Pređi na sadržaj

Rusko prosvetiteljstvo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Spomenik Katarini Velikoj u Sankt Peterburgu

Rusko prosvetiteljstvo jeste period iz 18. veka u kome je vlada počela aktivno da podstiče razvoj umetnosti i nauke, što je imalo dubok uticaj na rusku kulturu i društvo. Za to vreme osnovan je prvi ruski univerzitet, biblioteka, pozorište, javni muzej, kao i relativno nezavisna štampa. Kao i drugi prosvećeni vladari, Katarina Velika je igrala ključnu ulogu u negovanju umetnosti, nauke i obrazovanja. Nacionalno prosvetiteljstvo u Ruskom carstvu razlikovalo se od svog zapadnoevropskog pandana po tome što je promovisalo dalju modernizaciju svih aspekata ruskog života i bavilo se ukidanjem institucije kmetstva u Rusiji. Rusko prosvetiteljstvo nije promovisalo nikakve promene u domenu razdvojenosti crkve od države. Pugačovljev ustanak i Francuska revolucija su možda razbili iluzije o mogućnosti brzih političkih promena, ali intelektualna klima u Rusiji je nepovratno izmenjena. O mestu Rusije u svetu tokom ove epohe raspravljali su Denis Fonvizin, Mihail Ščerbatov, Andrej Bolotov, Aleksandar Radiščov i Ivan Boltin; ove rasprave su ubrzale podelu između radikalne, zapadne, konzervativne i slovenofilske tradicije u ruskom društvu. Intelektualci su često koristili termin prosveshchenie, za promovisanje pobožnosti, erudicije i posvećenosti širenju učenja.

Rani razvoj događaja[uredi | uredi izvor]

Ideje ruskog prosvetiteljstva prvi je zastupala „učena družina“ Petra Velikog.To je duh koji oživljava besede Feofana Prokopoviča, satire Antioha Kantemira i istoriografiju Vasilija Tatiščova.[1]

Za vreme vladavine Petrove ćerke Jelisavete I Petrovne ideje prosvećenog apsolutizma raširene su u Rusiji. Jelisavetin miljenik, Ivan Šuvalov, bio je idealan prosvećeni dvorjanin: imao je ključnu ulogu u osnivanju Moskovskog univerziteta i Imperijalne akademije umetnosti, čime je započela karijere većine intelektualaca aktivnih u poslednjoj četvrtini 18. veka.[2]

Šuvalov je bio i pokrovitelj najvećeg ruskog polihistora – Mihaila Lomonosova – koji je imao rezultate u raznim granama nauke, filozofiji, poeziji i likovnoj umetnosti.[1]

Katarina Velika[uredi | uredi izvor]

Pogled na umetničku galeriju Ivana Šuvalova

Katarina Velika je sebe smatrala prosvećenom vladarom. Čitala je najistaknutije filozofe tog vremena, uključujući Monteskjea i Voltera i pokušavala da se pridržava ideja prosvetiteljstva.[3] Želela je da Rusiju izjednači sa svojim susedima ne samo u vojnom smislu, već i u političkom, kulturnom i intelektualnom smislu.

Mnogi Katarinini savremenici su dovodili u pitanje njenu privrženost idealima prosvetiteljstva i mislili su da je egoista koji samo koristi koncepte iz epohe prosvetiteljstva da bi unapredili svoje sebične dobitke.[4] Rod je igrao primarnu ulogu u ovim kritikama. Savremenici su njenu ličnost tumačili kao kombinaciju muške snage sa ženskom sujetom.[4]

„Vesternizacija“ ima različita značenja u različitim zemljama u različitim vremenskim periodima. Ali u odnosu na Rusiju tokom 18. veka, termin je označavao zakonodavne promene u oblasti ekonomije, politike i kulture. To takođe podrazumeva privrženost ruskog plemstva postavljenim standardima i imitaciju zapadnih vrednosti.[5] Vesternizacija u Rusiji je uključivala modernizaciju mašinerije, usavršavanje efikasnije birokratije i prihvatanje zapadnoevropskog ukusa.[5]

Rusija je proizvodila više dobara i angažovala je hiljade vojnika tokom Katarinine vladavine. Dovođenje Rusije do ravnopravnog nivoa sa ostatkom Evrope intelektualno je bila glavna briga Katarine. Iz tog razloga je stvorila zakone koji su opravdali njenu vladavinu.

