Историја Републике Српске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је дио серије о историји Републике Српске
Историја Републике Српске
Seal of Republika Srpska.svg

Република Српска је један од два државних субјеката који чине Босну и Херцеговину. Настала је током распада Југославије 1992. године, а њене границе и статус државности се одређује Дејтонским мировним споразумом 1995. године.

Стари век[уреди]

Предримски период[уреди]

Територија данашње Републике Српске настањена је од времена неолита. У раном бронзаном добу дотадашњу неолитску популацију су заменила ратоборнија племена, позната као Илири.

Подручје данашње Босне и Херцеговине насељавало је дванаест од шеснаест илирских плменена који су живјели у римској провинцији Далмацији.[1] , као што су Бреуци, Осеријати, Сардеати, Мезеји, Деури, Наренси, Глиндитиони, Аутаријати, Даорси. Касније се на ове простора са севера насељавају и Келти. Јужни делови данашње Републике Српске улазили су у састав Илирске краљевине.

Римски период[уреди]

За време владавине Октавијана Августа илирске земље постају римска провинција Илирик.

После слома Батоновог устанка, десете године после Христа, провинција Илирик је подељена:

Поред поменутог Сербинума, значајнији римски градови на подручју данашње Републике Српске били су: Кастра (Бања Лука), Ад Ладиос (Трн), Сарнаде (Пецка), Леусаба (Хан Бунари), Ад Басанте (Шамац), Салдае (Брчко), Аргентариа (Сребреница), Азизиум (Гацко), итд.

Средњи век[уреди]

Распрострањеност хришћанских храмова у средњовековној Босни и Захумљу

Период сеобе народа[уреди]

Римско царство губи контролу над Панонијом и Далмацијом 455. године и ове територије запоседају Остроготи. Остроготе су победили Византинци 553. године тако да Далмација постаје део Византије. У исто време, северни делови данашње Републике Српске улазе у састав Лангобардске државе, а касније у састав Аварског каганата.

Прве српске државе[уреди]

Словени су се населили на овом подручју у 6. и 7. веку. Срби су се доселили у другом словенском таласу (после 626. године).

У 9. веку велики део територије данашње Републике Српске био је део Србије. Према најшире прихваћеном мишљењу, западна граница Србије у то време била је река Врбас (према другом мишљењу, граница је била река Уна). У исто време, на јужном делу територије данашње Републике Српске, постојале су независне српске државе: Захумље и Травунија (Требиње). Владари Србије у 9. веку били су: Властимир, који је победио Бугаре 850. године и Мутимир, који је владао до 890. године. Мутимир је имао три сина наследника: Прибислава, Брана и Стефана.

Владар Србије, Петар Гојниковић, владао је и деловима територије данашње Републике Српске. Петар Гојниковић је успео да одржи власт све до 917. године, када су га Бугари на превару ухватили и затворили у тамницу. Уз помоћ Бугарске, Србијом је владао Павле Брановић, све до 921. године. После њега, Србијом је владао Захарија Прибислављевић, унук владара Мутимира. Захарије је кратко владао. Бугари су покорили Србију 924. године.

Између 930. и 960. године источним деловима данашње Републике Српске, као и западним деловима данашње Србије, владао је српски кнез Часлав Клонимировић који је своју државу ослободио бугарске власти и признао врховну власт Византије.

Дукљанска држава[уреди]

Краљ Константин Бодин, владар Дукље (1081–1101)
Стефан Драгутин, сремски краљ

После 1034. године, српски кнез Стефан Војислав завладао је областима Скадра, Дукље, Травуније и Захумља.

Владар Дукље, кнез Михаило, син Стефана Војислава, прогласио је независност од Византије пре 1077. године, а поред Дукље, Михаило је владао и Захумљем (Херцеговином). Римски папа крунисао је Михаила као краља Србије. Михаилов син, Константин Бодин, прикључио је својој држави Рашку и велики део Босне, односно данашње Републике Српске, после 1083. године. У Рашкој и Босни поставио је за владаре два своја жупана: Вукана и Марка.

