Лисаста гуска

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Lisasta guska
Pacifička lisasta guska (Anser albifrons frontalis)
Oglašavanje lisaste guske
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Anseriformes
Porodica: Anatidae
Rod: Anser
Vrsta:
A. albifrons
Binomno ime
Anser albifrons
(Scopoli, 1769)
Podvrste
  • A. a. albifrons
    Evropska lisasta guska (Scopoli, 1769)
  • A. a. frontalis
    Pacifička lisasta guska (Spencer Fullerton Baird, 1858)
  • A. a. gambeli
    Gambelova lisasta guska (Gustav Hartlaub, 1852)
  • A. a. elgasi
    Tulska lisasta guska(Jean Théodore Delacour i Sidney Dillon Ripley, 1975) (nepriznata)
  • A. a. flavirostris
    Grenlandska lisasta guska (C. T. Dalgety i Peter Scott, 1948)
Distribucija podvrsta lisaste guske
Sinonimi

Branta albifrons (Scopoli, 1769)

Lisasta guska (lat. Anser albifrons) vrsta je guske koja je vrlo slična i srodna maloj lisastoj guski (Anser erythropus). Ime je dobila po belom perju koje ide od korena kljuna i prekriva celo čelo. Ime potiče od latinske reči albifrons koja je kovanica reči albus što znači "belo" i frons što znači "čelo".[2]

Opis[uredi | uredi izvor]

Lisasta guska, Holandija (2013)

Lisasta guska je 64–81 centimetara dugačka ptica sa 130–165 centimetara rasponom krila i teži od 1,93 do 3,31 kilograma.[3][4] Ima svetlonaradžaste noge i mišje sivo pokrovno perje krila. Manja je od divlje guske. Iako slična maloj lisastoj guski, lisasta guska se od potonje razlikuje po tome što je krupnija, belina na licu se ne proteže do temena i oko oka nema žuti prsten.[5]

Mužjak je veći od ženke i kod ove vrste nije izražen polni dimorfizam, pa su oba pola jako slična — sivo-braon ptice, sa svetlosivim grudima sa poprečnim trakastim mrljama tamnobraon boje. Oba pola imaju roze kljun i narandžaste noge.[6]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Listasta guska je podeljena u pet podvrsta. Nominalna A. a. albifrons gnezdi se na severu Evrope i Azije, dok zimu provodi u južnim i zapadnim delovima Evrope.

Ostale tri geografski ograničene rase se pojavljuju u Severnoj Americi:

  • Gambelova lisasta guska (A. a. gambeli) iz unutrašnje severozapadne Kanade, zimuje na obalama Meksičkog zaliva, malo krupnija od nominalne
  • Pacifička lisasta guska, (A. a. frontalis), sa Aljaske, zimuje u Kaliforniji
  • Tulska lisasta guska (A. a. elgasi), sa Aljaske, sa najvećim i najdužim kljunom od svih, zimuje u Kaliforniji.

Sve rase su jako slične u obojenosti, jedino se razlikuju u veličini.[7]

Grenlandska lisasta guska, A. a. flavirostris, dosta je različita od ostalih. Gnezdi se na Grenlandu, tamnija je, sa uskim belim okvirom repa, većom ispruganošću stomaka i najčešće narandžastim kljunom. Zimuje u Irskoj i Škotskoj.

Podrsta koja se gnezdi na krajnjem istoku Sibira do arktičkog dela Kanade na istoku, a zimuje u SAD i Japanu, opisana je kao A. a. frontalis na osnovu većeg i dužeg kljuna. Još jedna istočnoazijska podvrsta albicans je takođe opisana. Istraživanje iz 2012. pokazalo je da frontalis i albicans ne sreću uslove za dobijanje statusa posebnih povrsta, pri čemu je prva bila poznata i kao gambelli, a druga u okviru nominalne podvrste. Ova studija je utvrdila da su ovi oblici imenovani na osnovu zimovališta od uzoraka čiji poreklo bilo sa nepoznatog područja.[8]

Ekološke studije iz 2002. godine pokazuju da se ptice sa Grenlanda mogu smatrati posebnom vrstom.[9] Vrlo interesantna pojava kod ove moguće nove vrste je to što ima dugačak period brige i jaku povezanost sa mladuncima, koja može trajati nekoliko godina. Ovo je jedina vrsta među svim plovušavama kod koje je poznato da o mladuncima mogu brinuti njihove bake i deke.

