Miloš Radojlović
| Miloš Radojlović | |
|---|---|
 Pratilac Steva Čabraja i generalštabni potpukovnik Miloš Radojlović u selu Zaklopača, avgust 1944. godine | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 8. maj 1907. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 6. april 1995. (87 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Savezna Republika Jugoslavija |
| Vojna karijera | |
| Vojska |  Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini |
| Čin | generalštabni pukovnik |
| Jedinica | Mlavsko-smederevska grupa korpusa |
| Učešće u ratovima | Drugi svetski rat |
Miloš Radojlović (Beograd, 8. maj 1907 — Beograd, 6. april 1995) je bio generalštabni pukovnik Jugoslovenske vojske, a za vreme Drugog svetskog rata je obavljao dužnosti komandanta Mlavsko-smederevske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini i komandanta Banata, kao i delegat Vrhovne komande u Šumadijskoj grupi korpusa.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Porodica i predratna karijera[uredi | uredi izvor]
Miloš Radojlović je rođen 1907. godine, kao izdanak ugledne beogradske porodice Radojlović. Deda sa očeve strane mu je bio načelnik rađevskog sreza kapetan Petar Radojlović, koji je po naređenju kneza Mihaila Obrenovića, minirao i srušio Soko Grad na padinama Sokolskih planina. Njegovi roditelji Ljubomir i Marica (rođ. Blagojević) su imali još kćerke Ljubicu, Jelisavetu, Radojku i Anđeliju. Otac Ljubomir Radojlović je bio prijatelj Živojina Mišića, kojem je pomogao da sagradi porodičnu kuću u Deligradskoj ulici br. 28 u Beogradu, što je Mišić pomenuo u memoarskim spisima Moje uspomene[1]:
U prvoj polovini 1908. godine, jednog dana pre podne, dođe mi u posetu moj stari dobri prijatelj, Ljubomir P. Radojlović. Sedeo sam u staroj kući, koja se nalazila u Deligradskoj ulici br. 28. Tu sam imao jedan dosta veliki prazan plac, na kome sam počeo da gajim cveće. Dok smo šetali po toj bašti, Radojlović me upita:
- Zašto ne sazidaš kuću na tome placu? - Kakvu kuću, pobogu brate, kad ionako jedva živim sa onolikom čeljadi u kući - odgovorih kroz smeh. Ne govoreći ništa više, Radojlović sede u fijaker i zamoli me da ga pričekam, jer će se on vratiti odmah. Posle jednog sata eto ga opet u fijakeru. Uvedoh ga u svoju sobu i ponudih da sedne. Ne htede da sedi, već izvadi iz kaputa jednu zelenu kesu, metnu je preda me i reče: - Evo Vam, gospodine Mišiću, ovih 15.000 dinara u zlatu i odmah počnite da zidate kuću. Ja idem po podne u banju. Ako Vam bude potrebno još novca, obratite se ovom kartom Izvoznoj banci i tamo ću Vam od mojih novaca dati koliko Vam bude potrebno.
U onako mom bednom materijalnom stanju postupak ovog plemenitog čoveka iz porodice Radojlovića toliko me je uzbudio da za nekoliko trenutaka nisam mogao progovoriti nijedne reči, već sam samo onako iznenađen slušao šta govori taj čovek. Naposletku se malo pribrah i rekoh da ne mogu da primim tu sumu, ali Radojlović ne htede niti šta da govori, već uze šešir i pođe vratima. Zaustavih ga i zamolih da pričeka da mu napišem priznanicu. Ne htede ni da čuje, već brzo izađe i sede u kola.
Završio je Nižu i Višu školu Vojne akademije u Beogradu, a kasnije i generalštabnu pripremu. Preveden je u generalštabnu struku 1937. godine. Oženio se Smiljom Banić i sa njom dobio sina Ljubomira.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Aprilski rat 1941. godine ga je zatekao u činu generalštabnog majora. Zarobljen je i odveden u logor u Nirnbergu, odakle ga u oktobru deportuju za Italiju. Uspeva da ode iz zarobljeništva sa majorom Slavkom Bjelajcem i još dvojicom oficira, uz pomoć Ilije Trifunovića Birčanina, a potom zajedno odlaze u Liku. Uzeo je konspirativno ime Ljubo Banić — ime je prilagodio lokalnim običajima, a prezime je uzeo po devojačkom prezimenu svoje supruge. Od aprila 1942. godine je bio komandant Ličkih četničkih odreda. Oktobra 1942. godine prelazi u Hercegovinu kod majora Petra Baćovića, gde obavlja dužnost oficira za vezu između Istočnohercegovačke operativne grupe i Dinarske četničke divizije. Prešao je u istočnu Srbiju krajem aprila 1943. godine. U jesen te godine, predlagao je da Jugoslovenska vojska u Otadžbini prekine sve veze sa emigrantskom kraljevskom vladom u Londonu, te da postane čisto narodni gerilski pokret.[2]
Naredbom ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva armijskog generala Dragoljuba Draže Mihailovića, unapređen je u čin generalštabnog potpukovnika, dana 15. januara 1944. godine. Tokom marta je imenovan za komandanta Mlavsko-smederevske grupe korpusa i komandanta Banata. Prilikom obilaska smederevskih sela, iz razgovora sa meštanima je čuo za zlodela koje su počinili pojedini pripadnici Smederevskog korpusa, o čemu je temeljno obavestio njegovog komandanta kapetana Lazovića i zatražio njegovo izjašnjenje.[3][2]
Kada sam prešao u Srbiju, kako je to bilo da ti ne pričam. Vladao je mir, pa su se mnoge naše kolege ponašale prema narodu oholo, kako to ne dolikuje oficirima. Zbog toga sam imao mnoge probleme i svađe...
