Илија Трифуновић Бирчанин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илија Трифуновић-Бирчанин
Ilija Trifunović-Birčanin with his band.jpg
Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин са својим комитама
Пуно име Илија Трифуновић-Бирчанин
Датум рођења (1887-07-20)20. јул 1887.
Место рођења Топола
Кнежевина Србија
Датум смрти 3. фебруар 1943.(1943-02-03) (55 год.)
Место смрти Сплит

Илија Трифуновић-Бирчанин (Топола, 20. јул 1887[1] — Сплит, 3. фебруар 1943) је био српски четник и четнички војвода из времена Борбе за Македонију 1902-1912. у Првом светском рату и у Другом светском рату. У међуратном периоду био је председик удружења старих четника и од 1932. председник Народне одбране.

Био је учесник војног пуча од 27. марта. После Априлског рата 1941. избегао је у село Горње Липово код Колашина. Септембра 1941. је отишао у Сплит где се повезао са италијанским окупатором и с њим склопио споразум о сарадњи. Из Сплита је организовао четничке јединице по Далмацији, Лици и Босанској крајини и ставио их у службу окупатора. У пролеће 1942. Драгољуб Михаиловић је Трифуновићев штаб именовао за штаб западно-босанских, личко-далматинских и херцеговачких војно-четничких одреда. До краја 1942. Трифуновић је остварио легализацију четничких јединица код италијанског окупатора, њихово редовно снабдевање борбеним, материјалним и новчаним средствима. Умро је од срчаног удара 3. фебруара 1943. године у Сплиту.

Биографија[уреди]

Четничке борбе[уреди]

Следећи пример национално одушевљене омладине у Србији са почетка 20. века Трифуновић се уписује у четнике и одлази у Стару Србију.

Већ 1906. године примљен је као штабни четник у чету војводе Петка Илића, и четовао по Скопској црној гори као комита,[1] а затим са војводом Вуком у Кумановском крају и тамо је остао до Балканских ратова (1912/1913).[1] Од 1911. командовао је својом четом.[1] Учествовао је у борби код Шумате Трнице 1912.

Учествовао је у оба Балканска рата, као и у Првом светском рату под командом Војводе Вука. и ујесен 1916. У жестоким борбама на Сивој Стени тешко је рањен у руку, која је након погоршања морала бити ампутирана. На Сивој Стени је живот изубио Војвода Вук па је одлуком четника Трифуновић добио војводско достојанство.[2]

Међуратна делатност[уреди]

У периоду између два рата, војвода Бирчанин је вршио важне улоге у четничкој организацији.

Председник четничког удружења Српска народна одбрана (СНО) постао је 1932. Био је изабран за великога челника Орјуне.[1] Учествовао је у организовању и извођењу пуча од 27. марта 1941.[3]

Други светски рат[уреди]

Извештај четничког капетана Радована Иванишевића Драгољубу Михаиловићу о Трифуновићевој сарадњи са Италијанима.

После Априлског рата избегао је у село Липово код Колашина. У септембру или октобру 1941. је дошао у Сплит.[4] Тада око њега почињу да се скупљају истакнути националисти из Сплита и околних градова. Четнички покрет је овде тада већ био отвореном у сукобу са партизанима, и то је подстакло четничке команданте да склопе низ локалних споразума о сарадњи са италијанским окупационим снагама, на основу јаких узајамних жеља да се партизански устанак угуши. Један од таквих италијанско-четничких споразума је закључен на састанку у Сплиту између Трифуновић-Бирчанина, Доброслава Јевђевића и Анђела де Матеиса, обавештајног официра италијанског 6. армијског корпуса.[5] Прихватио је четнички покрет Драгољуба Михаиловића. Драгољуб Михаиловић је био свестан колаборационистичких аранжмана који су склопили Јевђевић и Трифуновић-Бирчанин и толерисао их је. Поред Јевђевића, са којим је блиско сарађивао са италијанским снагама, потчињени команданти Трифуновић-Бирчанина били су Момчило Ђујић (северна Далмација), Илија Михић и Славко Бјелајац (Лика) и Петар Баћовић (Херцеговина и југоисточна Босна).[4]

У марту 1942. добија писмено овлашћење од Драже Михаиловића да може да води војне и политичке акције у Далмацији и Херцеговини и притом је Илију Бирчанина поставио за команданта области Далмације, Лике, Кордуна и Приморја.

