Ђорђе I Тертер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе I Тертер
Bulgaria-second half of the 13th century.png
Бугарска под Тертеровом влашћу
Датум рођења 13. век
Датум смрти 1308./1309
Династија Династија Тертер
Супружник Марија, Kira Maria Asenina of Bulgaria
Потомство Теодор Светослав, Ана Тертер
Бугарски цар
Период 1280. - 1292.
Претходник Јован Асен III
Наследник Смилец
Савладар Шишман I

Ђорђе I Тертер, Ђорђе I Тертерије, Георгије I Тертер или Георгије I Тертерије је био бугарски цар од 1280. до 1292. године [1] [2] [3].

Порекло и долазак на престо[уреди]

Ђорђе је био куманског порекла [1] [2] и вођа бугарских бојара [2].

На престо је дошао 1280. године [1] [2] [3], збацивши са климавог престола цара Јована Асена III [2], после дугих борби и невоља [1].

Сукоби са Византијом[уреди]

Против Ђорђа су Грци радили на све стране [1], и онда је сасвим природно што се одмах придружио савезу Карла Анжујског против њих [1] [3] [2].

Удаја кћерке за краља Србије[уреди]

Године 1284. Ђорђе је удао своју кћерку Ану за српског краља Стефана Уроша II Милутина [4] [3].

Данас не знамо, да ли је овде била по среди нека страст или какав политички рачун [4], али вероватније је да је био политички рачун [3]. Ђорђе Тертер није у овај мах био неки значајнији политички чинилац [4]. Његова се политика састојала у то време у том, да тражи споразум на све стране [4]; можда је он гледао да придобије српског краља овом брачном везом [4] [3].

Пропадање земље[уреди]

Кад је Ђорђе дошао на престо Бугарска је била јако ослабила услед грађанских ратова који су је раздирали [5].

Фактички се распала на неколико удеоних кнежевина. Постојање царске власти било је само повод за сталне борбе између бојара за царску титулу [6].

Дрман и Куделин[уреди]

У браничевској области беху се тада осилила два бугарска великаша, браћа Дрман и Куделин. У Ждрелу на Млави, у данашњој горњечкој клисури, беху се они утврдили, одметнули од сваке власти и узнемираваху и српско и угарско суседство. У њиховој војсци налажаху се као полупљачкаши а полунајамници људи разних народности, а понајвише Бугари, Татари и Кумани. Озлојеђени на њих Угари су почетком 1285. год. упутили против њих једну војску да их казни. Сремски краљ Стефан Драгутин, као непосредни сусед, покушао је сам да их казни, али им није могао учинити ништа [4] [3], јер су се били одлично утврдили у иначе тешко проходном кланцу [4]. Драгутин је, по свој прилици претрпео пораз, јер Дрман и Куделин пређоше одмах у нападај против њега и заузеше му извесне крајеве [4] [3]. Драгутин позва свог брата, српског краља Милутина на договор у Мачковце на Морави и замоли га за помоћ [4]. Милутин се одазвао. Уједињена српска војска ушла је [4] [3] крајем 1280их [3] у Браничево, потукла и протерала пљачкаше и њихове господаре, и завладала читавом облашћу. Браничево је предато Драгутину [4] [3].

Шишман[уреди]

После овог пораза Дрмана и Куделина решио се видински кнез Шишман I, који је можда имао неких веза с њима или полагао право на њихово подручје, да се обрачуна са Србима. Изненада, не зна се тачно које године [7] [3], можда око 1290. године [3], продро је он све до Хвосна, а намеравао је, међу осталима, да опљачка Пећку архиепископију [7] [3]. Када је краљу Милутину стигао глас о том препаду, који је довео непријатеља тако дубоко у Србију, он је брзо скупио војску [3] и с југа напао [7] и разбио Шишмана, који је био приморан да се нагло повуче. Срби су се дали у потеру за њим и гонили су га све до Видина. Шишман се с муком [7] [3], са лађама [3], пребацио преко Дунава, док су Срби заузели Видин [7] [3] и сву осталу Шишманову област [3]. Са леве обале реке послао је побеђени кнез људе, да моле краља за преговоре. Мир је склопљен са условима: да Шишман призна врховну власт српског краља, а као јемство имала је бити Шишманова женидба са кћерком српског велможе жупана Драгоше [7] [3], а о повратку Браничева Бугарској није било ни говора [3].

Татарска пустошења и пад с власти[уреди]

За то време Татари су пленили Бугарску неколико пута [4], па је цар Ђорђе 1285. године био приморан да призна њихову врховну власт [4] [3].

Ђорђе им се 1292. године учинио недовољно поуздан па је татарски кан Ногај ушао у Трново, где је као свог кандидата поставио на царски престо војводу Смилца [3]. Цару Ђорђу није остало ништа друго, него да побегне у Византију, а Смилец га је заменио на престолу [7].

Референце[уреди]

Литература[уреди]