Петар Баћовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Баћовић
Petar Bacovic.jpg
Петар Баћовић
Надимак Раде
Датум рођења 1898
Место рођења Никшић
Књажевина Црна Гора
Датум смрти април 1945
Место смрти Логор Стара Градишка
НДХ
Војска Југословенска војска у отаџбини
Године службе 1942—1945.
Битке/ратови Други светски рат

Петар Баћовић (1898 - април 1945, Јасеновац.) је био потпуковник, четнички војвода и адвокат. За време Другог светског рата био је четнички командант источне Босне и Херцеговине.

Од лета 1941. до априла 1942. био је шеф кабинента Министарства унутрашњих послова у Влади народног спаса Милана Недића. У јулу 1942. вођа четничког покрета Драгољуб Михаиловић и његова Врховна команда су га поставили за команданта оперативних јединица у источној Босни и Херцеговини. Баћовић је сарађивао са Италијанима и Немцима против партизана.

Баћовић и други четнички команданти су извршили бројне масакре над муслиманским и хрватским цивилним становништвом и онима који су подржавали партизански покрет. Заробиле су га и убили припадници Хрватских оружаних снага заједно са четничким вођама Павлом Ђуришићем и Захаријем Остојићем након што су их ухватили у замку током повлачења четника у Словенију.

Биографија[уреди]

Баћовићи су из Бањана. Петар је рођен у Никшићу. Правни факултет и Војну академију је завршио у Сарајеву пре рата. Радио је као адвокат широм Југославије.

У Првом свјетском рату се придружио четничком одреду Косте Пећанца и важио је за једног од виђенијих комитских четовођа у Херцеговини. Био је ватрени заговорник уједињења Србије и Црне Горе, а послије рата је радио као полицијски капетан у Суботици, а потом се посветио адвокатури.

Други светски рат[уреди]

Министарство унутрашњих послова и придруживање четницима[уреди]

После капитулације војске Краљевине Југославије, одлази у Босну.[тражи се извор]

Од лета 1941. и формирања Владе народног спаса генерала Милана Недића па до априла 1942., Баћовић је био шеф кабинета Министартва унутрашњих послова. У априлу 1942. је отишао у четничке одреде у источној Босни, која је тада припала НДХ.[1] Вођа четника Драгољуб Михаиловић, без директне контроле над многим независним четничким групама широм окупиране и распарчане Југославије, је преко курира почео да се дописује са неким њиховим вођама.[2] Након једног споразума Недића и Михаиловића, Баћовић је априла 1942. напустио Београд и отишао да се придружи четницима у источној Босни, тада делу НДХ.[3] Послат је као Михаиловићев стални представник код Доброслава Јевђевића и Илије Трифуновић-Бирчанина, главним вођама четничких одреда у Херцеговини.[4]

Трећа непријатељска офанзива[уреди]

Од половине маја па до почетка јуна 1942. Баћовић је учествовао у заједничкој италијанско-четничкој Трећој непријатељској офанзиви против партизана.[5] Баћовић је предводио четнике против партизана у Санџаку између Црне Горе под италијанском окупацијом и Србије под немачком окупацијом. Његови одреди, заједно са санџачким четницима које су предводили Здравко Касаловић и Војислав Лукачевић и пожешким четничким одредом предвођеним Вучком Игњатовићем и Милошем Глишићем. Пожешки четници су деловали као легализоване помоћне трупе Недићеве квислиншке владе уз дозволу Немаца. Ове снаге су се бориле из италијанску 19. пешадијском дивизијом Венеција и 5. алпском дивизијом Пустерија и била су једна од три главне четничке формације укључене у заједничку офанзиву. Црногорске четнике су предводили Павле Ђуришић и Бајо Станишић. Суочени са нападом са три стране, малобројније партизанске снаге су се повукле из Црне Горе и источне Херцеговине у југоисточну Босну, а затим су извеле поход у Босанску крајину. Крајем маја, Баћовић је поднео извештај Михаиловићу о Ђуришићевим снагама и великој количини оружјаи опреме коју је добио од Италијана.[6]

Конференција у Зимоњића Кули[уреди]

Драгољуб Михаиловић је 22. и 23. јула прешао границу Црне Горе и НДХ и срео се са Баћовићем, Јевђевићем и Трифуновић-Бирчанином у Зимоњића Кули код херцеговачког села Автовца. Баћовић је био постављен од Михаиловића и његовог Врховног штаба за наследника Бошка Тодоровића на месту команданта Команде оперативних јединица у источној Босни и Херцеговини[7][8], кога су партизани убили због колаборације са Италијанима.