Војвода Бирчанин је преко својих пријатеља и чланова Народне Одбране организовао центре отпора у Словенији. Први пут се састао са Дражом Михаиловићем у мају 1942. у селу Пустопољу код Гацка у Херцеговини.

У Пустопољу су донети важни закључци за будућу акцију и одређена су права и дужности свих команданата. Том приликом најважнији предмет разговора је био план како да се четничке снаге домогну јадранских обала и прилаза мору, да би се у датом тренутку створили мостобрани за искрцавање савезничких трупа. Извођење овог плана било је поверено војводи Бирчанину. О томе је извештена и влада и савезници.

Након тога, једна подморница на Корчули донела је за војводу Бирчанина радио-станицу, технички материјал и новчана средства. Војвода Бирчанин је извођење ове мисије поверио војводи Момчилу Ђујићу. Тада је унапредио генерала Михаиловића у чин четничког надвојводе.

Италијани су 23. јуна уз помоћ Илије Трифуновића-Бирчанина, основали прве јединице Добровољачке антикомунистичке милиције, посвећених уништењу комунизма и под котролом Италијана[6]. Михаиловић је том приликом предао листу од 25 официра ЈВуО које је стари Бирчанин прогласио четничким војводама.[тражи се извор] Од септембра 1942. четници су покушавали да убеде Италијане да изврше велику антипартизанску операцију у својој окупационој зони. Трифуновић Бирчанин се срео са италијанским генералом Марио Роата 10. и 21. септембра. Трифуновић га је подстицао да преузме акцију против партизана у области Прозора и Ливна и понудио помоћ 7.500 четника под условом да Италијани обезбеде оружје и друге потребе.[7] На састанку 10. септембра Трифуновић-Бирчанин је изјавио Роати да није под командом Драгољуба Михаиловића, али да се са њим састао 21. јула у Автовцу и да има његово одобрење за сарадњу са Италијанима. Крајем септембра или почетком октобра, одговарајући на поруку од Трифуновић-Бирчанина датирану на 20. септембар, Михајловић га је похвалио за држање и високо схватање националне линије на тим разговорима.[7]

После контаката са Трифуновићем-Бирчанином и Добросавом Јевђевићем, Роата је са четницима 29. септембра потписао споразум којим су регулисане легализација четничких одреда под италијанском војном управом у Босни и Херцеговини, издавање четницима плата, хране, униформи, оружја, муниције и осталог ратног материјала за борбу против партизана. На основу овог споразума италијанска окупациона команда упутила је четнике у борбу против партизана код Прозора, у октобру 1942, као и на друга бојишта.


Након његове смрти то право да именује четнилчке војводе припало једино Дражи Михаиловићу, као министру војном. Тиме је покушано да се не угаси традиција војводства у Србији.

На почетку свог деловања у Далмацији, војвода Бирчанин је формирао прве групе младих Хрвата који су били југословенски оријентисани, а највећим делом су у те групе улазили студенти и радници. Њима је прикључио младе борце из Шибеника и осталих оближњих места на мору.

На тај начин је формирали су одред који се звао „Одред Војводе Бирчанина“, и Сплитско-Шибеничка бригада.

Тешко се разболео у Сплиту. Пред крај живота је унапредио још неке официре ЈВуО у чин четничког војводе.

Умро је у Сплиту 3. фебруара 1943.

Посмртно је одликован од генерала Михаиловића и Лондонске владе Карађорђевом звездом са мачевима III реда.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 1, 210
  2. Илија. Ж. Трифуновић, Крв четника, Београд 1930, 7-12.
  3. Beli ruski knez! | Ostali članci | Novosti.rs, Приступљено 31. 3. 2013.
  4. 4,0 4,1 Tomasevich (1975). стр. 218.
  5. Ramet (2006). стр. 147.
  6. Rodogno (2006). стр. 307–308.
  7. 7,0 7,1 Tomasevich (1975). стр. 233.

Литература[уреди]