Komunistička partija Čilea

Komunistička partija Čilea Partido Comunista de Chile
Vođa	Giljermo Teljer
Sekretar	Lautaro Karmona
Osnivač	Luj Emilio Rekabaren
Osnovana	4. juna 1912 (Socijalističkoj radničkoj partiji Čilea) Dana 2. januara 1922 (Komunistička partija Čilea)
Prethodnik	Socijalistička partija Čilea
Sedište	Santijago de Čile Čile
Omladinski ogranak	Komunistička omladina Čilea
Broj članova (2022)	46.159
Ideologija	Komunizam, marksizam-lenjinizam, levi populizam
Politička pozicija	levica
Međunarodno članstvo	Kominterna (1922–1943) Forum Sao Paulo Bolivarski kongres naroda
Boje	crvena, žuta
Palata poslanika	12 / 155
Zastava stranke
Veb-sajt
http://www.pcchile.cl/

Komunistička partija Čilea (šp. Partido Comunista de Chile) je politička partija koja deluje u Čileu. Osnovana je 1912. godine. Program partije temelji se na idejama i mislima Karla Marksa i Vladimira Lenjina.

Istorija

Luj Emilio Rekabaren, osnivač i vođa Komunističke partije Čilea (1922 — 1924)

Miting u korist Socijalističke republike 1932. godine

Komunistička partija Čilea ima svoje korene u Socijalističkoj radničkoj partiji Čilea, osnovanoj 1912. godine. Članovi partije su na Trećem kongresu 2. januara 1922. godine prihvatili 21 uslov za pristup Kominterni. Slučaj čileanskih socijalista bio je redak primer da su svi prešli u komuniste. U tom razdoblju, zemlja je doživljavala veiku krizu. KP Čile tada je istakla potrebu za uspostavljanjem diktature proletarijata, a svoju snagu temeljila je na seljačkim masama.

Godine 1927, na vlast je došao Karlos Ibanjez del Kampo koji je pokrenuo progon svih opozicionih stranaka, uključujući i Komunističku partiju. Do 1929, vođstvo KP Čilea preselilo se na Uskršnja ostrva. Velika ekonomska kriza došla je u Čile 1931. godine, nakon čega je pokrenut velik broj štrajkova i demonstracija. Tada su čileanski komunisti izašli iz faze mirovanja i obnovili rad Centralnog komiteta.

Komunistička partija je kao rešenje krize istakla socijalističku revoluciju. Kriza je potresla Ibanjezovu vladavinu, te se nakon njega zaredalo nekoliko nestabilnih vladaa. Godine 1932, bila je formirana i kratkotrajna Socijalistička Republika Čile, za vreme koje je Komunistička partija pozivala na organizovanje sovjeta. Vladajuća klasa ponovo je uspostavila moći i vlast dolaskom na vlast Artura Alesandrija Palme iste godine.

To je takođe bilo razdoblje kada je Komunistička partija usvojila politiku boljševizacije i politiku tzv. Trećeg razoblja Kominterne.

Godine 1933, partija je održala konferenciju na kojoj je usvojila politiku antioligarhizma i antiimperijalizma u svrhu jačanja socijalizma. Partija je istakla potrebu zajedničke borbe seljačkih masa i srednje klase unutar Narodnog fronta protiv rastućeg uticaja fašizma. Unutar Narodnog fronta, kojeg je osnovala KP čilea, našle su se Socijalistička partija, Radikalna partija, Demokratska partija i Centar radnika. Ova je politika privukla velik broj ljudi i dala težinu Komunističkoj partiji u politici Čilea.

Godine 1941, desio se raskol između komunista i socijalista unutar Narodnog fronta. Uzrok ovoga bio je pritisak SAD na vođu socijalista, Oskara Šnakea Vergaru, koji je izjavio da narod ne želi Komunističku partiju, koja prima i vrši naredbe Kominterne.

Po ulasku SAD u Drugi svetski rat, Komunistička partija je zagovarala zajedničku borbu svih antifašistički raspoloženih Čileanaca protiv Nemačke i aktivnu potporu Sovjetskom Savezu i ostalim članicama Antifašističke koalicije. Komunisti su u zemlji pokrenuli borbe protiv profašističkih orgnsizacija koje su delovale u pojedinim delovima Čilea.

