Oružje starih Južnih Slovena

Pri proučavanju ranosrednjovekovnog oružja kod Južnih Slovena najznačajnije mesto imaju arheološki nalazi, a pisani i likovni izvori, zbog nedovoljne preciznosti u opisu, služe kao dopuna arheološkim nalazima.

Pisani izvori

Karakteristično je kod svih pisaca, vizantijskih i zapadnih, da izbegavaju opisnost i da daju veoma sažete, tačnije oskudne podatke o izgledu pojedinih vrsta oružja. Opisi, ma koliko bili kratki, imaju značaj dokumenta jer vesti potiču od savremenika, a često i od učesnika u borbama koje se opisuju.

Po važnosti građe koja je u radu korišćena, pisani izvori se mogu podeliti u nekoliko kategorija: vojni spisi, istorijski spisi, dela literarnog i liturgijskog karaktera, životopisi vladara i svetitelja, spisi kancelarijskog karaktera (zakoni, uredbe, izveštaji) i drugi pisani dokumenti.

Vojni spisi

Jedna od najznačajnijih kategorija pisanih izvora za upoznavanje ratne veštine i taktike u ranom srednjem veku, dela vojnih pisaca, ne daju, kako bi se očekivalo, dovoljno podataka o izgledu i proizvodnji oružja. Osim direktnih, često detaljnih vesti o pojedinim bitkama i uputstava o načinu borbe, u ovim spisima se nailazi samo na podatke o vrstama oružja koje upotrebljavaju ratnici pojedinih naroda.

Pseudo-Mavrikije u delu »Strategicon«, u poglavlju »Kako treba postupiti sa Slovenima, Antima i sličnima«, pisanom na osnovu ličnog iskustva, navodi samo vrste oružja, ali ne i njegov izgled. Isti podatak prenosi car Lav VI dajući bliže podatke o štitovima »velikim i dugim, poput tireja« čime bar ukazuje na oblik ove vrste oružja. Oskudnost u opisima oružja nije samo osobenost vojnih pisaca iz ranovizantijskog perioda već i kasnijih autora. Takav metod izlaganja podržava, takođe vojskovođa po profesiji, Kekavmen Katakalen u svim svojim radovima. Po obradi vojnih pitanja njegov »Strategikon«, sastavljen, izgleda, za vlade Mihaila VII (1071—1078), ne razlikuje se od prethodnih. Detaljno opisuje opsade, lukavstvo neprijatelja, daje savete čitaocu, ali o izgledu oružja ni reči. Svakako su, u vreme postanka ovih spisa, podaci o oružju bili suvišni jer su ih sastavljali vojnici za vojnike, pa se tako može protumačiti i ova oskudnost.

Istorijski spisi

Po broju očuvanih rukopisa ova kategorija pisanih izvora je najznačajnija. Političke, crkvene i lokalne istorije, hronike i hronologije, mada pisane od autora koji nisu po profesiji bliski ratu, daju, za razliku od vojnih spisa, šire i za proučavanje slovenskog naoružanja u ranom srednjem veku značajnije podatke. Većina autora je doživela strahote rata te su lični utisci, još jaki i neposredno primljeni, odlučivali o prostoru datom opisu bitaka, opsadi gradova i izgledu i vrsti oružja. Zajedničko za sve ove izvore je s jedne strane veliki broj opisa iz života slovenskih plemena sa kojima je Vizantija dolazila u sukobe, a s druge mali broj detaljnih opisa oružja.

Tacit u svome delu Germania, već 98. godine n. e. pominje Slovene pod imenom »Venedi« kao nosioce štita. Prisk objašnjava način izrade monoksila ne upuštajući se u oružje. Najstarije i najznačajnije Prokopijevo delo De Bellis, naročito tomovi V—VIII (Bellum Gothicum), obiluje vestima o vrstama oružja korišćenom na našoj teritoriji tokom VI veka. U Bellum Gothicum III prvi put saznajemo za »male štitove i koplja« koje nosi slovenska pešadija, kao i za Slovene koji su »odlični konjanici strelci« za razliku od gotskih konjanika što se bore »samo kopljem i mačem«. Nastavljač Prokopija, pisac dela Historia, Agatija, kao i ostali hroničari ranog srednjeg veka, ne upuštaju se u detaljnije opise oružja. Posredno kroz opise istorijskih zbivanja saznajemo o vrstama upotrebljavanih oružja od strane Vizantinaca, Avara i Slovena, kao i pojedinim detaljima načina utvrđivanja i sredstvima za opsadu, odbranu i prelaz preko reka i mora, a takođe i o vrstama vojnih jedinica.

