућим федералним социјалистичким републикама Србији или Хрватској. Наводно, статус Босне и Херцеговине одлучио је сам Јосип Броз Тито, врховни командант и будући председник Југославије још 1943, о чему је сам рекао:

Pošto je Bosna bila kamen spoticanja između Srba i Hrvata, rekoh: “Nećete ni jedni ni drugi, nego će Bosna bit Bosna”. Pa neka bude republika bosanska. To smo mi riješili još od početka, kada smo počeli da vodimo narodnooslobodilački rat. Imali smo tu namjeru da napravimo. Tu za podjele neke apsolutno nije imalo smisla. Mi smo išli postepeno, napravili smo federaciju. Kad može Hrvatska, neka bude Hrvatska, Srbija - Srbija, Crna Gora - Crna Gora, Makedonija - Makedonija, Slovenija - Slovenija…pa neka i Bosna bude Bosna, bez obzira što to nije jedna nacija tamo.Dakle, Bosna je, po našem shvatanju, zapravo prva bila oblik jedne socijalističke tvorevine, koja nije upućivala na nacionalnu osnovu. ^[57]

Тиме је дефинисана и шеста федерална јединица Социјалистичка Република Босна и Херцеговина у којој се налазила данашња територија Републике Српске. Пет буктиња на првобитном грбу ФНР Југославије симболише јединство 5 југословенских народа, како је тада дефинисано (Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца), док конституисања муслиманског становништва Босне и Херцеговине као посебног етничког народа тада још није било завршено. За разлику од пописа у Краљевини Југославији, становништво у социјалистичкој Југославији је пописивано по народности (етничкој припадности). На првом послератном попису становништва 1948. муслиманско становништво БиХ је пописивано под категоријом муслимани-неопредељени, на попису 1953. као неопредељени Југословени, да би тек на попису 1961. уведена категорија Муслимани (у националном-етничком смислу), чиме је направљена јасна дистинкција у односу на српски и хрватски народ. Да би током 1970-их и законски заокружено формирање посебне јужнословенске етничке нације- под називом Муслимани.

Срби су све до 1971. године представљали најбројнију етничку групу у СР Босни и Херцеговини. Према попису становништва из 1961. године, Срби су у Босни и Херцеговини чинили 43% становништва, а на 64% територије БиХ су били већински народ. По пописа 1971. године, најбројнија етничка заједница у Босни и Херцеговини су Муслимани (тек током ратне 1992. конституисани под називом Бошњаци) са 39% док су Срби тада чинили 37% становништва.

Устав БиХ из 1974. дефинише Муслимане, Србе и Хрвате као конститутивне народе Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Овим Уставом уведено је Председништво СР Босне и Херцеговине, као колективни орган, а Скупштина СР БиХ уместо дотадашњих пет имала је три већа — Друштвено-политичко веће, Веће удруженог рада и Веће општина. Након послератне административне подела на срезове односно округе (1945), затим на 4 велике области (1949), срезове и општине (1955), још 1966. укидањем срезова реорганизована је мрежа општина у БиХ, након чега су општински органи добили шира овлашћења. А оваква административна подела на општине остала до распада Југославије и грађанског рата у БиХ. До 1991. БиХ је бројала 109 општина укључујући 10 општина града Сарајева, као главног града СР Босне и Херцеговине.

Такође устав СФР Југославије из 1974. дефинише потпуни савезни карактер државе, односно знатне ингеренције са федералног се преносе на републичке нивое, чиме је отворен пут републичком сепаратизму.

БиХ је током југословенског социјалистичког периода често сматрана за највећи пример братства и јединства, као једне од тековина социјалистичког друштва које је зацртао Јосип Броз Тито, доживотни председник и маршал Југославије. Највећи број мешовитих бракова, кумстава, пријатељстава, потирања сваке националне подвојености и пројугословенски карактер народа били су оцена суживота у СР Босни и Херцеговини. Српски народ Босне и Херцеговине је истински прихватио ове прокламоване вредности, остављајући све патње које је проживео током Првог и Другог светског рата иза себе.

Све полуге власти током периода социјалистичке Југославији чврсто је држао Савез комуниста Југославије до 14. конгреса СКЈ који се одржавао од 20-22.јануара 1990. у Београду, када је практично напуштањем конгреса од стране словеначких делегата, дошло до распада јединствене партије. Републичке организације СКЈ (попут Савеза Комуниста Босне и Херцеговине) обављају власт у републикама до одржавања првих вишестраначких избора, а који су се у БиХ десили 18.новембра 1990.

Стварање Републике Српске

Распад СФР Југославије и политичко оснивање Републике Српске

Све већи отворени сепаратизам Словеније и Хрватске (крајем 1980-их), распад Савеза комуниста Југославије (1990), етничке тензије и инциденти у Југославији (пре свега на Космету и у Хрватској) утицали су да се народи у Босни и Херцеговини на првим вишестраначким изборима у новембру 1990, определе за новоосноване политичке странке са јасном националном (етничком) и антикомунистичком орјентацијом. Тако је српски народ већински гласао за Српску демократску странку (СДС), муслимански народ за Странку демократске акције ( СДА), а хрватски народ за Хрватску демократску заједницу Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ). Ове три странке освојиле су укупно преко 70% гласова те су као национални представници својих народа формирали коалициону власт у СР Босни и Херцеговини у јануару 1991. Након стварања вишестраначке владе политички представници Муслимана (СДА) и Хрвата (ХДЗ БиХ) у БиХ започели су процес одвајања СР Босне и Херцеговине од Југославије.^[58]

После проглашења независности Словеније и Хрватске и отпочињања оружаних сукоба у овим републикама, политичке вође Муслимана и Хрвата у Скупштини СР Босне и Херцеговине систематски су почели да избегавају Савет за равноправност народа, чиме су прегласавали легитимне представнике Срба. Након што су прегласани 14. октобра 1991, српски представници су се издвојили 24. октобра 1991. у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини.^[59] Скупштина је тада имала седиште у Сарајеву, да би се касније због ратних дејстава априла 1992. године, из центра града преселила у Српско Сарајево, односно приградску општину Пале. Прва одлука Скупштине српског народа у БиХ било је доношење Декларације о останку српског народа у Југославенској федерацији и позив српском народу да се о томе изјасни на плебисциту. Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини одржан је 9. и 10. новембра 1991. године, а на њему је узело учешће око 1.350.000 бирача, од којих се 98% изјаснило за Декларацију о останку у Југославији.

Тадашња Скупштина српског народа у БиХ је 21. новембра 1991. прокламовала принцип да све општине и месне заједнице у којима је апсолутна већина гласала за останак у СФР Југославији, треба да постану део неке од српских аутономних области. Тако су створене Аутономна Регија Крајина, Српска аутономна област Семберија, Српска аутономна област Романија и Српска аутономна област Херцеговина.^[60]

Без обзира на противљење српских чланова Владе и Председништва, Председништво СР БиХ и влада СР БиХ донели су одлуке да траже признање независности од држава ЕЗ, а министар спољних дела СР БиХ послао је 20. децембра 1991. писмо са таквим захтевом Бадентеровој комисији, телу састављеном од европских правника која је давала саветодавна мишљења у оквиру Међународне конференције о Југославији. Због тога, Скупштина српског народа у БиХ 21. децембра 1991. донела је одлуку да се почну припреме за стварање „Републике Српске БиХ у саставу савезне државе Југославије.”^[61] Почетком 1992 референдум о независности БиХ, уз подршку Немачке и ЕЗ, а противно Уставу СР Босне и Херцеговине, постао је известан.^[60] Због тога су, на основу Плебисцита српског народа одржаног 9. и 10. новембра 1991. и уставне суверености Срба у БиХ, у Сарајеву у хотелу „Холидеј ин” 9. јануара 1992, посланици Скупштине српског народа у БиХ усвојили декларацију о стварању „Републике српског народа Босне и Херцеговине”, која „се налази у саставу савезне државе Југославије, као њена федерална јединица”.^[62] Следећи важан корак у уобличењу Српске Републике Босне и Херцеговине је проглашење устава нове државе 28. фебруара 1992. Српска Република БиХ је требало да окупи све Србима насељене крајеве у СР Босни и Херцеговини, па и оне крајеве у којима су Срби чинили већину пре 1941. године. Новопроглашена српска држава требало је да остане у саставу СФР Југославије,^[60]^[63] заједно са тадашњом Републиком Србијом, Републиком Црном Гором и новопроглашеном Републиком Српском Крајином, насталом од српских аутономних области (САО) у СР Хрватској, чиме би се задовољила вековна борба српског народа о уједињењу, које је постигнуто 1918. кроз Југославију. Уједно треба напоменути и живо сећање на злочине којима је српски народ био изложен од стране хрватских и муслиманских нациста током постојања Независне државе Хрватске, што га је учврстило у уверењу да свој опстанак може наћи једино у сопственој држави, односно у заједништву са другим Србима, како не би био прегласаван.

Муслиманско-хрватске власти су самостално спровеле 29.фебруара и 1.марта 1992. Референдум о независности БиХ , који је српски народ БиХ бојкотовао. Те након изласности од 63,73%, нелегитимно прогласиле независност БиХ, с обзиром да тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума је био да на референдум изађе више од две трећине грађана (више од 66%), те да исти број афирмативно гласа.^[64]

Српска Република Босна и Херцеговина је такође 7. априла 1992. године прогласила самосталност, али и останак у југословенској федерацији, а готово сви посланици Срби у Скупштини СР Босне и Херцеговине придружили су се почетком рата Скупштини српског народа.^[65]^[66] Двадесет дана касније, Србија и Црна Гора, под притиском САД и ЕУ, прогласиле су Савезну Републику Југославију, коју су чиниле дотадашње југословенске републике Србија и Црна Гора, чиме је по мишљењу Бадентереове комисије завршена дисолуција Југославије. Српска Република Босна и Херцеговина није мијењала свој статус до краја рата, али ипак, од отварања Лондонске конференције љета 1992, она је прихватила да њен статус буде разријешен у оквирима политичког ентитета Босне и Херцеговине.^[67]

Народна Скупштина Републике српског народа Босне и Херцеговине на седници 12. маја 1992. године, прогласила је шест „стратегијских циљева” српског народа у Босни и Херцеговини. Први циљ био је успостављање државне границе за српски народ у Босни и Херцеговини. Други, успостављање територијалног коридора између Семберије и Босанске Крајине. Трећи, успостављање коридора у Подрињу и „укидање Дрине” као границе српских држава. Четврти, успостављање границе државе српског народа у Босни и Херцеговини на Уни (према Српској Крајини или Републици Хрватској) и Неретви према хрватском народу у Босни и Херцеговини. Пети циљ је препоручивао поделу Сарајева на српске, односно муслиманске делове, и успоставу државне власти у њима, и шести циљ налагао је осигурање приступа српске државе Јадранском мору. На истој седници основана је војска која се у то време одвајала од одлазеће Југословенске народне армије. За команданта Другог војног дистрикта, касније начелника Главног штаба Војске Републике Српске, скупштина је именовала генерала Ратка Младића.

Народна скупштина је 12. августа 1992. одлучила да нова држава промени име у Република Српска.^[67] Скупштина Републике Српске је 17. децембра 1992. године уместо трочланог Предсједништва Републике, који су чинили Биљана Плавшић, Никола Кољевић и Радован Караџић, успоставила функцију инокосног председника Републике Српске. За првог председника је изабран Радован Караџић, а за потпредседнике Биљана Плавшић и Никола Кољевић.^[68]

Одбрамбено-отаџбински рат

После вишемесечне кризе, рата у Хрватској и напетости између суседних република, СР Босна и Херцеговина је ишла ка пропасти сигурним кораком. Око тачног датума почетка рата постоје различита тумачења различитих страна. За српску страну почетком рата сматра се 1.март 1992. када су муслиманске и хрватске власти одржале рефрендум о независности БиХ и када је дошло до напада на српске сватове и убиства свата на Башчаршији у Сарајеву. Муслиманска (бошњачка) страна за почетак рата узима 06.април 1992. када је дошло до отвореног сукоба у самом Сарајеву, док Хрвати почетак рата смештају у јесен 1991. када је дошло до изолованих сукоба ЈНА са хрватским снагама у хрватским селима у Херцеговини. Након убиства на Башчаршији започеле су борбе у разним крајевима Босне и Херцеговине.^[69]

Почетна фаза до одласка ЈНА у мају 1992.

„Због суверене Босне ја бих жртвовао мир, а због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну.“

Алија Изетбеговић, 21. децембар 1991. године, ^[70]

Крајем марта 1992. у Босански Брод и Посавину су ушле регуларне јединице хрватске војске и извршиле више убистава.^[71]^[72] Хрватске снаге наставиле су да освајају Посавину, заузеле су Дервенту, те су продрле до прилаза Добоју.^[73] На југу Хрвати из западне Херцеговине уз помоћ војске из Хрватске су освојиле и стратешки важан Купрес почетком априла 1992. године и убили неколико десетина цивила. што је довело до Операције Купрес у којој су хрватске снаге поражене од стране тадашње још увек присутне ЈНА^[74]^[72]У центру Бијељине 31. марта 1992. наоружани Муслимани сукобили су се са Србима (присталицама Војислава Шешеља) и покушали су ставити град под своју власт, али су их Срби од 1. до 6. априла 1992. победили уз помоћ паравојне јединице Жељка Ражнатовића Аркана.^[75] Убрзо српско становништво је преузело власт у стратешки важним градовима на реци Дрини у Зворник 8. априла 1992. и Фочи од 7. до 15. априла 1992.^[76]

Државе Европске економске заједнице од 6. априла 1992. одлучиле се да безусловно признају СР Босну и Херцеговину као независну државу, а већ сутрадан 7. априла 1992. и Сједињене Америчке Државе признале су независност Босне и Херцеговине.^[77]^[72]Да Срби са почетком сукоба нису одмах били сремни за рат, сведочи и чињеница да после убиства на Башчаршији 2. марта 1992. године, већина руководства није била у Сарајеву. У време инсценираног дејства снајпера са врха хотела Холидеј Ин на демонстранте у Сарајеву 6. априла, муслиманске паравојне формације и демонстранти замало нису заробили председника СДС Радована Караџића.