Distribucija[uredi | uredi izvor]

Jaja, muzejska kolekcija

Srednjokontinentalna američka podvrsta A. a. gambeli, se gnezdi od aljaškog Nort Sloupa pa sve do zapadnog i centralnog kanadskog Arktika. Podvrsta je 2010. godine imala populacioni pad za 710.000 ptica. Pacifička lisasta guska je 2010. godine brojala oko 650.000 jedinki, a tulske je iste godine bilo oko 10.000 jedinki. Obe podvrste se gnezde na zapadnoj Aljasci. Srednjokontinentalna se okuplja u ranu jesen u prerijama zapadnog Saskačevana i istočne Alberte, gde provodi nekoliko nedelja pre nego što krene na zimovališta u Meksičkom zalivu Severnog Meksika.[6] Pacifička guska migrira na jug obalom Pacifika, privremeno se zadržavajući u Klamatu južnog Oregona i severne Kalifornije, pre nego što ode na zimovališne pašnjake centralne kalifornijske doline.[6] Tulska guska je retka od druge polovine 19. veka,[10] verovatno zbog negativnog uticaja ljudi koji su nastanili njena tradicionalna zimovališta.[7]

Na britanskim ostrvima zimuju dve podvrste: grenlanske guske idu u Škotsku i Irsku, a ruske u Englesku i Vels. Okupljaju se na tradicionalnim farmerskim pašnjacima, sa najpoznatijim jatima u Slimbridžu, Glosteršira u Engleskoj.[11] Grenlandska guska zimuje u Irskoj i tokom zimskih meseci Irska okuplja skoro 50% populacije grenlandske lisaste guske.[12]

A. a. albifrons i A. a. flavirostis su među taksonima koji su obuhvaćeni Sporazumom o zaštiti afričko-azijskih migratornih ptica močvarica (AEWA).

Ponašanje i ekologija[uredi | uredi izvor]

Vremenski uslovi su ključni faktor koji određuje uspešnost gnežđenja lisaste guske. Na Artktiku, mogućnost gnežđenja, inkubacije jaja i podizanja mladih je otvorena vrlo kratko, na samo 3 meseca. Lisasta guska se sa zimovališta vraća krajem maja i početkom juna, a na jesenju seobu kreće septembra meseca. To sve znači da ako kasni otapanje snega ili se poveća intenzitet prolećnih oluja, može doći do opadanja reproduktivnog uspeha ili gnežđenje može u potpunosti izostati.[6]

Poreklo migracije[uredi | uredi izvor]

Srednjokontinentalna severnoamerička lisasta guska ima veći broj gnezdilišta i svaka grupa u okviru svog gnezdilišta ima drugačije vreme migracije i zimovalište. Poznato je 6 gnezdilišta, uključujući unutrašnju Aljasku, Nort Sloup, zapad Severozapadne teritorije, zapadni, centralni i istočni Nunavut. Ove prostorne razlike dovode do razlike u vremenu odlaska lisaste guske na gnezdeće teritorije. Ptice iz unutrašnje Aljaske kreću ranije sa jesenjom seobom i idu dalje na jug od ostalih grupa.[13]

Tehnike praćenja[uredi | uredi izvor]

