Katarina Mediči

Katarina Mediči
Katarina Mediči
Lični podaci
Datum rođenja	(1519-04-13)13. april 1519.
Mesto rođenja	Firenca,
Datum smrti	5. januar 1589.(1589-01-05) (69 god.)
Mesto smrti	Bloa,
Porodica
Supružnik	Anri II Valoa
Potomstvo	Fransoa II Valoa, Elizabeta Valoa, Claude of Valois, Louis of Valois, Šarl IX Valoa, Anri III Valoa, Margareta od Valoa, Fransoa, vojvoda od Anžua, Victoria of Valois, Žana od Valoa
Roditelji	Lorenco de Mediči, vojvoda Urbina Madlen de la Tur od Overnje
Dinastija	Mediči

Katarina Mediči (ital. Caterina Maria Romula de’ Medici, franc. Catherine de Médicis; Firenca, 13. april 1519 — Bloa, 5. januar 1589) je bila francuska kraljica koja je vladala u doba verskih ratova u Francuskoj (16. vek). Katarina je bila kći vojvode Lorenca II Medičija (1492—1519), vojvode Urbina, i Madlene de la Tur od Overnje (1495—1519). Oba roditelja su joj umrla nekoliko nedelja posle njenog rođenja. Od njih je nasledila titule kontese Overnje i vojvotkinje Urbina. Odrasla je u Italiji. Udala se 1533. godine za budućeg kralja Francuske Anrija II kada je imala 14 godina. Kraljica Francuske postala je 1547. godine. Imala je desetoro dece, od kojih je troje umrlo kao novorođenčad. Tri poslednja francuska kralja iz dinastije Valoa, Fransoa II (1559—1560), Šarl IX (1560—1575), Anri III (1575—1589), bili su sinovi Katarine Mediči.

Njena najstarija kći, Elizabeta, postala je žena španskog kralja Filipa II, a najmlađa preživela kći, Margareta (poznata kao kraljica Margo), udala se za protestanta Anrija od Navare, koji će kasnije postati francuski kralj Anri IV po liniji ovog braka. Sva njena deca, osim Margarete, bila su bolešljiva, tako da je ona u dugom periodu, posle smrti supruga 1559. godine kada je postala regent, bila de fakto vladar Francuske. Posle čitanja Nostradamusovog almanaha za 1555. godine, koji je pominjao opasnosti za kraljevsku porodicu, postala je njegov veliki poštovalac. Pozvala ga je u Pariz da izradi horoskope za nju i njenu decu. Dala mu je funkciju kraljevog savetnika i lekara.

Za vreme vladavine Katarine Mediči, avgusta 1572. godine, u Parizu i širom Francuske odigrao se masakr protestantskih plemića, u istoriji poznat kao Vartolomejska noć. U to vreme smatralo se da je kraljica direktno odgovorna za masakr. Ona se javno trudila da se distancira od ovog masakra i od verskog rata koji je usledio. Sve vreme je nastojala da održi autoritet kraljevske vlasti u uslovima haosa građanskog rata katolika i protestanata. Pored vladarske i političke uloge, Katarina Mediči je bila veliki mecena renesansne umetnosti.

Pojedini istoričari smatraju da se Katarina ne može kriviti za neke od najgorih odluka krune, mada se evidencija o njenoj nemilosrdnosti može naći u njenim pismima. U praksi, njen autoritet je uvek bio ograničen efektima građanskih ratova. Njena politika se stoga može smatrati očajničkim merama kako bi se monarhija Valoa zadržala na tronu po svaku cenu, a njeno pokroviteljstvo umetnosti kao pokušaj da se veliča monarhija čiji je prestiž bio u naglom padu. Bez Katarine, malo je verovatno da bi njeni sinovi ostali na vlasti. Godine tokom kojih su oni vladali su nazivane „dobom Katarine de Mediči”. Prema Marku Stredžu, jednom od njenih biografa, Katarina je bila najmoćnija žena u Evropi šesnaestog veka.

Rođenje i vaspitanje

Đulio di Điulijano de Mediči, Papa Kliment VII, rad Sebastijano del Piomba, c.1531. Klement je smatrao Katarinine zaruke za Anri od Orleansa „najboljim zaručivanjem na svetu”.

