Психосоматска медицина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Психосоматска медицина је област медицине која проучава, дијагностикује и лечи физичке здравствене поремећаје произашле из емотивних проблема - психосоматске болести. Она инсистира на јединству ума и тела како у здрављу тако и у медицини.[1][2][3][4][5] Многи лекари сматрају да је откривање бројних психолошких узрока болести кључ за разумевање и лечење физичких симптома саме болести. Због више него очигледне и честе повезаност телесних и душевних поремећаја, као и великог утицај психе на развој телесних (соматских) поремећаја, уназад неколико деценија у свету је дошло до интензивног развоја посебне области медицине психосоматске медицине.[6] Управо зато што она повезује две велике дисциплине, различите специјалисте и терапијске опције, психосоматска медицина је повезана са бројним дијагностичким изазовима као и старим дилемама о томе јесу ли неки симптоми телесни, психички, заједнички или је то нови ентитет настао због интеракције душе и тела. [а].

Историјат[уреди]

Схватајући велики значај психосоматских болести, због све веће бројности оболелих, у медицини се развила и све више унапређује посебана област, психосоматска медицина, која пре свега има за циљ да нас ослободи ...Картезијанске подела човека на душу и тело и ослободи нас дуалитета тврдње да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области.

Историјски гледано све је почело од размишљања да снажне емоције (бес, страх, жалост) могу изазвати телесна обољења. Ово размишљање владало је још код Хипократа, Сократа и других античких лекара и великих мислилаца.[7]

У средњовековном исламу у делима Персијских психолога - лекара Ахмеда Ибн Сахл ал Балкија (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) и Хали Абаса (994) налазимо прва размишљања о настанку болести као последици интеракције ума и тела. Оба лекара су схватила како физиолошке и психолошке функције у телу пацијента могу да имају утицај једна на другу. До ових сазнања они су дошли на основу утврђивања разлике између пацијената који су били физички и ментално здрав и оних који су били физички и ментално болесни. [8]

Немачки лекар Јохан Хајнрот био је међу првима који је 1818. употребио нови термин: психосоматски поремећај у објашњењу психогеног удела у настанку инсомније. Он говори о сомато-психичким поремећајима који представљају психичке, пратеће, манифестације телесних обољења.

Од тада требало је да прође више од сто година да се сазнања о овој болести обогате новим истраживањима у медицини, мада су размишљања о психосоматским поремећајима била пристуна и континуирано негован у неким традиционалним медицинским системима (ајурведска медицина). [9]

Франц Александер на почетку 20. века, започео је истраживање динамичке повезаности између ума и тела,[10][11] а Сигмунд Фројд истраживања психосоматске болести, након преписке са Георгом Грудеком (Georg Groddeck) који је, у то време, истраживао могућности лечења физичких поремећаја применом психолошких процедура. Такав приступ подразумевао је размишљање о болести као о континуираној интеракцији психичких и соматских фактора.[12]

Micheale Balint и његове Balint-групе шездесетих година двадесетог века, указале су да је неопходно да лекар приступа целој личности болесника. Сматрали су да око 30% болесника консултује лекара због симптоматологије која у основи има емоционалну дисфункцију [13]

Фландрија Данбар је у првој половини 20. века покушала је да поједине психосоматске болести доведе у везу са психичким особинама личности. Она је развила концепт постојања коронарне, улкусне или труматофилне личности. Њено учење, осим концепта коронарне личности, односно тзв. „А-типа личности“, као хипотезе данас је углавном оповргнута. Коронарна личност је окарактерисана претераном амбициозношћу, склоношћу такмичарском духу и нерешеним проблемима према ауторитету, што објашњава амбивалентним односом према родитељима у детињству [14][15].

Од 1970-их, након истраживања нем. Thure von Uexküll и његових колеге у Немачкој и другим земљама, биосемиотичка теорија се све више примењује као теоријска основа у психосоматској медицине.

Значајан допринос проучавању психосоматике дала је психоаналитички оријентисана мађарска психосоматска школа. Sandor Ferenzi, развио је концепт биолошких основа психоанализе, концепт биоанализе, разматрао да ли психосоматска болест има или нема симболичко значење. Такође, говорећи о феномену хистеричне материјализације покушао је да разграничи хистеричну неурозу од психосоматског поремећаја [16].[17]

Данас, психосоматска болест је препозната у свим областима медицине, а на појединим психијатријским, или још чешће и на интернистичким клиникама у свету све више се оснивају посебна одељења за лечење психосоматских болести. [9]

Два открића у медицини била су од великог значаја за боље разумевање и схватање како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се телесно реаговање враћа у своме дејству на психу, стварајући понекад затворени, „зачарани“ круг, лат. Circulus vitiosus, у коме је болесник заробљен својом болешћу. Једно откриће (психоаналитичко), потекло је из области истраживања људске психе, док је друго потекло из области физиологије аутономног нервног система.[17]