Србија Немањића и Бановина Босна[уреди]

Рашки жупан Деса припојио је Рашкој Дукљу и Травунију после 1162. године. На рашком престолу, Десу је 1170. године заменио његов брат, Стефан Немања, родоначелник владарске династије Немањића. Поред Рашке, Стефан Немања је владао Дукљом, Травунијом, Захумљем и Метохијом. И каснији владари из династије Немањића су наставили да владају на овим територијама.

Босанска држава формирана је у време бана Кулина (1180—1204), а у ово доба обухватала је и мали део територије данашње Републике Српске (подручје Романије), док су јужни делови територије данашње Републике Српске (Херцеговина) били у саставу Србије, а северни и западни делови (Семберија, Посавина, Босанска Крајина) у саставу Угарске. На подручјима под угарском управом постојале су у 13. веку покрајине (бановине) под називом Соли и Усора.

Између 1282. и 1316. године, српски краљ Драгутин владао је Сремском краљевином, која је обухватала делове територије данашње Србије (Доњи Срем односно Мачву, Браничево, Кучево, Златибор, итд), као и Усору и Соли на територији данашње Републике Српске. Резиденције краља Драгутина налазиле су се у градовима Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца) и Београду.

Босански бан, Стефан II Котроманић (1322—1353), прикључио је Босни територију Соли, Усору, Доње Крајеве и Хум, па тиме и велики део територије данашње Републике Српске долази под његову власт.

Распад Српског царства и Краљевина Босна[уреди]

Стефан Томаш, краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна
Стефан Томашевић

Пре 1363. године, источним деловима територије данашње Републике Српске владао је кнез Војислав Војиновић. После њега, том облашћу владао је жупан Никола Алтомановић (1367—1373). Њега су заједнички поразили српски кнез Лазар Хребељановић и босански бан Стефан Твртко I Котроманић, а затим поделили његове територије.

Стефан Твртко I Котроманић, босански бан између 1353. и 1377. године, још више је проширио територију Босне. Босни је прикључио Горње Подриње, Требиње, као и територије на западу. Самим тим што је у саставу своје земље имао и један део земаља династије Немањића, и што је Немањићима био род, по наследним правима и обичајима Твртко се крунисао за краља Срба, Босне и Приморја. Твртка је крунисао један српски митрополит у манастиру Милешева, на гробу Светог Саве, а крунисан је круном краља Стефана Првовенчаног, првог краља из династије Немањића, 1377. године. Од крунисања, Твртко је носио и име Немањића.

Око 1412. године, највећим делом Краљевине Босне и западним делом територије данашње Републике Српске владао је херцег Хрвоје Вукчић Хрватинић, а источним кнез Павле Раденовић. Под влашћу Павла Раденовића су се налазили Требиње, Билећа, Вишеград, итд. Другим деловима Херцеговине владао је војвода Сандаљ Хранић Косача.

Око 1423. године, рудник и град Сребреница припадали су Српској деспотовини, којом је владао Стефан Лазаревић. Између 1428. и 1439. године, у Српској деспотовини су се, поред Сребренице, налазили Бијељина и Зворник. Ове територије су поново припадале Српској деспотовини између 1455. и 1459. године.

Стефан Вукчић Косача се супротставио босанском краљу Стефану Томашу и основао Војводство Светог Саве којим је самостално владао. Године 1448. у манастиру Милешеви је проглашен за херцега од Светог Саве. По њему је, касније, територија којом је владао добила име Херцеговина.

Пад под турску власт[уреди]

Син босанског краља Стефана Томаша, Стефан Томашевић, венчао се са ћерком деспота Србије, Лазара Бранковића, 1459. године. Томашевић тада постаје деспот Србије, и тиме је поред Босне његова владарска породица завладала и Србијом, што је фактички представљало уједињење Босне и Србије. Међутим, владавина над Србијом му је потрајала само два месеца. Стефан Томашевић је морао да побегне из Србије пред Турцима, а Србија пада под турску власт.

