Pređi na sadržaj

Psihosomatska medicina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Psihosomatska medicina je oblast medicine koja proučava, dijagnostikuje i leči fizičke zdravstvene poremećaje proizašle iz emotivnih problema - psihosomatske bolesti. Ona insistira na jedinstvu uma i tela kako u zdravlju tako i u medicini.[1][2][3][4][5] Mnogi lekari smatraju da je otkrivanje brojnih psiholoških uzroka bolesti ključ za razumevanje i lečenje fizičkih simptoma same bolesti. Zbog više nego očigledne i česte povezanost telesnih i duševnih poremećaja, kao i velikog uticaj psihe na razvoj telesnih (somatskih) poremećaja, unazad nekoliko decenija u svetu je došlo do intenzivnog razvoja posebne oblasti medicine psihosomatske medicine.[6]

Upravo zato što ona povezuje dve velike discipline, različite specijaliste i terapijske opcije, psihosomatska medicina je povezana sa brojnim dijagnostičkim izazovima kao i starim dilemama o tome jesu li neki simptomi telesni, psihički, zajednički ili je to novi entitet nastao zbog interakcije duše i tela. [n. 1].

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Shvatajući veliki značaj psihosomatskih bolesti, zbog sve veće brojnosti obolelih, u medicini se razvila i sve više unapređuje posebana oblast, psihosomatska medicina, koja pre svega ima za cilj da nas oslobodi ...Kartezijanske podela čoveka na dušu i telo i oslobodi nas dualiteta tvrdnje da je uvek reč o simultanoj reakciji na izvesne spoljašnje ili unutrašnje nadražaje, koja se odvija kako u psihičkoj, tako i u somatskoj oblasti.

Istorijski gledano sve je počelo od razmišljanja da snažne emocije (bes, strah, žalost) mogu izazvati telesna oboljenja. Ovo razmišljanje vladalo je još kod Hipokrata, Sokrata i drugih antičkih lekara i velikih mislilaca.[7]

U srednjovekovnom islamu u delima Persijskih psihologa - lekara Ahmeda Ibn Sahl al Balkija (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) i Hali Abasa (994) nalazimo prva razmišljanja o nastanku bolesti kao posledici interakcije uma i tela. Oba lekara su shvatila kako fiziološke i psihološke funkcije u telu pacijenta mogu da imaju uticaj jedna na drugu. Do ovih saznanja oni su došli na osnovu utvrđivanja razlike između pacijenata koji su bili fizički i mentalno zdrav i onih koji su bili fizički i mentalno bolesni.[8]

Nemački lekar Johan Hajnrot bio je među prvima koji je 1818. upotrebio novi termin: psihosomatski poremećaj u objašnjenju psihogenog udela u nastanku insomnije. On govori o somato-psihičkim poremećajima koji predstavljaju psihičke, prateće, manifestacije telesnih oboljenja.

Od tada trebalo je da prođe više od sto godina da se saznanja o ovoj bolesti obogate novim istraživanjima u medicini, mada su razmišljanja o psihosomatskim poremećajima bila pristuna i kontinuirano negovan u nekim tradicionalnim medicinskim sistemima (ajurvedska medicina).[9]

Franc Aleksander na početku 20. veka, započeo je istraživanje dinamičke povezanosti između uma i tela,[10][11] a Zigmund Frojd istraživanja psihosomatske bolesti, nakon prepiske sa Georgom Grudekom (Georg Groddeck) koji je, u to vreme, istraživao mogućnosti lečenja fizičkih poremećaja primenom psiholoških procedura. Takav pristup podrazumevao je razmišljanje o bolesti kao o kontinuiranoj interakciji psihičkih i somatskih faktora.[12]

Micheale Balint i njegove Balint-grupe šezdesetih godina 20. veka, ukazale su da je neophodno da lekar pristupa celoj ličnosti bolesnika. Smatrali su da oko 30% bolesnika konsultuje lekara zbog simptomatologije koja u osnovi ima emocionalnu disfunkciju[13]

Flandrija Danbar je u prvoj polovini 20. veka pokušala je da pojedine psihosomatske bolesti dovede u vezu sa psihičkim osobinama ličnosti. Ona je razvila koncept postojanja koronarne, ulkusne ili trumatofilne ličnosti. Njeno učenje, osim koncepta koronarne ličnosti, odnosno tzv. „A-tipa ličnosti“, kao hipoteze danas je uglavnom opovrgnuta. Koronarna ličnost je okarakterisana preteranom ambicioznošću, sklonošću takmičarskom duhu i nerešenim problemima prema autoritetu, što objašnjava ambivalentnim odnosom prema roditeljima u detinjstvu[14][15].

Od 1970-ih, nakon istraživanja nem. Thure von Uexküll i njegovih kolege u Nemačkoj i drugim zemljama, biosemiotička teorija se sve više primenjuje kao teorijska osnova u psihosomatskoj medicine.