Dela literarnog i liturgijskog karaktera

U pojedinim ranosrednjovevekovnim spisima literarnog i liturgijskog karaktera (spevovi teološko-filozofskog karaktera, istorijske poeme, teološke besede, propovedi i dr.) nailazimo na ekskurse pojedinih autora gde, sem opisa bitaka, nabrajaju oružje neprijatelja. Ovi podaci, korisni sa stanovišta ratne istorije, retko daju šire opise pojedinih vrsta oružja.

Značajniji su radovi Georgija Piside (poema Bellum Avaricum.) i beseda Teodora Sinkela održana 627. godine u kojoj se, kao i u poemi, opisuje slovensko-avarska opsada Carigrada iz 626. godine. Georgije Pisida, govoreći o haganovoj vojsci, pominje vrste oružja:

...»Ta vojska je imala bojne trube, strele, mačeve, vatru, kornjače, bacače kamenja, drvene kule« ..."

Sinkelova homilija dopunjava ove podatke još detaljnijim opisom i podacima o izradi oružja:

...»hagan... Odmah počne da prikuplja varvare, izrađuje oružje, helepole, čamce i vrši sve druge pripreme kako bi napao grad«.

...»Na jednog našeg vojnika dolazilo je po sto i više varvarskih, sve obučenih u oklope, sve zaštićenih šlemovima i sa svakovrsnim ratnim spravama«"

Oratio historica, anonimna beseda o opsadi Carigrada, sastavljena između 815. i 860. godine, mada je u celosti kompilacija T. Sinkela i Teofana, daje isto podatak o izradi monoksila.

Rodoslovi vladara i žitija svetitelja

Posebna vrsta literarne delatnosti, relativno najobimnija po broju dela, hagiografije i sastavi o životima vladara, ne daju značajnije podatke o oružju. Vrste opsadnih sprava i, u nekoliko slučajeva, njihov širi opis najznačajniji su detalji u vezi sa ovim pitanjem. Jovan, solunski mitropolit, sastavljač Miracula S. Demetrii I, pored pobožnih tumačenja, često iscepkanih i jednostranih, ne propušta da na nekoliko mesta detaljno opiše ratne sprave kojih se, po svoj prilici godine 586, plašio opkoljeni Solun. Najinteresantniji je opis petrobola koji se zbog izuzetno slikovitog opisivanja prenosi u celini:

»Te sprave su četvorouglog oblika, prelazeći iz širih osnova u uže krovove na kojima su imale jako debele cilindre, gvoždem okovane na krajevima. Za ovo su bile prikovane drvene grede, poput onih na velikim kućama, snabdevene napravom za bacanje. Podižući se u vis ove su neprekidno hitale ogromno kamenje, tako da njihov pogodak nije mogla izdržati ni zemlja, a kamoli ljudska kuća. Štoviše, ovi četvorougli bacači bili su ograđeni sa tri strane daskama, tako da strele branilaca sa bedema nisu mogle pogoditi članove njihovih posada. Međutim, čim je jedan, daskama obloženi bacač, zapaljen vatronosnom strelom i ubrzo izgoreo, varvari uklone sprave i povuku se.

Sutradan dovuku ponovo one iste, daskama okovane bacače, ali obložene sirovim kožama, i privuku ih sasvim blizu gradskom bedemu. Gađajući na nas hitali su čitava brda i brežuljke. Kako bi drukčije moglo da se nazove ono ogromno kamenje!«

Čuda sv. Dimitrija predstavljaju koristan izuzetak u ovoj kategoriji izvora. Nepoznati autor Miracula S. Demetrii II pripisujući, takođe, sve vojne uspehe sv. Dimitriju, za razliku od pisca Miracula I, o varvarima piše bez mržnje, ali i oskudnije, navodeći samo vrste neprijateljskih vojnika (strelce, štitonoše, lake pešake. kopljanike, praćkaše, rukovaoce spravama i hoplite).