Katarina Mediči je rođena 13. aprila 1519. u Firenci, Firentinska republika, kao Katarina Marija Romula de Mediči i bila je jedino dete Lorenca de Medičija, vojvode Urbina, i njegove supruge, Madlen de la Tur d’Overnja, grofice od Bulonja. Mladi par je stupio u brak tri godine ranije u Amboazu kao deo saveza između kralja Fransoe I Valoa i Lorencovog ujaka Pape Lava X protiv Maksimilijana I, cara Svetog rimskog carstva. Prema hroničaru iz tog vremena, kada je Katarina rođena, njeni roditelji su bili „zadovoljni kao da je bio dečak”.

U roku od mesec dana od rođenja Katarine, oba njena roditelja su preminula: Madlen je umrla 28. aprila od porodiljske groznice ili kuge, a Lorenco je umro 4. maja, pri čemu je njegova titula nad Urbinom vraćena Frančesku Marija I dela Rovere. Kralj Fransoa je želeo da Katarina bude odgajena na francuskom dvoru, ali Papa Leo je imao druge planove za nju i želeo je da je uda za Ipolita Medičija. Lav je postavio Katarinu za vojvotkinju Urbina, ali se veći deo tog vojvodstva pripojio papskoj državi, dozvoljavajući firenci da zadrži samo tvrđavu San Leo. Tek nakon Lavove smrti 1521. godine, njegov naslednik, Papa Hadrijan VI, vratio je vojvodstvo njegovom zakonskom nasledniku Frančesku Mariji.

O Katarini seprvo brinula njena majka po ocu, Alfonsina Orsini, a nakon njene smrti 1520. godine starateljstvo nad Katarinom preuzima njena tetka, Klarisa de Mediči. Smrt pape Lava 1521. godina je na kratko prekinula vlasti porodice Mediči, sve dok 1523. godine kardinal Đulio de Mediči nije izabran za papu i poneo novo ime papa Kliment VII. Tad je Klement smestio Katarinu u palatu Mediči u Firenci.

1527. godine porodica Mediči je zbačena sa vlasti u Firenci od strane frakcije kardinala Silvija Paserinija, a Katarina je uzeta kao taoc i smeštena u samostan. tamo je bila tri godine, dok se grad posle opsade nije predao 12. avgusta 1530. godine, kada je papa Kliment pozvao Katarinu da mu se pridruži u Rimu.

Brak

Prilikom jedne posete Rimu, mletački izaslanik je opisao Katarinu kao devojku niskog rasta, mršavu i bez delikatnih crta lica, ali poseduje isturene oči, svojstvene porodici Mediči. Bilo je dosta prosaca koji su stajali u redu za Katarininu ruku, uključujući i Džejmsa V od Škotske, koji je poslao 1530. godine vojvodu od Albanija da ugovori brak, ali do toga nije došlo. Tri godine kasnije, 1533. godine Fransoa od Francuske je ponudio svog drugog sina, Anrija II Valoa, na šta je papa Klement pristao.

Veliko venčanje i svadbeni bal je održan u Marseju 28. oktobra 1533. godine kad su oboje mladenaca imali po 14 godina. Smrt Katarininog strica, pape Klementa 25. septembra 1534. godine je potkopala Katarinin položaj na francuskom dvoru. Sledeći papa, Alesandro Farneze izabran je 13. oktobra i uzeo titulu pod imenom Pavle III i on nije želeo da nastavi obavezu prethodnog pape Klementa i odbio da plaća veliki raz, čime je raskinuo savez sa Francuskom. Princ Anri nije pokazivao interesovanje za Katarinu kao ženu i u prvih 10 godina braka nisu imali ni jedno dete. Pored ljubavnica Anri je imao i kraću vezu sa Filipom Duci 1537. godine koja mu je i rodila ćerku, koju je on priznao. Ubrzo je Anrijev stariji brat, Fransis umro kada je posle tenisa dobio groznicu i Anri postaje naslednik prestola. Tad se i povećao pritisak na par da dobiju naslednika, dok Katarina konačno 19. januara 1544. godine nije rodila sina, koji je nazvan po kralju Fransoi. U narednim godinama Katarina nije imala ponovnih problema da zatrudni i rodila Anriju još osmoro dece.

Kada je 31. marta 1547. godine umro kralj Fransoa I, Katarina postaje francuska kraljica, a krunisanje je obavljeno 10. juna 1549. godine u bazilici Sen Deni.

Kraljica Francuske

Katarina kao kraljica nije imala nikakav politički uticaj. Delovala je kao regent tokom muževljevog odsustva, ali su ovlašćenja bila samo formalna.