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Skoro svaki ruski vladar je nastojao da osvoji luke u toplim vodama. Petar Veliki se borio protiv Osmanskog carstva oko Krima Dobivanje pristupa Krimu bi Rusiji dalo pristup Crnom moru i Dardanelima. Dok je Rusija okupirala Poljsku, Francuska je shvatila da je Otomansko carstvo jedina zemlja u poziciji da sruši Katarinu. Dobivši francusku podršku, Turci su poručili Rusiji da napusti Poljsku. Rusija je odmah potom objavila rat sultanu.[6] Posle nekoliko uspešnih pobeda, uključujući uništenje turske pomorske flote, Katarina je impresionirala mnoge evropske sile: „Katarina, koja je u početku bila tretirana kao diletant u politici, sada se svim zapadnim kancelarijama pojavila kao zli genije.[6]

Katarine snage su se ponovo vratile na Krim u novembru 1776. i nametnula vladara da ponovo okupira poluostrvo zbog tamošnjih nemira.[7] Krimljani su se pobunili 1778. godine, nakon čega su Rusi otišli iste godine i postavili svog vođu na presto.[7]

Pošto je stekla značajnu diplomatsku moć ranih 1770-ih, Katarina je razmatrala plan koji se nazivao „grčki projekat“.[4] Plan se sastojao od potiskivanja Turaka iz Evrope, ali je takođe nosilo još jedan utopijski aspekt: vraćanje Konstantinopolja od muslimanske vladavine pod pravoslavnu hrišćansku vlast. Drugi turski rat, 1787–1792, završio se tako što je Rusija dobila tvrđavu Očakov i obalu Crnog mora do reke Dnjestar, a Osmansko carstvo priznalo rusku aneksiju Krima.[4]

Stavom da će Carigrad jednog dana pripasti hrišćanima, Katarina je umirila Crkvu, koja je i dalje imala značajan uticaj u 18. veku. Želela je da pokaže Zapadnoj Evropi da će njena zemlja biti snažno prisutna u evropskim političkim pitanjima. Katarinina podela Poljske bila je još eklatantniji primer politike moći. Rusija je izvršila invazije tri puta, 1772, 1793 i 1795, i podelila nekada važnu evropsku državu između sebe, Austrije i Pruske.[4] Katarina je ustav od 3. maja 1791. Poljsko-litvanske zajednice izglasan 1791. smatrala jakobinskom pretnjom i smatrala je da predstavlja pretnju ruskoj monarhiji i njenom uticaju u Poljskoj,[8] koji na kraju je dovela do vojne ekspedicije koja je rezultirala uništenjem Poljsko-litvanske unije.

Odnos sa Volterom[uredi | uredi izvor]

Katarina je inicirala uspostavljenje veze sa Volterom i dala je sve od sebe da ga upozna. U jesen 1763. Katarina je dogovorila da njen sekretar u Ženevi Fransoa-Pjer Pikte, Volterov poznanik, pošalje Volteru pismo (koje je navodno napisala sama Katarina) u kome ju je Pikte opširno hvalio.[9] Katarina je učinila mnoge druge pokušaje da se poveže sa francuskim filozofima: ponudila je da objavi Enciklopediju u Rusiji, dogovorila da se nekoliko Volterovih drama postavi na dvoru u Sankt Peterburgu, tražila je kopije njegovih kompletnih dela i pozvala ga da dođe u Rusiju. Njeno laskanje je na kraju osvojilo Voltera i počeli su da pišu pisma jedno drugom u jesen 1763. godine, nastavili su to da rade sve do Volterove smrti petnaest godina kasnije.