Легализација код Италијана[уреди]

У лето 1942. након успостављања реда у знатним деловима италијанске окупационе зоне НДХ, четници Петра Самарџића, Момчила Ђујића, Уроша Дреновића, Доброслава Јевђевића и Илију Трифуновић-Бирчанина Италијани су признали за помоћне трупе.

Почетком тог лета, командант 2. италијанске армије, генерал Марио Роата се сложио да четницима испоручује оружје, муниције, храну и одећу. До јула 1942. Баћовић, који је деловао као један од Јевђевићевих војних организатора, обавестио је Михаиловића да је већина од 7.000 четника у Херцеговини добро опремљено лаким наоружањем и да је легализован код Италијана. Заједно са Ђујићевом групом, број легализованих четника у италијанској зони НДХ је износио 10.000 или више.[9] ом селу Автовац.

Операција Алфа[уреди]

Како командант одреда херцеговачких четника, учествовао је у италијанским операцијама Албиа и Алфа.

Операција Вајс[уреди]

Крајем септембра или почетком октобра 1942, Баћовић и Јевђевић су водили преговоре са муслиманским прваком Исметом Поповцем и споразумели су се да регрутује босанске муслимане у четничке редове.[10] Поповчева муслиманска четничка милиција се касније борила против партизана у осовинској операцији Вајс I почетком 1943, али се није претерано истакла.[11]

У новембру и децембру 1942. Италијани су помогли у превозу око 4.000 Баћовићевих четника у северну Далмацију, Лику и Книн, док би се још 4.000 превезло за почетак планиране офанзиве против Бихаћке републике.[12] Баћовић је 8. јануара 1943. од тешко болесног Трифуновића-Бирчанина добио титуле четничког војводе.[13]

Крајем јануара 1943. Баћовићеве снаге у северној Далмацији су починили масакр на хрватским цивилима у месту Врлика код Сплита.[1] Учествовао је у борби у Грачацу јануара 1943, кад су његови борци заједно са Италијанима одбили напад Друге личке бригаде на град. Након смрти Трифуновића-Бирчанина у фебруару 1943., Баћовић, Јевђевић, Ђујић и Радован Иванишевић су се договорили да наставе његову политику блиске сарадње са Италијанима против партизана.[14] а прогласу од 10. фебруара 1943. који су потписали Баћовић, Ђујић, Иванишевић и Илија Михић обраћало се становништву ових области да су четници очистили Србију, Црну Гору и Херцеговину од партизана и да исто планирају да ураде иство и овде. Проглас је оптуживао партизане да су „разбојници и јеврејски плаћеници“[15] и позивао обичне борце у партизанским редовима да убију своје политичке комесаре и приступе четницима, тврдивши да су се „на стотине њихових другова сваког дана предају четницима“ јер су схватили да су „издани и заведени од јеврејских комуниста“.[15]

До фебруара 1943. 2.807 од 8.137 четника који су деловали у северној Далмацији као део XVII корпуса Добровољачке антикомунистичке милиције су били под Баћовићевом командом.[16] Почетком фебруара 1943. Италијани су пребацили његов одред назад у Сплит. датле се копненим путем укључио у битку на Неретви. Његов одред заузео је 4. марта 1943. Имотски од Пете далматинске бригаде.

Каиро, Лондон и повратак[уреди]

Половином фебруара 1944. Баћовић и Лукачевић су пратили пуковника Управе за специјалне операције Вилијама Бејлија до јадранске обале јужно од Дубровника и били су евакуисани из Цавтата патролним бродом Краљевске морнарице. Затим су преко Каира отпутовали за Лондон, где је Лукачевић предствљао Михаиловића на венчању краља Петра II Карађорђевића 20. март 1944.[17] Након што је Черчилова влада одлучила да повуче своју подршку Михаиловићу, Баћовићу и Лукачевићу није било дозвољено да се врате у Југославију све док се британска војна мисија на челу са бригадним генералом Чарлсом Армстронгом не евакушие безбедно са окупиране територије.[18] Њих двојицу у Барију су задржали Британци, који су их осумњичили да пљачку која се десила у југословенском конзулату у Каиру. Већина новца, драгуља и нецензурисаних писама које су носили им је одузета. Њих двојица су одлетела из Барија 30. маја и слетели су на аеродром у Прањанима северозападно од Чачка. Пошто се њихово слетање поклапало са Армстронговим одласком, Баћовић и Лукачевић су захтевали да се Армстронг држи као талац све док се њихова одузета именовина не врати из Барија. Четничко особље на аеродрому није желело да више задржава Армстронга и дозвољено му је да оде без инцидента.[19]

