Pređi na sadržaj

Robert Štolc

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Robert Štolc
Robert Štolc 1915. godine
Datum rođenja(1880-08-25)25. avgust 1880.
Mesto rođenjaGrac
Datum smrti27. jun 1975.(1975-06-27) (94 god.)
Mesto smrtiBerlin

Robert Elizabet Štolc (nem. Robert Elisabeth Stolz, 25. avgusta 1880 – 27. juna 1975.) bio je austrijski tekstopisac i dirigent, kao i kompozitor opereta i filmske muzike.

Biografija

[uredi | uredi izvor]
Robert Štolc 1970. godine

Štolc je rođen u Gracu od oca dirigenta i kompozitora Jakoba Štolca, i majke koncertne pijanistkinje Ide Bondi. Sa sedam godina je bio na turneji po Evropi kao pijanista, svirajući Mocarta.[1] Studirao je na Bečkom konzervatorijumu kod Roberta Fuksa i Engelberta Hamperdinka. Od 1899. dirigovao je u Mariboru (tada zvanom Marburg), Salcburgu i Brnu pre nego što je nasledio Artura Bodanckog u Pozorištu na reci Vin 1907.[2]Tamo je, između ostalog, dirigovao i prvom izvođenju Hrabrog vojnika (nem. Der tapfere Soldat) Oskara Štrausa 1908. godine, pre nego što je 1910. postao slobodni kompozitor i dirigent. U međuvremenu je počeo da komponuje operete i pojedinačne pesme i postigao niz uspeha na ovim poljima.

Nakon što je služio u austrijskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Štolc se uglavnom posvetio kabareu i preselio se u Berlin 1925. Oko 1930. počeo je da komponuje muziku za filmove, kao što je prvi nemački zvučni film Dva srca u dvočetvrtinskom taktu (nem. Zwei Herzen im Dreivierteltakt), čiji je naslovni valcer brzo postao jako popularan.

Uspon nacističke Nemačke naveo je Štolca da se vrati u Beč, ali je i dalje ostao aktivan u Berlinu. Putovao je automobilom između dva grada, pa je u gepeku svoje limuzine krijumčario Jevreje i političke izbeglice preko nemačko-austrijske granice. To mu je pošlo za rukom 21 put. Zatim je došao Anšlus i on se ponovo preselio, prvo u Cirih, a zatim u Pariz, gde je 1939. interniran kao neprijateljski stranac. Uz pomoć prijatelja pušten je na slobodu i 1940. godine stigao je u Njujork.[3]

Bista Roberta Štolca u Bečkom gradskom parku

U Americi, Štolc je stekao slavu svojim koncertima bečke muzike, počevši od „Noć u Beču“ (engl. A Night in Vienna) u Karnegi holu. Kao rezultat toga, dobio je mnoge pozive da komponuje muziku za emisije i filmove, i dobio je dve nominacije za Oskara: „Valcer u oblacima“ za Prolećnu paradu je nominovan za najbolju originalnu pesmu 1941. godine, a njegova muzika za Dogodilo se sutra (engl. It Happened Tomorrow) je nominovan 1945. za najbolju muziku u drami ili komediji.

1946. Štolc se vratio u Beč, gde je živeo do kraja života. Šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka napravio je brojne snimke opereta kompozitora kao što su Johan Štraus, Franc Lehar, Emerih Kalman i Leo Fal.

1952. počinje da komponuje za Bečku reviju na ledu. Svoju prvu od 19 ledenih opereta („Večno veče“) posvetio je evropskoj šampionki Evi Pavlik. Godine 1970, povodom svog 90. rođendana, proglašen je za počasnog građanina Beča. Odlikovan je i Velikom medaljom časti Beča, kao tek drugi muzičar koji je ikada dobio to priznanje (posle Riharda Štrausa).

U kasnijim godinama koristio je dirigentsku palicu nasleđenu od Franca Lehara, koja je prvobitno bila u vlasništvu Johana Štrausa i sadržavala je Štrausove inicijale ugravirane u srebru.

Posle smrti u Berlinu 1975. godine, bista Roberta Štolca je izložena u foajeu Bečke državne opere.[4] Sahranjen je u blizini Johanesa Bramsa i Johana Štrausa II u Središnjem bečkom groblju, a statue su mu podignute u Bečkom Štatparku, Prateru, Berlin-Grunevaldu, Štutgartu, Baden-Badenu i drugim mestima širom Nemačke i Austrije. Po njemu je nazvan i jedan trg u Beču Robert-Štolc Plac, baš tamo gde je živeo do svoje smrti - nedaleko od Opernringa u Beču, u blizini Državne opere. Po njemu su nazvane ulice širom Nemačke (Diseldorf, Ulm, Visbaden, Alen, Bremen) i Austrije (Linc, Grac, Filah). Pojavio se i na seriji prigodnih poštanskih maraka u Austriji i Nemačkoj, kao i u Mađarskoj, Urugvaju, Paragvaju, Severnoj Koreji i San Marinu.

Odabrane operete

[uredi | uredi izvor]
  • Srećnica (nem. Das Glücksmädel, 1910)
  • Ples do sreće (nem. Der Tanz ins Glück, 1921)
  • Krčma kod belog konja (nem. Im weißen Rößl, 1930), zajedno sa Ralfom Benackim
  • Kad cvetaju male ljubičice (nem. Wenn die kleinen Veilchen blühen, 1932)
  • Izgubljeni valcer (nem. Der verlorene Walzer, 1933)
  • Venera u svili (nem. Venus in Seide, 1937)

Odabrane pesme

[uredi | uredi izvor]
Memorijal Roberta Štolca u Prateru
  • "Servus Du" (1912)
  • "Wien wird erst schön bei Nacht"
  • "Im Prater blühn wieder die Bäume"
  • "Das ist der Frühling in Wien"
  • "Du, du, du sollst der Kaiser meiner Seele sein." (1916)
  • "Hallo, du süsse Klingelfee" (1919)
  • "Salome, schönste Blume des Morgenlands" (1920)
  • "Ich will deine Kameradin sein"
  • "Die ganze Welt ist himmelblau"
  • "Zwei Herzen im Dreivierteltakt"
  • "Das Lied ist aus" (Frag nicht warum) (1930)
  • "Wiener-Café" (Waltz)
  • "Adieu mein kleiner Gardeoffizier"

Izabrana filmografija

[uredi | uredi izvor]

Opširnije na: IMDB Robert Stolz

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ The Oxford Dictionary of Music 2nd ed. (1995), Oxford University Press. ISBN 0-19-869162-9.
  2. ^ Stolz, Robert (1983). The barbed wire waltz : the memoirs of the last waltz king : based on tapes, documents, and stories told by Robert and Einzi Stolz. Einzi Stolz, Aram Bakshian. Melbourne, Australia: R. Stolz Pub. Co. ISBN 0-9592017-0-X. OCLC 12262651. 
  3. ^ „Johann Strauss Society: Robert Stolz”. Johann Strauss Society of Great Britain. Arhivirano iz originala 30. 09. 2011. g. Pristupljeno 2008-10-01. 
  4. ^ „Robert Stolz (1880-1975)”. Mahler Foundation (na jeziku: engleski). 2015-01-06. Pristupljeno 2022-08-21. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роберт_Штолц&oldid=28751198”