4. aprila 1559. godine kralj Anri je potpisao mir sa Svetim rimskim carstvom, čime je okončan dug period ratovanja sa Italijom. Ugovor je zapečaćen veridbom njegove i Katarinine ćerke, tinejdžerke Elizabete sa Filipom II španskim. Njihovo petodnevno venčanje je bilo u Parizu 22. juna 1559. godine. Venčanje je bilo praćeno raznim ceremonijama, balovima i nadmetanjima na kojima je učestvovao i sam kralj Anri. Anri je posle niza pobeda u borbi konjima sa kopljem pobedio druge vojvode, ali je izgubio od mladog grofa od Montgomerija, Gabrijela koji je uspeo kralja da izbaci iz sedla. Anri je insistirao da opet jaše protiv njega, ali je sledeći put imao još manje sreće. Grofovo koplje je povredilo kralja Anrija kad ga je udarilo u šlem i razbilo se. Kralj je zatim prenet u zamak Turnel gde mu je iz lica i glave izvučeno pet krhotina, od kojih je jedna probila oko i mozak. Narednih deset dana je kraljevo stanje variralo, ali je polako izgubio vid, govor, ali i razum i ubrzo je umro 10 jula. 1559. godine u 40. godini života. Nakon toga Katarina za svoj amblem uzima slomljeno koplje sa rečima ’’od ovoga dolaze moje suze i bol’’ i nosila je crninu u znak sećanja na Anrija.

Kraljica majka

Vladavina Fransoe II

Nakon očeve smrti Fransoa II postaje kralj sa petnaest godina. U onome što je predstavljalo državni udar kardinal od Lorene i vojvoda Fransoa od Giza, čija se nećaka Meri, kraljica Škotske, udala za Fransou II godinu dana ranije su preuzeli vlasti dan nakon smrti Anrija i ubrzo se preselili u palatu Luvr sa mladim parom. Katarina nije imala prava na ulogu u Fransoavljevoj vladi jer se smatralo da je on dovoljno star da sam vlada, ali su njegovi službeni akti počinjali rečima: „To je zadovoljstvo kraljice, moje gospođe-majke, a ja takođe odobravam svako njeno mišljenje, zadovoljan sam i zapovedam da...“ Katarina nije oklevala da iskoristi svoj novi autoritet i jedan od njenih prvih postupaka je bio da primora Anrijevu ljubavnicu Dajanu de Poatje da preda krunske dragulje i vrati dvorac Šenonso koji je dobila od Anrija kao njegova ljubavnica.

U junu 1560. godine Mišel de Hopital je imenovan za kancelara Francuske, koji je sa Katarinom blisko sarađivao u odbrani zakona pred sve većom anarhijom u državi koji su stvorili konzervativni političari koji su vodili borbe i proterivali protestante. Lord Konde je u jesen 1560. godine podigao vojsku i počeo da napada protestantske gradove na jugu. Kad je završio kampanju i vratio se, Katarina je naredila njegovo zatvaranje i nakon suđenja je osuđen na smrt za krivična dela protiv krune.

Kada se kralj Fransoa II razboleo od infekcije u uhu i kada je Katarina shvatila da postoji velika šansa da kralj umre ona je sklopila pakt sa Antoanom de Burbonom koji će se odreći prava na reagenstvo budućeg kralja Šarla IX u zamenu za oslobađanje njegovog brata Kondea. Kao rezultat toga, kada je Fransoa umro 5. decembra 1560. godine savet je imenovao Katarinu za guvernera Francuske nakon čega ona dobija velika ovlašćenja.

Vladavina Šarla IX

Šarl IX je postao kralj sa svojih deset godina i Katarina ga je u početku držala blizu sebe. Ona je odlučivala o politici i kontrolisala državni posao i pokroviteljstvo, ali sa svojim ovlašćenjima nije bila u poziciji da kontroliše državu u celini, koja je bila na ivici građanskog rata. U mnogim delovima francuske vladale su plemićke porodice, a ne francuska kruna.

U cilju smirivanja situacije Katarina je izdala januarski edikt 1562. godine, ali je marta iste godine u incidentu poznatom kao masakr kod Vasija vojvoda od Giza sa svojim ljudima napao protestante gde je ubijeno oko 70 protestanata, a još 100 ranjeno. On je nakon toga u Parizu dočekan kao heroj, dok su protestanti pozivali na osvetu. Ovaj masakr je bio fitilj koji je izazvao verske ratove u Francuskoj, a država je narednih 30 godina bila ili u građanskom ratu, ili oružanom primirju.