У Сарајеву, Специјалне јединице МУП-а БиХ под командом Драгана Викића, и паравојне про-муслиманске страначке формације Зелене беретке и Патриотска лига почињу да врше терор над Србима у већинским муслиманским и хрватским деловима града. Од ових јединица формирана је Армија БиХ.Тако су муслиманске трупе Армије БиХ заузеле сарајевско насеље Пофалиће 16. маја и масакрирале српске цивиле. Српске снаге у оквиру Релублике српског народа БиХ биле су организоване су око Територијалне одбране, те су без помоћи тада неутралне ЈНА до 22. априла успеле да одбране Илиџу, и тако је одређено разграничење у граду. Српско Сарајево као одвојени град, конституисано је 30. септембра 1992. године.^[72]

Прва фаза рата у Сарајеву је достигла кулминацију у нападима 2. и 3. маја 1992. године на ЈНА. ЈНА се тада повлачила из Босне и Херцеговине, а војници и официри који нису родом из БиХ прелазили су у новоформирану Савезну Републику Југославију. Генерали ЈНА Милутин Кукањац, командант тадашње 2.армијске области са седиштем у Сарајеву и Недељко Бошковић споразумели су се око мирног повлачења војника ЈНА из централних градских касарни. На њиховом путу, у Добровољачкој улици, јединице које су се налазиле под командом муслиманско-хрватског председништва БиХ напале су војнике ЈНА. У нападу у Добровољачкој улици у Сарајеву муслимански војници су брутално убили 7 припадника ЈНА, а око 200 лица заробили. У целом тзв. случају Добровољачка који обухвата све нападе на ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. муслиманске снаге "Зелене беретке”, "Патриотска лига”, припадници ТО и полиција, убиле су укупно 42 војника ЈНА, 71 ранили и 207 заробили. ^[78]Напад у Добровољачкој улици је извршен по команди члана Председништва Ејупа Ганића, који је замењивао одсутног председника Председништва БиХ Алију Изетбеговића. Из опкољене касарне, конвој је предводио командант 2.армијске области генерал Кукањац и председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић, који је требао да представља гаранцију да се неће ништа десити.^[79]^[80] Изетбеговић је нешто раније слетео на сарајевски аеродром, који је тада био под контролом ЈНА, привремено је задржан, што је допринело екстремизацији Муслимана, али и ионако лошој слици Срба у западним медијима. Са чела пресеченог конвоја, Кукањац се под ватром пробио ка Врацама, а Изетбеговић мирно продужио ка згради Председништва. Иако је мирно повлачење команде ЈНА било договорено посредовањем генерала Луиса Мекензија и уз гаранцију УНПРОФОР-а, који је тада био стациониран у Сарајеву, нико није одговарао за масакр у Добровољачкој улици, а скоро две деценије касније, суд у Лондону је ослободио Ејупа Ганића, задржаног по потерници Србије.^[81]

Изазови за Војску Републике Српске 1992.

До краја јуна 1992. године, новостворена Војска Српске Републике Босне и Херцеговине борила се да повеже српске територије у Босни и Херцеговини, у складу са шест „стратегијских циљева” српског народа коју је пред њу поставила Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини 12.маја 1992. Углавном се радило о борбама за свако општинско средиште или за макар села општинских атара која би обједињена могла да пруже просторну целовитост и заокружене границе настајућој држави. Грађански рат, нарочито током првих месеци, у многим је случајевима постао брутална и нечовечна међуетничка борба, у којој су поред добровољаца на свим странама учествовали и поједини криминалци. Када су у мају 1992. хрватски војници из Посавине са Дервентом и Модричом спојили су се са Армијом БиХ (из Градачца), пресекли су пут који је спајао Србе у Крајини са Семберијом и Србијом.^[82] У Бањалуци због немогућности да буде допремљен неопходан кисеоник, умрло је у ункубаторима дванаест новорођених беба .^[83] Због тога Војска Републике Српске операцијом „Коридор” до 26. јуна 1992. ослободила је појас села и отворила пролаз од Добоја и Дервенте, преко Брчког до Србије и Савезне Републике Југославије.^[84] Борбе за проширење и осигуравање пролаза настављене су, а до 28. јуна 1992. Срби су ослободили Модричу.^[85] До 6. октобра 1992. године целокупна област Посавине са Босанским Бродом, осим Орашја, била је под контролом српске војске.^[86]

Ратко Младић, начелник Главног штаба ВРС

Војска Републике Српске је на почетку рата имала неколико предности, од којих је била најважнија народно јединство.^[87] Иако српски народ, није био више интегрисан (распадом СФРЈ), нити исто идеолошки опредељен (почетком демократске транзиције), историјска искуства из претходних ратова, непријатељски однос САД и ЕЕЗ и чињеница да је српски народ у Босни и Херцеговини био суочен са бројним препрекама, учинили су да уочи рата целокупна српска политичка сцена у Босни и Херцеговини постане један велики национални покрет. Друга предност је лежала у чињеници да су се Срби у највећој мери идентификовали са југословенском државом, јер је генерација родитеља људи средњих година чинила окосницу Народноослободилачке војске из Другог светског рата.Те да су као сразмерно сиромашно сеоско становништво Срби из БиХ чешће бирали војнички позив у СФР Југославији. Због тога је ЈНА у Босни и Херцеговини, иако је неславно пропала, брзо могла да се трансформише у српску војску нове републике. Ова војска је имала далеко бројнији и обученији официрски кор од својих противника. ВРС је имала и предност у наоружању, која се односила на тенкове и тешку артиљерију, али су противничке војске (Армија Р.Бих и ХВО) ускоро успеле да остваре известан баланс у војној и ватреној моћи, мада је у неким крајевима, попут опкољеног Сарајева и Бихаћке Крајине, разлика у наоружању остала недостижна у корист ВРС. Војска Републике Српске је била по бројчаности готово двоструко малобројнија од удружених армија својих противника. Са просечном попуњеношћу од 95% износила је 189.000 припадника (крајем 1992.), а њени фронтови су се ширили на око 3.000 km. Током трајања рата имала је шест корпуса: Први крајишки корпус, Други крајишки корпус, Сарајевско-романијски корпус, Источнобосански корпус,Херцеговачки корпус, Дрински корпус, и Ваздухопловство и противваздушну одбрану. Осим тога у оквиру Генералштаба ВРС деловале су 1. гардијска моторизована бригада, 65. заштитни моторизовани пук, 89. ракетно-артиљеријска бригада и 67.пук везе ГШ.

Најважније победе у 1992. години су биле операције „Врбас 92” и „Коридор”. Прво је ВРС под командом генерала Славка Лисице у нападу околних јединица успела да ослободи Купрес. Од јуна до октобра 1992. године, ВРС је у операцији „Врбас 92” успела да окупи сеоска подручја насељена Србима, заузимајући стратешки важно Јајце. Тиме је било заокружено највеће целовито подручје Српске, Босанска Крајина.^[88] Да српско вођство стратешки није било спремно на почетку рата, говори и чињеница да су српске територије на истоку и западу Републике Српске током пуна два месеца грађанског рата биле раздвојене.Током 1992. вођене су тешке борбе у Подрињу, где су до краја године два општинска средишта и једна енклава (Сребреница, Горажде и Жепа), остали у рукама муслиманских снага.

Сарајевско ратиште и 1993.

Српске трупе успеле су да до 30. јула 1993. године, заузму стратешки важне планине у околини Сарајева, Игман и Бјелашницу, али под притиском САД, морале су да их предају трупама УН. Ратовање у Сарајеву донело је тешке патње грађанима и велике војне и политичке заплете. После уклањања првих барикада, и након проглашења независности БиХ 6. априла 1992, постепено је устаљен фронт у граду и околини. Нејасна и неодлучна политика ЈНА довела је до тога да српске снаге задрже само мале делове урбаног дела града, успевајући да се учврсте тек у приградским општинама,^[89] где су Срби били у изразитој већини. Тако се град са муслиманском већином нашао окружен српским положајима. Српска војска је око града распоредила тешку артиљерију, и ускоро су линије фронта биле учвршћене, а град је био изложен свакодневној узајамној паљби. ВРС је дејствовала по центру града и Старом граду, а АБиХ по Грбавици и Лукавици. САД и ЕЕЗ су 28. јуна 1992. успеле да присиле српску војску да трупама УН преда сарајевски аеродром, тако да је блокада могла да буде и укинута. Муслиманске власти у Сарајеву су касније прокопале тунел испод аеродрома, који је био једини излаз из опкољеног Сарајева, али и канал којим се део Сарајева под муслиманском влашћу снабдевао. У току рата погинуло је више хиљада грађана Сарајева, војника и цивила свих националности. Међутим, град је постао симбол страдања муслиманских цивила, иако су српски цивили били двоструке жртве, како због размене артиљеријске ватре између положаја АБиХ и ВРС, тако и због унутрашњег терора паравојске под окриљем власти. Такође, Срби су страдали у приградским општинама Сарајева, Пале и Лукавица, под окриљем ВРС, а од артиљерије из центра града.

Велике силе су пропустиле да успоставе систем заштићених зона и заиста прекину рат, иако су неколико пута имале прилику да то учине. Бошњачки извори (Центар за документацију из Сарајева) наводе 12.000 укупних жртава града. Према српским статистикама, у граду и његовој околини страдало је током рата 6.628 припадника српског народа.^[90] Посебан терор проживљавали су Срби који су остали у Сарајеву. Више стотина српских цивила убиле су паравојне јединице сарајевских криминалаца Мушана Топаловића Цаце и Рамиза Делалића Ћеле. Њихове јединице су брутално убијале, пљачкале и силовале током првих ратних година. Жртве су бацане у јаму на Казанима, или спаљиване. Јука Празина, Мушан Топаловић, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић и други предратни криминалци и паравојни команданти били су официри АБиХ, за њихове злочине знао је муслимански војни и политички врх, а постоје и фото-сведочанства да их је Алија Изетбеговић примио као хероје одбране Сарајева. Када Топаловића више никако није било могуће контролисати, покушали су да га ухапсе. Убијен је, а са њим је погинуо и већи број припадника муслиманске полиције.

По савету из иностранства, муслиманско вођство је након рата одређеном броју ратних злочинаца судило за обична убиства и осудило их на минималне казне затвора, тако спречавајући будућа суђења, пошто је немогуће за исти злочин судити два пута. У српским деловима Сарајева такође је било злочина над цивилима. Један од познатих је био Веселин Влаховић Батко, кога је 2013. суд Босне и Херцеговине осудио на 45 година затвора за убиство тридесет особа, силовања и разна друга недела. Суд Босне и Херцеговине само је симболично кажњавао злочине над Србима, а често је нове и оштрије казне ретроактивно изрицао Србима за злочине које су чинили у време важења старих закона са блажим казнама.^[91]

Сукоб савезника

На територијама где су Хрвати чинили већину, посебно у западној Херцеговини, са почетком рата у БиХ ХДЗ БиХ је основао Хрватско вијеће одбране (ХВО) као оружану формацију босанскохерцеговачких Хрвата. Већ од борби за Јајце започео је сукоб између ратних савезника, Муслимана и Хрвата. Почело је надметање хрватских и муслиманских снага око контроле над централном Босном и долином Неретве. Хрватска заједница Херцег-Босна проглашена је 18. новембра 1991. године, и то као посебна „политичка, културна, привредна и територијална цјелина”. Већ 8. децембра 1992. године председник ХЗ Херцег-Босне Мате Бобан забранио је прелазак конвоја са оружјем за Армију БиХ код Сарајева. Сукоби међу савезницима почели су још јуна 1992. године. До већих ратних операција дошло је априла 1993. У то време две стране прихватиле су Венс-Овенов мировни план. Према уставу који је тада предложен, у три већинска хрватска кантона биле би сабране све спорне хрватско-муслиманске области. У једном од тренутака рата у коме су српске снаге чврсто држале фронтове, а Република Српска и СР Југославија биле дубоко и безнадежно изоловане, хрватске и муслиманске трупе започеле су десетомесечни рат на линијама Горњи Вакуф—Фојница—Прозор—Мостар. Посебно огорчене борбе вођене су у Мостару, који је упркос почетним успесима ХВО остао подељен град. Снаге Муслиманске АБиХ покушале су да операцијом „Неретва 93” освоје територијални коридор до источног Мостара, који су у окружењу држале снаге ХВО. Стари мост у Мостару срушен је у артиљеријској ватри ХВО 9. новембра 1993. године. Снаге ХВО су у првим нападима заузеле Прозор,^[92] али су до краја године трупе АБиХ успеле да протерају хрватске снаге из Травника, општине Вареш и практично загосподариле централном Босном.

Хрватска заједница Херцег-Босна успоставила је своју државност 28. августа 1993. године, и од тада је њен назив био Хрватска Република Херцег-Босна. Радован Караџић,председник Република Српске и Мате Бобан, председник Хрватска Република Херцег-Босна су у оквиру Овен-Столтенберговог плана 1993. припремили нацрт документа који су назвали " српско-хрватски" предлог и који је предвиђао организовање БиХ као конфедерације 3 конститутивне републике (српске, хрватске и муслиманске).^[93]По одређеним наводима неким европским лидерима није одговарала муслиманска република у Европи, јер су сматрали да би могла постати база за увоз ектремизма, о чему пише лично бивши амерички председник Бил Клинтон у својој књизи Мој Живот из 2004.^[93]

Хрватско-муслимански сукоб је прекинут под притиском САД, које су се активно укључиле у преговоре о миру и уставном уређењу Босне и Херцеговине. Замисао Вашингтона је била да прво успостави споразум између Муслимана и Хрвата и установи њихов заједнички ентитет у оквиру Босне и Херцеговине, како би касније притисак на Републику Српску био већи и делотворнији.