Volter je takođe imao koristi od prijateljstva sa sueverenom Rusije. Volter je kao dugogodišnji obožavalac prosvećenog despotizm odobravao Katarininu sekularnu politiku. Mislio je da će mu prepiska sa Katarinom pomoći da istraži mogućnosti prosvećenog despotizma i da mu omogući da uporedi zakone i običaje Rusije sa francuskim

Volter je igrao važnu ulogu u promovisanju Katarininog imidža u Evropi. Opisan je kao Katarinin „najugledniji zapadni partizan, njen najentuzijastičniji poklonik i njen najneumorniji i najrečitiji propagandista“.[10] Osim što joj je hvalio caricu u krugovima svojih prijatelja, Volter je pisao pamflete koji su podržavali Katarininu politiku i objavljivao njene izjave i pisma u zapadnoj štampi, posebno tartegirajući antiruske novine i druge publikacije.

Veći deo prepiske carice i Voltera trajao je tokom 1769–1778, perioda u kojem je Katarina bila u velikoj meri uključena u spoljne poslove. Tako se veliki deo njihove prepiske fokusira na ratove Rusije u Poljskoj i Turskoj i na teme religije i civilizacije.[11] Katarinina pisma Volteru često su služila kao sredstvo za privlačenje uticajnog filozofa za lični interes carice i interes Rusije. Umesto da se bavi intelektualnim temama, Kaatrina je koristila svoja pisma da laska filozofu i nagovara ga. Dok je Volter često pokušavao da uvede caricu u intelektualni dijalog, Katarina je često izbegavala ovakva navođenja.[12] Caričina prepiska je u velikoj meri funkcionisala kao propaganda sa namerom da uveri Voltera (i Evropu) u prosperitet Rusije.[13] Ograničen fizičkom distancom i nedostatkom informacija, Volter je jednostavno bio voljan da veruje u Katarinin liberalizam.

Katarina je izjavila da nema želju da čita književna dela koja nisu napisana kao Volterovo.[14] Posle njegove smrti 1778. godine, Katarina je pisala pisma svojim savremenicima moleći ih da proučavaju i nauče njegova dela. Verovala je da proučavanje njegovog dela obrazuje građane, da pomaže u formiranju genija, heroja i pisaca i da će pomoći da se razviju hiljade talenata.[15] Njena odanost Volteru nakon njegove smrti ostaje očigledna u njenom iskrenom i iskrenom poštovanju prema njemu.

Tokom svoje vladavine, Katarina je ostala posvećena intelektualnim aktivnostima i ohrabrivala je članove svog dvora da se bave i njima. Carica je svom osoblju u palati obezbedila biblioteku i navodno je trošila u proseku 80.000 rubalja godišnje na knjige.[16]


Politika[uredi | uredi izvor]

Po savetu svojih učenih dopisnika, Katarina je uvela niz promena, od ogromne sekularizacije do domaće reforme koja je predviđala racionalnije planiranje ruskih gradova.

Katarina je verovala u prosvetiteljsku političku misao. Reformisala je moćnu birokratiju koju je uspostavio Petar Veliki.[17] Osnovala je pedeset provincija „gubernija“, podeljenih u deset okruga.[4] U svakoj provinciji je živelo 300.000 do 400.000 ljudi, a u svakom okrugu od 20.000 do 30.000 ljudi.[4] Guverner i mreža zvaničnika, podeljenih po izvršnim, zakonodavnim i sudskim funkcijama, idealno je trebalo da upravljaju svakom pokrajinom. Katarina je takođe želela da plemstvo igra ulogu u lokalnim političkim poslovima.[4]

Katarinine političke reforme prevazišle su usavršavanje ruske birokratije. Njen Nakaz ili „Uputstvo“ je izražavao njene političke ideale.[18] Nekoliko njenih savetnika je predložilo osnivanje saveta za regulisanje zakonodavstva, ali je to odmah odbijeno.[17] Kada je Katarina počela da gubi i najmanju količinu moći, vraćala je autokratsku vladavinu . Vladala je u saradnji sa imenovanim administrativnim Senatom od 20 ili 30 ljudi.[18] Senat nije imao zakonodavna ovlašćenja.[18] Katarina je zadržala moć da donosi zakone.