Značajan doprinos proučavanju psihosomatike dala je psihoanalitički orijentisana mađarska psihosomatska škola. Sandor Ferenzi, razvio je koncept bioloških osnova psihoanalize, koncept bioanalize, razmatrao da li psihosomatska bolest ima ili nema simboličko značenje. Takođe, govoreći o fenomenu histerične materijalizacije pokušao je da razgraniči histeričnu neurozu od psihosomatskog poremećaja[16].[17]

Danas, psihosomatska bolest je prepoznata u svim oblastima medicine, a na pojedinim psihijatrijskim, ili još češće i na internističkim klinikama u svetu sve više se osnivaju posebna odeljenja za lečenje psihosomatskih bolesti.[9]

Dva otkrića u medicini bila su od velikog značaja za bolje razumevanje i shvatanje kako se to psihički činioci upliću u telesno reagovanje i kako se telesno reagovanje vraća u svome dejstvu na psihu, stvarajući ponekad zatvoreni, „začarani“ krug, lat. Circulus vitiosus, u kome je bolesnik zarobljen svojom bolešću. Jedno otkriće (psihoanalitičko), poteklo je iz oblasti istraživanja ljudske psihe, dok je drugo poteklo iz oblasti fiziologije autonomnog nervnog sistema.[17]

Otkriće psihoanalize; da oštećenje naših funkcija potiče od nesvesnih konflikata, (onih koje je naše svesno „Ja“ odbacilo i potisnulo u nesvesno), koji su, nabijeni „energijom“ i koji predstavljaju izraz naših osnovnih nagonskih težnji, bilo je odlučujuće za doprinos u razvoju psihosomatske medicine.[9]

Iako se Frojd nije primarno bavio psihosomatskim bolestima, i u početku svog istraživanja ograničio na ispitivanje uzroka promena tzv. „viših“ funkcija, (mišljenja, govora, motorne i seksualne funkcije), ...ubrzo mu je postalo jasno da ove promene, mogu nastati kao posledice nerešenih a potisnutih unutrašnjih konflikata i da zadiru mnogo dublje u telo, sve do vegetativnog i endokrinog sistema...i da su vegetativne funkcije najbliže nesvesnom delu ličnosti, koju je Frojd nazvao „Ono“. Pa kao što animalne ili voljne motorne funkcije nemaju nikakav uticaj na vegetativne, koje se odvijaju bez učešća svesti, tako ni naše svesno „Ja“ nema direktnu kontrolu nad nesvesnim „Ono“.[17]

Kojoj grani medicine pripada psihosomatska medicina?

[uredi | uredi izvor]

Dok se u SAD psihosomatska medicina smatra subspecijalizacijom u oblasti psihijatrije i neurologije, u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama ona se smatra subspecijalizacijom u oblasti interne medicine.

Savremeni lekari koji prate ovu oblast medicine smatraju da psihosomatski pristup treba da bude osnovni stav svih lekara, čime ovu granu mediicine ne proglašavaju kao subspecijalnost, već kao integralni deo svake specijalnosti.[18]

Dijagnostika

[uredi | uredi izvor]

Kako psihosomatski poremećaji zahtevaju pomoć i lečenje. veoma je važna njihova pravilna i tačna dijagnoza. Psihosomatske bolesti su stanja koja manifestuju fizičke simptome, ali njihov glavni uzrok su psihoemocionalni poremećaji. Psihosomatski poremećaji se najčešće manifestuju poremećajima u radu gastrointestinalnog trakta, bolovima u mišićima, zglobovima, karlici i glavoboljom. Često imaju tendenciju da nastanu spontano, bezpovezanosti sa spoljnim faktorima. Posebnost psihosomatskih poremećaja je u tome što u prisustvu teških fizičkih simptoma dijagnoza ne ukazuje na prisustvo bilo kakve fizičke bolesti.

U praksi dijagnoza se postavlja, nakon što su isključene sve druge moguće somatske bolesti, a sastoji se od posebnog testa i pregleda kod psihologa i kliničkog intervjua od strane psihijatra.

Psihijatar je taj koji konačno potvrđuje dijagnozu. Kada lekari ne potvrde dijagnozu, tada se može govoriti o verovatnoći psihosomatskog poremećaja. Ako lekar, nakon kompletnog pregleda, nije otkrio fizičku bolest i preporuči psihijatrijsku konsultaciju, ova preporuka se mora poštovati. Međutim mnogi paccijenti koji se suočavaju sa ovakvim problemom i nakon preporuke nastavljaju da traže drugo mišljenje, ponekad i po nekoliko godina mogu da se pregledaju u različitim klinikama u potrazi za fiktivnom bolešću.

Metode lečenja u psihosomatskoj medicine

[uredi | uredi izvor]

Medicinski tretmani i psihoterapija koji se koriste za lečenje bolesti za koje se veruje da imaju psihosomatsku komponentu, obuhvataju farmakoterapiju i psihoterapeutsku podršku i primenu i drugih naučnih i alternativnih metoda.[19]

Lečenje psihosomatskih poremećaja zahteva vreme. Oni ne reaguju tako lako na terapiju kao, na primer, anksiozni poremećaji, jer se izražavaju fizičkim simptomima. Lečenje može trajati od nekoliko meseci do godinu dana psihoterapijske podrške i terapije lekovima, što zavisi od pratećih psiho-emocionalnih tegoba. U nekim slučajevima uočava se veza fizičkog simptoma sa spoljašnjom situacijom. Na primer, kod dece, u pozadini psihosomatskih simptom mogu biti poteškoća sa adaptacijom u vrtiću ili školi.