— generalštabni major Miloš Radojlović
Nakon nemačke operacije Hajka, počele su pripreme za razbijanje Kosmajskog partizanskog odreda. Radi toga je 1. aprila 1944. godine, general Mihailović uputio naredbu potpukovniku Radojloviću da otpočne sa rešavanjem problema u Podunavlju, koji su nastali iz sukoba sa komandantom Smederevskog korpusa kapetanom Živanom Lazovićem. Potom je Radojlović 13. aprila uputio Lazoviću depešu u kojoj mu je postavio sedam uslova i načina rada na terenu, od kojih su najvažniji da se od naroda: „ne sme uzeti ni jedna igla”, zatim: „da niko ne sme da ubije niti zakolje nikoga, pa ma to bili i sami partizani ili njihovi jataci”, te da: „bez sudske odluke se niko ne sme likvidirati”.[4] Istom naredbom, Radojlović je najstrože zabranio upotrebu alkoholnih pića.[4]
Tokom leta 1944. godine, umalo je došlo do oružanog sukoba između pukovnika Radojlovića i majora Simeuna Ocokoljića, koji je sa svojom grupom blokirao kuću u kojoj se Radojlović smestio, potom razoružao njegovu pratnju i odveo nekoliko vojnika iz pratnje.[5] General Mihailović je bio prinuđen da reši ovaj sukob, pa je najpre pozvao Lazovića na Ravnu goru, koji je sa sobom poveo grupu istaknutih seljaka da posvedoče u njegovu korist. Zatim je i Radojlović pozvan u Vrhovnu komandu radi podnošenja izveštaja o stanju u svojoj zoni odgovornosti, nakon čega mu je saopšteno da je smenjen. Sa generalom Mihailovićem se susreo 16. juna u Pranjanima, gde je došlo do verbalnog sukoba.
Mesec dana kasnije, general Mihailović odlučuje da reaktivira Radojlovića, te ga je 25. jula 1944. godine unapredio u čin generalštabnog pukovnika i postavio za delegata Vrhovne komande u Šumadijskoj grupi korpusa.[6] Pošto se nije slagao sa idejom povlačenja glavnine snaga u Bosnu, pukovnik Radojlović se na jesen 1944. godine vraća u Beograd i tu dočekuje oslobođenje.
Život nakon rata[uredi | uredi izvor]
Komunističke vlasti su uhapsile Radojlovića već 29. oktobra 1944. godine i zatvorile u Glavnjaču. Tu je sreo potpukovnika Vojislava Lukačevića, koji mu se poverio da su ga Englezi predali komunistima. Osuđen je 29. avgusta 1945. godine na pet godina zatvora i upućen na odsluženje u Sremsku Mitrovicu, odakle kasnije biva premešten u Niš. Na uslovnu slobodu je pušten 26. maja 1948. godine, posle čega jedva uspeva da pronađe posao kao moler.
Odan drugim idejama i protivnik novog totalitarnog sistema, Radojlović je okupio jednu četničku grupu na Homolju, nameran da podigne ustanak. Uhapšen je i osuđen 14. oktobra 1950. godine na 15 godina strogog zatvora sa prinudnim radom. Kaznu je služio u Požarevcu do 1958. godine, kada opet izlazi na uslovnu slobodu. Zaposlio se u Industriji nafte — INA i radio je do penzije 1980. godine.
Umro je 6. aprila 1995. godine u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Njegov sin Ljubomir je dugogodišnji sekretar Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941—1945, kao i jedan od inicijatora procesa rehabilitacije generala Dragoljuba Draže Mihailovića.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Mišić, Živojin (2019). Moje uspomene. Beograd: PortaLibris. str. 207—208. ISBN 978-86-7818-424-6.
- ^ a b Dević, Nemanja (2015). Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 331. ISBN 978-86-7403-200-8.
- ^ Dević, Nemanja (2015). Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 270. ISBN 978-86-7403-200-8.
- ^ a b Dević, Nemanja (2019). Partizanski pokret u Srbiji 1941—1945 (PDF). Beograd. str. 575.
- ^ Dević, Nemanja (2015). Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 275. ISBN 978-86-7403-200-8.
- ^ Dević, Nemanja (2015). Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 277—278. ISBN 978-86-7403-200-8.