Муслиманска Аутономна покрајина Западна Босна и Бихаћко ратиште

Други члан Председништва СР Босне и Херцеговине из редова муслиманског народа, Фикрет Абдић основао је 27. септембра 1993. године у свом упоришту у Великој Кладуши, на крајњем северозападу Босанске Крајине, Аутономну Покрајину Западну Босну. Велика Кладуша и Цазин су била места са знатном муслиманског већином пре рата, а заједно са великим градом Бихаћем чинили енклаву која је током рата била потпуно затворена и одвојена од главнине муслиманских или хрватских територија. Са једне стране налазила се Република Српска Крајина, а са друге Република Српска, што је знатно утицало на Абдићеву одлуку.

Иако је Фикрет Абдић добио највише гласова од свих кандидата за Председништво СР Босне и Херцеговине, он се одрекао места председника у корист Алије Изетбеговића. Касније политички маргинализован, Абдић је био незадовољан политиком коју је водио Алија Изетбеговић. Наклоњен преговорима и компромисима, Абдић није био спреман да безусловно подржава Изетбеговићев програм, који је почетком рата попримао максималистичке тежње стварања унитарне државе уз муслиманску превласт. Ускоро, он се повукао у свој родни крај, Велику Кладушу. Кад су велике силе понудиле Овен-Столтенбергов план стварања трију република у оквирима конфедералне босанско-херцеговачке уније, Абдић је одлучио да издвојену Цазинску Крајину^[94] муслиманску енклаву на крајњем северозападу Босне претвори у посебну покрајину будуће муслиманске републике. Тада је прогласио Аутономну покрајину Западну Босну, коју је пред крај рата уздигао у статус републике. У свом настојању имао је подршку Републике Српске, Србије, али и хрватског председника Туђмана. Аутономна покрајина Западна Босна имала је против себе 5. корпус АРБиХ са седиштем у Бихаћу, најачи корпус војске босанскохерцеговачких муслимана лојалних централним властима у Сарајеву.

Вашингтонски споразум између Муслимана и Хрвата, почетком 1994, одбијање мировног плана Контакт групе од стране Републике Српске и нове санкције Републици Српској, на Дрини које је сада успоставила и СР Југославија, а због одбијања плана Контакт групе, подстакли су покретање једне од највећих муслиманских офанзива у рату. За разлику од неуспешних настојања да освоје српске општине на северозападним ободима Сарајева, офанзива 5. корпуса под називом „Тигар 94” је била успешна. Пошто су заваране да ће у Бихаћу бити изведен преврат против генерала Атифа Дудаковића, команданта Петог корпуса АБиХ оданог Изетбеговићу, Абдићеве снаге су поражене и целокупна територија под његовом контролом је прегажена. Око 40.000 Муслимана је прогнано на територију Српске Крајине и потом Хрватске, а сам Абдић је избегао у Загреб. У позну јесен 1994. снаге Петог корпуса АБиХ напале су и граничне области Републике Српске у општинама Бихаћ и Босански Петровац. Продор муслиманских снага је био изненадан, чак 45 km у дубину српске територије. Потом су јединице ВРС под командом генерала Манојла Миловановића, успеле да зауставе продор муслиманских трупа, преотму освојену територију и стигну до железничке станице у Бихаћу. Акцијом „Паук” српске снаге су помогле Фикрету Абдићу да поврати територију и обнови своју аутономну област, која је опстала до краја рата. Али је 5. корпус АБиХ неуништен остао изолован у бихаћком џепу.

Промена снага на фронту од краја 1994.

Управо угроженост Бихаћке Крајине, најпространије од пет муслиманских изолованих енклава, довела је до интервенције великих сила и започела операцију „Зима 94”, Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране на територији Босне и Херцеговине, која ће водити паду јужних општина Босанске Крајине.

Током 1994. године у грађански рат у Босни и Херцеговини почео је и да се непосредно укључује НАТО. Почетком фебруара, на сарајевској пијаци Маркале пројектил, који је наводно испаљен са српских положаја,^[95] усмртио је велики број цивила, што је био повод да се умешају САД и ЕУ. Следећа четири дана ЕУ је дозволила ваздушне нападе на Републику Српску, постављен је ултиматум да се повуче артиљерија из околине града, чиме је ослабљена одбрана српских делова града. Скупштина ХР Херцег-Босне се декларисала за очување јединствене и независне Босне и Херцеговине. Војска Републике Српске се припремала за одбрану. Крајем фебруара 1994. НАТО је оборио четири авиона ВРС због наводног кршења „зоне забрањеног летења”. Уставотворна скупштина новоосноване Федерације Босне и Херцеговине одржана је 30. марта 1994. Вашингтонски споразум између Муслимана (током 1992. конституисаних под именом Бошњаци) и Хрвата о стварању њихове федерације као посебног ентитета, потписан је 25. априла 1994. године. До јула су престале борбе између хрватских и муслиманских трупа. Споразум између две војске (АРБиХ и ХВО) пратио је договор о стављању Мостара под надзор ЕУ.

Међународна Контакт група је 5. јуна 1994. изашла са планом за устав и разграничење ентитета како би се зауставио рат. Републици Српској је остављено 49% територије Босне и Херцеговине, док би Федерацији припало 51%. Народна скупштина Републике Српске одбацила је план на седници одржаној 3. августа 1994, јер њиме није одржан територијални континуитет државе. Дан касније званични Београд је објавио одлуку о прекиду политичких веза са Владом Републике Српске и увео блокаду на Дрини како би САД и ЕУ ублажиле санкције СР Југославији. Сукоб око сигурносне зоне Горажде дао је по први пут у историји НАТО-а повод за напад.^[96] Авиони НАТО-а су у споразуму са заштитним снагама УНПРОФОР-а, бомбардовали српски командни положај у близини ратишта. Српске снаге су сместа препознале војнике УНПРОФОР-а као непријатељске, па су заробиле њих 150 како би спречиле даље нападе. Растао је притисак муслиманских и хрватских савезника у САД да им се укине ембарго на увоз оружја, а тиме је практично озваничена страна војна интервенција у Босни и Херцеговини. Иако је амерички Сенат донио такву одлуку маја 1994, председник САД Бил Клинтон је одложио њено спровођење, настојећи да је повеже са притиском на српску страну да прихвати план Контакт групе. Почетком августа НАТО авиони су бомбардовали српске положаје у близини Сарајева. Новембра 1994. САД су укинуле поморску контролу која је била уведена да спречи увоз оружја. Авиони НАТО-а бомбардовали су Српско Сарајево крајем септембра 1994, а крајем новембра положаје ВРС. За то време снаге АБиХ и ХВО су 3. новембра освојиле стратешки важан Купрес. У Загребу почетком марта 1995. године створена је заједничка команда Хрватске војске и АБиХ. Офанзива муслиманских трупа на Озрен завршава освајањем Возуће и великих делова ове српске енклаве територијално спојене са Добојем. Прогнано је више од 4.000 Срба.^[97]

Уочи одлучујућих догађаја у одбрамбено-отаџбинском рату који су уследили током лета 1995. било је извесно да су постављене основе за будуће устројство Босне и Херцеговине, само је остало још питање унутрашњих граница. Офанзиве муслиманских и хрватских трупа током прве половине 1995. године нису имале успеха. Међутим, тешкоће у односима са Србијом и тешка криза Републике Српске Крајине, наводили су власти Републике Српске да покушају одвојене преговоре са Хрватском и великим силама, док је на другој страни већина политичких елита Републике Српске и Републике Српске Крајине тежила њиховом уједињењу у „Уједињену Републику Српску”.

Завршетак рата

„Дозволите ми да Вас прекинем, господине председниче, Срби су народ без закона и вере, Срби су народ разбојника и терориста.“

Жак Ширак, председник Француске - Андреасу Папандреуу, премијеру Грчке, јун 1995. године

Почетак краја рата означио је напад хрватске војске на Западну Славонију. СР Југославија и Република Српска нису притекле у помоћ овом угроженом делу Републике Српске Крајине. Затим је дошло до нове кризе око заштићених зона УН, прво бихаћке, а потом сребреничке. Док су јединице ВРС ратовале на Бихаћу (у бихачком џепу) хрватска војска и ХВО су успеле током јула 1995. да освоје стратешки важно Грахово. Главни град Републике Српске Крајине, Книн, тада се нашао окружен са три стране хрватским трупама, које су могле без тешкоћа да га бомбардују. У јулу, после нове кризе, ВРС је у источној Босни заузела заштићене зоне Сребреницу и Жепу. Угроженост Бихаћа постала је један од повода напада хрватске војске, ХВО и Петог корпуса АБиХ на РС Крајину 4. августа 1995. године. Книн је освојен већ сутрадан, а борбе су окончане до 9. августа, чиме је пала Република Српска Крајина. Током августа хрватска војска, ХВО и муслиманске трупе су успеле да освоје девет општина Босанске Крајине, приближивши се самој Бањој Луци. После другог масакра на Маркалама, који је наводно 28. августа 1995. извршила српска артиљерија, НАТО је започео војну агресију на Републику Српску. Ваздушни напади су трајали до 14. септембра.

Две недеље касније у Њујорку су шефови дипломатија СР Југославије, Републике Хрватске и муслиманско-хрватске Републике Босне и Херцеговине потписали документ о основним принципима будућег мировног споразума. Закључено је привремено примирје, а мировни преговори су одржани у бази Рајт Петерсон у граду Дејтон у Охају од 1-21.новембра 1995.^[98]

Српско војничко гробље Нови Зејтинлик, Соколац

Република Српска је током ратне 1992-1995. имала 27.753 људских жртава од чега су 22,84% били цивили. Након 1995. од последица рањавања у рату и заосталих минско-експлозивних средстава преминуло је још 496 лица. Док се 1.654 лица из Републике Српске и даље води као нестало. С обзиром да се под Одбрамбено-отаџбинским ратом води рат за Републику Српску и Републику Српску Крајину, укупне жртве овог рата (1991-1995), а који је поднео српски народ износе најмање 35.042 живота.^[99] Грађански рат у Босни и Херцеговини по неким проценама превазилази број од 95.000 жртава. Од све три зараћене стране, неупоредиво највеће људске губитке је имала муслиманска (бошњачка) страна.

Дејтонски мировни споразум

Потписивање Дејтонског споразума 1995. године

Дејтонски споразум је дошао као последица вишемесечне тајне дипломатије иза које су стајале Сједињене Америчке Државе,^[98] а коју је подржавала Контакт група. Свеобухватни и потпуни споразум омогућиле су велике промене на фронту, пре свега у пролеће и лето 1995. године. Хрватска војска је освојила већи део територије РСК, Република Српска је средином јула заузела две муслиманске енклаве Сребреницу и Жепу. После војне операције „Олуја”, која је срушила Републику Српска Крајину, Хрватска војска је заједно са Хрватским вијећем одбране и Армијом БиХ успела да заузме значајне области на западу Републике Српске. Бомбардовање НАТО-а претходно је довело до пропасти српског фронта у Босанској Крајини, угрожена је и сама Бања Лука. Хрватске трупе освојиле су Грахово, Дрвар, Купрес, Гламоч, Шипово, Мркоњић Град и Кључ, војска муслиманског Петог корпуса заузела је Босанску Крупу, Сански Мост и Босански Петровац. У таквим условима Република Српска није имала много могућности за преговоре. Њена војска је држала у том тренутку чак мање од 49% територије, колико су велике силе дозвољавале да се нађе у границама српског ентитета, а сам опстанак Српске је доведен у питање. Након заузимања Сребренице и масовног злочина који је уследио, Хашки трибунал је подигао оптужнице против Радована Караџића и генерала Ратка Младића. Муслиманска страна је захтевала да српски народ представља на преговорима Србија, а представницима Републике Српске дозвољено је да буду део делегације СР Југославије.

Дејтонски преговори су трајали три недеље. Три стране (српска-коју је предводио Слободан Милошевић, хрватска-коју је предводио Фрањо Туђман и бошњачка-коју је предводио Алија Изетбеговић) су се споразумеле о сложеном документу који је омогућио успостављање мира, равнотежу војних снага у региону, стварање Босне и Херцеговине као сложене државе два ентитета (Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине) и три конститутивна народа (Бошњака, Срба и Хрвата). Споразум је предвидео Босну и Херцеговину као државну заједницу минималних надлежности, са заједничким Председништвом, Саветом министара, дводомним парламентом, уставним судом, централном банком, овлашћењима у спољним пословима, спољној трговини и пословима држављанства. Велику већину надлежности задржали су ентитети, који не само да су имали пуну законодавну, судску и извршну власт, право ентитетског и националног вета у централним установама, већ су према уставу задржали и своје војске.^[100] Дејтонски споразум садржи Општи оквирни споразум и једанаест анекса. Анекс 4 представља Устав Босне и Херцеговине. У територијалном погледу, Дејтонски споразум је успоставио односе које су желеле САД и ЕУ. Федерацији Босне и Херцеговине обезбеђен је територијални континуитет од Бихаћа до Горажда, са изузетком хрватских енклава Оџака и Орашја које су наслоњене на Републику Хрватску. Републици Српској су, како би досегла 49%, враћени градови Мркоњић Град и Шипово, као и делови околних етнички чистих српских општина. Муслиманско-хрватској федерацији припало је готово цело Сарајево, са изузетком Лукавице и Пала, такође, прихваћена је арбитража око разграничења код стратешки важног града Брчког. Арбитражом за Брчко је коначно 1999. године,на штету Републике Српске, у јеку НАТО бомбардовања СР Југославије, одлучено да цела предратна општина Брчко постане дистрикт, који би био самосталан, али под формалним кондоминијумом два ентитета.^[101]

Република Српска после 1995. године

Послератна ситуација

Дејтонски споразум је са великим разочарењем дочекан међу Србима у Босни и Херцеговини. Милошевић је у америчкој војној бази Рајт-Петерсон препустио сарајевске рубне урбане делове, које су насељавали Срби и током рата их бранили, као и сигуран континуитет територије Републике Српске код Брчког, који је остављен за накнадну арбитражу. Нагађало се како је до губитка око 20% територије дошло због сукоба војног и цивилног руководства, конкретно Караџића и Младића.^[102] Такође, препричавало се како је Милошевић у Дејтону, игноришући руководство Републике Српске, уз чашу вискија, Изетбеговићу предао Сарајево да би, наводно, Србију растеретио међународних притисака и себе, раније међународно проглашеног за „главног кривца за рат у Босни”, промовисао у „главног фактора мира на Балкану”.