Spisi kancelarijskog i političkog karaktera

Iz malog broja ovih dokumenata očuvanih do danas, a koji potiču iz srednjeg veka, ili se odnose na naš teren u tom periodu, retko se mogu koristiti podaci za dobijanje jasnije predstave o oružju. Iz Kapitularija Karla Velikog, izdatih 779., 803., 805. i 811. godine, ne dobijamo opširnije podatke o oružju. Zabrana prodaje mačeva i oklopa Slovenima (Diedenhoferski kapitular), govori samo o izvozu franačkog oružja u »zemlje Slovena i Avara« ali ne i o njegovom izgledu u tom periodu.

Od drugih pisanih izvora za upoznavanje ove problematike najznačajniji su putopisi. U svojim izveštajima pojedinci, najčešće iz arapskih zemalja, pored opštih podataka o zemlji u kojoj su boravili, daju i podatke o izgledu, nošnji i oružju pojedinih naroda.

Arheološki izvori

Tokom VI i početkom VII veka, u jeku borbi sa germanskim plemenima, Vizantiju napadaju Sloveni i Avari. Njihovi napadi traju više od jednog veka i završavaju se slovenskom dominacijom na delu Balkanskog poluostrva, u južnoj Panoniji i Istočnim Alpama. Vesti o ovim borbama su mnogobrojne, međutim kada je reč o slovenskom ili avarskom oružju, prilično su oskudne i nedovoljne da objasne njegov izgled u periodu intenzivnih borbi protiv Vizantije. Arheološki nalazi oružja iz VI— VIII veka, brojnošću iskopanih primeraka, daju vrlo jasnu i dokumentovanu predstavu o naoružanju toga perioda. Posmatrani odvojeno, ni pisani izvori, ni arheološki materijal, sami za sebe, ne mogu da odgovore na pitanje odnosa Slovena i Avara u toku borbi sa Vizantijom i o izgledu naoružanja posebno svakog od ova dva plemena. Savremena istoriografija, zasnivajući većinu zaključaka na pisanim izvorima, prihvatila je kao istorijsku činjenicu zajedničku borbu Slovena i Avara protiv Vizantije, formulišući je kao borbu avarsko-slovenskog saveza u kome su Avari imali odlučujuću ulogu, naročito u ratnim akcijama. Isti je metod primenjen i u arheologiji gde se u tretmanu arheoloških nalaza iz ovog perioda koristi shematska podela na kulturne grupe.

Pri tome su, za period za vreme avarsko-slovenskog saveza, svi ostaci materijalne kulture svrstani u tzv. kestheljsku kulturnu grupu, nazvanu i avarsko-slovenska kultura.

Sistematizacija oružja po kulturnim grupama onemogućuje etničko opredeljenje nosilaca naoružanja toga perioda za šta postoji dovoljno elemenata (istorijskih i arheoloških), kao i hronološko-tipološku podelu oružja.

Proučavajući arheološke nalaze oružja sa teritorije bivše Jugoslavije i pisane istorijske izvore o Slovenima i Avarima, došlo se do zaključka da se mora odstupiti od ovog u arheologiji već uobičajenog metoda i izvršiti odvojena sistematizacija slovenskog i avarskog oružja.

Istorijski pisani izvori su vrlo određeni u vestima o borbama Slovena protiv Vizantije pre 558. godine. Za ovaj, predavarski, period postoje mnogobrojni pomeni slovenskog oružja. Hronološki pregled samo ovih izvora od Pseudo-Cezarija koji početkom V veka prvi pominje Slovene i upotrebu oružja, do Jovana Malale koji registruje 559. godine prvu zajedničku borbu Avara i Slovena protiv Vizantije, najbolje dokumentuje samostalnost slovenskih upada preko Dunava, tj. postojanje oružja i slovenske vojske. Teoriju o urođenom fatalizmu i neratobornosti starih Slovena (Peisker, Hauptman, Štajn), koja se zasnivala na jednostranom tumačenju izvora, odbacila je većina savremenih istoričara.