Shvatila je potrebu za uspostavljanjem zakona.[17] Neki tvrde da je Katarina koristila prosvetiteljstvo kao način da postavi „svoju vladavinu na čvrste filozofske temelje i da obezbedi nacionalni vodič za moralno vođstvo Evrope“.[3] Drugi kažu da je koristila svoje zakone iz čisto praktičnih razloga. Ustanovila je građanski zakon u januaru 1774. i krivični zakonik u drugoj polovini 1770-ih, ali nikada nije završila jedinstveni zakonik.[19] Katarina je ignorisala reference na prirodno pravo.[19]

Kritika caričinih reformi bilo je mnogo. Profesor Semjon Desnicki, sledbenik shvatanja Adama Smita, predložio je da Katarina uvede izbore na svakih pet godina za Senat i da uvede podelu vlasti.[17] Književnik Mihail Heraskov je koristio romane i pesme da pokaže da je dužnost autokrate da pređe sa prosvećenog apsolutnog monarha na ustavnog ili ograničenog monarha.[17]

Da bismo razumeli značaj Katarinine vladavine, moramo se osvrnuti na vreme Petra Velikog. Petar je uspostavio ideju „cara reformatora“. On se politički distancirao od ranijeg moskovskog shvatanja ruskog suverena kao „dobrog cara“.[17] Od njegove vladavine pa nadalje, svi carevi su bili ocenjeni po merilima: modernizacije ekonomije, društva, politike i kulturnog života, sticanja uticaja u inostranstvu i vođenja Rusije na sekularnim zapadnoevropskim idejama.[17]

Rusija je postala velika evropska sila zbog Petrovih reformi. Od Petrove vladavine postavio je presedan za naredne vođe. Sledećih 150 godina, ruski vladari su sledili „reformski konzervativizam“ koji se sastojao u održavanju moći države, borbi protiv suštinskih promena, ali i usvajanju progresivnih promena koje su autokratiji davale karakteristiku liberalizma, koji je u praksi bio konzervativan.[17]

Kultura[uredi | uredi izvor]

Katarina ne samo da je želela da ima vojnu i političku jednakost sa zapadnoevropskim zemljama, već je takođe nastojala da oponaša njihovu prosvećenu vladavinu zamenjujući zapadnjačku misao i praksu ruskom plemstvu.[3] Katarina je to učinila zbog univerzalnih standarda sa kojima su se Evropljani upoređivali.[20]

Za razliku od Petra I, koji je uredio rusko društvo putem javnih ceremonija i zakona, Katarina je promovisala „unutrašnje mehanizme regulacije ponašanja“.[20] Pokušala je da postigne ovaj izuzetan cilj kroz obrazovanje. Rusija je osnovala državne škole koje su učenicima omogućavale učenje u tri Rs, kao i o ponašanju koje je prikladno za državljanstvo.[20] Škole su naglašavale dva principa iznad svega: potrebu da se bude patriota i potrebu da se prihvate inovacije.[20]

Povećana kupovna moć viših klasa dovela je do toga da sebe vide kao jednake Francuzima, Britancima, Švajcarcima, Dancima i Šveđanima. To je navelo plemstvo, na koje se gledalo kao na „stub apsolutizma i ruske države“ da promeni i pozapdnjači svoje navike.[5][20]

Katarinine reforme omogućile su pojedincima rođeni u istorijski moćnim porodicama da zadrže svoj status u društvu, a drugima da se uzdignu zahvaljujući službi.[20] Plemić više nije pokazivao svoju uglađenost kroz služenje dvoru, već kroz ono šta je posedovao i kakvo je društvo imao.[20]

Katarinin Smoljni institut u Sankt Peterburgu,[19] zasnovan na francuskom Maison royale de Saint Louis,[19] je devojke iz više klase podučavao učtivim ponašanjima u društvu i moralu.[20] Devojke su studirale ne samo „ples, muziku, šivenje, crtanje i ekonomiju domaćinstva“, već i „pravo, matematiku, jezike, geografiju, istoriju, ekonomiju, arhitekturu, nauku i etiku“.[20]