Načini praćenja migracionog puta lisaste guske su bili isti za većinu istraživanja. Postoji jedno istraživanje koje ne gleda samo na kolektivne podatke iz cele populacije, već i na pojedinca. Istraživač iz austrijskog Tehnološkog instituta, Miča Horacek, smatra da su vrste perja koja rastu na jednoj migratornoj ptici mogu biti način za praćenje migratorne rute ptice koja je zaražena ptičjim gripom. Zbog toga, kada se pronađe bolesna ptica u seobi, pogođeno područje se može izmeriti i označiti. Rast perja ptica je vremenski (sezonski i hormanalno) definisan i vremeski raspored rasta perja može koristiti kao vremenska skala za praćenje unosa hrane tokom migracije. Ovo omogućava ljudima da razumeju put kojim je zaražena ptica letela i odrede region iz kog potiče taj ptičji grip. Tokom migracije, perje lisastih gusaka postepeno otpada, dok novo perje raste. Ovo obnavljanje perja postaje knjiga događaja migracije. Svako okruženje ima svoj poseban potpis koji je zabeležen u izotopskom signalu ugljenika, vodonika, azota i sumpora, a ove signale sakupljaju ptice na seobi koje istražuju staništa u potrazi za hranom. Iako je hrana svarena, osnovni element i dalje ima izotopski signal koji govori ljudima odakle su ovi elementi. Perje se sakuplja, opere i osuši na temperaturi ispod 45 °C. Različiti merni instrumenti se koriste, kao što su elementarni analizator termičkog sagorevanja vodonika i Vario 3 analizator termičkog sagorevanja ugljenika, azota i sumpora. Ovi signali su zapisani na peru koje je raslo tokom migracije. Postoje različite vrste perja na lisastoj guski koje imaju različitu stopu rasta i ova brzina rasta se može smatrati vremenskom skalom prikupljanja izotopskih signala. Ovaj izotopni signal se može analizirati i uporediti sa izotopskim signalom prikupljenim iz svakog okruženja. Ovo omogućava istraživaču da razume migracioni put zaražene ptice i da proceni iskorišćenje područja unutar migratorne putanje. Rezultat je pokazao da postoji ekstremno trošenje 2H regiona na primarnim letnim perima koji predstavljaju stanje životne sredine u arktičkom Sibiru.[14]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Evropska lisasta guska (A. a. albifrons)
    Evropska lisasta guska (A. a. albifrons)
  • Pacifička lisasta guska A. a. frontalis
    Pacifička lisasta guska A. a. frontalis
  • Lisasta guska u letu
    Lisasta guska u letu
  • Ilustracija Lovne ptice Indije, Burme i Cejlona
    Ilustracija Lovne ptice Indije, Burme i Cejlona
  • Identifikacioni kolaž iz vodiča za ptice Britanije i Irske
    Identifikacioni kolaž iz vodiča za ptice Britanije i Irske

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2016). „Anser albifrons”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.3. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 21. 3. 2021. 
  2. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. str. 38,48. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  3. ^ „AllAboutBirds, Greater White-fronted Goose”. Pristupljeno 26. 9. 2017. 
  4. ^ Dunning, John B. Jr., ur. (1992). CRC Handbook of Avian Body Masses. CRC Press. ISBN 978-0-8493-4258-5. 
  5. ^ Perrins, Christopher M.; Attenborough, David (1987). New Generation Guide to the Birds of Britain and Europe. Austin, TX: University of Texas Press. str. 76–77. ISBN 978-0-292-75532-1. 
  6. ^ a b v g „Ducks Unlimited, July/August 2011”. Ducks.org. Pristupljeno 27. 2. 2013. 
  7. ^ a b Carboneras, Carles (1992). del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew; Sargatal, Jordi, ur. Family Anatidae (Ducks, Geese and Swans). Handbook of Birds of the World. Volume 1: Ostrich to Ducks. Barcelona: Lynx Edicions. str. 536—629,plates 40—50. ISBN 978-84-87334-10-8. 
  8. ^ Banks, R.C. (2011). „Taxonomy of Greater White-fronted Geese (Aves: Anatidae)”. Proceedings of the Biological Society of Washington. 124 (3): 226—233. doi:10.2988/11-14.1. 
  9. ^ Fox, A.D.; Stroud, D.A. (2002). „Greenland White-fronted Goose”. Birds of the Western Palearctic Update. 4 (2): 65—88. 
  10. ^ Littlejohn, Chase (1916). „Some unusual records for San Mateo County, California. Minutes of Cooper Club Meetings”. Condor. 18 (1): 38—40. JSTOR 1362896. doi:10.2307/1362896. 
  11. ^ „Slimbrdge Seasonal Birding Guide – Winter, January – March”. Wildfowl & Wetlands Trust Limited. 2011. Pristupljeno 25. 2. 2012. [mrtva veza]
  12. ^ „Peatlands”. Peatlandsni.gov.uk. 12. 1. 2011. Arhivirano iz originala 30. 10. 2010. g. Pristupljeno 27. 2. 2013. 
  13. ^ Ely, Craig R.; Nieman, Daniel J.; Alisauskas, Ray T.; Schmutz, Joel A.; Hines, James E. (2013). „Geographic variation in migration chronology and winter distribution of midcontinent greater white-fronted geese”. The Journal of Wildlife Management. 77 (6): 1182—1191. doi:10.1002/jwmg.573. 
  14. ^ Horacek, Micha (2011). „Backtracking the movements of a migratory bird: a case study of a white-fronted goose (Anser albifrons)”. Rapid Communications in Mass Spectrometry. 25 (20): 3146—3150. doi:10.1002/rcm.5209. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лисаста_гуска&oldid=26919193”