Mesec dana od masakra Luj de Burbon, princ Kondea i admiral Gaspar su podigli vojsku od 1.800 ljudi i sklopili savez sa englezima i krenuli da osvajaju gradove u Francuskoj. Pošto nisu hteli da odustanu kad su dobili upozorenje od Katarine ona je isto podigla vojsku i uzvratila opsadom Ruana koji su držali protestanti, koji su na kratko i osvojili. Ubistvo vojvode od Giza, koga je 18. februara 1563. godine ubio špijun aristokratskog poreka Poltrot de Mer, je uzazvalo aristokratsku krvnu osvetu koja je kasnijih godina još više komplikovala francuske građanske ratove.

19. marta 1563. godine potpisan je edikt o pacifikaciji koji je okončao verski rat.

Hugenoti

17. avgusta 1563. godine Šarl IX je proglašen punoletnim u parlamentu, ali je pokazivao vrlo malo interesovanja za vladavinom. Katarina je vodila i razgovore sa protestantskom kraljicom Huanom od Navare, ali i sa drugim zvaničnicima kako bi prevazišli nesuglasice i ojačali lojalnost kruni. Čak je i sa Osmanskim carstvom imala pregovore na ovu temu, ali nije uspela da ih zainteresuje za neke konkretne korake. 27. septembra 1567. godine protestantske snage su pokušale kod Moa da iz zasede napadnu kraljevsku pratnju, što je izazvalo ponovni građanski rat. Rat jeste okončan Longžunskim mirom marta 1568., ali nije imao puno uticaja pošto su nemiri i krvoproliće nastavljeni.

Hugenotske protestantske snage su se povukle u utvrđenje La Rošel, svoje uporište na zapadnoj obali, gde su im se pridružili i Huana i njen petnaestogodišnji sin Anri IV. Pojedinačne borbe su bile nastavljene sve do avgusta 1570. godine, kada je kraljevska vojska ostala bez sredstava za finansiranje ratovanja i 8. avgusta je potpisan mir u Sen Žermenu, gde su protestanti dobili veće povlastice i status nego ikada pre toga.

Katarina je radila na tome da ojača dinastiju ugovorenim brakovia, pa je 1570. godine ugovorila ženidbu Šarla IX sa Elizabetom od Austrije, ćerkom Maksimilijana II, cara Svetog rimskog carstva.

23. i 24. avgusta se desio pokolj poznat kao Vartolomejska noć, kad je nekoliko hiljada hugenota ubijeno po nalogu Katarine posle većanja sa vođama katoličke stranke i uz kraljev pristanak. Progon i ubstva hugenota su trajala i narednih meseci, sve do septembra kad je Huana, da ne bi bila ubijena promenila veru i prihvatila rimokatoličku crkvu.

Vladavina Anrija III

Dve godine kasnije, Katarina se suočava sa novom krizom kad Šarl IX umire u svojoj dvadeset trećoj godini života, a dan pre toga je Katarinu imenovao za regenta, a posle par meseci Anri III dolazi u Francusku kako bi bio krunisan za kralja, koji je za razliku od svoje prethodne braće na presto došao kao odrastao čovek. Ipak se vremenom ispostavilo da nije bio mnogo zainteresovan za državne poslove, koje je većim delom i dalje obavljala Katarina. Dva dana nakon krunisanja Anri se oženio sa Lujzom od Lorene u februaru 1575. godine.

1576. godine Fransoa, Katarinin najmlađi sin se sa protestantskim prinčevima udružio protiv krune i kralja čime je ozbiljno ugrosio Anrijev presto, a maja meseca je Katarina popustila skoro svim hugenotskim zahtevima i smatralo se da je to bilo zbog toga što je taj dogovor kruni nametnuo Fransoa. 1584. godine Fransoa umire od tuberkoloze, a prema Salijskom zakoniku, po kojem samo muškarci mogu da se popnu na presto, hugenot Anri od Navare je postao budući naslednik francuske krune.

Katarinina uloga u novoj vladi je bila uloga diplomate i mnogo je putovala po kraljevstvu jačajući Anrijev autoritet i pokušavajući da spreči novi rat. Otišla je na osamnaestomesečno putovanje po jugu Francuske kako bi se susrela sa hugenotskim vođama i izgladila odnose kako ne bi došlo do rata, a njeni napori su joj doneli novo i veće poštovanje francuskog naroda.