Насупрот томе, у Сарајеву, Дејтон је слављен као победа. Бошњачка страна, која је само неколико месеци раније била пред капитулацијом, у Дејтону је третирана као равноправни партнер, а по свему судећи била јој је обећана и каснија мирнодопска доминација. Сарајево је после три и по године деблокирано, Срби су у дугим колонама и носећи ковчеге ископаних предака напуштали Илиџу, Вогошћу, Грбавицу, а у њихове куће и станове улазили су Бошњаци. Апеле међународних представника да Срби остану на својим огњиштима уз гаранције безбедности, оспорио је Изетбеговић изјавом за радио БиХ, да ће сви који су носили пушку бити изведени пред војни суд, а то су практично били сви пунолетни мушкарци, јер су били мобилисани.

Временом перцепција Дејтонског споразума постепено се мењала и на српској и на бошњачкој страни. Република Српска, према Дејтонском, односно Париском споразуму (где је 14. децембра 1995. споразум из Дејтона званично потписан), постала је међународно призната конститутивна јединица Босне и Херцеговине. Још Вашингтонским споразумом створена је 1994. године Муслиманско-хрватска федерација, којој се Дејтонским споразумом Република Српска прикључила као засебан међународно-правни субјект, односно други ентитет.^[103] Све до тада, без обзира што је било далеко од политичке реалности, Босна и Херцеговина је међународно третирана као јединствена држава на челу са Председништвом и владом у Сарајеву, и Алијом Изетбеговићем као „председником свих Босанаца и Херцеговаца”. Била је то велика промена коју је у почетку српска страна потцењивала, а бошњачка сматрала привременом. Улога Високог представника је Анексом 10 била дефинисана само као подстицање, помагање, саветовање у процесу имплементације међународног споразума, и први високи представник, Карл Билт, доследно се држао ограниченог мандата. Према Анексу 4 Дејтонског споразума, који је представљао Устав БиХ, председништво је било трочлано, а представници три народа су имали право вета. Веће министара је обухватало свега неколико ресора (инострани послови, спољна трговина, цивилни послови и слично), док су све остале надлежности биле лоциране у ентитетима, укључујући и војску. Све то је Српској давало елементе државности и отварало јој перспективу да се развија као високо аутономна целина у дефакто конфедералном оквиру Босне и Херцеговине. Дејтонски споразум је био готово идентичан Лисабонском споразуму, који су босанскохерцеговачки Срби потписали још пре рата.^[104] Међутим, већ годину дана након рата, европски потписници, поготово амерички творци Дејтонског споразума, почели су да говоре о потреби ревизије овог аранжмана који је био верификован на највишем међународном нивоу. Сам главни архитекта овог споразума Ричард Холбрук је, са једне стране хвалио мировни аспект споразума, а са друге, оспоравао његов уставни елемент садржан у Анексу 4, и заговарао „Дејтон 2”, нови споразум који ће обезбедити чвршћу интеграцију Босне и Херцеговине, што је практично представљало атак на равноправност и аутономију ентитета. Истовремено бошњачке власти и зависни медији у Сарајеву су агресивно промовисали тзв. грађански принцип уређења Босне и Херцеговине на рачун националног, што је био слабо камуфлирани национализам већинског народа, или унитаризам, јер је подразумевао избор по систему „један човек - један глас”.

Однос снага међу великим силама, долазак ИФОР-а, међународних снага којима су доминирале јединице Војске САД и чланица НАТО-а, наговестио је будући притисак на државност Републике Српске. Канцеларија високог представника (ОХР), која је временом нарасла у импозантан бирократски апарат, ширила је своје надлежности до мешања у све политичке, економске, правосудне, просветне, информативне и друге области. Високи представник је од почетка био политичар из једне од држава ЕУ и, са једним изузетком, више или мање фаворизовао интересе Бошњака и Хрвата, а његов заменик увек Американац, који је давао тон негативној пристрасности према Србима и Српској. Међународна изолација Србије и СР Југославије^[105] и сатанизација Милошевићевог режима, само су додатно отежале положај Републике Српске. Велики број општина у Републици Српској налазио се под санкцијама међународних протектора. Република Српска је била дискриминисана и при подели ургентне међународне хуманитарне помоћи за обнову стамбеног фонда и минималних саобраћајница. Од укупно планираног фонда од пет милијарди долара, за прва три месеца 1996. године на првој донаторској конференцији одржаној одмах после Дејтона, хитно је дозначено 518 милиона, али је комесар ЕУ за спољне послове Ханс ван ден Брук још у децембру 1995. изјавио да Срби не могу да рачунају на та средства док не испоруче своје ратне злочинце. Директор америчке агенције за развој на састанку са европским хуманитарцима рекао је да влада САД има потешкоћа да преда новац у Србију и делове БиХ које контролишу Срби, јер се ради о агресорима. Искључивањем Радована Караџића из јавног живота, а затим и његовим прогоном, најављен је неравноправан однос према учесницима рата, што је значило и приписивање политичке кривице за ратне злочине само српском народу.

Република Српска је дочекала крај рата са великим бројем избеглица и прогнаних. Током лета 1995. године више од стотину хиљада Срба из Републике Српске Крајине и девет окупираних општина Босанске Крајине, трајно се настанило на територији које ће остати у Републици Српској. Такође, Српска је доживела и послератни егзодус неколико десетина хиљада грађана из сарајевских општина које су припале Федерацији Босне и Херцеговине.

Велики проблем је представљао отворени статус града Брчког и коридора који спаја два приближно једнака дела Републике Српске. Територија Федерације БиХ дејтонским разграничењем претворена је у једну целину,^[106] која се шири од Кладуше до Горажда, и од Јадрана до Посавине. Водило се рачуна да преко српских села буде успостављен довољно широк коридор који двадесетак хиљада становника Горажда спаја са остатком Федерације. На другој страни, Брчко је остављено арбитражи, иако је у Дејтону било одлучено да се арбитражи за Брчко препусти само питање локалне границе, 1997. и 1999. године одлучивало се и о статусу града.

Политичка транзиција

На првим послератним изборима одржаним 1996. године у Републици Српској, очекивано је победила Српска демократска странка. На изборима за српског члана Председништва БиХ победио је Момчило Крајишник, дотадашњи председник Народне скупштине, и током рата по утицају друга политичка личност у Српској. Изетбеговић се поново нашао на челу Председништва, али новим уставом је ову дужност морао да напусти већ после осам месеци и препусти другом. За председника владе Српске изабран је Гојко Кличковић, а Драган Калинић за председника Скупштине.^[107] Истовремено, на изборима за председника Републике Српске бивша чланица Председништва СР Босне и Херцеговине и потпредседница Републике Српске, Биљана Плавшић, постала је прва жена председница једне српске државе. Она је убрзо ушла у сукоб са Крајишником и Караџићем, који је и после повлачења са свих државних и партијских дужности, остао веома утицајан. Сукоб је пре свега био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видело су изашли и антагонизми између источног и западног дела Републике Српске и питање престонице, која је са ратне локације на Палама, мимо устава, пресељена у Бања Луку. Руководство Српске уједињавали су спољни притисци, али је свакодневни политички живот наметао неопходност промена и споразумевања са великим силама. Прва хапшења која су снаге НАТО извршиле у намери да испоруче оптуженика Хашком трибуналу, завршила су се бруталним убиствима.

У пролеће 1997. године Република Српска је ушла у стање политичке кризе. Поделила се републичка полиција, источни део је подржавао Крајишника и већину у СДС-у, а западни Биљану Плавшић. У Бањалуци су избили немири, али је криза разрешена без људских жртава. У сенци кризе и сукоба,^[108] као и мешања са стране, континуитет власти обезбедили су Народна скупштина и Влада Српске, на челу са Калинићем и Кличковићем.

На ванредним скупштинским изборима 1997. победила је удружена опозиција предвођена Српским народним савезом, странком коју је у међувремену формирала Биљана Плавшић, Социјалистичком партијом РС, коју су водили Драго Илић и Живко Радишић и Странком независних социјалдемократа, коју је годину дана раније основао Милорад Додик. На предлог председнице Плавшић, Скупштина РС је за премијера изабрала Милорада Додика, иако је његова партија тада имала само два посланика.

На следећим председничким изборима крајем септембра 1998. године, уз подршку СДС-а, победио је Никола Поплашен, лидер Радикала у Српској, професор Правног факултета у Бањалуци и бивши потпредседник Скупштине РС. Уједно су истог дана одржани и избори за народне посланике за Народну скупштину. Пошто мандатари којима је нови председник Српске доделио мандат, прво Драган Калинић, а затим и Бране Миљуш, нису обезбедили већину гласова у Народној Скупштини , а кандидат тадашње посланичке већине Милорад Додик подршку председника, актуелна влада је наставила да ради у техничком мандату све до наредних избора, односно до формирања нове владе Младена Иванића почетком 2001. У међувремену, користећи незаконита „бонска овлашћења”, високи представник Карлос Вестендорп је 1999. сменио Поплашена, кога је заменио потпредседник Мирко Шаровић. Већ на почетку свог мандата, Додика је сачекала обавеза споразумевања са ЕУ и САД, као и спровођење реформи. Уз политичку подршку великих сила и финансијску помоћ међународних кредитних установа, почела је убрзана обнова привреде, посебно енергетских потенцијала и путева, као и пораст животног стандарда грађана.^[109] Такође, током Додиковог мандата донета је 1999. неповољна одлука арбитраже за Брчко, која је у Дејтону не усаглашену међуентитетску линију разграничења код града Брчког решила, тако што је од делова под контролом Републике Српске (град са околином) и делова под контролом Федерације БиХ ( села јужно до града) формирала посебан кондоминијум под називом Дистрикт Брчко, који формално припада подједнако двама ентитетима, али је изузет из њиховог управљања њиме. Овиме је Република Српска пресечена на два дела, чиме је стратешки прекинут територијални континуитет њене територије, који је изборила у рату.^[110]^[111]

Исте године НАТО је бомбардовао СР Југославију. Огорчењем Срба из Републике Српске због међународног насиља у Србији и отимања Косова и Метохије, претило је да се ваздушна интервенција прошири и на Српску. Влада је успела да Српску сачува изван директног сукоба са НАТО-ом, али су Вашингтон и Брисел кренули у даље редукције аутономије ентитета. Разарање и изолација Србије и пропадање привреде у матици отежавали су социјално-економске прилике у Републици Српској. Додикова влада је све теже испуњавала финансијске обавезе и суочила се са штрајковима пензионера, просветних радника и других категорија буџетских потрошача. Сукоб у Социјалистичкој партији РС довео је до раскола у странци, мања фракција, на челу са Небојшом Радмановићем, основала је Демократску социјалистичку партију.

На изборима 2000. СДС се враћа на власт. За председника Републике изабран је Мирко Шаровић из СДС-а, а за председника парламента Драган Калинић, председник победничке партије и бивши министар здравља.^[112] Ову и следећу владу предводили су премијери из коалиционе Партије демократског прогреса (ПДП), странке основане 1999. Председник странке, Младен Иванић, бивши најмлађи члан Председништва СР Босне и Херцеговине и доцент Економског факултета у Бањалуци, постао је премијер јануара 2001. године, а окосницу владе чинили су министри из СДС-а. Иванићева влада извршила је приватизацију банака, започела темељну пореску реформу и посветила се опорезивању ратних богаташа, а у националном погледу следила је политику СДС-а.^[113] Под притиском САД и ЕУ, објавила је први Извјештај о злочину у Сребреници, у којем се негира одигравање геноцида над Бошњацима и наводи процена о знатно мањем броју жртава од оног који наводи бошњачка страна и њихови покровитељи.^[114]

Следећи општи избори одржани 5. октобра 2002. године, донели су поново победу коалиције СДС - ПДП, уз подршку мањих странака. За председника Српске изабран је Драган Чавић, потпредседник СДС-а, а лидер странке Драган Калинић је задржао место председника скупштине. Мирко Шаровић је изабран за српског члана Председништва БиХ, у коме је испред Бошњака био Сулејман Тихић из СДА, а испред Хрвата Драган Човић из ХДЗ-а. Влада Драгана Микеревића из ПДП-а изабрана је 17. јануара 2003. године.

Високи представници

Током наредне три године уследили су највећи међународни притисци на државност и аутономију Републике Српске. Смењен је чак и декан Правног факултета у Бијељини Радомир Лукић. Влада Драгана Микеревића из ПДП-а, а затим и Пере Букејловића из СДС-а, која је на власт дошла средином фебруара 2005. године, настојале су да се одупру овим притисцима. Због неуспеха у томе, опао им је рејтинг у бирачком телу, а самим тим је умањен рејтинг њихових странака. Већ у мандату високог представника Карлоса Вестендорпа међународна подршка примени Дејтонског споразума прерасла је у дефакто протекторат. Томе је посебно допринио трећи по реду високи представник Волфганг Петрич, који је „бонска овлашћења” почео да користи као главни аргумент свога деловања. Доносио је одлуке уместо и против воље демократских установа уколико „не могу или не желе саме да их донесу”^[115] и смењивао политичаре за које би лично проценио да крше Дејтонски споразум. Пошто над њим није било ефективне контроле, то је значило онога кога пожели. „Бонска овлашћења” је високом представнику омогућио Савет за спровођење мира (енгл. Peace Implementation Conference (PIC)), у ком су представнике имале велике силе.