Osim ovih akcija, bio je formiran Nacionalni antifašistički savez koji je podržavao borbu protiv Hitlerovske koalicije.

Posleratna istorija

Na predsedničkim izborima 1946, komunisti su podržali kandidata za kojeg su smatrali da će pokrenuti proces iskorenjivanja oligarhije i imperijalizma, a to je bio Gabrijel Gonzales Videla. Nakon Videline pobede, komunisti su po prvi puta ušli u čileansku vladu, sa tri ministra. Pošto je KP Čilea postala veoma popularna nakon rata i kontrolisala velik broj sindikata, SAD su izvršile pritisak na Videlu, koji je zatim smenio komunističke ministre. Zatim je bio proglašen „Zakon o trajnoj odbrani demokratije“, kojim su komunsiti stavljeni van zakona. Bili su osnovani koncentracioni logori u kojima nisu robijali samo komunisti, nego i pripadnici ostalih radničkih i demokratskih organizacija.

Ilegalna komunistička partija podržala je na predsedničkim izborima 1952. godine kandidata Salvadora Aljendea. Međutim, zbog represije koja je vršena nad levim organizacijama, na izborima je pobedio Karlos Ibanjez del Kampo. Međutim, del Kampo je izgubio popularnost, jer nije ostvario zadana obećanja i ostao bez podrške onih koji su ga doveli na vlast. Velika ekonomska i socijalna kriza u Čileu isticala je važnost formiranja narodne vlade. Na Desetom kongresu komunističke partije bilo je istaknuto da dolazak na vlast treba izbeći građanskim ratom, nego samo na temelju široke narodne podrške.

Godine 1958, bio je osnovan Blok demokratske sanacije, koji je liberalizovao političku scenu, čime je i Komunistička partija ponovo postala legalna. Aljende se ponovo kandidovao na izborima. Iako nije pobedio, osvojio je velik broj glasova. Ni sledeća vlada, izabrana 1957, nije izvukla zemlju iz krize. Na Četrnaestom kongresu KP Čilea bila je istaknuta važnost zajedničke borbe seljaka, radnika, te malih i srednjih proizvođača. Partija je tokom 1960-ih postala veoma popularna i zadobila istaknute članove poput književnika i nobelovca Pabla Nerude.

Godine 1969, bila je formirano Narodno jedinstvo, koalicija komunista, socijalista, radikala, socijaldemokrata, partija okupljenih u Nezavisnu narodnu akciju, te bivših demokršćana. Koalicija je istakla svoj antiimperijalistički i antioligarhijski program i za kandidata odabrala Salvadora Aljendea.

Pobeda koalicije Narodnog jedinstva po prvi put je dovela komuniste na vlast, iako nisu imali potpunu vlast. Bila je započeta nacionalizacija osnovnih rudnih resursa (bakar, ugljen, so, gvožđe), bankama je oduzet monopol, nacionalizovana privatna zemljišta koja nisu iskorištavana, pokrenuta agrarna reforma, poboljšan položaj radnika i ostalo.

Iako štrajkovi desnih grupa nisu toliko štetili koalicionoj vladi, sve veći pritisak SAD i njenih saveznika, susednih zemalja Čilea, uzrokovao je društvene i ekonomske probleme. Vrhunac je bio dosegnut 11. septembra 1973. godine, kada su oružane snage izvršile vojni udar, te je formirana vojna hunta koja je smenila Aljendea. Rad političkih stranaka je bio obustavljen, a Komunistička partija je stavljena van zakona.

Nakon pada Aljendea, na vlast je došao Augusto Pinoče. Članovi Komunističke partije odmah su bili izvrgnuti progonima, hapšenjima, mučenjima i ubistvima. Većina članova partije otišla je u egzil u zemlje istočne Evrope, na Kubu i drugde. Do kraja 1970-ih, Komunistička partija je uspostavila saradnju sa svim protivdiktatorskim organizacijama, uključujući i demohrišćane.

