Mungletemur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mungletemur
Tamga Mungletemura
Lični podaci
Datum rođenja13. vek
Datum smrti1282.
Porodica
RoditeljiToqoqan
Huchuhadun
DinastijaDinastija Boridžigin
Kralj Zlatne Horde
Period1266—1282.
PrethodnikBerke-kan
NaslednikTotamongu

Mongke-Timur, poznat je i pod imenom Mungletemur [1] i Mongletemur [2], bio je gospodar Tatara sa zapada [2], tj. kan Zlatne horde od 1266. godine sve do svoje smrti 1282. godine. Vladao je iz grada Saraja [3] [4] na donjoj Volgi [3], tj. na reci Athuba [4].

Bio je unuk Batu-kana.

Mungletemurove teritorije[uredi | uredi izvor]

Mungletemur je kao kan Zlatne horde vladao:

Odnosi sa Rusijom[uredi | uredi izvor]

Provincija Rusija je tada bila veoma prostrana oblast [5]. Njeni stanovnici su hrišćani pravoslavci.

Zemlja plaća danak Mungletemuru, sa čijim posedima dolazi u dodir na istočnim granicama. Unutar granica Rusije, u ogromnim količinama sakupljalo se krzno hermelina, arkolina, samura, kuna, lisica i drugih životinja iz tog roda, kao i mnogo voska. Imalo je nekoliko rudnika, iz kojih su se dobijale velike količine srebra.

Rusija je neobično hladna oblast, koja se prostire čak do Severnog okeana, gde se u ogromnom broju hvata severni i sivi soko, i odatle odnosi u druge delove sveta [6].

Način upravljanja Rusijom[uredi | uredi izvor]

Mungletemur udara namet na osvojene ruske zemlje i postavlja tamo upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da nadgledaju stanovništvo, koje je preostalo posle Tatarske najezde. Tatarski činovnici su prebrojavali stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica bila oslobođena poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je.

Osim skupljanja danka, oni se ne mešaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, ali zadržavaju pravo da ih potvrđuju u tome zvanju; zato ruski kneževi moraju da odlaze u Hordu [4], u Saraj [3] i traže od Mungletemura [4] jarlik (povelju) [4] na kneževinu [3] koji im daje kneževsku vlast [4] [3].

Opljačkano i desetkovano tom svirepom najezdom, rusko stanovništvo povija se pod tatarskim jarmom [4]. Rusija je potpadala pod Zlatnu Hordu kao skup vazalnih kneževina. Na početku svoje vladavine držao je čak i svoje vlasti u Rusiji, ali su kasnije kneževi izdejstvovali da zastupaju svoj narod neposredno pred Mungletemurovim poverenicima (daruga) u Saraju i da sami skupljaju danak (harač) na osnovu vrlo strogo sprovedenog popisa stanovništva i njegove imovine. Ali to se utvrdilo tek postepeno; na početku njegove vladavine Rusi su grozno patili pod tatarskim jarmom. Nasilja Mungletemurovih poverenika u pokrajinama, baskaka i popisivača, izazivala su bune, koje su svirepo ugušivane [3]. Tatari od tad nisu dirali u političku organizaciju Rusije, već su jednim jarlikom podarili jednome od ruskih kneževa titulu velikoga kneza obavezujući ga da prikuplja i predaje Hordi danak svih ostalih kneževa. Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše skupljači poreza [4].

Posledice[uredi | uredi izvor]

Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela [3].

Ruske zemlje[uredi | uredi izvor]

Za vreme njegove vladavine Rusijom je vladala velika kneževina Vladimir je bila podeljena na:

Tada su se pojavile i nove kneževine:

Odnosi s ruskim vladarima[uredi | uredi izvor]

Veliki kneževi Vladimira[uredi | uredi izvor]

Veliki kneževi Vladimira, koji su se izmenjivali uz različite intrige u Hordi, a ponekad i uz borbe u samoj Rusiji, nisu igrali neku naročitu ulogu i ni po čemu se nisu istakli [3].

Galičko kraljevstvo[uredi | uredi izvor]

Galičkom Rusijom [3] u to vreme vlada Lav Galički [4] i kraljevstvo opada pod vlašću boljarskog staleža [3]. To koristi Mungletemur, koji za upada u Poljsku i pustoši oblast Galič-Voliniju toliko, da se ta pokrajina još zadugo nije mogla da oporavi od toga udara niti da povrati nekadašnje blagostanje [4].

Rat s Bugarskom[uredi | uredi izvor]

Za vreme Mungletemura vode se međusobice u Bugarskoj usled kojih su izgubljene njihove teritorije u Trakiji i Makedoniji. Bugarska je brzo izgubila onu političku ulogu koju je dotada igrala na Balkanskom poluostrvu. Mungletemur je to iskoristio i napadao ju je. Nasilja i samovlašće feudalnih bojara dovršavali su propadanje zemlje. Veći deo zemlje pripadao je bojarima, višem sveštenstvu i manastirima.

U Bugarskoj je od 1277. do 1280. besneo građanski rat [7]. Propadanje zemlje zbog bojarskih međusobica i bedan položaj seljaštva izazvali su ustanak, kome je na čelo stao narodni vođ — pastir Ivajlo, koji se proglasio carem (1277. godine). Na njegovu stranu prelazile su čitave oblasti. On je uspešno ratovao protiv Mungletemura i dvaput ga potukao [8].

Za to vreme car Konstantin I Asen Tih, slomivši nogu, beše postao teže pokretan i nije mogao s uspehom da suzbije preduzeća mnogih ogorčenih protivnika, razdraženih naročito postupcima njegove carice [7]. Stanovništvo bugarske prestonice — Trnova — otvorilo je Ivajlu vrata [8] i te 1277. car je izgubio i krunu i život, a onda je počelo strahovito klanje u zemlji [7].

Bugarski bojari pozvali su u pomoć pored Mungletemura i Grke i Kumane i ugušili ustanak. Ivajlo je poginuo, ali narod dugo nije hteo da veruje u njegovu smrt [8]. Posle dugih borbi i nevolja dočepao se, najzad, 1280., carskog prestola jedan Kumanac, Đorđe Terterije [7].

Smrt[uredi | uredi izvor]

Umro je 1282. godine, a nasledio ga je Totamongu [1].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390.
  2. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 394.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j Jelačić 1929.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j Miljukov 1939.
  5. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 388.
  6. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 389.
  7. ^ a b v g Ćorović 1941.
  8. ^ a b v Udaljcov 1950, str. 352.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.
  • Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd. 
  • Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, 1941. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мунглетемур&oldid=25950434”