Sa druge strane, mnogi rimokatolici su bili zgroženi Katarininim naporima da umiri hugenote i počeli su da formiraju svoje lokalne lige kako bi zaštitili svoju veru. Smrt prestolonaslednika 1584. godine podstakla je vojvodu od Giza da preuzme vođstvo Katoličke lige. Planirao je da blokira nasledstvo Anrija od Navare i umesto toga na tron postavi Anrijevog katoličkog strica kardinala Šarla de Burbona. U tu svrhu je regrutovao katoličke prinčeve i potpisao ugovor sa špancima za rat protiv jeretika. Anri nije bio u stanju da se istovremeno bori i protiv katolika i protestanata, pa se u Nemurskom ugovoru potpisanom 7. jula 1585. godine bio primoran da popusti svim zahtevima Katoličke Lige. Naredne godine su za Katarinu bile dosta izazovne i pune problema i sa Katoličkom ligom i sa protestantima.

5. januara 1589. godine Katarina je umrla u šezdeset devetoj godini, najverovatnije od pleuritisa, infekcije na plućima. Pošto su Pariz držali neprijatelji krune ona je privremeno sahranjena u Blou, a kasnije su njeni posmrtni ostaci prebačeni u baziliku Sen Deni u Pariz.

Porodično stablo

16. Piero the Gouty

8. Lorenco de Mediči

17. Lucrezia Tornabuoni

4. Pjero di Lorenco de Mediči

18. Jacopo Orsini, Lord of Monterotondo

9. Klarisa Orsini

19. Maddalena Orsini

2. Lorenco de Mediči, vojvoda Urbina

20. Carlo Orsini, Lord of Bracciano

10. Roberto Orsini, grof od Taljijakoca

21. Paola Orsini

5. Alfonsina Orsini

22. Amerigo Sanseverino, Count of Capaccio

11. Katarina Sanseverino

23. Margherita Sanseverino

1. Katarina Mediči

24. Bertran V od Overnje

12. Bertran VI od Overnje

25. Jacquette du Peschin

6. Žan III od Overnje

26. Georges de La Trémoïlle

13. Louise de La Trémoïlle

27. Catherine de L'Isle-Bouchard

3. Madlen de la Tur od Overnje

28. Louis, Count of Vendôme

14. Žan VIII, grof Vendoma

29. Jeanne de Laval

7. Jeanne de Bourbon-Vendôme

30. Louis de Beauvau, Seneschal of Anjou

15. Isabelle de Beauveau

31. Marguerite de Chambley

Literatura

• Babelon, Jean-Pierre (1998). „The Louvre: Royal Residence and Temple of the Arts”. Ur.: Lawrence D. Kritzman. Realms of Memory: The Construction of the French Past. III: Symbols. Prevod: Arthur Goldhammer. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10926-0. .
• Blunt, Anthony (1999). Art and Architecture in France: 1500–1700. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07748-3. .
• Brantôme, Pierre de Bourdeille. Illustrious Dames of the Court of the Valois Kings. Translated by Katharine Prescott Wormeley. New York: Lamb, 1912. OCLC 347527
• Bryson, David M. (1999). Queen Jeanne and the Promised Land: Dynasty, Homeland, Religion and Violence in Sixteenth-century France. Leiden and Boston, Massachusetts: Brill Academic. ISBN 978-90-04-11378-7. 
• Carroll, Stuart (2005). Noble Power During the French Wars of Religion: The Guise Affinity and the Catholic Cause in Normandy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02387-0. .
• Dimier, L. French Painting in the XVI Century. Translated by Harold Child. London: Duckworth, 1904. OCLC 86065266
• Frieda, Leonie (2005). Catherine de Medici. London: Phoenix. ISBN 978-0-06-074492-2. 
• Guy, John (2004). My Heart Is My Own: The Life of Mary Queen of Scots. London: Fourth Estate. ISBN 978-1-84115-752-8. .
• Hearn, Karen, ur. (1995). Dynasties: Painting in Tudor and Jacobean England, 1530–1630. New York: Rizzoli. ISBN 978-0-8478-1940-9. .
• Heller, Henry (2003). Anti-Italianism in Sixteenth-century France. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-3689-6. .
• Heritier, Jean. Catherine de' Medici. Translated by Charlotte Haldane. London: George Allen and Unwin, 1963. OCLC 1678642
• Holt, Mack P. (2005). The French Wars of Religion, 1562–1629. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54750-5. .