U prilog tome navodi se prikaz samostalnih borbi Slovena protiv Vizantije u VI veku:

• Pseudo-Cezarije", početak V veka: »... (Sklavini) su slobodni i bez poglavara, pošto svoje vođe i starešine stalno ubijaju...«
• Prisk: 448. godine pominje slovenske čamce-monoksile i splavove kojima se služe prilikom savlađivanja vodenih prepreka
• Prokopije iz Cezareje: 533. godine opisuje bitku protiv vizantijske vojske i pogibiju stratega Hilvuda
  • 533. do oko 550. godine: prelazak dunavske granice i upadi na vizantijsku teritoriju
  • oko 540. godine: antsko-slovenski rat
  • sredina VI veka: » ... Pri stupanju u borbu kao pešadija navaljuju (Sloveni) na neprijatelja grupno, noseći u rukama male štitove i koplja, a oklop nikada ne oblače...«
  • 540. godine: opisuje borbenu taktiku Slovena
  • 545. godine: razbijena grupa Slovena u Trakiji
  • 548. godine: »vojska Slovena« iz Podunavlja prodire do Drača; osvaja tvrđave
  • 549. godine: Sloveni se pominju kao saveznici i plaćenici langobardskog kneževića Ildiga
  • 550. godine: »vojska Slovena« (do 3.000) upada u Trakiju, deli se na dva odreda, razbija vizantijsku elitnu konjičku jedinicu — posadu grada Curula; iste godine Sloveni zauzimaju utvrđeni grad Toper... »mnoštvo strela, lestvica ... ubijali su ni mačem, ni kopljem« ...
  • 550—551. godine:... na zemljište Romeja provali tolika masa Slovena kao nikada pre... Sloveni, u punoj su slobodi vršili pohode po romejskom carstvu« ...
  • jesen 551. godine... «Veliko mnoštvo Slovena provalivši u Ilirik, neopisiva zla tamo počini« ...
• Agatija, 556. godine: U ratu protiv kavkaskih Misijama ističe se junaštvom među Vizantincima... Sloven, po imenu Svarun. On baci koplje na jednog koji je u ratnoj spravi bio slabije zaštićen, i smrtno ga rani.«
• Jovan Malala, 559. godine: »... provališe Huni i Sloveni u Trakiju ... Stigoše do Carigrada...«

Da su Sloveni bili naoružani i imali svoje odrede pored ovih podataka potvrđuje i njihovo učešće u drugim vojskama (najamnici), a takođe i niz borbi vođenih u zajednici sa Avarima. Ovi izvori naglašavaju vodeću i dominantnu ulogu Avara u toku zajedničkih akcija protiv Vizantije, ali nigde ne negiraju postojanje slovenskih odreda. Zavisnost dela slovenske plemenske vojske od volje vladajućeg sloja bolje naoružanih avarskih ratnika-konjanika, koja je došla do izražaja u mnogim akcijama sprovedenim na teritoriji Balkanskog poluostrva još je jedan dokaz da je jedan deo Slovena bio potreban Avarima za osvajačke pohode, te su ih kao takve često i iskorišćavali. Na položaj Slovena u toku borbe, tj. da ih Avari koriste i kao najamnike i kao vojničku masu iza koje stoji organizovana avarska vojska, ukazuje nekoliko karakterističnih pomena:

»Kagan, kralj avarski, poslao je 603. godine langobardskom kralju Agilutfu Slovene pod najam«."

Fredegarova hronika ističe neravnopravnost i u toku same borbe: »... kad su Huni išli u boj protiv kog naroda, oni svoju sakupljenu vojsku postavljaju pred tabore, te su u stvari tukli Vinidi. Kad je bilo sigurno za pobedu, dolazili bi Huni da ugrabe plen, a kad su pak Vinidi bili svladani, potkrepljeni hunskom pomoći opet su obnavljali napade...«"

Nikifor Patrijarh, za borbu na drugom kraju Balkana, daje sličnu ocenu položaja Slovena: »Pošto Avari dovedoše i mnoštvo Slovena i uvedoše ih u zajednički boj...«

