Државни удар у Чилеу 1973.

С Википедије, слободне енциклопедије
Чилеански државни удар 1973.
Део Хладног рата
Golpe de Estado 1973.jpg
Бомбардовање палате Ла Монеда
Време:11. септембар 1973.
Место:Чиле
Исход: свргнута влада фронта Народно јединство под Аљендеом; Пиноче преузео власт.
Сукобљене стране
Чиле Чилеанска влада:
УП
ГАП
МИР

Чиле Чилеанске оружане снаге:

Команданти и вође
Чиле Салвадор Аљенде
Чиле Орландо Летелијер
Чиле Аријел Фонтана
Мигел Енрикез
Чиле Аугусто Пиноче
Чиле Густаво Леиг
Чиле Хосе Торибијо Мерино
Чиле Сезар Мендоза

Чилеански државни удар 1973. године представљао је кулминацију вишегодишње политичке кризе у Чилеу, изазване ескалацијом сукоба између левичарског председника Салвадора Аљендеа на једној, и десничарског Националног конгреса (парламента) на другој страни, који је своје корене имао у Аљендеовој намери да у Чиле уведе социјализам. Сукоб, који је захваљујући Хладном рату осим идеолошке и економске имао и међународну димензију, те у коме су Аљендеа подржавали СССР и Куба, а чилеанске десничаре САД, решен је када су чилеанске оружане снаге уз финансијску и пропагандну подршку ЦИА-е, извеле државни удар 11. септембра 1973. године.

Пучисти су за неколико часова успели да преузму надзор над земљом, а Аљенде је извршио самоубиство након што је с највернијим присталицама неколико часова пружао отпор опкољен у председничкој палати.[1] Пучисти, организовани у хунту чији је вођа касније постао Аугусто Пиноче, су потом током следећих неколико дана започели страховладу током које су ухапшене и мучене на десетине хиљада левичара и Аљендеових присталица; при томе је ликвидирано између 1500 и 3000 људи, међу којима је био и низ угледних личности као музичар Виктор Хара.[2] Пиночеов режим је захваљујући томе у корену сасекао покушаје левичара да организовају контра-пуч, односно неутралисао касније покушаје покретања гериле; захваљујући томе је остао на власти све до 1990. године и провео радикалне неолибералне економске реформе које ће касније постати узор многим развијеним државама.

Пуч је, без обзира на то, представљао један од најважнијих, али и најтрауматичнијих догађаја у историји Чилеа, али и шире; светској јавности су размери крвопролића били несхватљиви с обзиром на ранију репутацију Чилеа као оазе стабилности и уредне либералне демократије у Латинској Америци.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ronald Hilton, Chile: The Continuing Historical Conflict, World Association of International Studies, 22 December 1997. Приступљено 28. 5. 2013.
  2. ^ Michael Evans. „National Security Archive Electronic Briefing Book No. 33”. Gwu.edu. Приступљено 28. 5. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]