• Hoogvliet, Margriet (2003). „Princely Culture and Catherine de Médicis”. Ur.: Martin Gosman; Alasdair A. MacDonald; Arie Johan Vanderjagt. Princes and Princely Culture, 1450–1650. Leiden and Boston, Massachusetts: Brill Academic. ISBN 978-90-04-13572-7. .
• Jollet, Etienne (1997). Jean et François Clouet. Prevod: Deke Dusinberrelocation= Paris. Lagune. ISBN 978-0-500-97465-0. 
• Knecht, R. J (1998). Catherine de' Medici. London and New York: Longman. ISBN 978-0-582-08241-0. .
• Knecht, R. J (2001). The Rise and Fall of Renaissance France, 1483–1610. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-22729-8. .
• Lee, Carol (2002). Ballet in Western Culture: A History of Its Origins and Evolution. London: Routledge. ISBN 978-0-415-94256-0. .
• Manetsch, Scott Michael (2000). Theodore Beza and the Quest for Peace in France, 1572–1598. Leiden and Boston, Massachusetts: Brill Academic. ISBN 978-90-04-11101-1. 
• Morris, T. A (1998). Europe and England in the Sixteenth Century. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-15040-8. .
• Neale, J. E. The Age of Catherine de Medici. London: Jonathan Cape, 1943. OCLC 39949296
• Pettegree, Andrew (2002). Europe in the Sixteenth Century. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-20704-7. .
• Strage, Mark (1976). Women of Power: The Life and Times of Catherine de' Medici. New York and London: Harcourt, Brace Jovanovich. ISBN 978-0-15-198370-4. 
• Sutherland, N. M. (1966). Catherine de Medici and the Ancien Régime. London: Historical Association. OCLC 1018933. 
• Sutherland, N. M. (1962). The French Secretaries of State in the Age of Catherine de Medici. London: Athlone Press. OCLC 1367811. 
• Sutherland, N. M. (1973). The Massacre of St Bartholomew and the European Conflict, 1559–1572. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-13629-4. .
• Sutherland, N. M. (1984). Princes, Politics and Religion: 1547–1589. London: Hambledon Press. ISBN 978-0-907628-44-6. .
• Strong, Roy (1984). Art and Power: Renaissance Festivals, 1450–1650. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-247-9. .
• Thomson, David. Renaissance Paris: Architecture and Growth, 1475–1600. Berkeley. . University of California Press. 1984. ISBN 978-0-520-05347-2.  . Pristupljeno 21 March 2008.
• Tomas, Natalie R. (2003). The Medici Women: Gender and Power in Renaissance Florence. Aldershot, UK: Ashgate. ISBN 978-0-7546-0777-9. .
• Whale, Winifred Stephens (1914). The La Trémoille family. Boston: Houghton Mifflin. 
• Wilson, Ian (2003). Nostradamus: The Evidence. London: Orion. ISBN 978-0-7528-4279-0. .
• Wood, James B. (1996). The King's Army: Warfare, Soldiers and Society during the Wars of Religion in France, 1562–76. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55003-1. .
• Yates, Frances. The Valois Tapestries. 1959. . London: Routledge & Kegan Paul. 1999. ISBN 978-0-415-22043-9.  .
• Zerner, Henri. (2003). Renaissance Art in France. The Invention of Classicism. Prevod: Deke Dusinberre, Scott Wilson, and Rachel Zernerlocation= Paris. Flammarion. ISBN 978-2-08-011144-9. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak prevodilaca (veza).
• (jezik: francuski) Zvereva, Alexandra. Les Clouet de Catherine de Médicis.. Paris: Somogy, Éditions d'Art; Musée Condé, Château de Chantilly. 2002. ISBN 978-2-85056-570-0..
• Young, G.F. The Medici: Volume II. 1920. London: John Murray. OCLC 288522172

Spoljašnje veze

• Portreti Katarine Mediči Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. februar 2011)
• Catherine de Medici history
• Memoirs of Marguerite de Valois Full text at Gutenberg. Приступљено 27 March 2007.
• „Catherine de' Medici”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 5 (11 izd.). 1911. str. 528—539. 

•  „Catharine de' Medici”. New International Encyclopedia. 1905.