Mesud II

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mesud II
Rumski sultanat u stanju raspada oko 1300. godine, pri kraju vladavine Mesuda II.
Lični podaci
Puno imeGijas ad-Din Mesud ibn Kejkavus
Datum rođenja(1262-00-00)1262.
Mesto rođenjaRumski sultanat
Datum smrti1308.(1308-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (45/46 god.)
Mesto smrtiKonija, Rumski sultanat
GrobSamsun
Religijasunitski islam
Porodica
PotomstvoTadžedin Altunbaš,
kćerka nepoznatog imena
RoditeljiKejkavus II
DinastijaSeldžuci
rumski sultan
Period1284—1296/1297
PrethodnikKejhusrev III
NaslednikKejkubad III
rumski sultan
Period1303—1308
PrethodnikKejkubad III
Naslednikniko[a]

Mesud II ili Masud II[1] (st. tur. مَسعود دوم, tur. II. Mesud, grč. Μεσούντ Β΄) ili punim imenom Gijas ad-Din Mesud ibn Kejkavus (st. tur. غياث الدٖين مَسعود بن كَیکاوس, tur. Gıyaseddin Mesud bin Keykavus; 1262 — Konija, 1308), bio je seldžučki rumski sultan u dva navrata (1284—1296/1297) i (1303—1308). Tokom njegove vladavine Rumski sultanat se uveliko raspadao, a sam sultan je svojim spletkama tome dodatno i doprineo. Njegovom smrću sultanat je nestao sa istorijske pozornice.

Bio je najstariji sin rumskog sultana Kejkavusa II.[1] Rodio se negde u vreme kad je njegov otac bio prinuđen da, pred napadom Mongola, beži iz sultanata. Prvih nekoliko godina proveo je s ocem u egzilu u Vizantiji, iz koje je Kejkavus pobegao 1265. godine na ostrvo Krim, gde mu se Mesud uskoro pridružio.[2] Na Krimu mu je otac dobio posede u vidu gradova Solhata[b] i Soldaje od kana Zlatne horde Berkea.[1] Posle očeve smrti, pošto verovatno nije imao pravo na njegove krimske posede, 1280. godine pojavio se u Anadoliji kao pretendent na rumski presto. U martu 1284. godine, pošto je svrgnuo i pogubio svog vazala sultana Ruma Kejhusreva III, ilkan Ahmed postavio je Mesuda na njegovo mesto. Mesud je od samog početka imao vrlo malo faktičke vlasti, sva vlast se nalazila u rukama vezira Sahib Ate, koji je služio i prethodnog sultana.[1]

Ahmed-kan je ubrzo bio zbačen i pogubljen, a novi ilkan Argun je podelio Rum na dva dela, pri čemu je zapadni sa prestonicom Konijom dodelio dvojici sinova Kejhusreva III. Za guvernera Anadolije postavio je svog brata Kijakata, čime je trebalo da bude uspostavljena čvršća mongolska kontrola nad sultanatom. Mesud je svojim skromnim snagama uspeo da povrati jedinstvo sultanata 1286. godine, ušavši u Koniju i pogubivši svoja dva rođaka. Zatim je, još iste godine, uz pomoć mongolskih snaga i uz svesrdnu pomoć svog vezira pokušao da povrati kontrolu nad zapadnim delom sultanata. Njegov napad bio je uperen protiv emirata Germijanida, koji i pored uspeha na bojnom polju nije mnogo promenio odnos snaga.

U to vreme je u zapadnoj Maloj Aziji, pored germijanidskog, egzistiralo više bejlika, gotovo u potpunosti nezavisnih od vlasti sulatana u Koniji.[3] Ti begovi su upadali u vizantijske teritorije, za čiju odbranu nije postojalo ni vojnih ni finansijskih sredstava. Dešavalo se da su vizantijski graničari, ne dobivši plate, napuštali svoje položaje, ili da su trupe namenjene odbrani Male Azije prebacivane u Evropu. Georgije Pahimer, vizantijski istoričar i savremenik događaja, govori:

Na taj način istočne pokrajine su slabile, dok su Persijanci[v] postajali sve drskiji i upadali u zemlje koje su ostale bez ikakve odbrane.[4]

Jedan od ovih bejlika predstavljalo je pleme Kaji, na čijem je čelu bio Osman Gazi,[g] koji je stolovao u Bitiniji i po kome će se ono nazvati Osmanskim.[5][4][6][7][8][9] Osman je jedno vreme bio u Mesudovoj službi, ali se brzo odmetnuo.[8] Godine 1288. Osman je potukao Vizantince kod Melangine, prenevši tamo svoju prestonicu, osvojivši i Karadžahisar.[9] Mesudova nemoć ovde se najbolje vidi, jer sultan, iako u dobrim odnosima sa vizantijskim carem Andronikom II Paleologom, nikako nije mogao da spreči ovakve napade.

Prodori turmenskih gazija, odnosno snažnih nomadskih turskih plemena, prerasli su do kraja veka u pravu invaziju; Turci su preplavili celo područje nailazeći na otpor samo u većim gradovima.[3][4] Mesud je uzalud pokušavao da ih stavi pod svoju kontrolu. Uz mongolsku pomoć je preduzeo više pohoda protiv Osmanlija, Karamanida i Ešrefida, čija se teritorija nalazila u neposrednoj blizini prestonice, ali bez većih uspeha. Čak su posle Sahib Atine smrti 1288. godine njegovi sinovi iz sultanata definitivno otcepili svoju teritoriju koja se nalazila severozapadno od Ešrefida. Zatim dolazi do potpunog sloma sultanove vlasti u zapadnoj polovini sultanata, delimično usled sukoba u istom. Mesudov mlađi brat Ruknedin Kajumart je istakao svoje pravo na presto, ali je bio poražen i zarobljen 1293. godine. Koristeći ovaj sukob, oko 1290. godine otcepila se Angora i proglasila nešto nalik na trgovačku republiku, 1291. otcepili su se Džandaridi u Paflagoniji, a 1293. Alije, pod sizerenstvom Karamanida.