Истовремено је започео процес „стабилизације и придруживања” Европској унији. Процес интеграција комплексних институционалних структура у Босни и Херцеговини и несагласности ентитета олакшали су високим представницима да спроводе своју политику. У јануару 2000. успостављена је на државном нивоу институцију за граничну контролу, Државна гранична служба Босне и Херцеговине,^[а] иако су према изворном Дејтонском споразуму границе контролисале ентитетске полиције. Закон о полицији прво је прогласио високи представник, а тек касније је „легално” усвојен у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Уставни суд БиХ, у коме Бошњаци и представници УН имају шест гласова, у односу на четири гласа Срба и Хрвата, надгласавањем је јула 2000. године донео одлуку о конститутивности сва три народа на целој територији БиХ. Тако је омогућено стварање Већа народа на ентитетском нивоу, чиме је успорен рад демократских установа Републике Српске.^[116] Пошто је установио граничну полицију, Петрич је новембра 2000. успоставио Суд Босне и Херцеговине, а априла 2001. наметнуо је и решења државне заставе, грба и химне (без текста), што је касније само потврдила Парламентарна скупштина. Следећих година високи представник је ентитетима најпре ограничио, а затим и укинуо располагање сопственим оружаним снагама. Пошто су војске ентитета уставна категорија, извршен је притисак на парламенте, који су их коначно укинули. Након преношења надлежности из области одбране са појединачних ентитета на БиХ, 1.јануара 2006. основане су заједничке Оружане снаге БиХ. Петрич је свој мандат завршио сетом наметнутих одлука које је издиктирао на сарајевском аеродрому, приликом одласка из Босне и Херцеговине.

„Када је било потребно сломити отпор Срба у БиХ, ја сам написао писмо свом пријатељу Крису Патену (европском комесару за спољне послове) у коме сам га замолио да каже да је то европски захтев и да то тражи ЕУ. Мој пријатељ Крис, који ионако није имао појма о томе, написао је да је то европски захтев и тако сам ја разбио Србе и Републику Српску.“

Педи Ешдаун

Његов наследник, Педи Ешдаун, је одмах по доласку прогласио Закон о судском и тужилачком већу. Следеће године је наметнуо кривични закон БиХ. Током 2004. основао је Управу за индиректно опорезивање, захваљујући којој је Босна и Херцеговина добила изворне приходе, а ентитети су ускраћени за значајан део средстава. Ешдаун је 29. јуна 2004. године сменио 59 функционера, чланова СДС-а, међу којима је био Драган Калинић, председник Народне скупштине Републике Српске у више наврата и дугогодишњи лидер СДС-а.^[117] Током љета је успостављен целодневни централни телевизијски програм БХТ 1, који је преузео половину укупне телевизијске претплате, иако није привукао пажњу становника Републике Српске. Док је одлучивао о свим кључним аспектима политичког, економског, културног и друштвеног живота, Ешдаун је, као и његови претходници и наследници, оптуживао политичаре за лоше стање у Босни и Херцеговини.

Међународни представници су сменили двојицу председника Републике Српске, Радована Караџића и Николу Поплашена, док су Мирка Шаровића, као члана Председништва БиХ, приморали да 2003. године поднесе оставку. Приближно 200 републичких, војних и страначких функционера и директора јавних предузећа смењено је и често подвргавано државном терору блокирањем личних банковних рачуна и одузимањем путних исправа. Многи су правду потражили и задовољење добили на суду у Стразбуру.

Бошњачки политичари, нарочито Харис Силајџић, нападали су Републику Српску као „геноцидну творевину”, а Србе као „злочиначки народ”. У сарајевским медијима, поготово у политичким недељницима Слободна Босна и Дани,^[118] Република Српска је називана „република шумска” и „блентитет”, а све са циљем даље ревизије Анекса 4 Дејтонског споразума. Верујући да је позиција Српске и Срба заштићена Дејтонским споразумом, а касније и по инерцији, структуре власти и медији у Бањалуци дуго нису званично реаговали на спољне и унутрашње оркестриране притиске.

Одласком лорда Ешдауна, за Републику Српску завршено је најтеже раздобље у деловању Канцеларије високог представника. Од тада су са различитих страна долазили захтеви за укидање Канцеларије високог представника (ОХР), од Срба, Хрвата и из Русије, која је после „наранџасте револуције” у Украјини 2004. године заузела другачији курс у својој балканској политици, али и из Европске уније, која није могла да прихвати да држава са којом преговара о прикључењу није демократска и суверена.^[119]

Отпор развлашћивању Републике Српске

Привредни и политички успон Републике Српске започео је после избора одржаних 1. октобра 2006. године. Као резултат кадровског освежавања на домаћој сцени и промене односа снага у свету, успостављена је стабилна политичка већина, која се одлучно супротставила променама дејтонског устава, и није била подложна притисцима којима су биле изложене раније владе.^[120] Иако је наставила путем европских интеграција и пристала на ступање Босне и Херцеговине у Партнерство за мир, нова влада је прекинула предају надлежности. Процес укидања полиције Републике Српске и централизације правосуђа Босне и Херцеговине енергично је заустављен, чиме су дугорочно обесхрабрене друге сличне иницијативе високог представника. Највеће заслуге за преокрет припале су Милораду Додику, лидеру тада највеће парламентарне странке, који је после шест година поново постао премијер Републике Српске. Захваљујући споразуму странака власти и опозиције, Републике Српска је блокирала покушаје нарушавања своје самосталности. Осим уочи избора, највеће српске странке СНСД и СДС биле су јединствене у наступу у заједничким органима у Сарајеву поводом кључних националних и државних питања. Маја 2009. године, на основу закључака о ефектима преношења надлежности са Републике Српске на Босну и Херцеговину, влада Милорада Додика је захтевала повратак већине од 68 надлежности које су одузете мимо демократске процедуре.^[121] Реакција високог представника је била веома оштра, а Додик је означен као „политичар који хоће да поништи све ефекте постдејтонског процеса”, а његов политички манир да према саговорницима из САД и ЕУ, као и онима из Федерације, наступа директно и отворено и оштро реагује на неосноване критике, био окарактерисан као недопустив. „Додикова реторика”, како су је пејоративно називали званичници у Бриселу и Вашингтону, код народа у Републици Српској наилазила је на велико одобравање. У међувремену, после смрти председника Српске Милана Јелића из СНСД-а, септембра 2007. на ванредним изборима за председника Срспке изабран је председник Академије наука и умјетности Републике Српске Рајко Кузмановић, као нестраначка личност подржан од стране СНСД-а.

На изборима одржаним 2010. године у Републици Српској победио је СНСД, а Милорад Додик је први пут изабран за председника Републике Српске . Небојша Радмановић је изабран за српског представника у Председништву БиХ, а на чело владе у Српској је дошао Александар Џомбић. На нову владу је и даље вршен притисак из ЕУ везан за реформе правосуђа, а високи представник Валентин Инцко је преко својих редовних извештаја Савету безбедности УН драматизовао проблем на највишем нивоу. Криза је претила да доведе до међународне интервенције и смене руководства Републике Српске.^[122] Маја 2011. године, комесар ЕУ за безбедност и спољну политику, Кетрин Ештон, допутовала је у Бањалуку, гдје је током разговора са Додиком постигнут компромис о покретању „структурисаног дијалога” о правосуђу између ЕУ И Босне и Херцеговине, чиме је ултимативна и недемократска реформа правосуђа заустављена.^[123]

Покушаји дестабилизације и босанског унитаризма

У немогућности да Републици Српској наметну унитаризацију, структуре наклоњене Бошњацима, из ЕУ и САД настојале су да изазову немире по моделу „обојених револуција” покренутих по свету. Грађански протести због немогућности добијања јединственог матичног броја за новорођене, који су се десили у Сарајеву 2013, услед укидања Закона о ЈМБГ од стране Уставног суда Бих, били су искоришћени како би се ради издавање јединственог матичног броја грађана на читавој територији Босне и Херцеговине успоставила јединствена полицијска управа. Међутим није се успело захваљујући чврстини владе у Бањалуци^[124] и српских политичара у заједничким органима, које је инструментализована маса држала опкољене у згради Парламентарне скупштине БиХ у Сарајеву. Једно новорођено дете је умрло зато што му кантоналне власти у Федерацији нису издале јмбг те није могло добити пасош како би отишло на лечење у иностранство, а за ту своју суровост оптужиле су српску страну. Масовни социјални немири у Федерације БиХ, које су европски политичари попут Педија Ешдауна и Дорис Пак најављивали годину дана раније, покренути су у фебруару 2014. године и захватили су крајеве у којима углавном живе Бошњаци у Федерацији БиХ. Паљене су владине зграде, захтевана је борба против корупције,^[125] као и реформа устава, али сви покушаји да се немири прошире и на Републику Српску нису уродили плодом.

Истовремено, бошњачки политичари, интелектуалци и новинари, наставили су са још предратном и ратном праксом да наступају као да је Босна и Херцеговина само или пре свега бошњачка земља, а да су Бошњаци, како су често говорили „темељни народ” те да су, наводно, једино Бошњаци бранили Босну и Херцеговину, док су Срби и Хрвати били „агресори” на сопствену земљу. Доследно својој унитаристичкој политици, Бошњаци свој новодефинисани језик нису називали „бошњачки”, у природној коресподенцији са својим прокламованим националним именом, него „босански”, са очигледном претензијом да га, поред српског и хрватског наметну као језик којим говоре сви у Босни, иако га ни они сами нису користили у свакодневном говору.

Турска и Русија као нови политички фактори

Власти Републике Српске успеле су да стекну значајну подршку у иностранству, пре свега у Руској Федерацији. Турска је најпре преко тадашњег министра Ахмета Давутоглуа, а затим и премијера Реџеп Тајип Ердогана и нешто мање преко тадашњег председника Гула, кренула у дипломатску офанзиву на БиХ, фокусирајући се наравно на Бошњаке. Емоционалним изјавама о заједничкој прошлости будили су носталгију за „пустим турским”, промовисали њихове актуелне унитаристичке аспирације, и потпуно занемаривали друга два конститутивна народа у БиХ.^[126] Давутоглуово програмско спољнополитичко дело Стратешка дубина, иако још није било преведено на српски језик, у Републици Српској је захваљујући исламологу професору Дарку Танасковићу, већ било откривено као неоосманизам. Република Српска је развила мрежу иностраних представништва у Београду, Бриселу, Москви, Вашингтону, Јерусалиму, Штутгарту, Бечу и Солуну, са амбицијом да је и даље шири.^[127]

Неповољној економској, глобалној и регионалној ситуацији која се директно рефлектовала на Српску, придружиле су се и све већа политичка, светска и европска нестабилност. Грађански рат у Украјини 2014, који је довео до обнове „хладног рата”, изазвао је вишеструке и унакрсне притиске и на Српску. Непријатељство Запада према Русији ескалирало је у неповерење и према њеним православно-словенским пријатељима, попут Срба у Српској.

Злоупотреба злочина у Сребреници 1995. у циљу дискредитације Републике Српске

На двадесетогодишњицу злочина у Сребреници и Дејтонског мировног споразума, бошњачки политичари су кренули са лобирањем у САД и ЕУ да се дефинитивно дискредитује Република Српска као „геноцидна творевина” и откочи процес њеног систематског развлашћивања, који је Додик зауставио у свом другом премијерском мандату. Као резултат тих активности, Велика Британија је припремила резолуцију о геноциду у Сребреници која колективно осуђује српски народ, али је, на молбу Српске и Србије, Русија на заседању Савета безбедности УН од 7. јула ветом блокирала резолуцију. Након тог догађаја десио се инцидент 11. јула 2015. године на комеморацији у Поточарима. У присуству бројних међународних, западних и бошњачких званичника, тадашњег премијера Србије, Александра Вучића, су од линча заштитили само његови телохранитељи и припадници специјалне полиције Републике Српске у цивилу, иако је одржавање реда током комеморације било под надлежношћу Дирекције за координацију полицијских тела БиХ. Починиоци нису никада ухапшени и процесуирани, иако постоји видео запис о целом току напада, а на снимку су препознатљиви ликови учесника.^[128]

Сукоб два нивоа власти

На изборима одржаним октобра 2014. године СНСД и њени стари савезници ДНС и СПРС, добили су већину у Народној скупштини Републике Српске за формирање владе. А и СДС, на челу са Младеном Босићем, постигла је знатно бољи резултат него на изборима 2006. и 2010. године.^[129] Кандидат удружене опозиције, Младен Иванић из ПДП-а, победио је на изборима за члана Председништва БиХ, а из редова опозиције у Републици Српској именовани су и чланови Већа министара БиХ. На изборима потврђена власт суочила се са старим, али и новим изазовима.

Крајем 2015. и почетком 2016. Република Српска се суочила са озбиљном унутрашњом политичком кризом. После завршених избора 2014. године коалиција Савез за промјене (коју су предводиле СДС и ПДП) је уз једног посланика СДА из Републике Српске формирала власт са СДА и ХДЗ-ом на нивоу БиХ, док је СНСД са својим коалиционим партнерима формирао власт у Републици Српској.^[130] Почело је полемиком да ли власт у Српској има примат над легитимним представницима Српске у заједничким органима БиХ, односно могу ли они да делују независно од политичке Бањалуке.