Njena potkomisija za obrazovanje bavila se osnovnim, srednjim i visokim obrazovanjem. Ideja je bila da se deca nauče dužnostima koje se zahtevaju od onih koji žive u društvu.[18] Potkomisija je počela sa radom u maju 1768. i koristila je engleske univerzitete, pruski sistem nacionalnog obrazovanja i „irsku školu“ kao uzore.[18] Država je zatim u provincijskim gradovima 1786. godine osnovala besplatne gimnazije i osnovne škole sa zajedničkim obrazovanjem.[19] Međutim, do 1764. godine okružni gradovi su dobili osnovne škole; seoske škole su i dalje postojale.[19] Malo dece je pohađalo državne škole. Oko 176.000 dece prošlo je kroz ruski sistem državnihj škola između 1786. i 1796.[19] Rusiji su nedostajali finansije kao i stručni nastavnici neophodni za pravilno vođenje škola.[19]

Ideje prosvetiteljstva o religiji uticale su na plemstvo, ali Katarina je 6. februara 1764. osnovala Komisiju za crkvene zemlje da bi podržala finansije države. [19] Prisvajanje odnosno pretvaranje crkvene zemlje u državnu omogućilo je da se pod Katarininoj kontroli nađe znatna količina novca, zemlje i seljaka.[19]

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

Nastojanja države da „pozapadnjači“ ruske više slojevilo uveliko su uticali na njihove ekonomske prilike. Najbogatiji slojevi stekli su više prihoda kako bi sebi priuštili obrazovanje i zapadnjačke navike. [5] Plemstvo se sastojalo od prilično osiromašene većine i male izuzetno bogate manjine.[19] Niža vlastela se bavila i živela nešto bolje od ono malo kmetova koje je imala.[19] Godine 1777. 59 posto plemstva imalo je manje od dvadeset kmetova.[19] Život kmetova i seljaka ostao je relativno isti za vreme Katarinine vladavine. Tokom 1762. seljaštvo je podeljeno na tri grupe: privatne kmetove, crkvene seljake i državne seljake.[18] Privatni kmetovi su činili 56 odsto ukupnog seljaštva i bili su vezani za svoja sela zbog poreskih razloga i vojne obaveze.[18] Njihovi gospodari su imali zakonsku odgovornost da ih hrane u doba gladi, brinu o njima u starosti i plaćaju njihov porez.[18]

Viši slojevi Rusije ulagali su više novca u proizvodnju, koja je porasla za vreme Katarine vladavine.[19] Broj preduzeća se povećao sa 600 na 700 1762. godine na preko 2.000 kada je okončana njena vladavina.[7] Ruska poljoprivreda je porasla za vreme Katarine vladavine zbog ekonomskog pritiska na plemstvo kome je bilo potrebno više bogatstva da bi se prepustio zapadnoevropskim ukusima.[5] Plemstvo je koristilo potencijalno obradivo zemljište u starim oblastima, kao i novu zemlju na periferijama carstva.[5] Ova ekspanzija se dogodila tokom 1780-ih i 90-ih godina.[5]

Tokom cele Katarine vladavine pokušavala je da pronađe ravnotežu između liberalnih političkih ekonomskih ideja u tradiciji Adama Smita i snažne regulative koju je uveo car Petar I.[19] Carica Katarina je favorizovala najamni rad u industriji, snizila je unutrašnje tarife i carine i nije podržavala monopole.[19] Katarina je zabranila kupovinu kmetova za potrebe industrije.[7]

Rudarstvo je takođe bilo izvor ruskog bogatstva.

Godine 1762. Crkva je posedovala dve trećine oranica.[19] Posle Katarinine reforme, sekularizovana crkvena zemlja donela je državi „godišnji prihod od 1.370.000 rubalja, od kojih je manje od 463.000 vraćano Crkvi svake godine između 1764. i 1768. godine”.[19]

Umetnost[uredi | uredi izvor]

Prosvetiteljske ideje popularisalo je rusko pozorište u nastajanju. Prvu rusku pozorišnu grupu ove vrste osnovali su Fjodor Volkov i Ivan Dmitrijevski u Jaroslavlju za vreme Jelisavetine vladavine. Za repertoar njihovog pozorišta bio je odgovoran Aleksandar Sumarokov.