U okruženju koje su odlikovale stalne intrige protiv vrhovne vlasti u Ilkanatu, u jednu od njih je bio umešan i Mesud.[1] Njegovo saučesništvo je otkriveno, bio je lišen prestola i zatvoren u Tabrizu 1296. ili 1297. godine. Međutim, kako je njegov sinovac novi sultan Kejkubad III izvršio masovna pogubljenja ljudi iz administracije, postao duboko nepopularan i na kraju je i sam bio pogubljen tokom posete ilkanu u Isfahanu 1302. godine. Da bi održao mir, ilkan Gazan je Mesuda sledeće godine vratio na presto. Međutim, tiranska vlast Kejkubada III uticala je na to da proces raspada sultanata teče još brže. Germijanidi i Osmanlije su sada definitivno otkazali poslušnost sultanu, a formiran je i bejlik Hamidida u Egirdiru.

U to vreme, čitava vizantijska Mala Azija nalazila se pod vlašću turskih plemena. Održale su se samo veće tvrđave, poput Nikeje, Bruse, Sarda, Filadelfije, Magnezije, ili luke, kao Herakleja Pontika, i đenovljanske Smirna i Fokeja na jugu. Posle neuspeha u Magneziji i poraza kod Bafeona, vizantijski car je protiv njih angažovao Alane, ali su oni bili uništeni pri sudaru s Turcima.[4][9][10][11] Pobeda kod Bafeona digla je Osmanu ugled kod ostalih gazija, koji su jedan za drugim počeli priznavati njegovu vlast.[10] Svestan opasnosti, vizantijski car je pozvao u pomoć katalonske plaćenike, Almogavere.[9][12][13] Pod vođstvom bivšeg templara Ruđera de Flora njih 6.500[d] sa flotom od 39 galija je u septembru 1303. pristiglo u Konstantinopolj.[9][13][14][15] Ova vojska uspela je da u više navrata pobedi Turke i 1304. godine oslobodi, mada privremeno, od njih veliki deo Male Azije.[9][16][17] Nemoćan Mesud nije uspeo da iskoristi ovu priliku da povrati svoj uticaj na zapadu Anadolije, ali i ona je suviše brzo prošla.

Godine 1305. pošto nisu bili isplaćeni, a njihov vođa Ruđer de Flor ubijen, Almogaveri su se okrenuli protiv Vizantije, tako da su bejlici nastavili da se nesmetano šire i jačaju na zapadnim granicama Rumskog sultanata.[9][16][17][18] Da bi odbranio svoje posede od Turaka, car Andronik je zatim stupio u kontakt sa ilkanom Oldžeituom. Pregovori su dugo vođeni u Nikeji, gde je dogovoreno da car pošalje svoju vanbračnu kćer za ženu ilkanu, koji će mu poslati vojsku od 40.000 ljudi. Kako su se pregovori odužili, Oldžeitu je tek 1308. godine poslao vojsku, i to manju, od 30.000 ljudi. Ova vojska branila je Bitiniju od Turskih napada uspevši i da ih porazi u nekoliko slučajeva, ali ne i da bitnije utiče na odnos snaga.

Ne uspevši ništa da uradi protiv jačanja i širenja bejlika, Mesud, koji gotovo da nije ni imao udela u vlasti, mogao je samo da posmatra raspad Rumskog sultanata, kome je i sam svojim bezuspešnim intrigama doprineo.[1] Umro je 1308. godine u Koniji, a sahranjen u Samsunu. Njegova smrt označila je formalni kraj Rumskog sultanata, koji poslednjih godina njegovog života gotovo da nije ni postojao.[1] Postoje i mišljenja da je sultanat nastavio da postoji i posle njegove smrti i da ga je nasledio Mesud III, sin Kejkubada III, ali se njegova vlast prostirala samo na Koniju sa okolinom i obično se ne smatra rumskim sultanom.

Mesud II je iza sebe ostavio sina Tadžedina Altunbaša i kćer nepoznatog imena. Tadžedin je vladao kao mongolski vazal u Amasiji, a potom osnovao svoj bejlik sa centrom u Samsunu, pod sizerenstvom bejlika u Džaniku. Kćer je bila data vizantijskom caru kao talac, a kasnije se udala za vođu turskih najamnika.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Po nekim izvorima Mesud III.
  2. ^ Stari Krim.
  3. ^ Turci.
  4. ^ Gazi znači pobednik.
  5. ^ 2.500 vojnika sa ženom i decom.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Uzelac 2015, str. 88.
  2. ^ Uzelac 2015, str. 84-88.
  3. ^ a b Mičeta 2014, str. 59.
  4. ^ a b v g Ostrogorski 1969, str. 459.
  5. ^ Mičeta 2014, str. 59-60.
  6. ^ Dil 1933, str. 102.
  7. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 354.
  8. ^ a b Pejnter 1997, str. 65.
  9. ^ a b v g d đ e Ćorović 1989, str. 167.
  10. ^ a b Mičeta 2014, str. 60.
  11. ^ Uzelac 2015, str. 249.
  12. ^ Mičeta 2014, str. 64.
  13. ^ a b Ostrogorski 1969, str. 460.
  14. ^ Mičeta 2014, str. 65.
  15. ^ Mičeta 2014, str. 235.
  16. ^ a b Mičeta 2014, str. 66.
  17. ^ a b Ostrogorski 1969, str. 460-461.
  18. ^ Uzelac 2015, str. 249-250.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Месуд_II&oldid=26935802”