Početkom 1980-ih, partija je usvojila politiku borbe protiv diktature svim raspoloživim sredstvima, koja je uključivala i nasilje. Gerislka organizacija, Patriotski front Manuel Rodrigez, započela je sa delovanjem u maju 1983. godine. Od iste godine pokrenuta je i praksa održavanja protestnih skupova protiv diktature. Protesti su se naglo povećali 1986, kada je Patriotski front izvršio nekoliko većih operacija protiv diktature.

Kada je Pinoče 1987. godine obećao održavanje referenduma za nastavljanje svoje diktature, Komunistička partija je postala deo Koalicije stranaka za „NE“ u plebiscitu 1988. godine. Pošto je oporba pobedila na referendumu, Komunistička partija je na izborima 1989. godine podržala hrišćanskog demokratu Patrisija Ailvina.

Delovanje posle 1990.

Komunističkoj partiji je tokom 1990-ih opala popularnost, a zadobile su ju socijaldemokrate. Godine 2001, partija je doživela kratkotrajnu krizu izdvajanjem jedne grupe članova koja je u aprilu osnovala pokret Socijalna i demokratska snaga.

Na parlamentarnim izborima 2005, partija je osvojila 5,1% glasova.

Na parlamentarnim izborima 2009, KP Čilea je izašla u koaliciji sa stankama koalicije Koncentracija i dobila tri poslanika u čileanskom parlamentu.

Izborni rezultati

Parlamentarni izbori

Godina izbora (broj poslanika)	Poslanika	Glasova	%
1918. (118) (kao RSP)	0	1.548	0,64
1921. (118)	2	4.814	2,16
1924. (118)	0	1.212	0,49
1925. (132) (kao RSSSZČ)	9	19.446	6,72
1937. (146) (kao NDP)	6	17.162	4,1
1941. (147) (kao NNP)	16	53.144	11,8
1945. (147) (kao NNP)	15	46.133	10,2
1957. (147) (kao PR)	4	17.785	2,03
1961. (147)	16	157.572	11,4
1965. (147)	18	290.635	12,4
1969. (150)	22	383.049	15,9
1973. (150)	25	587.800	16,2
1993. (120)	0	336.034	4,99
1997. (120)	0	398.588	6,88
2001. (120)	0	320.688	5,22
2005. (120)	0	339.547	5,14
2009. (120)	3	132.305	2,02

Literatura

• Angell, Alan. 1974. Partidos políticos y movimiento obrero en Chile. Ediciones Era. México, D.F.
• Cifuentes, Luis. 1997. La izquierda ante el cambio de siglo. Cuarto Propio. Santiago
• Corvalán, Luis. 1971. Ricardo Fonseca, combatiente ejemplar. Editora. Austral. Santiago
• González Díaz, Galo. 1958. La lucha por la formación del Partido Comunista de Chile. Santiago
• Lefertte Gaviño, Elías. 1971. Vida de un comunista: (páginas autobiográficas). Empresa Editora Austral, 1971. Santiago:
• Loyola, Manuel y Jorge Rojas. 2000. Por un rojo amanecer. Hacia una historia de los comunistas chilenos. Impresora Vals. Santiago:
• Orellana Díaz, Andrea. 2000. El derrumbe de un proyecto: Partido Comunista chileno 1973-1977. Santiago, Chile
• Miranda, Nicolás. Historia marxista del Partido Comunista de Chile (1922-1973). S.f. Ediciones Clase Contra Clase. Santiago copia del libro.
• Ramírez Necochea, Hernán. 1965. Origen y formación del Partido Comunista de Chile: ensayo de historia política y social de Chile. Editora Austral. Santiago:
• Ulianova, Olga y Eugenia Fediakova. 1988. Algunos aspectos de la ayuda financiera del PC al comunismo chileno durante la guerra fría. En Estudios Públicos, (72): 113-148, primavera, 1988.
• Varas Morel, José Miguel. 1985. Chacón. LOM Ediciones. Santiago.
• Varas, Augusto (compilador). 1988. El Partido Comunista en Chile: estudio multidisciplinario. CESOC. Santiago
• Whelan, James. Desde las cenizas. Vida, muerte y transfiguración de la democracia en Chile 1833-1988. Santiago, Zig-Zag, 1993.

Vidi još

• Spisak komunističkih partija