Za vreme Katarine vladavine među vodećim dramaturzima bili su Denis Fonvizin. On je ismejavao imitiranje svega francuskog; Vladislav Ozerov je bio autor velikog broja neoklasičnih tragedija sa primesama sentimentalizma, dok je drama Jakova Knjažnina o narodnom ustanku protiv Rjurikove vladavine proglašena jakobinskom i javno spaljena 1791.

Čak i Katarinin omiljeni pesnik, Gavrila Deržavin — koji je u svojim odama nastojao da kombinuje zabavu sa poukom — suočavao se sa zabranom nekih njegovih tokom poslednjih godina Katarinine vladavine.

Opera je u Rusiju stigla 1731. godine, kada je carica Ana pozvala italijansku opersku trupu da prikaže Kalandro Đovanija Alberta Ristorija tokom proslave njenog krunisanja u Moskvi. Godine 1735. druga italijanska operska trupa koju je predvodio kompozitor Frančesko Araja pozvana je da radi u Sankt Peterburgu. Araja je proveo 25 godina u Rusiji i napisao 14 opera za ruski dvor, uključujući Cefal i Prokris (1755), prvu operu napisanu na ruskom na libreto Aleksandra Sumarokova .

Katarina je slala ruske kompozitore poput Berezovskog i Bortnjanskog u inostranstvo da studiraju umetnost muzičke kompozicije. I tek početkom 1770-ih učinjeni su prvi skromni pokušaji kompozitora ruskog porekla da komponuju opere na ruska libreta.

Najznačajniji doprinos operskom žanru dao je kompozitor Vasilij Paškevič.

Godine 1746. održan je prvi javni koncert u Rusiji. Ovo je ubrzo postalo tradicija. Koncertnim životom dominirali su strani muzičari pre nego što su se pojavili ruski virtuozi 1780–1790-ih; među njima su bili violinista Ivan Khandoshkin i pevačica Elizaveta Sandunova.

Masonerija[uredi | uredi izvor]

  • Betskoy's plan for the Foundling Home in Moscow, c. 1764.
    Plan Doma za siročad, oko 1764.
  • Title page of Catherine II's Nakaz, 1767.
    Naslovna stranicaNakaza Katarine II, 1767.

Neke od vodećih ličnosti ruskog prosvetiteljstva povezuju se sa masonstvom i martinizmom. Nikolaj Novikov i njegov krug su promovisali „prosvešćenje“ koje je kombinovalo versku pobožnost, erudiciju i posvećenost širenju učenja. On je takođe imao malo sličnosti sa skeptičnim i kritičkim duhom evropskog prosvetiteljstva.[21]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Do 1796. godine, kada je car Pavle nasledio majku na ruskom prestolu, rusko prosvetiteljstvo i je uveliko gubilo na zamahu.