Када је Денис Звиздић, тадашњи бошњачки мандатар, током излагања програма будућег Савета министара БиХ пред Парламентарном скупштином БиХ фебруара 2015. године, најавио нови циклус преноса надлежности са ентитета на БиХ, посланици Савеза за промјене (већином из СДС-а, затим ПДП-а и један из СДА из РС) нису реаговали, него су чак гласали за предложени експозе. Власт у Бањалуци их је оптужила за издају. Дошло је до српско-српског сукоба између два нивоа власти. Када је 15. јула 2015. већина посланика у Народној скупштини Републике Српске изгласала одлуку о заказивању Референдума о раду суда и тужилаштва БиХ и високих представника, опозиција је остала суздржана. Објашњење је било да се ради о сувишном заоштравању са „комшијама“ и међународном заједницом само зато да би власт на челу са Додиком, „избегла да одговара пред судом за криминал и корупцију“. Током октобра 2015. председник Републике Српске је више пута позивао на договор о питањима од општег интереса, али се представници Савеза за промјене нису појавили на састанку у Палати Републике. Узајамне оптужбе за „криминал”, односно „издају” запретиле су да компромитују читаву политичку елиту Српске, те су почетком новембра довеле патријарха Иринеја и чланове Синода Српске православне цркве у Бијељину. Који су на заједничком састанку са лидерима власти и опозиције апеловали су на минимум међусобног поштовања у политичком надметању ради очувања јединства народа у Републици Српској. Када је крајем 2015. Додик због уздржаних гласова опозиције и на сугестију премијера Србије, поново одложио референдум о правосуђу, стигла је одлука Уставног суда БиХ по апелацији Бакира Изетбеговића, где је Српској наложено да преиспита датум Дана Републике^[131] и прилагоди га ставу представника несрпског становништва. Ова провокација бошњачке стране, коју је пресудно подржала тројка иностраних судија, насупрот по два српска и хрватска гласа, преко ноћи је ујединила све српске политичаре, укључујући и оне из Србије. Одлучили су да уколико се у року од 120 дана не донесе Закон о Уставном суду БиХ, којим би се искључиле иностране судије и пракса прегласавања (с обзиром да Уставним суд чине 2 Бошњака, 2 Србина, 2 Хрвата и 3 инострана судца) , распише Референдум о датуму Дана Републике. Политичаре у Српској је повезала и реакција на провокативан говор турског министра Ахмета Давутоглуа на отварању Ферхат-пашине џамије у Бањалуци 7. маја 2016. године, порушене током грађанског рата 1992-1995., а средствима града и републике обновљене.На крају говора Дабуитоглу се обраћао преминулом Алији Изетбеговићу заветом да ће БиХ бити јединствена. У знак протеста, председник Републике Српске је одустао од најављеног говора.

„Имате 78 милиона пријатеља у Турској, који су са вама у свакој ситуацији да вас подрже. Када овде некоме потече крв из носа, код нас крене крв из жиле куцавице... Турска је овде увек била, ево нас сада ту и биће вечно.“

Ахмет Давутоглу, 7. мај 2016. године

После краћег затишја, медијски рат власти и опозиције у Републици Српској је настављен. До кулминације је дошло када је Савез за промјене 14. маја 2016. заказао масован протест у Бањалуци тражећи ванредне изборе, а владајућа коалиција СНСД-ДНС-СПРС одговорила најавом свог митинга истога дана у исто време, такође у Бањалуци.^[132] У центру Бањалуке, на невеликој удаљености, два страначка блока су одмерила снаге. Иако је владала велика напетост, а из Србије стигао апел да обе стране одустану од сакупљања, све је прошло без инцидената. Такав исход је изневерио бошњачка очекивања да ће унутрашњи сукоби урушити Српску. Последњих дана јуна и током јула 2016. године, из Федерације је уследила серија антисрпских испада. Начелник Сребренице Ћамил Дураковић је 27. јуна објавио да су према одлуци НВО „Мајке Сребренице”, руководиоци Србије непожељни на комеморацији у Поточарима 11. јула, због чега је руководство Републике Српске и њени представници у Сарајеву, Младен Иванић и Игор Црнадак, у знак солидарности са матицом отказало свој долазак.

Последњег дана јуна 2016. Агенција за статистику Бих објавила је након три године, методолошки спорне резултате пописа становништва у БиХ из 2013. који су Бошњацима донели већину, јер су, мимо консензуса усвојених правила, укључили и бивше становнике БиХ који две деценије или дуже живе и раде у иностранству. Република Српска није признала такве резултате те је најавила своју верзију резултата пописа. Резултати пописа су показали и да је учешће Срба у Федерацији на нивоу статистичке грешке (2,55%), а да је проценат Бошњака и Хрвата у Републици Српској вишеструко већи (16,4%), што открива да је ратни и послератни одлив српског становништва из Федерације био већи од одлива несрпског становништва из Српске, а не обрнуто како су гласиле бошњачке оптужбе за „етничко чишћење”.^[133]

Референдум о Дану Републике

Након што је истекло време од 120 дана, а Уставни суд БиХ потврдио своју одлуку о измени датума дана Републике Српске и бошњачка страна одбацила иницијативу о доношењу новог Закона о Уставном суду БиХ, власт и опозиција у Републици Српској, према ранијем договору, су на седници Народне скупштине 15. јула, заказали референдум о Дану Републике Српске за 25. септембар 2016. Са изузетком коалиције Домовина, коју чине бошњачки посланици, одлука је била једногласна, а премијер Србије је изјавио да у Бриселу нема приговора на садржај референдумског питања. Бошњаци су тражили интервенцију високог представника, и Валентин Инцко је на седници Савета за спровођење мира (ПИК) у Сарајеву, покренуо иницијативу да се Српској оспори право на референдум. Као аргумент ПИК-а против референдума, било је „кршење одлуке Уставног суда БиХ, а самим тим и Дејтонског споразума”, што се у Српској сматрало крајње циничним јер су високи представници уз подршку ПИК-а систематски кршили Дејтонски споразум. Као накнадни аргумент навођена је опасност да се Српска неће зауставити на овом референдуму, него да ће ићи све до сецесије.^[134] Наводна опасност од сецесије, која је довела до немира и нестабилности у региону, постала је мантра мобилизације противника референдума. Инцко је говорио да се „Додик игра ватром и хода по рубу амбиса”, европски дипломата Мирослав Лајчак претио је да ће „организатори референдума сносити санкције”, а бивши ратни командант Армије БиХ генерал Сефер Халиловић, најавио је уколико референдум буде спроведен у евентуалном рату Република Српска би нестала за 15 дана.^[135] Драматизација референдума пренела се преко Атлантика и на, у почетку уздржани, Брисел и Берлин, што је довело и до немачког притиска на Србију. Председник Србије Александар Вучић се потом дистанцирао од одлуке руководства Републике Српске и рекао да је „Србија против референдума, да је коначна одлука на руководству у Бањалуци и да ће је поштовати, да се неће мешати у унутрашња питања БиХ и да је лојалан Дејтону”. Власт и опозиција нису одустали, и у току техничких припрема председник Русије позвао је председника Српске у Москву, три дана уочи референдума. Председник Владимир Путин је поновио подршку Русије демократском изјашњавању народа, коју је још приликом најаве референдума о правосуђу изразио министар иностаних послова Русије Сергеј Лавров. На референдуму излазност је била 55,77%, од чега је 98% гласало да се Дан Републике Српске и даље слави 9. јануара.^[136]

Савремени изазови након 2016.

Република Српска се константно од свог оснивања 1992. године па до данас, налази под сталним ударима и притисцима, како од стране званичног Сарајева, тако и западних центара политичке моћи. Иако је Дејтонским споразумом међународно призната као ентитет у саставу Босне и Херцеговине, свих ових година нескривене су жеље за њеним укидањем и утапањем у унитарну и централизовану државу какву заговарају Бошњаци и део западних земаља. Дејтонски споразум, који ниједна страна у БиХ није сматрала за идеално решење, временом је доказао да је био једини начин да се заустави тадашњи грађански рат. Али је Дејтонски споразум дао значајна овлашћења ентитетима, која су далеко више ишла у прилог српској страни неголи бошњачкој. Те се управо са бошњачке стране чују позиви за измену изворног Дејтона. Под притиском међународне заједнице Републици Српској су у послератној деценији одузете чак 83 надлежности. Тако су Републици Српској одузете надлежности у области телекомуникација, јавних набавки, енергетике, безбедности, саобраћаја и др. Укинута је и Војска Републике Српске, јер је 2006. године постала део Оружаних снага БиХ. А успостављањем Брчко дистрикта 1999. РС је територијално прекинута на 2 дела. Многе од ових укидања надлежности је власт у Републици Српској била принуђена да прихвати када је била изложена великим притисцима, што се може посматрати као константа која се дешава у начину наметања промена од стране међународне (западне) заједнице, која у пост-дејтонској БиХ има и даље кључну и доминантну управљачку улогу. Процес развлашћивања овиме није завршен, те се и даље од стране Високог представника али и Уставног суда БиХ (у ком бошњачки представници уз међународне судија чине већину) намећу решења која нису у интересу опстанка Републике Српске и српског народа. Проблем за Републику Српску представља чињеница да је изгубљене надлежности могуће повратити, али само уз сагласност ФБиХ и заједничких институција на нивоу БиХ, што је тешко очекивати.Ипак, Република Српска је успела да сачува значајне политичке, економске и административне капацитете, где се посебно издваја МУП Републике Српске као гарант безбедности њених грађана.

Република Српска се, исто тако, свих ових година налази на медијском и идеолошком удару њених противника. Бошњачка политичка елита и медији, као и они на западу који су им наклоњени, Републику Српску проглашавају за „геноцидну творевину“ и оспоравају јој право на постојање, отворено најављујући укидање ентитета и унитаризацију земље. Овакав став довео је до све већег удаљавања везивања будућности Републике Српске уз Федерацију БиХ. Такође све већа размимоилажења између бошњачких и хрватских виђења односа унутар државе довеле су до перспектива БиХ као неизвесне државе. Било да је реч о тамошњим домаћим или о међународним политичким актерима, сви се слажу у оцени да је БиХ у овом тренутку нефункционална држава.^[137]

Види још

Напомене

^ Државна гранична служба Босне и Херцеговине преименована у Граничну полицију Босне и Херцеговине