Касније истог месеца, Баћовић је помогао у организовању четничкке Независне група националног отпора и желео је да ступи у контакт са британским снагама за које је очекивао да ће се искрцати на јужној јадранској обали. Баћовић и Остојић су 11. септембра 1944. упозорили четнички штаб да се муслимани и Хрвати у великом броју придружују партизанима и да четницима у Босни и Херцеговини недостаје хране и муниције. Предложили су да Михаиловић затражи савезничку окупацију Југославије или да ризикује да политички и војно изгуби рат. Истакли су да је југословенско становништво осетило да партизане сада подржавају три највеће савезничке силе, а да су четници остављени на цедилу.[20] Баћовић је увек упозоравао Михаиловића да се пази сарадње са Немцима и Италијанима и често га упозоравао да Михаиловић не сме бити виђен да отворено сарађује са окупаторима.[21] Партизани и Црвена армија су 20. октобра ослободили Београд, а четници су ускоро изгубили Србију, седиште свог покрета.[20] После слома четничког покрета почетком 1945. Баћовић више није био одан Михаиловићу.[1]

Повлачење и смрт[уреди]

Након што су Црвена армија и партизани ослободили Београд 20. октобра 1944, Михаиловић и његове снаге које су бројале неколико стотина четника повукли су се из Србије и дошли на Мајевицу.[22] Михаиловићу се придружио и Павле Ђуришић са црногорским четницима.[23]

Чим се придружио Михаиловићу у североисточној Босни, Ђуришић је оштро критиковао Михаиловићеве вођство и чврсто чврсто заговарао да се преостали четници повуку у Словенију. И Остојић и Баћовић су критиковали Михаиловићеве планове.[22] Пошто није успео да убеди Михаиловића, Ђуришић је одлучио да без Михаиловића крене у Словенију и договорио се са јединицама Димитрија Љотића који су већ били у Словенији да га сачекају код Бихаћа и помогну у повлачењу. Баћовић је 10. марта 1945. кренуо са делом потчињених јединица заједно са пуковником Мирком Лалатовићем, потпуковнцима Павлом Ђуришићем, Луком Балетићем и Захаријем Остојићем и књижевником и четничким идеологом Драгишом Васићем, као и великим бројем избеглица у сусрет западним савезницима преко територије НДХ.

Да би стигао до Бихаћа, Ђуришић је са деловима Хрватских оружаних снага и црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем направио споразум о слободном пролазу. Детаљи овог споразума нису познати, али чини се да су Ђуришић, Остојић и Баћовић са својим војницима хтели да пређу преко Саве у Славонију, где би се сврстали уз Дрљевића као Црногорска народна војска, док би Ђуришић задржао оперативну команду. Ипак, чини се се да су четници покушали да преваре Дрљевића и снаге ХОС-а слањем болесних и рањених преко Саве, док су задржали здраве борце јужно од реке, после чега су кренули на запад. Иако су их спреда нападале хрватске снаге, а са леђа снаге Југословенске армије, четници су стигли до реке Врбас и почели да је прелазе. У бици на Лијевче пољу близу Бање Луке, удружене четничке снаге су претрпеле тежак пораз од војске НДХ наоружане немачким тенковима.

После опкољавања и уништења његове групе код Лијевче Поља и бега дела потчињених јединица Дрљевићу, Ђуришић је покушао да преговара са генералима ХОС о даљем кретању четнила према Словенији. Ипак, чини се да је ово била замка, пошто је Ђуришић заробљен и одведен у Јасеновац где је око 20. априла 1945. убијен заједно са Баћовићем, потпуковником Лалатовићем, Остојићем, неколицином православних свештеника и другима.[24]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Dizdar et al. (1997). стр. 17.
  2. Milazzo (1975). стр. 93.
  3. Dizdar (1997). стр. 17.
  4. Milazzo (1975). стр. 94.
  5. Ramet (2006). стр. 166.
  6. Pajović (1987). стр. 38–39.
  7. Hoare (2006). стр. 160, 303.
  8. Milazzo (1975). стр. 101.
  9. Milazzo (1975). стр. 77.
  10. Hoare (2013). стр. 49.
  11. Tomasevich (2002). стр. 494.
  12. Tomasevich (2002). стр. 260.
  13. Поповић, Лолић & Латас (1988). стр. 211.
  14. Tomasevich (1975). стр. 218.
  15. 15,0 15,1 Hoare (2006). стр. 162.
  16. Tomasevich (1975). стр. 217.
  17. Roberts (1987). стр. 156.
  18. Tomasevich (1975). стр. 309.
  19. Tomasevich (1975). стр. 370.
  20. 20,0 20,1 Redžić (2005). стр. 154–155.
  21. Tomasevich (1975). стр. 329.
  22. 22,0 22,1 Pavlowitch (2008)
  23. Pavlowitch (2008). стр. 237.
  24. Tomasevich (1975). стр. 447–448.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]