Neformalni komitet, koji je osnovao Aleksandar I Pavlovič 1801. godine, može se posmatrati kao poslednji pokušaj sprovođenja ideala prosvetiteljstva u Ruskom carstvu. Mihail Speranski je nastavio sa iznošenjem ambicioznog programa političkih reformi, ali njegovi glavni predlozi nisu sprovedeni u delo sve do velikih reformi Aleksandra II Nikolajeviča pola veka kasnije.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Gonchar, L. F (2008). Philosophy. Part 1. Moscow: Moscow State Industrial University. str. 300. ISBN 9785276014753. 
  2. ^ FILOSOFSKIЙ VEK IVAN IVANOVIČ ŠUVALOV (1727–1797) PROSVEЩENNAЯ LIČNOSTЬ V ROSSIЙSKOЙ ISTORII (PDF). Saint Petersburg: Russian Academy of Sciences. 1998. 
  3. ^ a b v Billington, James H. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. Toronto: Alfred A. Knopf, Inc., 1966. pp. 217–26. Print.
  4. ^ a b v g d đ e ž Riasanovsky, Nicholas V., and Mark D. Steinberg. A History of Russia. 8th ed. Vol. 1. New York: Oxford University Press, 2011. n.p. Print.
  5. ^ a b v g d đ e Kahan, Aracadius. "The Costs of "Westernization" in Russia: The Gentry and the Economy in the Eighteenth Century." Slavic Review 25.1 (1966): 40–66.
  6. ^ a b Troyat, Henri. Catherine the Great. New York: Penguin Books, 1980. n.p. Print.
  7. ^ a b v g de Madariaga, Isabel. Catherine the Great: A Short History. Vol. 1. n.p.: Yale University, 1990. N. pag. 1 vols. Print.
  8. ^ Henry Eldridge Bourne, The Revolutionary Period in Europe 1763 to 1815, Kessinger Publishing, 2005, ISBN 1-4179-3418-2, Google Print p.161
  9. ^ Catherine II, Empress of Russia, Voltaire. Voltaire and Catherine the Great: Selected Correspondence, trans. A. Lentin (Cambridge: Oriental Research Partners, 1974), 33.
  10. ^ Catherine II, Empress of Russia, Voltaire. Voltaire and Catherine the Great: Selected Correspondence, trans. A. Lentin (Cambridge: Oriental Research Partners, 1974), 12.
  11. ^ Carolyn H. Wilberger, "Voltaire and Catherine the Great." in Studies on Voltaire and the Eighteenth Century, ed. Theodore Besterman (Oxford: The Voltaire Foundation, 1976), 160.
  12. ^ (Wilberger 19)
  13. ^ (Wilberger 157)
  14. ^ (Gorbatov 74)
  15. ^ (Gorbatov 66)
  16. ^ (Henderson 15)
  17. ^ a b v g d đ e ž Whittaker, Cynthia H. "The Reforming Tsar: The Redefinition of Autocratic Duty in Eighteenth-Century Russia." Slavic Review 51.1 (1992): 77–98. Print.
  18. ^ a b v g d đ e ž de Madariaga, Isabela. Politics and Culture in Eighteenth-century Russia. New York: Addison Wesley Longman Inc., 1998.
  19. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Dixon, Simon. The Modernisation of Russia 1676–1825. New York: Cambridge University Press, 1999.
  20. ^ a b v g d đ e ž z Kelly, Catriona. Refining Russia: Advice Literature, Polite Culture, and Gender from Catherine to Yeltsin. New York: Oxford University Press, 2001.
  21. ^ Colum Leckey, "What is Prosveshchenie? Nikolai Novikov's Historical Dictionary of Russian Writers Revisited." Russian History 37.4 (2010): 360-377.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Billington, James H. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture (Alfred A. Knopf, 1966)
  • Dixon, Simon. The Modernisation of Russia 1676–1825 (Cambridge University Press, 1999)
  • Frolova-Walker, Marina: Russian Federation, 1730–1860, (Opera, Concert life, Domestic music making, Sacred music), The Grove Dictionary of Music and Musicians, vol. 21 ISBN 0-333-60800-3
  • Kahan, Aracadius. "The Costs of "Westernization" in Russia: The Gentry and the Economy in the Eighteenth Century." Slavic Review 25.1 (1966): 40–66.
  • Kelly, Catriona. Refining Russia: Advice Literature, Polite Culture, and Gender from Catherine to Yeltsin (Oxford University Press, 2001).
  • Lentin, A. "Catherine the Great and Denis Diderot" History Today (May 1972), pp 313–320 online.
  • Riasanovsky, Nicholas V., and Mark D. Steinberg. A History of Russia (8th ed. 2011)
  • Taruskin, Richard: Russia in 'The New Grove Dictionary of Opera', ed. Stanley Sadie (London, 1992) ISBN 0-333-73432-7
  • Wirtschafter, Elise Kimerling. "Thoughts on the Enlightenment and Enlightenment in Russia", Modern Russian History & Historiography, 2009, Vol. 2 Issue 2, pp. 1–26
  • Wirtschafter, Elise Kimerling. "Religion and Enlightenment in Eighteenth-Century Russia: Father Platon at the Court of Catherine II", Slavonic & East European Review, Jan–April 2010, Vol. 88 Issue 1/2, pp. 180–203
  • Zhivov, Viktor M. "The Myth of the State in the Age of Enlightenment and Its Destruction in Late Eighteenth-Century Russia", Russian Studies in History, Winter 2009/2010, Vol. 48 Issue 3, pp. 10–29
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руско_просветитељство&oldid=27770618”