Референце

^ „Фотомонографија Народне скупштине Републике Српске” (PDF). www.narodnaskupstinars.net. Народна скупштина Републике Српске. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2021. г. Приступљено 9. 11. 2017.
^ Логос 2019, стр. 134.
^ Логос 2019, стр. 259-261.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 25.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 29.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 33.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 34.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 35.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 36.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 37.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 38.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 39.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 40.
^ Дача (2017-11-11). „Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације”. РАСЕН (на језику: српски). Приступљено 2025-11-07.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 42.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 43.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 44.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 46.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 45.
^ „SANU - Posebna Izdanja - Vizantijski Izvori Za Istoriju Naroda Jugoslavije Tom 2 | PDF”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-07.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 47.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 48.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 49.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 50.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 52.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 53.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 54.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 55.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 56.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 57.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 58.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 60.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 61.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 62.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 63.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 64.
^ „ИСТОРИЈА”. Епархија Захумско-херцеговачка и приморска (на језику: српски). Приступљено 2025-11-15.
^ iqcentar.com. „Историјат”. www.eparhijazt.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-15.
^ „БОРБА ЗА ВЕРУ - Политичко-верска активност Ватикана на Балкану (1. део)”. borbazaveru.info. Приступљено 2025-11-15.
^ „Јанчићева буна - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 2025-11-16.
^ Миљковић, Иван (2021-03-10). „Поп-Јовичина буна”. Ризница (на језику: српски). Приступљено 2025-11-17.
^ „Петар Поповић Пеција”. УСИ "Др Милан Васић" (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-18.
^ Раковић, др Александар (2015). Срби и религијски интервенционизам. Београд: Хришћански културни центар Др Радован Биговић. стр. 111—113. ISBN 978-86-85273-31-5.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Secure Verification” (PDF). nardus.mpn.gov.rs. Приступљено 2025-11-21.
^ ^а ^б ^в Новаковић, Драган (2006). „ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ВРЕМЕ АУСТРОУГАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ” (PDF). Историјски записи, година LXXIX, 1-4/2006. Приступљено 2025-12-11. line feed character у |title= на позицији 35 (помоћ)
^ „Српска енциклопедија”. srpskaenciklopedija.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-12-11.
^ Бурзановић, Славко (2013). „Италија и Црна Гора у Анексионој кризи 1908-1909.” (PDF). Историјски записи, година LXXXVI, 1-2/2013. Приступљено 2025-12-12. line feed character у |title= на позицији 20 (помоћ)
^ admin (2019-02-26). „ANEKSIONA KRIZA – turska prodaja Bosne i Hercegovine” (на језику: бошњачки). Приступљено 2025-12-12.
^ „Операције Ужичке војске у првом светском &#10”. Баштина Ужица (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-13.
^ „Secure Verification” (PDF). dais.sanu.ac.rs. Приступљено 2025-12-13.
^ „Девић: У Сарајево су 1918. прво ушли делови 14. пешадијског пука, а потом главнина на челу са Војводом Степом”. Све о Српској (на језику: српски). 2024-11-16. Приступљено 2025-12-13.
^ Спаравало, Јоко (2010-12-30). „АГРАРНИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У ПЕРИОДУ ТУРСКЕ И АУСТРО-УГАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ И ЊИХОВО РАЗРЈЕШЕЊЕ АГРАРНОМ РЕФОРМОМ ОД 1919. ДО 1931. ГОДИНЕ” (PDF). Зборник радова Економског факултета, 2011, 5, стр. 31-50 — преко Економски факултет, Универзитет у Сарајеву, БиХ. line feed character у |title= на позицији 56 (помоћ); line feed character у |via= на позицији 20 (помоћ)
^ Маловић, Гојко. „Установе аграрне реформе Краљевине Југославије 1919–1941” (PDF). Архивистика. line feed character у |title= на позицији 25 (помоћ)
^ Yugoslavia. Opšta državna statistika (1932). Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31 januara 1921 god. Résultats définitifs du recensement de la population du 31 janvier 1921. University of Illinois Urbana-Champaign. Sarajevo : Državna štamparija.
^ „DEFINITIVNI REZUTATI POPISA STANOVNIŠTVA OD 31 MARTA 1931 GODINE KNJIGA II PRISUTNO STANOVNIŠTVO PO VEROISPOVESTI” (PDF). publikacije.stat.gov.rs. Приступљено 2025-12-18. line feed character у |title= на позицији 41 (помоћ)
^ Tito, Josip Broz (1945). Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe (на језику: енглески). Naprijed.
^ Real Deal (2015-03-28), "Bosna će bit Bosna!" Josip Broz Tito, Приступљено 2025-12-23
^ Логос 2019, стр. 127-128.
^ Логос 2019, стр. 131-132 са напоменом 438. О томе се расправљало и 14.10.1991. а председник Скупштине БиХ Момчило Крајишник објавио је крај седнице и посланици Срби су отишли из Скупштине. Без Срба, састанак је настављен после поноћи 15.10.1991. уз присуство потпредседника Мариофила Љубића и посланика СДА и ХДЗ-а, као и дела посланика опозиције. Они су, без пристанка посланика СДС-а усвојили око 03:00, 15.10.1991. Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и Меморандум (Писмо о намјерама).
^ ^а ^б ^в Антић & Кецмановић 2016, стр. 285.
^ Логос 2019, стр. 133-134.
^ Логос 2019, стр. 132, 134. У августу 1992. Српска Република БиХ преименована је у Република Српска.
^ Логос 2019, стр. 132, 134.
^ „Odluka o raspisivanju republičkog referenduma za utvrđivanje statusa BiH” (PDF). istinomjer.ba. Приступљено 2026-01-02.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 285-286.
^ Логос 2019, стр. 135, 138-139, 160. „Због објављивања одлуке Савета министара ЕЗ да се призна независност БиХ, у Бањалуци се састала Скупштина Републике Српске БиХ и на седници 7.4.1992. донела је одлуку о проглашењу Републике Српске БиХ „независном”, а на истој седници Скупштина је обавештена да су Б. Плавшић и Н. Кољевић поднели оставке на места у Председништву СР БиХ“.
^ ^а ^б Антић & Кецмановић 2016, стр. 286.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 296.
^ Симикић, Синиша (2024-12-15). „Зашто одбрамбено-отаџбински рат”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 2026-01-05.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 254.
^ Логос 2019, стр. 146. ЗНГ, редовна војска Републике Хрватске, око 1.000 војника (Хрвата и Бошњака) са тенковима, прешла је из Славонског Брода и заузела Босански Брод. Наоружани Хрвати и Бошњаци у селу Сијековац ( Босански Брод) у ноћи 26. на 27.3.1992. убили су деветорицу Срба и тако започели бројна насиља и убиства на подручју Босански Брода која су трајала до првих дана октобра 1992.
^ ^а ^б ^в ^г Антић & Кецмановић 2016, стр. 305.
^ Логос 2019, стр. 154-155, 175-176. “ослобађањем Которског и Јоховца (9.6.1992) град је постао сигурнији".
^ Логос 2019, стр. 147.
^ Логос 2019, стр. 151-152 са напоменом 572. „У Општини Бијељина 1991. било је скоро 97.000 становника. Од тога било је Срба скоро 58.000 лица, Југословена више од 4.000 лица, а Муслимана више од 30.000 лица“.
^ Логос 2019, стр. 151-153.
^ Логос 2019, стр. 159-160. После договора министара спољних дела држава ЕЗ са министром спољних дела САД Џејмсом Бејкером, Савет министара ЕЗ на састанку у Луксембургу 6.4.1992. године, усвојио је декларацију према којој од 7.4.1992. чланице ЕЗ треба да признају Републику БиХ као независну државу.
^ „Добровољачка: Овако се десило” (на језику: српски). 2017-05-04. Приступљено 2026-01-05.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 305-306.
^ Логос 2019, стр. 169.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 306.
^ Логос 2019, стр. 175.
^ Логос 2019, стр. 176 и напомене 723, 726. Председник скупштине општине Бањалука Предраг Радић рекао је да је тражио одобрење за лет авиона на линији Бањалука-Београд који би донео лекове, али из СБ УН добио је одговор „да се обрати Алији Изетбеговићу и Фрањи Туђману”. СБ УН није одобрио лет који би донео кисеоник за инкубаторе, и раствор потребан за дијализу бубрежних болесника у Бања Луци. Због тога, поред беба, умрло је неколико лица са оболелим бубрезима.
^ Логос 2019, стр. 175-177.
^ Логос 2019, стр. 177.
^ Логос 2019, стр. 176-178.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 307.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 308.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 309.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 310.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 311.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 312.
^ ^а ^б Nikolić, Dr Kosta (2021). „UNIJA TRI REPUBLIKE. MIROVNI PLAN ZA BOSNU I HERCEGOVINU IZ 1993. GODINE, Institut za savremenu istoriju (Beograd)” (PDF). istorija20veka.rs. Приступљено 2026-01-05. line feed character у |title= на позицији 21 (помоћ)
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 313.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 314.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 315.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 316.
^ ^а ^б Антић & Кецмановић 2016, стр. 321.
^ РЕПУБЛИКА СРПСКА, МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (2020). „ПОПИС ЖРТАВА ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА - РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА” (PDF). rcirz.org. Приступљено 2026-01-10. line feed character у |title= на позицији 41 (помоћ)
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 322.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 323.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 339.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 340.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 341.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 342.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 343.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 344.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 345.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 346.
^ „КОНАЧНА ОДЛУКА – Office of the High Representative” (на језику: српски). Приступљено 2026-01-17.
^ Srna (2014-05-13). „Popović: Arbitraža za Brčko farsa vijeka”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2026-01-17.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 347.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 348.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 349.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 350.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 351.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 352.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 353.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 354.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 362.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 363.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 364.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 365.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 366.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 367.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 368.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 369.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 375.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 371.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 376.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 377.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 378.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 379.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 381.
^ Srpska, RTRS, Radio Televizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of. „Ko zvecka oružjem u BiH? Sefer Halilović prijeti ratom ako Srpska održi referendum (VIDEO)”. REPUBLIKA SRPSKA - RTRS. Приступљено 2026-01-21.
^ Антић & Кецмановић 2016, стр. 382.
^ Петровић, Рајко (2021). „ГЕОСТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ БРЧКО ДИСТРИКТА” (PDF). Институт за европске студије, Београд.

Литература

Антић, Чедомир; Кецмановић, Ненад (2016). Историја Републике Српске. Београд: Недељник.
Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, Београд — Нови Сад, 1998.
Славко Вејиновић, Срби у дијаспори у прошлости и садашњости, Нови Сад, 1999.
Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево.
Ћоровић, Владимир (1925). Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело.
Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини. Београд: Политика.
Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
Лазар Шебек, Стари Срби, Издавач: Крим, Београд.
Све српске мапе — од шестог века до Париза, Специјално издање БЛИЦА, децембар 1995. године.
Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
Ћирковић, Сима (1964в). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Томислав Богавац, Нестајање Срба, Ниш, 1994.
Лазо М. Костић, Чија је Босна, Нови Сад, 1999.
Петар Н. Гаковић, Прилози за историју и етнографију Босне, настанак богумила, исламизација Босне, поријекло Срба на сјеверозападу; Босна вилајет, Београд, 2005.
Мирослав Лазански, Истина о Српској, Београд, 2001.
Радован Самарџић, Сеобе у српској историји (време туђинске власти, до 1739), Београд.
Сеобе српског народа од 14. до 20. века, зборник радова посвећен тристагодишњици сеобе Срба, Београд, 1990.
Српски народ у другој половини 14. и у првој половини 15. века, Зборник радова посвећен петстогодишњици Косовске битке, Београд, 1989.
Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књиге 1-6, Београд, 2005-2006.
Драган Брујић, Водич кроз свет Византије, Београд, 2004.
Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства — Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999.
Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970.
Денис Шехић — Демир Шехић, Историјски атлас Света, Београд, 2007.
The Times History of Europe, Times Books, London, 2002.
Richard Overy, The Times History of the 20th Century, Times Books, London, 2003.
Крестић, Василије (2017). Великохрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину. Београд: САНУ.
Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет.
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41.
Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325—339.
Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160.
Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018.
Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 33—46. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 06. 02. 2018.
Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018.
Логос, Александар А. (2019). Историја Срба 1, Допуна 4; Историја Срба 5 (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-46-6. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 05. 2023. г. Приступљено 06. 03. 2020.

Спољашње везе

Мапа — српске аутономне области у Босни и Херцеговини Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (5. фебруар 2012)
Мапе — Република Српска у току рата и после Дејтонског споразума Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (31. август 2021)
Koliko je vaš zavičaj bio pod Turcima: Zaboravite na 500 godina koje svi pominjemo (MAPA)

[116] Државна гранична служба Босне и Херцеговине преименована у Граничну полицију Босне и Херцеговине

[ФНСРС-1] „Фотомонографија Народне скупштине Републике Српске” (PDF). www.narodnaskupstinars.net. Народна скупштина Републике Српске. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2021. г. Приступљено 9. 11. 2017.

[FOOTNOTEЛогос2019134-2] Логос 2019, стр. 134.

[FOOTNOTEЛогос2019259-261-3] Логос 2019, стр. 259-261.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201625-4] Антић & Кецмановић 2016, стр. 25.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201629-5] Антић & Кецмановић 2016, стр. 29.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201633-6] Антић & Кецмановић 2016, стр. 33.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201634-7] Антић & Кецмановић 2016, стр. 34.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201635-8] Антић & Кецмановић 2016, стр. 35.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201636-9] Антић & Кецмановић 2016, стр. 36.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201637-10] Антић & Кецмановић 2016, стр. 37.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201638-11] Антић & Кецмановић 2016, стр. 38.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201639-12] Антић & Кецмановић 2016, стр. 39.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201640-13] Антић & Кецмановић 2016, стр. 40.

[14] Дача (2017-11-11). „Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације”. РАСЕН (на језику: српски). Приступљено 2025-11-07.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201642-15] Антић & Кецмановић 2016, стр. 42.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201643-16] Антић & Кецмановић 2016, стр. 43.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201644-17] Антић & Кецмановић 2016, стр. 44.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201646-18] Антић & Кецмановић 2016, стр. 46.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201645-19] Антић & Кецмановић 2016, стр. 45.

[20] „SANU - Posebna Izdanja - Vizantijski Izvori Za Istoriju Naroda Jugoslavije Tom 2 | PDF”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-07.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201647-21] Антић & Кецмановић 2016, стр. 47.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201648-22] Антић & Кецмановић 2016, стр. 48.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201649-23] Антић & Кецмановић 2016, стр. 49.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201650-24] Антић & Кецмановић 2016, стр. 50.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201652-25] Антић & Кецмановић 2016, стр. 52.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201653-26] Антић & Кецмановић 2016, стр. 53.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201654-27] Антић & Кецмановић 2016, стр. 54.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201655-28] Антић & Кецмановић 2016, стр. 55.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201656-29] Антић & Кецмановић 2016, стр. 56.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201657-30] Антић & Кецмановић 2016, стр. 57.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201658-31] Антић & Кецмановић 2016, стр. 58.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201660-32] Антић & Кецмановић 2016, стр. 60.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201661-33] Антић & Кецмановић 2016, стр. 61.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201662-34] Антић & Кецмановић 2016, стр. 62.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201663-35] Антић & Кецмановић 2016, стр. 63.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201664-36] Антић & Кецмановић 2016, стр. 64.

[37] „ИСТОРИЈА”. Епархија Захумско-херцеговачка и приморска (на језику: српски). Приступљено 2025-11-15.

[38] qcentar.com. „Историјат”. www.eparhijazt.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-15.

[39] „БОРБА ЗА ВЕРУ - Политичко-верска активност Ватикана на Балкану (1. део)”. borbazaveru.info. Приступљено 2025-11-15.

[40] „Јанчићева буна - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 2025-11-16.

[41] Миљковић, Иван (2021-03-10). „Поп-Јовичина буна”. Ризница (на језику: српски). Приступљено 2025-11-17.

[42] „Петар Поповић Пеција”. УСИ "Др Милан Васић" (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-18.

[43] Раковић, др Александар (2015). Срби и религијски интервенционизам. Београд: Хришћански културни центар Др Радован Биговић. стр. 111—113. ISBN 978-86-85273-31-5.

[:0-44] а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Secure Verification” (PDF). nardus.mpn.gov.rs. Приступљено 2025-11-21.

[:1-45] а ^б ^в Новаковић, Драган (2006). „ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ВРЕМЕ АУСТРОУГАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ” (PDF). Историјски записи, година LXXIX, 1-4/2006. Приступљено 2025-12-11. line feed character у |title= на позицији 35 (помоћ)

[46] „Српска енциклопедија”. srpskaenciklopedija.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-12-11.

[47] Бурзановић, Славко (2013). „Италија и Црна Гора у Анексионој кризи 1908-1909.” (PDF). Историјски записи, година LXXXVI, 1-2/2013. Приступљено 2025-12-12. line feed character у |title= на позицији 20 (помоћ)

[48] (2019-02-26). „ANEKSIONA KRIZA – turska prodaja Bosne i Hercegovine” (на језику: бошњачки). Приступљено 2025-12-12.

[49] „Операције Ужичке војске у првом светском &#10”. Баштина Ужица (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-13.

[50] „Secure Verification” (PDF). dais.sanu.ac.rs. Приступљено 2025-12-13.

[51] „Девић: У Сарајево су 1918. прво ушли делови 14. пешадијског пука, а потом главнина на челу са Војводом Степом”. Све о Српској (на језику: српски). 2024-11-16. Приступљено 2025-12-13.