Откриће психоанализе; да оштећење наших функција потиче од несвесних конфликата, (оних које је наше свесно „Ја“ одбацило и потиснуло у несвесно), који су, набијени „енергијом“ и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујуће за допринос у развоју психосоматске медицине. [9]

Иако се Фројд није примарно бавио психосоматским болестима, и у почетку свог истраживања ограничио на испитивање узрока промена тзв. „виших“ функција, (мишљења, говора, моторне и сексуалне функције), ...убрзо му је постало јасно да ове промене, могу настати као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата и да задиру много дубље у тело, све до вегетативног и ендокриног система...и да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао „Оно“. Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно „Ја“ нема директну контролу над несвесним „Оно“ [17].

Предности[уреди]

Карактеристике и истраживања[уреди]

Контраиндикације[уреди]

Мере предострожности[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Како је у свом излагању рекао доц др М. Бабић, неуропсихијатар, председник организационог одбора, „Симпозијума о психосоматској медицини“ на Мостарској психијатријској суботи, Медицински факултет Универзитета у Мостару, 2010

Извори[уреди]

  1. Dreher, Henry. Mind-Body Unity: A New Vision for Mind&-Body Science and Medicine. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press, 2004.
  2. Ramos, Denise. The Psyche of the Body: A Jungian Paradigm in the Understanding of the Psyche-Body Phenomenon. London, England: Brunner-Routledge, 2004.
  3. Scarf, Maggie. Secrets, Lies, Betrayals: The Body/Mind Connection. New York, NY: Random House, 2004.
  4. Taylor, Graeme J. Psychosomatic Medicine and Contemporary Psychoanalysis (Stress and Health Series, Monograph 3). Guilford, CT: International Universities Press, 1987.
  5. Ullman, Dana. The One Minute (or So) Healer: 500 Simple Ways to Heal Yourself Naturally. Berkeley, CA: North Atlantic Books, 2004.
  6. (енглески) Psychosomatic Medicine Gale Encyclopedia of Alternative Medicine, 2005
  7. Zorić D, Bjelica AL, Kovačević-Petljanski V. Psihosomatika - koncept, istorijat, savremeni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije, psihijatrije i graničnih područja. 2003; 11(2):71-76. UDK 616.89(091), Приступљено 24. 4. 2013.
  8. Nurdeen Deuraseh and Mansor Abu Talib (2005), "Mental health in Islamic medical tradition", The International Medical Journal 4 (2), pp. 76-79.
  9. 9,0 9,1 9,2 Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch. Psychosomatic medicine-historical models and current theories. Wien Med Wochenschr 2002; 152(19-20):488-94.
  10. Alexander F. Psychosomatic medicine: its principles and applications. New York: Norton, 1950.
  11. Asaad (1996). стр. X, 129–130.
  12. Erwin (2002). стр. 245–246.
  13. Balint M. Le medicine, son maladie et la maladie. Paris: P. U. F., 1960.
  14. Dunbar F. Emotion and bodily changes. New York: Columbia Univ, 1950.
  15. Powell RC. Helen Flanders Dunbar (1902-1959) and a holistic approach to psychosomatic problems. I. The rise and fall of a medical philosophy. Psychiatr Q 1977; 49(2):133-52.
  16. Ferenczi S. Phenomenes de materialisation hysterique. Oevres completes III. Paris: Payot, 1979.
  17. 17,0 17,1 17,2 Владета Јеротић Човек и његов идентитет, Општи део, Основи психосоматске медицине Пројекат Растко, Приступљено 24. 4. 2013.

Библиографија[уреди]

  1. Carlson, Linda E., et al. "Mindfulness-Based Stress Reduction in Relation to Quality of Life, Mood, Symptoms of Stress, and Immune Parameters in Breast and Prostate Cancer Outpatients." Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 571–81.
  2. Cohen, Sheldon, et al. "Emotional Style and Susceptibility to the Common Cold." Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 652–7.
  3. Davidson, Richard J., et al. "Alterations in Brain and Immune Function Produced by Mindfulness Meditation." Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 564–70.
  4. Jesitus, John. "Mind+Body Medicine: Putting Mind Over Health Matters." Managed Healthcare Executive (April 2002): 33–6.
  5. Kroenke, Kurt. "Psychological Medicine: Integrating Psychological Care into General Medicine Practice." British Medical Journal (June 29, 2002): 1536–8.
  6. Moskowitz, Judith Tedlie. "Positive Affect Predicts Lower Risk of AIDS Mortality" Psychosomatic Medicine (July-August 2003): 620–6.
  7. Schneifer, R.H., et al. "Lower Lipid Peroxide Levels in Practitioners of the Transcendental Meditation Program." Psychosomatic Medicine (January-February 1998): 38–41.

Спољашње везе[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]