Kod odraslih se psihosomatski simptomi se mogu javiti i kod stresa.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Kako je u svom izlaganju rekao doc dr M. Babić, neuropsihijatar, predsednik organizacionog odbora, „Simpozijuma o psihosomatskoj medicini“ na Mostarskoj psihijatrijskoj suboti, Medicinski fakultet Univerziteta u Mostaru, 2010

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Dreher, Henry. Mind-Body Unity: A New Vision for Mind&-Body Science and Medicine. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press, 2004.
  2. ^ Ramos, Denise. The Psyche of the Body: A Jungian Paradigm in the Understanding of the Psyche-Body Phenomenon. London, England: Brunner-Routledge, 2004.
  3. ^ Scarf, Maggie. Secrets, Lies, Betrayals: The Body/Mind Connection. New York, NY: Random House, 2004.
  4. ^ Taylor, Graeme J. Psychosomatic Medicine and Contemporary Psychoanalysis (Stress and Health Series, Monograph 3). Guilford, CT: International Universities Press, 1987.
  5. ^ Ullman, Dana. The One Minute (or So) Healer: 500 Simple Ways to Heal Yourself Naturally. Berkeley, CA: North Atlantic Books, 2004.
  6. ^ (jezik: engleski) Psychosomatic Medicine Gale Encyclopedia of Alternative Medicine, 2005
  7. ^ Zorić, D., Bjelica, A.L., Kovačević-Petljanski, V. (2003). „Psihosomatika - koncept, istorijat, savremeni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije, psihijatrije i graničnih područja”. 11 (2): 71—76. 
  8. ^ Nurdeen Deuraseh and Mansor Abu Talib (2005). „Mental health in Islamic medical tradition”. The International Medical Journal. 4 (2): 76—79. .
  9. ^ a b v Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch (2002). „Psychosomatic medicine-historical models and current theories”. Wien Med Wochenschr. 152: 19—20. ):488-94.
  10. ^ Alexander F. Psychosomatic medicine: its principles and applications. New York: Norton, 1950.
  11. ^ Asaad 1996, str. X, 129–130
  12. ^ Erwin 2002, str. 245–246.
  13. ^ Balint M. Le medicine, son maladie et la maladie. Paris: P. U. F., 1960.
  14. ^ Dunbar F. Emotion and bodily changes. New York: Columbia Univ, 1950.
  15. ^ Powell RC. Helen Flanders Dunbar (1902—1959) and a holistic approach to psychosomatic problems. I. „The rise and fall of a medical philosophy”. Psychiatr Q. 49 (2): 133—52. 1977. .
  16. ^ Ferenczi S. Phenomenes de materialisation hysterique. Oevres completes III. Paris: Payot, 1979.
  17. ^ a b v Vladeta Jerotić Čovek i njegov identitet, Opšti deo, Osnovi psihosomatske medicine „Projekat Rastko”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  18. ^ Thure von Uexküll; Christian Albus (2017). Psychosomatische Medizin: Theoretische Modelle und klinische Praxis. Elsevier. str. 245—246. ISBN 978-3-437-21833-0. .
  19. ^ Wise, Thomas N. (2008). „Update on consultation–liaison psychiatry (Psychosomatic medicine)”. Current Opinion in Psychiatry. 21 (2): 196—200. PMID 18332670. S2CID 40136135. doi:10.1097/YCO.0b013e3282f393ae. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Thure von Uexküll; Christian Albus (2017). Psychosomatische Medizin: Theoretische Modelle und klinische Praxis. Elsevier. str. 245—246. ISBN 978-3-437-21833-0. 
  • Carlson, Linda E., et al. "Mindfulness-Based Stress Reduction in Relation to Quality of Life, Mood, Symptoms of Stress, and Immune Parameters in Breast and Prostate Cancer Outpatients." Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 571–81.
  • Cohen, Sheldon, et al. "Emotional Style and Susceptibility to the Common Cold." Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 652–7.
  • Davidson, Richard J., et al. "Alterations in Brain and Immune Function Produced by Mindfulness Meditation." Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 564–70.
  • Jesitus, John. "Mind+Body Medicine: Putting Mind Over Health Matters." Managed Healthcare Executive (April 2002): 33–6.
  • Kroenke, Kurt. "Psychological Medicine: Integrating Psychological Care into General Medicine Practice." British Medical Journal (June 29, 2002): 1536–8.
  • Moskowitz, Judith Tedlie. "Positive Affect Predicts Lower Risk of AIDS Mortality" Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 620–6.
  • Schneifer, R.H., et al. "Lower Lipid Peroxide Levels in Practitioners of the Transcendental Meditation Program." Psychosomatic Medicine (January-February 1998): 38–41.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психосоматска_медицина&oldid=28322442”