Последњег босанског краља, Стефана Томашевића, убили су Турци 1463. године, а Босна тада потпада под турску власт. Херцеговина пада под турску власт нешто касније, 1482. године. У ово доба, северни делови територије данашње Републике Српске били су под управом Угарске, а на овим подручјима постојале су Сребреничка и Јајачка бановина. У 16. веку ће и ове територије доћи под турску власт.

Турска и хабзбуршка управа[уреди]

Манастир Тврдош саграђен 1509. године
Мехмед-паша Соколовић

Турска управна подела и исламизација[уреди]

У време османске власти, територија данашње Републике Српске била је део Босанског пашалука, који је био подељен на санџаке. Од санџака би било значајно поменути Босански, Херцеговачки и Зворнички санџак, који су најдуже постојали, а основани су пре Босанског пашалука. Током турске владавине, велики број Срба је прихватио исламску веру. Један од најпознатијих исламизованих Срба био је велики турски везир Мехмед-паша Соколовић, пореклом из Босне, чијом је заслугом обновљен рад Пећке патријаршије 1557. године. Други члан породице Соколовић, Ферхат-паша, постао је 1580. године први паша или гувернер Босне. Турска власт на овим територијама је трајала све до 1878. године.

Први српски устанак и Херцеговачки пашалук[уреди]

Током Првог српског устанка источни делови данашње Републике Српске повремено су улазили у састав Карађорђеве Србије.

Године 1833. основан је Херцеговачки пашалук, посебна турска покрајина потпуно одвојена од Босанског пашалука.

Херцеговачки устанак и аустроугарска власт[уреди]

Године 1875. године букнуо је устанак у Херцеговини против турске власти.

После 1878. године, територија Босне и Херцеговине, односно данашње Републике Српске, долази под управу Аустроугарске. Крај турске владавине Срби су дочекали као најбројнија етничка заједница Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1879. године у Босни и Херцеговини је било: Срба (43%), Муслимани (39%), Хрвата (18%). За време Аустроугарске управе постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица.

Југословенска држава[уреди]

Споменик краљу Петру I Карађорђевићу у Бијељини

Период Краљевине Југославије[уреди]

После слома Аустроугарске, 1918. године, територија данашње Републике Српске постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. године, постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1922. и 1929. године, постојала је Врбаска област, којом се управљало из Бање Луке, да би 1929. године била формирана Врбаска бановина као покрајина Краљевине Југославије, чији је главни град била Бања Лука. Национални састав становништва Врбаске бановине био је следећи: Срби (58%), Муслимани (24%), Хрвати (17%).[тражи се извор] Поред Врбаске бановине, која је обухватала западне делове данашње Републике Српске, постојале су и Дринска и Зетска бановина, које су обухватале источне делове данашње Републике Српске. И у овим бановинама је српско становништво било већинско. Формирањем Бановине Хрватске 1939. године, мањи северни део данашње Републике Српске је укључен у ову бановину. Тада су изнети и предлози за формирање нове Бановине Србије, у коју би ушао и највећи део данашње Републике Српске, али они никада нису реализовани.

Други светски рат[уреди]

После пропасти Краљевине Југославије 1941. године, територију данашње Републике Српске су окупирали немачки, италијански и хрватски фашисти. Врбаска бановина је укинута, а територија данашње Републике Српске прикључена такозваној Независној Држави Хрватској. Окупатори су починили бројне злочине над српским становништвом, а посебно много Срба је страдало у злогласном логору Јасеновац. Тадашњи председник квислиншке владе окупиране Србије, Милан Недић, је 1943. године предложио проширење граница Србије, које би обухватиле и највећи део данашње Републике Српске, али овај предлог није прихваћен од стране Нацистичке Немачке.