[52] Спаравало, Јоко (2010-12-30). „АГРАРНИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У ПЕРИОДУ ТУРСКЕ И АУСТРО-УГАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ И ЊИХОВО РАЗРЈЕШЕЊЕ АГРАРНОМ РЕФОРМОМ ОД 1919. ДО 1931. ГОДИНЕ” (PDF). Зборник радова Економског факултета, 2011, 5, стр. 31-50 — преко Економски факултет, Универзитет у Сарајеву, БиХ. line feed character у |title= на позицији 56 (помоћ); line feed character у |via= на позицији 20 (помоћ)

[53] Маловић, Гојко. „Установе аграрне реформе Краљевине Југославије 1919–1941” (PDF). Архивистика. line feed character у |title= на позицији 25 (помоћ)

[54] Yugoslavia. Opšta državna statistika (1932). Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31 januara 1921 god. Résultats définitifs du recensement de la population du 31 janvier 1921. University of Illinois Urbana-Champaign. Sarajevo : Državna štamparija.

[55] „DEFINITIVNI REZUTATI POPISA STANOVNIŠTVA OD 31 MARTA 1931 GODINE KNJIGA II PRISUTNO STANOVNIŠTVO PO VEROISPOVESTI” (PDF). publikacije.stat.gov.rs. Приступљено 2025-12-18. line feed character у |title= на позицији 41 (помоћ)

[56] Tito, Josip Broz (1945). Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe (на језику: енглески). Naprijed.

[57] Real Deal (2015-03-28), "Bosna će bit Bosna!" Josip Broz Tito, Приступљено 2025-12-23

[FOOTNOTEЛогос2019127-128-58] Логос 2019, стр. 127-128.

[FOOTNOTEЛогос2019131-132_са_напоменом_438._О_томе_се_расправљало_и_14.10.1991._а_председник_Скупштине_БиХ_Момчило_Крајишник_објавио_је_крај_седнице_и_посланици_Срби_су_отишли_из_Скупштине._Без_Срба,_састанак_је_настављен_после_поноћи_15.10.1991._уз_присуство_потпредседника_Мариофила_Љубића_и_посланика_СДА_и_ХДЗ-а,_као_и_дела_посланика_опозиције._Они_су,_без_пристанка_посланика_СДС-а_усвојили_око_03:00,_15.10.1991._Резолуцију_о_суверености_Босне_и_Херцеговине_и_Меморандум_(Писмо_о_намјерама)-59] Логос 2019, стр. 131-132 са напоменом 438. О томе се расправљало и 14.10.1991. а председник Скупштине БиХ Момчило Крајишник објавио је крај седнице и посланици Срби су отишли из Скупштине. Без Срба, састанак је настављен после поноћи 15.10.1991. уз присуство потпредседника Мариофила Љубића и посланика СДА и ХДЗ-а, као и дела посланика опозиције. Они су, без пристанка посланика СДС-а усвојили око 03:00, 15.10.1991. Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и Меморандум (Писмо о намјерама).

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016285-60] а ^б ^в Антић & Кецмановић 2016, стр. 285.

[FOOTNOTEЛогос2019133-134-61] Логос 2019, стр. 133-134.

[FOOTNOTEЛогос2019132,_134._У_августу_1992._Српска_Република_БиХ_преименована_је_у_Република_Српска-62] Логос 2019, стр. 132, 134. У августу 1992. Српска Република БиХ преименована је у Република Српска.

[FOOTNOTEЛогос2019132,_134-63] Логос 2019, стр. 132, 134.

[64] „Odluka o raspisivanju republičkog referenduma za utvrđivanje statusa BiH” (PDF). istinomjer.ba. Приступљено 2026-01-02.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016285-286-65] Антић & Кецмановић 2016, стр. 285-286.

[FOOTNOTEЛогос2019135,_138-139,_160._„Због_објављивања_одлуке_Савета_министара_ЕЗ_да_се_призна_независност_БиХ,_у_Бањалуци_се_састала_Скупштина_Републике_Српске_БиХ_и_на_седници_7.4.1992._донела_је_одлуку_о_проглашењу_Републике_Српске_БиХ_„независном”,_а_на_истој_седници_Скупштина_је_обавештена_да_су_Б._Плавшић_и_Н._Кољевић_поднели_оставке_на_места_у_Председништву_СР_БиХ“-66] Логос 2019, стр. 135, 138-139, 160. „Због објављивања одлуке Савета министара ЕЗ да се призна независност БиХ, у Бањалуци се састала Скупштина Републике Српске БиХ и на седници 7.4.1992. донела је одлуку о проглашењу Републике Српске БиХ „независном”, а на истој седници Скупштина је обавештена да су Б. Плавшић и Н. Кољевић поднели оставке на места у Председништву СР БиХ“.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016286-67] а ^б Антић & Кецмановић 2016, стр. 286.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016296-68] Антић & Кецмановић 2016, стр. 296.

[69] Симикић, Синиша (2024-12-15). „Зашто одбрамбено-отаџбински рат”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 2026-01-05.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016254-70] Антић & Кецмановић 2016, стр. 254.

[FOOTNOTEЛогос2019146._ЗНГ,_редовна_војска_Републике_Хрватске,_око_1.000_војника_(Хрвата_и_Бошњака)_са_тенковима,_прешла_је_из_Славонског_Брода_и_заузела_Босански_Брод._Наоружани_Хрвати_и_Бошњаци_у_селу_Сијековац_(_Босански_Брод)_у_ноћи_26._на_27.3.1992._убили_су_деветорицу_Срба_и_тако_започели_бројна_насиља_и_убиства_на_подручју_Босански_Брода_која_су_трајала_до_првих_дана_октобра_1992-71] Логос 2019, стр. 146. ЗНГ, редовна војска Републике Хрватске, око 1.000 војника (Хрвата и Бошњака) са тенковима, прешла је из Славонског Брода и заузела Босански Брод. Наоружани Хрвати и Бошњаци у селу Сијековац ( Босански Брод) у ноћи 26. на 27.3.1992. убили су деветорицу Срба и тако започели бројна насиља и убиства на подручју Босански Брода која су трајала до првих дана октобра 1992.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016305-72] а ^б ^в ^г Антић & Кецмановић 2016, стр. 305.

[FOOTNOTEЛогос2019154-155,_175-176._“ослобађањем_Которског_и_Јоховца_(9.6.1992)_град_је_постао_сигурнији"-73] Логос 2019, стр. 154-155, 175-176. “ослобађањем Которског и Јоховца (9.6.1992) град је постао сигурнији".

[FOOTNOTEЛогос2019147-74] Логос 2019, стр. 147.

[FOOTNOTEЛогос2019151-152_са_напоменом_572._„У_Општини_Бијељина_1991._било_је_скоро_97.000_становника._Од_тога_било_је_Срба_скоро_58.000_лица,_Југословена_више_од_4.000_лица,_а_Муслимана_више_од_30.000_лица“-75] Логос 2019, стр. 151-152 са напоменом 572. „У Општини Бијељина 1991. било је скоро 97.000 становника. Од тога било је Срба скоро 58.000 лица, Југословена више од 4.000 лица, а Муслимана више од 30.000 лица“.

[FOOTNOTEЛогос2019151-153-76] Логос 2019, стр. 151-153.

[FOOTNOTEЛогос2019159-160._После_договора_министара_спољних_дела_држава_ЕЗ_са_министром_спољних_дела_САД_Џејмсом_Бејкером,_Савет_министара_ЕЗ_на_састанку_у_Луксембургу_6.4.1992._године,_усвојио_је_декларацију_према_којој_од_7.4.1992._чланице_ЕЗ_треба_да_признају_Републику_БиХ_као_независну_државу-77] Логос 2019, стр. 159-160. После договора министара спољних дела држава ЕЗ са министром спољних дела САД Џејмсом Бејкером, Савет министара ЕЗ на састанку у Луксембургу 6.4.1992. године, усвојио је декларацију према којој од 7.4.1992. чланице ЕЗ треба да признају Републику БиХ као независну државу.

[78] „Добровољачка: Овако се десило” (на језику: српски). 2017-05-04. Приступљено 2026-01-05.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016305-306-79] Антић & Кецмановић 2016, стр. 305-306.

[FOOTNOTEЛогос2019169-80] Логос 2019, стр. 169.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016306-81] Антић & Кецмановић 2016, стр. 306.

[FOOTNOTEЛогос2019175-82] Логос 2019, стр. 175.

[FOOTNOTEЛогос2019176_и_напомене_723,_726._Председник_скупштине_општине_Бањалука_Предраг_Радић_рекао_је_да_је_тражио_одобрење_за_лет_авиона_на_линији_Бањалука-Београд_који_би_донео_лекове,_али_из_СБ_УН_добио_је_одговор_„да_се_обрати_Алији_Изетбеговићу_и_Фрањи_Туђману”._СБ_УН_није_одобрио_лет_који_би_донео_кисеоник_за_инкубаторе,_и_раствор_потребан_за_дијализу_бубрежних_болесника_у_Бања_Луци._Због_тога,_поред_беба,_умрло_је_неколико_лица_са_оболелим_бубрезима-83] Логос 2019, стр. 176 и напомене 723, 726. Председник скупштине општине Бањалука Предраг Радић рекао је да је тражио одобрење за лет авиона на линији Бањалука-Београд који би донео лекове, али из СБ УН добио је одговор „да се обрати Алији Изетбеговићу и Фрањи Туђману”. СБ УН није одобрио лет који би донео кисеоник за инкубаторе, и раствор потребан за дијализу бубрежних болесника у Бања Луци. Због тога, поред беба, умрло је неколико лица са оболелим бубрезима.

[FOOTNOTEЛогос2019175-177-84] Логос 2019, стр. 175-177.

[FOOTNOTEЛогос2019177-85] Логос 2019, стр. 177.

[FOOTNOTEЛогос2019176-178-86] Логос 2019, стр. 176-178.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016307-87] Антић & Кецмановић 2016, стр. 307.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016308-88] Антић & Кецмановић 2016, стр. 308.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016309-89] Антић & Кецмановић 2016, стр. 309.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016310-90] Антић & Кецмановић 2016, стр. 310.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016311-91] Антић & Кецмановић 2016, стр. 311.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016312-92] Антић & Кецмановић 2016, стр. 312.

[:2-93] а ^б Nikolić, Dr Kosta (2021). „UNIJA TRI REPUBLIKE. MIROVNI PLAN ZA BOSNU I HERCEGOVINU IZ 1993. GODINE, Institut za savremenu istoriju (Beograd)” (PDF). istorija20veka.rs. Приступљено 2026-01-05. line feed character у |title= на позицији 21 (помоћ)

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016313-94] Антић & Кецмановић 2016, стр. 313.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016314-95] Антић & Кецмановић 2016, стр. 314.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016315-96] Антић & Кецмановић 2016, стр. 315.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016316-97] Антић & Кецмановић 2016, стр. 316.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016321-98] а ^б Антић & Кецмановић 2016, стр. 321.

[99] РЕПУБЛИКА СРПСКА, МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (2020). „ПОПИС ЖРТАВА ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА - РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА” (PDF). rcirz.org. Приступљено 2026-01-10. line feed character у |title= на позицији 41 (помоћ)

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016322-100] Антић & Кецмановић 2016, стр. 322.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016323-101] Антић & Кецмановић 2016, стр. 323.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016339-102] Антић & Кецмановић 2016, стр. 339.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016340-103] Антић & Кецмановић 2016, стр. 340.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016341-104] Антић & Кецмановић 2016, стр. 341.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016342-105] Антић & Кецмановић 2016, стр. 342.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016343-106] Антић & Кецмановић 2016, стр. 343.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016344-107] Антић & Кецмановић 2016, стр. 344.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016345-108] Антић & Кецмановић 2016, стр. 345.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016346-109] Антић & Кецмановић 2016, стр. 346.

[110] „КОНАЧНА ОДЛУКА – Office of the High Representative” (на језику: српски). Приступљено 2026-01-17.

[111] Srna (2014-05-13). „Popović: Arbitraža za Brčko farsa vijeka”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2026-01-17.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016347-112] Антић & Кецмановић 2016, стр. 347.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016348-113] Антић & Кецмановић 2016, стр. 348.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016349-114] Антић & Кецмановић 2016, стр. 349.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016350-115] Антић & Кецмановић 2016, стр. 350.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016351-117] Антић & Кецмановић 2016, стр. 351.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016352-118] Антић & Кецмановић 2016, стр. 352.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016353-119] Антић & Кецмановић 2016, стр. 353.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016354-120] Антић & Кецмановић 2016, стр. 354.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016362-121] Антић & Кецмановић 2016, стр. 362.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016363-122] Антић & Кецмановић 2016, стр. 363.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016364-123] Антић & Кецмановић 2016, стр. 364.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016365-124] Антић & Кецмановић 2016, стр. 365.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016366-125] Антић & Кецмановић 2016, стр. 366.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016367-126] Антић & Кецмановић 2016, стр. 367.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016368-127] Антић & Кецмановић 2016, стр. 368.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016369-128] Антић & Кецмановић 2016, стр. 369.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016375-129] Антић & Кецмановић 2016, стр. 375.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016371-130] Антић & Кецмановић 2016, стр. 371.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016376-131] Антић & Кецмановић 2016, стр. 376.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016377-132] Антић & Кецмановић 2016, стр. 377.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016378-133] Антић & Кецмановић 2016, стр. 378.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016379-134] Антић & Кецмановић 2016, стр. 379.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016381-135] Антић & Кецмановић 2016, стр. 381.

[136] Srpska, RTRS, Radio Televizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of. „Ko zvecka oružjem u BiH? Sefer Halilović prijeti ratom ako Srpska održi referendum (VIDEO)”. REPUBLIKA SRPSKA - RTRS. Приступљено 2026-01-21.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016382-137] Антић & Кецмановић 2016, стр. 382.

[138] Петровић, Рајко (2021). „ГЕОСТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ БРЧКО ДИСТРИКТА” (PDF). Институт за европске студије, Београд.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]