Novija tumačenja avarsko-slovenskog saveza, pitanje stepena podređenosti i samostalnosti pojedinih plemena, analiza odnosa Slovena i Avara, kao i zaključak o postojanju slovenske plemenske vojske, potvrđeni su arheološkim iskopavanjima. Zatvorenost Avara i ostalih hunsko-turskih plemena u svoje tumene, njihova odvojenost, poznata po pisanim izvorima, od slovenskih naselja, našla je svoju potvrdu otkrivanjem niza zatvorenih nekropola sa skeletnim grobovima mongoloidnih karakteristika na prostoru bivše Jugoslavije i Panonsko-karpatskoj kotlini gde je bio centar avarske države.

Pod nazivom slovensko oružje, u domaćoj i stranoj literaturi tretira se oružje svih slovenskih plemena iz VI—VIII veka, kao i oružje iz kasnijeg perioda formiranja i nastanka ranofeudalnih država. Ovakav tretman u periodizaciji slovenskog oružja veoma je neprecizan, i dovodi, sa već u nauci prihvaćenom podelom na kulture (martinovska, kestheljska, belobrdska i dr.), do apsolutnih nejasnosti i nelogičnosti u rešavanju pitanja naoružanja i opšte materijalne kulture Slovena tog doba. L. Niederle je naglasio strane uticaje na slovensko naoružanje šta je kasnije prihvatio niz autora kod nas ili u inostranstvu ne upuštajući se u analizu stvarne arheološke građe vezane za slovenska plemena VI—VIII veka. Međutim, ova periodizacija ne odgovara stvarnom razvoju naoružanja kod pojedinih slovenskih plemena. Nedostatak dokumentovanih podataka o tačnim okolnostima nalaza, o mestu gde je iskopano oružje i materijalu za niz predmeta vojnog karaktera, naročito u muzejima Srbije, onemogućava da se mnogobrojni primerci ovog oružja atribuiraju Slovenima. Veliki broj strela slučajno je nađen sa podacima samo o mestu nalaza, a često i bez naznake lokaliteta.

Za nalaze sa teritorije Srbije pretpostavlja se da pripadaju Slovenima iz više razloga.

Npr. u prilog slovenskog porekla nosilaca kratkih kopalja govore podaci iz pisanih izvora i nedostatak skeleta na mestu njihovog nalaza.

Po dva do tri laka koplja za bacanje, prema Pseudo-Mavrikiju, Lavu VI, Jovanu Efeskom, Mihailu Sirijskom, i Ibn Ruždu osnovno su naoružanje slovenskih ratnika. Agatija pominje bacanje koplja kao posebnu veštinu, ističući hrabrost slovenskog ratnika-najamnika, dok Teofilakt Simokata zapaža brojnost bačenih kopalja od strane vlaških Slovena 595. godine (... Varvari, naime, zaspu kopljima Romeje...).

O spaljivanju mrtvih Slovena početkom VII veka, sem njihovog savremenika Teodora Sinkela, govore i kasniji pisci: Ibn Ružd, Lav Đakon, Masudi, Al Behri, pisac Kijevske hronike i Titmar. Ovo potvrđuju arheološki nalazi tragova spaljivanja (Smrdelj kod Knina, Pančevo) kao i na širem području od Rumunije do Poljske gde su živeli Sloveni.

Oružje koje se pominje u likovnim i istorijskim izvorima

Slovenski ratnici su u VI i VII veku upotrebljavali sledeće vrste oružja: luk i strelu, koplja, mačeve, štitove i bojne sekire.

Strela i luk

Vizantijski pisci, savremenici slovenske kolonizacije, kao i zapadni hroničari, smatraju Slovene dobrim strelcima. Car Lav VI u svom vojničkom spisu Tactica detaljnije od drugih autora opisuje slovenske lukove i strele...» služili su se i drvenim lukovima i imali strele namazane otrovom«.. Masovnost upotrebe ovog oružja najrečitije se vidi iz teksta Miracula S. Demetrii II: I taj oblak strela stvarao je sasvim neobičan prizor, kao što gusti grad zasenjuje sunčeve zrake, tako i oni zamračiše dan bacanjem strela i hitanjem kamenja«. Jovan, mitropolit solunski: »Njihovi strelci strelama su podražavali zimskom snegu«.