Социјалистичка Југославија[уреди]

После Другог светског рата, 1945. године, територија данашње Републике Српске постаје део Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, једне од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Срби су све до 1971. године представљали најбројнију етничку групу у Босни и Херцеговини. Према попису становништва из 1961. године, Срби су чинили 43% становништва и имали су у власништву око 64% територије ове републике. Од 1971. године, најбројнија етничка заједница у Босни и Херцеговини су Муслимани (Бошњаци).

Период после распада Југославије[уреди]

Потписивање Дејтонског споразума 1995. године
Заклетва војника Војске Републике Српске 2001. године на Војном полигону Мањача

Формирање Републике Српске[уреди]

У току распада Југославије, проглашено је пет српских аутономних области на подручју СР Босне и Херцеговине: САО Босанска Крајина, САО Семберија, САО Романија, САО Херцеговина и САО Северна Босна. Ове области ће се затим ујединити у јединствену републику. Српска Република Босна и Херцеговина проглашена је 9. јануара 1992. године, док је 28. фебруара донет Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република је проглашена делом југословенске федералне државе.

Када је крња влада СР Босне и Херцеговине 5. априла 1992. године прогласила независност, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава 7. априла 1992. године одвајање од СР Босне и Херцеговине и останак у СФР Југославији. Име републике је промењено у Република Српска 12. августа 1992. године.

Рат у БиХ и Дејтонски споразум[уреди]

30. августа 1995. почиње НАТО бомбардовање Републике Српске.

После рата, који је трајао од 1992. до 1995. године, потписан је Дејтонски мировни споразум, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета, који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска је призната на 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине на 51%. Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Брчко дистрикта 2000. године, посед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0.5-1.0%.

Смањење ингеренција Републике Српске[уреди]

Током протеклих година, неке ингеренције Републике Српске изричито дефинисане дејтонским уставом и његовим анексима су пренесене на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе — оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савета, итд).

По Уставу РС, главни град Републике Српске је Сарајево, док је de facto то Бања Лука (седиште Владе, Народне скупштине, Уставног суда, Врховног суда, итд).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Антић, Чедомир; Кецмановић, Ненад (2015). Историја Републике Српске (1 изд.). Београд: SAS Intelligence, Српска књижевна задруга. 
  • Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, Београд — Нови Сад, 1998.
  • Славко Вејиновић, Срби у дијаспори у прошлости и садашњости, Нови Сад, 1999.
  • Владимир Ћоровић, Политичке прилике у Босни и Херцеговини, Београд, 1939.
  • Лазар Шебек, Стари Срби, Издавач: Крим, Београд.
  • Све српске мапе — од шестог века до Париза, Специјално издање БЛИЦА, децембар 1995. године.
  • Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
  • Томислав Богавац, Нестајање Срба, Ниш, 1994.
  • Лазо М. Костић, Чија је Босна, Нови Сад, 1999.
  • Петар Н. Гаковић, Прилози за историју и етнографију Босне, настанак богумила, исламизација Босне, поријекло Срба на сјеверозападу; Босна вилајет, Београд, 2005.
  • Мирослав Лазански, Истина о Српској, Београд, 2001.
  • Радован Самарџић, Сеобе у српској историји (време туђинске власти, до 1739), Београд.
  • Сеобе српског народа од 14. до 20. века, зборник радова посвећен тристагодишњици сеобе Срба, Београд, 1990.
  • Српски народ у другој половини 14. и у првој половини 15. века, Зборник радова посвећен петстогодишњици Косовске битке, Београд, 1989.
  • Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књиге 1-6, Београд, 2005-2006.
  • Драган Брујић, Водич кроз свет Византије, Београд, 2004.
  • Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства — Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999.
  • Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970.
  • Денис Шехић — Демир Шехић, Историјски атлас Света, Београд, 2007.
  • The Times History of Europe, Times Books, London, 2002.
  • Richard Overy, The Times History of the 20th Century, Times Books, London, 2003.
  • Крестић, Василије (2017). Великохрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину. Београд: САНУ. 

Спољашње везе[уреди]