Klarinet

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Klarinet
Clarinet.jpg

Klarinet, skraćeno Cl., drveni duvački instrument sa jednostrukim (prostim) jezičkom od trske. Početni deo mu je usnik, kljunastog oblika, na čiju se ravnu stranu, preko ulaznog otvora cevi, naleže jezičak, učvršćen na donjem kraju ligaturom. Cev ima pet delova, koji se uvlače jedan u drugi, a završni je levkast (tzv. korpus) i po ivici optočen metalnim prstenom. Na cevi se nalazi veliki broj rupica, od kojih se jedan deo pokriva jagodicama prstiju, a ostali poklopcima (tzv. klapnama) koje se pokreću složenim sistemom poluga. Mehanizam savremenog klarineta je veoma usavršen, kao i izvođačka tehnika, tako da on spada među najvirtuoznije instrumente po lakoći s kojom se mogu izvoditi i krajnje brzi i složeni tonski pokreti. Raspon izvodljivih tonova mu je dosta veliki, a sam ton je bogat i izražajan, podesan za vrlo različite muzičke karaktere. Posebna odlika klarineta je širok raspon glasnoće – od skoro jedva čujnog zvuka do vrlo prodornog, naročito u visokim tonovima. Najdublji registar, tzv. šalmajski, veoma je osoben po tamnoj i dramatičnoj zvučnosti. S obzirom na sve ovo, klarinet je među duvačkim instrumentima najsvestraniji, pa mu se i u orkestru često dodeljuju istaknute uloge, solistička literatura je dosta bogata, nalazi mesta u kamernim ansamblima, vodeći je melodijski instrument u duvačkim orkestrima, a posebno značajnu ulogu ima u džezu.

Pisani obim klarineta

Najdalje poreklo klarineta seže do instrumenata sa trščanim jezičkom – u staroj Grčkoj (aulos), pa i ranije, u Egiptu i drugde. Savremeni klarinet se razvio krajem 17. veka, usavršavanjem jedne vrste šalmaja. Već u 18. veku je (npr. kod Mocarta bogato korišćen, a ušao je u klasičan orkestarski sastav. Tehnički je usavršen tokom 19. veka, kada su ga rado koristili kompozitori romantičari.

Klarinet se gradi u tri osnovna registarska oblika: B Klarinet (Clarinetto in Si♭) koji zvuči veliku sekundu niže od zapisanog, A Klarinet (ital. Clarinetto in A) koji zvuči malu tercu niže od zapisanog, i ređe korišćen C Klarinet (ital. Clarinetto in Do) koji zvuči kako je zapisano.

Istorija klarineta[uredi]

Johan Kristof Dener, graditelj drvenih duvačkih instrumenata, i pronalazač klarineta, počeo je oko 1690. god. da usavršava stari srednjevekovni instrument šalmo i 1696. god. u Nirnbergu konstruisao je prvi kalrinet. U srednjem veku šalmo je bio veoma rasprostranjen instrument u zapadnoj Evropi. Registar šalmoa odgovara današnjim osnovnim tonovima klarineta. Prvi klarinet je bio primitivan, imao je samo sedam rupica i 2 klapne. U svom kasnijem radu Dener je uspeo da usavrši instrument dodavanjem novih rupica i klapni. Pojava klapne (registar dirka) blizu usnika klarineta omogućila je preduvavanje. Klarinet, za razliku od drugih duvačkih instrumenata koji preduvavaju u oktavu, preduvava u duodecimu, pošto harmonski gornji tonovi dolaze samo u neparnim alikvotnim tonovima. Oko 1750. god. francuski kompozitor Ramo uvodi klarinet u operski orkestar, a kasnije Gosek ga uvodi i u simfonijski orkestar. Naročitu zaslugu za usavršavanje mehanizma ima Teobald Bem, belgijski flautista koji je izmislio pokretljiv sistem klapni, koji je pored flaute primenjen i na drugim drvenim duvačkim insrumentima, pa i klarinetu.

Druge vrste klarineta[uredi]

Basethorn
Basset horn.png

Osim osnovna tri oblika, klarinet se javlja i u obliku malih klarineta koji se grade u više registarska oblika: in Eb koji zvuči malu tercu više od napisanog, in A♭ koji zvuči malu sekstu više, in F koji zvuči kvartu više i in D♭ koji zvuči malu sekundu više. Svi ovi klarineti su česti u proširenoj porodici klarineta, kao što je slučaj u vojnim orkestrima, a ređi u klasičnoj muzici (ipak, Rihard Štraus u operi Elektra traži sledeće klarinete: 1 Cl. in E♭, 4 Cl. in B, 2 Cl. contralti (basethorn), 1 Cl. basso).

Još jedan oblik klarineta je i basethorna ili kontralt klarinet (it. clarinetto contralto, corno di bassetto ili clarone, nem. Bassetthorn, fr. cor de basset, en. bassethorn, rus. басет-хорн) koji je retko u upotrebi, ali se ipak može naći kod Mocarta, Betovena, Riharda Štrausa i drugih.

Pisani obim basethorna

Ipak, najčešći registarski oblik klarineta koji se nalazi u klasičnom orkestru je bas-klarinet.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

Ostala izdanja[uredi]

  • Brun, Bruno: Izbor malih komada, Prosveta, Beograd, 1953.
  • Stefanović, Milenko: Laki komadi, Milivoj Ivanović, Beograd, 1970.
  • Eberst, Anton: Koncertni album za klarinet i klavir, Nota, Knjaževac, 1975.
  • Lazić, Radivoj: Vedri dani u muzičkoj školi, Savez društava muzičkih i baletskih pedagoga Srbije, Beograd, 1996.
  • Lazić, Radivoj: Raspevani klarinet 1 - 4, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
  • Lazić, Radivoj - Peričić, Vlastimir: Laki klarinetski dueti 1 i 2, Beograd, 1998.

Spoljašnje veze[uredi]