Koplja

Prema postojećim, dokumentima slovenska koplja su se delila na dva osnovna tipa: kratko, lako za bacanje i dugo, teško za bod i borbu.

Koplje za bod i borbu, tj. duže i teže, ukoliko se ne izdvaja u pisanim izvorima od lakog, pominje se samo kao jedno. To čine Prokopije, Agatija i Pavle Đakon:

»Is cum de equs eictus esset, et eum unus e Sclavis subito invadeens eius manus fune conligasset, ipse manibus ligatis lanceam ab eiusdem Sclavi dextera extrahens...(Hist. Langob. VI)

Pored ove dve vrste, izdvajala su se, u vremenu od V do VIII veka prema nameni i obliku, lovačka koplja. Na diptihonu izrađenom početkom V veka prikazana je scena lova gde se vidi dvostruka namena ovih kopalja: za bod i za bacanje.

Mačevi

Poznato je da su 537. godine u vizantijskoj vojsci, između 1600 konjanika povedenih u borbu protiv Gota, bili i Sloveni, što ukazuje na mogućnost poznavanja upotrebe mača. Mač kod Slovena (Vinida) izričito pominje Fredegar, dok u odgovoru slovenskog vođe Daurentija (578/579. godine) kaganu Bajanu, mač dobija i simboličnu vrednost:

...»Navikli smo da, naime, vladamo tuđim, a ne drugi našim. U to smo sigurni dok bude ratova i mačeva« (Menandar).

Da je mač bio značajan deo naoružanja govori i zabrana Karla Velikog (Capitularia I).

Jedini podatak koji direktno omogućava dobijanje predstave o maču, koji su upotrebljavali Sloveni od VI do VII veka, jeste bronzana statueta konjanika iz severne Grčke. J. Verner (J.Werner) je grupu ovakvih statueta posle svestrane analize datirao u VII vek n. e. smatrajući da su u pitanju originali izrađeni u radionicama makedonskih Slovena.

Mač koji konjanik drži u levoj ruci rustično je obrađen i pripada grupi kratkih mačeva sa jednom oštricom koja je nalažena na većem broju sistematski ispitanih nekropola.

Štitovi

O izgledu slovenskih štitova nema detaljnijih podataka ni u arheološkim ni u pisanim izvorima. Navode se samo veličine štitova, ređe oblik. Tacit prvi navodi da »Venedi. .. et scuta gestant«.

Прокопије објашњава како Словени, ступајући у борбу као пешадија, »наваљују на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове« .., Псеудо-Маврикије и Лав VI дају исто објашњење о овој врсти оружја: »Оружају се ... добрим, али тешко носивим штитовима«, односно »штитовима великим и дугим, попут тиреја«.

Statueta konjanika iz severne Grčke na kojoj je ratnik-pešak sa bojnom sekirom i štitom, prikazuje mali štit koji opisuje Prokopije. Na osnovu likovnih prikaza može se zaključiti da su slovenski ratnici oba vida (konjanici i pešaci) bili naoružani istim tipom štita, samo sa tom razlikom što je konjanički štit po dimenzijama znatno veći.

Bojne sekire

Da su Sloveni upotrebljavali sekire kao oružje ima dokaza i u pisanim i likovnim izvorima.

Pavle Đakon, opisujući langobradski napad na slovenski tabor, pominje kamenje i sekire kojima se Sloveni služe kao oružjem: »...et magnis lapidibus ac securibus quam armis contra eos pugnantes«...(Hist.Langob.VI, s.24).

Od vizantijskih spisa jedino se sekire pominju u Miracula S. Demetrii I. Po ovome, a i prema očuvanoj bronzanoj statueti slovenskog ratnika iz severne Grčke, upotreba sekire u ratne svrhe potpuno je dokazana.

Sekire sa povijenim, produženim sečivom nalažene su u većem broju zemalja i vremenski nisu vezane samo za Slovene. Nalazi sa germanskih, avarskih i ranofeudalnih nekropola, kao i primerak sa lokaliteta Let, govore o velikoj rasprostranjenosti ovog tipa bojne sekire u širem vremenskom periodu.